Hvala, poštovana predsedavajuća.
Uvaženi ministre, državni sekretari, pomoćnici, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku uvaženi ministar je rekao da je naše obrazovanje dobro. Nažalost, ne mogu se u potpunosti složiti s tim, jer mislim da tek treba da se ovakvim predloženim izmenama zakona stvori jedna perspektiva kako bi ono zaista i postalo dobro.
Drugo, rekli ste – nije sve tako crno. Pa, nije, ima nešto što je i tamno sivo. Nažalost, svedoci smo da je obrazovni sistem u našoj zemlji godinama unazad urušavan i to su neke činjenice koje se ne mogu osporiti. Na kraju krajeva, prerastao je dotle da je sam sebi postao negacija u određenom momentu. Potpuno je prisutno jedno odsustvo otvorenog sistema obrazovanja, koji je godinama unazad bio urušavan, koji je bio devalviran, koji je bio degradiran ili kako god želite i koji je zapravo bio potpuno odvojen od onih u čijoj službi je trebalo da bude i koji je, moram reći, godinama unazad, ako ne i decenijama, zatrovan interesima određenih grupacija koji su funkcionisali po principu – interes iznad svega.
Naravno, drago mi je što je resorno ministarstvo, dakle, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja donelo Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, koja je i objavljena u "Službenom glasniku", čini mi se u novembru mesecu prošle godine. Bila sam i prisutna na javnom slušanju upravo na temu – Strategija obrazovanja i svaki od narodnih poslanika je dobio literaturu, tako da se sa svim programima i ciljevima te strategije do današnjeg dana mogao podrobno upoznati. Ako ništa drugo, za početak, lepo je što je ta ista strategija obrazovanja onako detaljno napisana, čitka, zapravo, pitko štivo i lako za čitanje, ali budući da ovo nije ni vreme ni mesto da bih bila cinična, ja se nadam da će se njeni ciljevi, a to zaista i želim, ostvariti u našoj praksi.
Čitajući pažljivo set predloga zakona o kojima danas raspravljamo, prvo, moram da kažem sledeće. Pre svega, uz prihvatanje određenih sugestija i dobrih amandmana, a podnela sam ih nekoliko, kao i uvek, ali i amandmana poslanika iz određenih poslaničkih grupa, a ima i onih koji će biti i te kako dobri, poslanička grupa DHSS i SPO je spremna da prihvati i da podrži ove zakone, pre svega iz dva osnovna, meni se čini krucijalna razloga. Prvo je što u njima ima dosta novina, u ovoj svojoj raspravi u načelu ću se prvenstveno tim novinama i baviti, negde dobrih rešenja u pojedinim delovima i regulisanju pojedinih pitanja i pojedinih oblasti, ima zaista jako preciznih rešenja o pojedinim pitanjima upravo iz oblasti kojima se one uređuju, a to pre svega važi za sledeća dva zakona na kojima ću posebnu pažnju obratiti i na kojima ću se posebno zadržati.
Prvo, to je Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju i drugo, to je Zakon o obrazovanju odraslih, uz posebnu napomenu, doduše, ministar je to već istakao, da se prvi put u skupštinskoj proceduri nalazi jedan ovakav zakon, a to je Zakon o obrazovanju odraslih, budući da do sada u našoj zemlji, za razliku od zemalja iz našeg okruženja, a ko je radio uporednu pravnu praksu mogao je i to da primeti, tamo već postoji i tamo se takav zakon već primenjuje.
Naravno, na samom početku, uvaženi ministre, moram da budem lokal patriota, pa da kažem da pored sebe imate uvaženog dr Zorana Kostića, koji u našim krugovima, budući da mi je sugrađanin, važi za izuzetnog eksperta za nekog ko je stručan i za nekog ko je kompetentan za pitanje prosvete uopšte. Nadam se, ako je bar deo njegovog znanja ovde inkorporirano u ovakve zakonske predloge, a sa mogućnošću i da prepozna određene dobre amandmane, ukoliko ih isti bude i čitao, onda naravno da će to predstavljati jednu jako ohrabrujuću činjenicu i da će zakoni biti usvojeni ne samo u obliku, naravno, vladajuća većina uvek može da izdejstvuje izglasavanje i usvajanje bilo kog zakona, već da oni budu usvojeni u najboljem mogućem obliku, a pri tom da, što je najbitnije, njihova primena da jedan željeni rezultat i pozitivan efekat u praksi.
Naravno, vreme će kao i uvek o svakom usvojenom zakonu suditi i biti jedini merodavni sudija.
U svim ovim zakonima ima i stvari koje treba mnogo bolje regulisati, koje treba precizirati, koje treba dodatno objasniti ili pojasniti. Poći ću nekim svojim redom, kojima sam razmatrala predloge zakona kada su oni stigli u poslaničku grupu Srpskog pokreta obnove i Demohrišćanske stranke Srbije. Već sam rekla da su mi najviše pažnje skrenuli Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju i Zakon o obrazovanju odraslih, tako da ću od ta dva zakona i krenuti.
Što se tiče Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, on je usaglašen sa strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, a povodom kojeg sam i rekla da je održano i javno slušanje. Naime, ovim zakonom se, lično smatram, unapređuje nastava i učenje. Novinu predstavlja program zaštite od nasilja, odnosno zlostavljanje i zanemarivanje učenika. Moramo primetiti da je kod nas danas to u obrazovnim i vaspitnim ustanovama uzelo maha i da predstavlja pošast našeg savremenog društva, kao što je uređeni program prevencije i drugih oblika rizičnog ponašanja i, naravno, to je jedna novina koja zaslužuje pohvalu a koja je regulisana članom 17. navedenog Predloga zakona.
Ovakvo rešenje jeste dobro jer, pored toga što su uključeni sa jedne strane i učenici, isto tako su uključeni i zaposleni, ali roditelji, odnosno staratelji. Sve je to u saradnji sa jedinicom lokalne samouprave, koja sama time dobija određene korake na značaju i ostvaruje se jedna kohezija između navedenih učesnika.
Novina u ovom predlogu zakona svakako jeste i nastava na daljinu, što je podrobno regulisano članom 27. zakona, i to za one učenike koji su bolesni, koji su invalidi, koji dolaze iz udaljenih sredina, pa su u nemogućnosti da redovno pohađaju nastavu, uopšte su onemogućeni da im se obezbedi da kao ostali učenici redovno i normalno dolaze do škole.
Na ovaj način se njima zapravo pruža isti tretman, kao i redovnim učenicima koji redovno pohađaju nastavu i iskorenjuje se do sada jedan prisutan model diskriminacije takvih učenika, koji su, pre svega, po dva navedena osnova, a to su bolest, prvenstveno mislim na bolesti i na invalidnost, bili marginalizovani i, nažalost, donekle kao takva kategorija učenika kod nas u društvu, reći ću možda i grub izraz, bili gotovo izopšteni.
Ovde na ovom mestu imam i jednu sugestiju za Ministarstvo, a to je da sve ovo zaista i bude u praksi regulisano pravilnikom, i to što pre, kako bi se onemogućio svaki mogući vid zloupotrebe, iako je načelno, iako u ovakvoj odredbi, a to je član 27. u poslednjem stavu i stoji da se pravilnikom tako nešto detaljnije uređuje.
Takođe ono što isto smatram dobrim u ovakvom Predlogu zakona, jeste što je njime regulisana zapravo i pripremna nastava, koja je regulisana članom 34. navedenog Predloga zakona, i to, pre svega, za one učenike koji idu na popravni, odnosno za one učenike koji idu na završni ispit.
Takođe smatram da je na zadovoljavajući način predviđena opšta stručna umetnička matura, kao i što je pomeren rok u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja do 2017. godine, a kako bi se zapravo izvršila, i to je i učinjeno s ciljem da se izvrše adekvatne pripreme i ovo je takođe nešto što predstavlja novinu u ovakvom predlogu zakona. U tom smislu je to pohvalno. Sve to je regulisano u nekih 20 članova. Da budem potpuno konkretna, regulisano je u 20 članova, od člana 48. pa do člana 68. Pretpostavljam da je ova novina posledica usaglašavanja sa već donetom i sa već pomenutom strategijom o razvoju obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.
Što se tiče Predloga zakona o obrazovanju odraslih, treba imati na umu, a to ću posebno pohvaliti, da je reč o potpuno novom zakonu, da se prvi put danas nalazi pred nama i da su narodni poslanici po prvi put u mogućnosti da raspravljaju o njemu. Ovaj zakon ima 13 glava. Ministre, vi ste pomenuli, ali niste za ovaj, ja ću da vas dopunim – ima 13 glava i 67 članova. On posebno budi pažnju, budući da se radi o novom zakonskom predlogu. Jako je jasno napisan i mišljenja sam da ovaj zakon o obrazovanju odraslih, kao i prvopomenuti zakon koji sam obrazlagala, to je Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju, čini mi se da su ovi zakoni najbolje i pripremljeni.
Zakon o obrazovanju odraslih, pored toga što se prvi put nalazi pred nama i što smatram da svi poslanici treba da podrže donošenje ovakvog jednog zakona, regulisaće oblast u našem zakonodavstvu koja do sada nije bila regulisana ni jednim posebnim zakonom.
Treba posebno napomenuti, budući da sam vršila i određenu uporednu pravnu analizu, da ovakav zakon kod naših suseda već postoji. U Crnoj Gori postoji još od 2011. godine, u Republici Srpskoj ovakav zakon postoji od 2009. godine, dok ga Hrvatska najduže primenjuje. Ovakav zakon u primeni je od 2007. godine. Ovo je svakako oblast kojoj treba posvetiti posebnu pažnju, kao što je i navedeno u razlozima za njegovo donošenje.
Prema propisima iz 2002. godine, 21,9% stanovništva starije od 15 godina nije završilo osnovnu školu, a 23,9% stanovništva starijeg od 15 godina ima završeno samo osnovno obrazovanje i svakako da takvim ljudima treba dati tzv. drugu šansu.
Dokaz da postoji veliko interesovanje za nastavak školovanja je i nedavno sproveden projekat za funkcionalno obrazovanje odraslih, koje upravo nosi naziv – druga šansa. Taj projekat je finansirala EU. To su neki egzaktni podaci. U njemu je učestvovalo 70 škola i 700 polaznika koji su iz različitih razloga prekinuli svoje osnovno školovanje, a naravno, uglavnom je reč o razlozima opravdane prirode. Krajnji je rezultat da će nekih 10% polaznika upisati redovne srednje škole, neki će steći osnovne veštine iz pojedinih zanata, kako bi jednostavno mogli da se uključe u ono u šta treba da budu uključeni, a to je da budu učesnici na tržištu rada, naravno, nakon uspešno sprovedenog projekta.
Šef delegacije EU u Srbiji, Dežer je konstatovao kako je neophodno da se u Srbiji zapravo donese jedan zakon, odnosno zakon o obrazovanju odraslih, kako bi ovaj program i postao deo obrazovnog sistema naše zemlje.
Neću dalje dužiti i neću se sada pozivati na svaki član i posebno ga obrazlagati, budući da svako ima zakon pred sobom i jednostavno može da ga pročita. Mislim da ovaj predlog zakona razumem kao jednu strategiju razvoja, zapravo, kao jednu od zadataka strategije obrazovanja, jer se njime, u prvom redu, na jedan sveobuhvatan način izgrađuje jedan sistem neformalnog obrazovanja i zapravo se vrši priznavanje kompetencija i onih kvalifikacija ljudi koji su ih stekli nekim neformalni programima, što će, ukoliko doživi svoju praktičnu primenu, a ja sam optimista i nadam se da će je doživeti, to zapravo značiti u praktičnoj primeni regrutovanje određenog procenta populacije u obrazovne tokove, što tako i treba da bude.
Sveobuhvatno je objašnjeno i razjašnjeno i pitanje formalnog i neformalnog obrazovanja odraslih, a sve u skladu sa onim principima obrazovanja odraslih koji su taksativno navedeni i koji su podrobno regulisani članom 3. ovog predloga zakona.
Takođe je dobro što su iskorišćene i pojedine institucije, kao što su zavodi i kao što su škole i pozamašna sredstva koja su prethodnih godina bila ulagana u kadrove i opremu, jer se na ovaj način sada obezbeđuje da se konačno svet obrazovanja i svet rada povežu, kao što je to svuda u svim civilizovanim državama i društvima.
U članu 16. ovog predloga zakona su nabrojani svi oni koji su organizatori aktivnosti i obrazovanja odraslih, dok se u članu 19. koji je u direktnoj vezi sa već pomenutim članom 16. upravo predviđa oduzimanje odobrenja onim organizatorima iz pomenutog člana 16, ukoliko ne budu radili u skladu sa zakonom.
Što se tiče kaznenih odredbi, bez obzira što ovaj zakon predstavlja novinu i bez obzira što ja imam razumevanja za svaki novi zakon koji se prvi put nalazi u skupštinskoj proceduri, mislim da je naša blaga kaznena politika, ne samo u sferi prosvete već u svim segmentima društva nas je puno puta koštala i mislim da treba ići u pravcu menjanja, odnosno u pravcu pooštravanja kaznene politike, pa makar se radilo o novčanim kaznama koje su predviđene članom 64. navedenog Predloga zakon. U tom cilju sam podnela amandman, a o njemu ću podrobnije govoriti kada na dnevni red dođe rasprava o pojedinostima.
Što se tiče Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ovaj zakon donet je 2009. godine, a izmene je imao 2011. godine i danas se opet vrše izmene i dopune, a to je sa ciljem da se pojedini članovi tog zakona potpuno usklade sa pomenutom Strategijom obrazovanja i isto tako da se pojedini članovi ovog zakona usklade sa članovima nekih drugih zakona. U prvom redu mislim na Zakon o radu. Razumem donekle njihove ponovne izmene i dopune, što sam već pomenula.
Ovde ću ukazati na jedno dobro i jedno loše rešenje. Ne mislim loše kao loše jer neće opozicija govoriti iz mene bez obzira što sam opozicioni poslanik i nisam tu samo zarad kritike nego i da dam neke predloge, jer kritika bez predloga ne znači apsolutno ništa. Kada kažem loše, mislim na rešenje koje morate precizirati i rešenja koja morate doraditi. U tom preciziranju rešenja morate biti krajnje obazrivi. Dobro je što se članom 34, a u odnosu na član 144. gde se dodaje stav 2. koji glasi – nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj navrši 40 godina staža osiguranja ili 65 godina života i 15 godina staža osiguranja i time se ovako rešenje čini dobrim i prihvatljivim zato što će na ova mesta doći oni profesori koji su zbog racionalizacije izgubili deo norme, a nalaze se sada na nekim listama tehnoloških viškova i time mogu dopuniti svu normu časova. Istina je da Zakon o radu kada govorimo o ovom pitanju na nešto drugačiji, a biću potpuno iskrena, način uređuje ovo pitanje. Mislim da se ovakvim rešenjem u ovom predlogu zakona postižu određeni rezultati i to oni koji mogu dati jako dobar efekat u praksi. Prvo, jeste da profesor ne odlazi u penziju usred školske godine, nego završava započetu školsku godinu i onda ode u penziju. Drugo jeste što se ovakvim jednim rešenjem Predlogom zakona doprinosi potpunom ukrupnjavanju sistema i isključuje se mogućnost da se na jedno mesto prime tri profesora od kojih svako ponaosob ima 30% fonda časova. Mislim da ovakva rešenja proizilaze iz ovakvog nauma predlagača i u tom smislu svakako ih podržavam.
Ono što zaslužuje kritiku, o čemu smo mogli donekle čitamo i slušamo u medijima, jeste član 10. i famozna agencija za obrazovanje i vaspitanje koje se ovim predlogom zakona uvodi. Prvo, moram da kažem kao običan građanin da sama pomisao na uvođenje još jedne agencije u moru postojećih, ustvari okeanu postojećih agencija, stvara više nego revolt i bunt. Sada osnivanje agencije za obrazovanje i vaspitanje, koja je regulisana članom 10. ovog predloga zakona, razumem kao potrebu i Strategije, zapravo usklađivanja sa Strategijom obrazovanja ili zahtevom za ispunjavanjem nekih standarda koji već postoje u razvijenim zemljama EU. Ukoliko ova agencija zna, ukoliko se zakonski taksativno navedu nadležnosti agencije, ukoliko se odredi njen sastav, ukoliko se bude znalo čime će se agencija baviti i šta će raditi, u tom smislu ona može opstati u ovakvom obliku. Morali bi biti prihvaćeni amandmani koji su u tom cilju podneti da bi ostala u tom obliku. Naravno da za nju ne mogu, niti bilo ko ima iole pameti ne može imati razumevanja za ovakvo jednu agenciju ukoliko se ona uvodi, a u smislu je uvođenja novog zakonskog člana, a zapravo predstavlja posledicu volje ministra za osnivanjem još jedne agencije, a što u zemlji Srbiji znači zapošljavati svoje partijske drugare.
Na ovaj član 10, kao što sam već napomenula, podnela sam amandman kojim se vrši preciziranje, zapravo da budem precizna, donekle vrši preciziranje. Mislim da se bilo kakvim amandmanima na ovakav član potpuno preciziranje ne može izvršiti, a bez koga ukoliko ostane u ovakvom obliku…
(Predsedavajuća: Vreme.)
… duplirano?
… bez koga ostaje puki član zakona kojim osnivate neku agenciju, a stvari ostaju da lebde u vazduhu.
Što se tiče preostala dva zakona, to su Predlog zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i Predlog zakona o učeničkom i studentskom standardu, vidim to kao neko puko usklađivanje osnovnog i srednjem obrazovanja, tako da ih danas neću nešto posebno komentarisati. Budući da me predsedavajuća već opominje o njima ću govoriti u raspravi u pojedinostima.
Budući da je duplirano vreme, mogu da nastavim?

Onda sam rekla sve što sam imala. Nastaviću u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Hvala.
Imam dva pitanja za ministra Selakovića. Izjavama ministra Selakovića da će se na oglasima za izbor sudija i zamenika javnih tužilaca, koji se trenutno sprovode, zakonsku prednost imati polaznici Pravosudne akademije, budući da je ministar Selaković izjavio da je on i lično blizak sa polaznicima prve generacije Pravosudne akademije i da će nakon dopune mreže sudova biti raspisan novi konkurs za izbor sudija, na kome će moći da se prijave sudijski pomoćnici bez obzira na činjenicu što nisu diplomci Pravosudne akademije, čime je prekršen ustavni princip podele vlasti i izvršen pritisak na organe koji su Ustavom određeni kao garant samostalnosti i nezavisnosti sudstva, pre svega mislim na Vrhovni savet sudstva i na Državno veće tužilaca, čineći tako navedene konkurse unapred izvesnim.
Moje pitanje ministru Selakoviću jeste – zbog čega je uopšte davao takve izjave? Naime, VSS je Ustavom definisana kao nezavistan i samostalni organ koji obezbeđuje i koji garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija, a Državno veće tužilaca isto tako jeste samostalni organ koji obezbeđuje i koji garantuje samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i to u skladu sa Ustavom i njihova je dužnost da Narodnoj skupštini predlože za izbor nosioca pravosudnih funkcija najbolje kandidate, ma ko ti kandidati bili, budući da je kadrovski jako i upravo zbog toga i nezavisno pravosuđe jedan opšti interes države.
Čini mi se da je time Ministarstvo, posebno ovakvim izjavama, izvršilo uticaj, pre svega mislim na gospodina ministra pravde, gospodina Selakovića, jer je on istovremeno i član Vrhovnog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, tako da svaka njegova izjava u javnosti ne može proći nezapaženo od strane drugih članova tih tela.
Naime, Ustav zabranjuje diskriminaciju članom 21, tako što predviđa građanima pravo da pod jednakim uslovima stupaju na javnu funkciju i to je regulisano članom 53. navedenog Ustava. Zakon o sudijama i Zakon o javnim tužilaštvima zabranjuju diskriminaciju prilikom izbora i prilikom predlaganja za izbor po bilo kom osnovu. Svi ovi navedeni članovi bili bi povređeni ako bi se iz oglasa isključili svi oni drugi kandidati, sem polaznika Pravosudne akademije, a takva ista situacija bi se ponovila i ukoliko bi na postojećim oglasima bili izabrani polaznici Akademije, i to na osnovu Zakona o Pravosudnoj akademiji, dok bi sudijski i tužilački pomoćnici i ostali kandidati na nekom budućem oglasu se birali po nekim drugim zakonima, tj. po Zakonu o sudijama i Zakonu o javnim tužilaštvima.
Čak i da se raspiše konkurs samo za sudijske i samo za tužilačke pomoćnike, to bi ponovo bila diskriminacija drugih kandidata. Naime, sudijski i tužilački pomoćnici, i svi ostali kandidati koji su ispunili zakonom i Ustavom propisane uslove, imaju prava da učestvuju na postojećem konkursu i da budu birani. Oni su svoja prava iskoristili podnoseći svoju dokumentaciju VSS i DVT, zbog čega je izjava ministra da će, citiraću – nakon dopune mreže sudova, raspisan je novi konkurs za izbor sudija, na kome će se moći prijaviti sudijski pomoćnici. Ovo zapravo predstavlja jedan jasan pokazatelj načina na koji će takav jedan konkurs biti sproveden.
Na sednici svih sudija Vrhovnog kasacionog suda, ogromnom većinom je donet zaključak da, prilikom sprovođenja postojećeg oglasa za izbor sudija, ne treba prednost davati polaznicima Pravosudne akademije, čime se navedeni sud osnovano, potpuno opravdano i otvoreno suprotstavio najavljenoj diskriminaciji kandidata koji nisu polaznici akademije.
Moje drugo pitanje, pošto vidim da sam limitirana sa vremenom, isto je upućeno ministru Selakoviću i glasi – zašto se danas zanemaruju pogubni efekti ove navedene institucije i zakon koji uređuje pravosuđe Republike Srbije? Kakva se to poruka šalje sudijskim pomoćnicima, koji su na svojim leđima izneli višegodišnji rad u uslovima povećanog obima poslova, pod izjavom koju je ministar dao, da se uslovi za polaganje pravosudnog ispita u sudovima stiče na taj način što se godinu i po dana sudijama nosi burek i jogurt, a zatim se ide na spremanje pravosudnog ispita?
Naime, aktuelni oglasi za pravosudne funkcije su raspisani na osnovu Zakona o sudijama i na osnovu Zakona o javnim tužilaštvima, u kojima se u postupku izbora kandidata insistira…
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam.
Insistira se na utvrđivanju stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata, i to predviđa Zakon o sudijama, član 43, Zakon o javnim tužilaštvima član 76. Hvala.

Hvala.
Uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, meni je jako drago što ste se konačno vratili na temu dnevnog reda i što sam posle šest puta dobila pravo na reč.
Naime, drago mi je što danas raspravljamo u pojedinostima o članu 6. i o trenutnom amandmanu o kome se raspravlja. Član 6. glasi – pravo na dostupnost zdravstvene zaštite nije pravo na paljenje Skupštine i nije pravo na dostupnost krađe "Galenike". Član 6. vrlo jasno kaže da pacijent ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem, a u granicama materijalnih mogućnosti iz sistema zdravstvene zaštite.
Poslanici DSS predložili su amandman za koji smatram da ga ministarstvo, odnosno ovlašćeni predlagač treba uvažiti, jer ukoliko imate pravo na dostupnu i kvalitetnu zaštitu, to apsolutno isključuje, odnosno negira granice materijalne mogućnosti sistema zdravstvene zaštite.
Ovo što je ovde najveći problem, naime, pre svega deo vladajuće većine je rekao da je ovo sistemski zakon. Ministarka upravo reče da to nije sistemski zakon. Problem upravo stoji u tome što, a složiću sa ministarskom, nije sistemski zakon. Onda se trebalo ići nešto drugačiji redosled. Onda se trebalo ići u pravcu da se donese jedan potpuno nov sistemski zakon, pre svega Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, pa onda da se donese Zakon o pravima pacijenata. Ovako se bojim da će ovaj član 6. i pravo na dostupnost zdravstvene zaštite ostati, nažalost, samo mrtvo slovo na papiru.
Na kraju krajeva, mora da se postavi pitanje pre svega da su izdvajanja u našoj zemlji za zdravstvenu zaštitu mizerna i postavlja se pitanje – koje su to uopšte materijalne mogućnosti sistema zdravstvene zaštite? Mislim da u ovoj zemlji ne postoje godinama unazad, ne postoje od strane krađe prethodnika sadašnje ministarke, tako da taj epitet "materijalno" možete odmah da sklonite. To je i pokazao onaj višedecenijski, odnosno gotovo decenijski ministar zdravlja, tako da je taj sistem zdravstvene zaštite kod nas godinama unazad urušavan i to od strane ranijih ministarstva zdravlja.
Pravo na dostupnost zdravstvene zaštite svakom našem pacijentu ne postoji. To je, nažalost, u ovom momentu neko imaginarno pravo. Ponoviću ono što sam rekla, kada u ovakvom članu, koji je pre svega kontradiktoran, onda mora nešto od ovoga da se izuzme, budući da jedan deo ovog stava negira na sebe. Ako imate dostupnu i kvalitetnu pravnu zaštitu, onda time negirate granice, posebno materijalne mogućnosti zdravstvene zaštite. Hvala.

Ministarka, načelno ću se složiti sa ovim što ste rekli. Volela bih da je zaista tako u praksi, ali, nažalost, nije. Kvalitet rada je katastrofalan.
Kada sam govorila u raspravi u načelu, ukazala sam vam kako recimo posluje i kakvu zdravstvenu zaštitu i kvalitet usluga pruža Dom zdravlja mesta odakle ja dolazim. Nikakav. Ako nemate izabranog lekara, na sledećeg izabranog lekara čekate od dva do pet dana. Ako imate kancer, leče vas od bronhitisa. Kakva je to zdravstvena zaštita? Da li je to kvalitet rada o kojem danas govorimo?
Vojno-medicinska akademija u oktobru mesecu 2010. godine nije imala najobičnije gaze i zavoje za previjanja. Da li je to kvalitet rada? Jesu li to te neophodne zdravstvene zaštite.
Mislim da se ovde sve vreme bavimo demagogijom. Ovde niti kvalitet rada, niti zdravstvene usluge, niti bilo šta što se tiče i što počinje na slovo "z", zapravo, u zemlji Srbiji zdravstvo i ne postoji. Rekla sam i ko ga je urušio. Višedecenijski ministar zdravlja, onaj koji je bio umešan u afere oko vakcina. Onaj za koga se nikada nije ovde u ovoj Narodnoj skupštini usvojio anketni odbor da se ispita njegova nadležnost.
Naravno da ste vi došli na zatečeno stanje, ali morate da učinite nešto, pa da donekle načinite neke korake koji će učiniti to ka boljem. Za sada stvarno o zdravstvenoj zaštiti, to može svaki običan građanin da vam kaže, zdravstvena zaštita, kvalitet usluga, kvalitet rada je katastrofalan. Ne rade nam rendgeni. Ne možete da ugradite stent. Na gastrostomu, onaj koji dođe iz Surdulice u Beograd, zato što se to ovde radi, a ne može da uradi u nekoj drugoj opštini, mora da čeka mesec dana. Pre nekoliko dana je umro jedan čovek od kancera, od raka, zato što nije moglo dve nedelje da mu se uradi obična gastrostoma.
Koliko se dugo čeka na ugradnju porta? Koliko dugo čekate na ugradnju kanile? Da li vam to možda obezbeđuju ti medicinski centri? Ne, to plaćate iz svog džepa. Sve plaćate iz svog džepa. O zastarelosti i o tehnologiji naše zdravstvene opreme, o tome neću ni da govorim.
(Predsedavajuća: Vreme.)
U ovoj zemlji zdravstvo ne postoji i moramo prvo da se pomirimo sa takvom jednom činjenicom. To će vam reći, izađite na ulicu i pitajte nekog običnog građanina, pa će vam to reći.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Ovlašćeni sam predlagač.
(Predsedavajuća: Ne, ovo je replika. Ne mogu da vam dam, morate da čekate redosled.)
Samo da završim.
(Predsedavajuća: Izvolite, ali samo brže.)
U januaru mesecu kada je bila epidemija gripa, niko nije znao od čega vas leči. Kljukali su vas svim i svačim. Da li je to kvalitet rada? Da li je to zdravstvena zaštita? Mislim da nije i svi znaju da nije. Hvala.

Jeste, hvala.
Pre svega ja ću se složiti i podržavam sve ono što je rekao kolega Mijatović, s tim što moram da kažem da je pogrešno protumačio. Nijednog momenta nisam kritikovala lekare. Čak šta više, iz stenografskih beležaka može se videti i u raspravi u načelu da sam se poprilično pohvalno izrazila, poštujući i ceneći izuzetno lekarsku struku. Ali, ono što takođe moram da napomenem, naravno, onoliko koliko se izdvaja za zdravstveno osiguranje u našoj zemlji, toliki je i kvalitet usluga. Jednom rečju, to je očajno.
Takođe sam u raspravi u načelu rekla da smatram da su plate lekara, pre svega s obzirom na godine školovanja, na praksu na koju idu, izuzetno mizerne, barem što se mog stanovišta tiče i naravno da su time uzrokovane, bar kod određenog broja lekara, sa pojavom korupcije koja u našoj zemlji, posebno u zdravstvu, nije tako mala. Najzad, na kraju krajeva, kao i u raspravi u načelu, tako sam i danas spremna da potvrdim da jedina svetla tačka u našem zdravstvenom sistemu jesu upravo lekari. Naravno, ne kažem da su svi oni savršeni, i među lekarima ima onih kukolja koje treba odstraniti, kao i u svakom žitu, kao i da imaju jako kvalitetan rad svi zdravstveni radnici, da imaju dobro potkovana znanja, ali da su, nažalost, slabo opremljeni i slabo plaćeni.
Pošto je ministarka zdravlja govorila i jednim delom podstaknuta onim što je spomenuo moj kolega Mirko Čikiriz, govorilo se o radiologiji. Imali smo mogućnosti da čitamo o tome, da naša zemlja ne poseduje dovoljan broj radiologa, da su oni nedovoljno obučeni i kako se vrši zračenje. Vrši se suprotno onome, tako da od zdravog tkiva pravite bolesno tkivo koje će se za nekoliko godina zaista pretvoriti u kancer. Zbog čega…
(Predsedavajuća: Vreme.)
Moje pitanje ministarki zdravlja – zbog čega naša radiologija nije na nivou radiologije Turske i tamo njihovih postojećih gama zračenja?

Hvala. Pokušaću da budem što kraća, budući da sam se više puta javljala.
U pogledu prava na dostupnost zdravstvene zaštite regulisanim članom 6. pre svega kolegi Mijatoviću odgovoreno je na pitanje da li smo na zadnjem mestu. Kolega Milisavljević je rekao da jesmo. Ministarka zdravlja je rekla da mi to nismo, čak, šta više, da dolaze iz regiona da se leče kod nas. Ja mislim da to nije tačno, budući da ako se uzme u obzir, a mogu da se pogledaju sve okolne zemlje u regionu, i onda jasno možete da izvršite jednu uporedno pravnu analizu pa da vidite da je Hrvatska najviše rangirana po kvalitetu zdravstvenih usluga, upravo u pogledu člana 6. i upravo u pogledu prava na dostupnost zdravstvene zaštite.
Mislim da nije sramota kopirati ona rešenja koja su bolja od nas i pokušati da se praktično primene i da se implementiraju u naše zdravstvo. U tom smislu, smatram da treba da se zdravstvene usluge onako kako je u Hrvatskoj urađeno, kontinuirano, poboljšavaju, da se čini nova oprema, da se čini specijalizacija lekara i u tom smislu, ukoliko hoćete neki predlog, Hrvati imaju jako dobro organizovano zdravstvo i treba ga kopirati. Nažalost, veliki broj naših pacijenata odlazi u Hrvatsku na lečenje, oni imaju određene specijalizovane usluge, tamo je izvršena kategorizacija bolnica i to prema kvalitetu, itd. Dakle, urađena je jedna svojevrsna državna rang lista. Ako nekog već treba da kopiramo, a sami ne možemo da iznađemo rešenje, iako mislim da možemo i da ovde ima dovoljno sposobnih, pre svega ovde mislim na ljude iz lekarske struke, ali, ako ništa drugo ne preostane, nije sramota kopirati one koji su bolji, uspešniji i u praksi pokazali da su daleko iznad nas. Hvala.

U pogledu pitanja koja se tiču sposobnosti za rasuđivanje, mislim da je kolega Radojević to dobro obrazložio. S druge strane, u danu za glasanje ću podržati amandman poslanika iz DSS, koji su podneli iz razloga što oni u ovom članu 11. stav 8. traže da se posle reči: "savetovanja" reči: "bez pristanka roditelja" menjaju rečima: "uz pisanu saglasnost roditelja".
Naime, mislim da je ovakav stav prihvatljiv, možda bi se mogao donekle i prihvatiti da je on išao na samom kraju ove zakonske odredbe navedene u članu 11. kojom se reguliše pravo na obaveštenje. Ali, ukoliko pogledate samo obrazloženje iz kog se ovakav amandman ne prihvata, onda u trećem stavu ovog obrazloženja navodi se da je odredba Predloga zakona u skladu sa preporukom Komiteta za prava deteta, sadržana u komentaru broj 12. na Konvenciji o pravima deteta UN, u kojem se kaže da su države dužne da obezbede deci pristup poverljivom savetovanju bez roditeljskog pristanka, bez obzira na godine deteta, ali onda imate kumulativne uslove.
Prvo je, u slučaju kada je dete žrtva nasilja ili zlostavljanja u porodici, u slučaju sukoba roditelja i deteta u pogledu pristupa zdravstvenoj službi, ili kada dete ima potrebu za uslugama ili edukacijom u oblasti reproduktivnog zdravlja.
Znači ovo su one stvari gde prema Konvenciji nije predviđena obaveza pristanka roditelja, ali bi možda ovaj amandman bio konkretniji da se posle ovoga išlo dodatak, nastavak, pa onda za sve ostale slučajeve da se navede da je obavezna i pisana saglasnost roditelja. Hvala.

Naime, ovim amandmanom poslanika na član 12. Predloga zakona smatram da je ovlašćeni predlagač mogao da prihvati i ovakav amandman, pre svega, iz razloga zato što dijagnostički postupci, jeste činjenica da oni spadaju u medicinske mere, ali to govori u prilog činjenici da ne postoji znak jednakosti između dijagnostičkih postupaka i medicinskih mera. Smatram da se moglo ići na upotpunjavanje ovakvog jednog prava na prihvatanje ili odbijanje određenog dijagnostičkog postupka, jer se zapravo izdvajanjem takve jedne dijagnostičke procedure na taj način ne bi trebalo posmatrati zapravo kao pojedinačno pravo na nekakav slobodan izbor, već smatram da bi se na taj način samo pospešio i da bi se time zapravo dopunio član 2. ovog predloga zakona o pacijentima i to u svom stavu 2, odnosno u tački 2. Hvala.       

Budući da amandman narodnih poslanika iz DSS, nije reč o nekom suštinskom amandmanu, već o amandmanu tehničke prirode, mislim da ga treba prihvatiti. Ja ću ga, naravno, u danu za glasanje podržati. Naravno da smatram da, kao što se u članu 15. navodi – bez pristanka pacijenata ne sme se po pravilu nad njim preduzimati nikakva medicinska mera, smatram da je neophodno ubaciti reč "pisanog", s tim što je možda ovaj amandman mogao ići u jednom širem pravcu, pa ono što je kolega Radovanović spomenuo kako on ne može ili ako je pacijent u teškom stanju, onda možda i bez pisane saglasnosti člana porodice, tim pre što vam je ovaj član 15. povezan sa članom 16, što je gospođa Milica Vojić Marković obrazložila.
Onda imate u stavu 2. člana 16. da pacijenta ne obavezuje pristanak kojem nije prethodilo potrebno obaveštenje u skladu sa članom 11. ovog zakona nadležni zdravstveni radnik koji preduzme medicinsku meru u tom slučaju snosi rizik za štetne posledice. Kada pogledate član 11, pravo na obaveštenje, kaže – pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno da bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru. Otuda mislim, kolega Radovanoviću, da ne stoji ono što ste malopre izneli, jer vas time demantuje član 14, a to je pravo na obaveštenje. Hvala.

Biću vrlo kratka. Budući da je kolega Mijatović lekar, ja nisam, advokat sam, ali sticajem okolnosti donekle razumem u pojedine grane medicine. Samo ću se nadovezati da se ovim ne čini samo kolizija člana 15. st. 1. i 2. sa stavom 1. člana 17, već su i ta dva člana i navedeni stavovi u koliziji sa članom 11, i to stavom st. 1. i 5. Na kraju krajeva, ova odredba koja je doneta 2005. godine  nije nepromenljiva, je li tako?
Volela bih, bez obzira što nisam lekar, pošto ste rekli da ste radi za neka rešenja, ako postoji neka radna grupa, stojim vam na raspolaganju. Samo me pozovite i predložiću. Hvala.

Cenjeni kolega Radovanović oseća potrebu da me uvek ovako spomene, pa sada koristi i vreme svoje poslaničke grupe ne bi li me naveo. Kolega Radovanoviću, ništa vi meni niste objasnili. Advokat sam, razumem sve kolege ovde, ali vas apsolutno ništa ne razumem.
Pitali ste da li mi vas razumemo? Mislim da većina ovde ne razume šta ste vi hteli nama da objasnite. Hvala.

Hvala. Ovo svoje izlaganje, cenjeni kolega Radovanović, počeo je sa rečenicom – predlog člana, kao konkretan primer. Prvo, član nema predlog. Ima ga zakon. I predlog člana ne postoji i član nije nikakav pojedinačni, konkretan primer iz životne prakse, nego je član zakona. Znači, predlog člana ne postoji, u pravnoj terminologiji.
O pismenom jeziku, ne morate da mi objašnjavate, gospođa ministarka nam je već sve rekla, naravno, kažete da ste ovde svima sve objasnili 199 puta, evo, sada sam vas sve razumela i nemojte 200 put. Hvala.

Kolega Radovanoviću, sada ste stvarno i mene ubedili. Svaka čast na ubeđivanju. Tako svakog pacijenta da ubedite. Svaka vam čast.        

Donekle se mogu složiti sa svojim prethodnicima, kolegama iz DSS-a a delom i sa onim što je ministarka rekla. Budući da je već sve gotovo i rečeno i da se ovde dosta raspravljalo o ovoj starosnoj granici deteta, kako bi ono imalo pravo na poverljivost podataka, pre svega moram ukazati da ovde svih ovih 12 prava, čini mi se da treba da budu jednaka i da nijedno drugom ne treba da bude hijerarhijski podređeno.
U tom smislu, u članu 24. moram da ukažem na tu neusaglašenost terminologije. Naime, u ovom predlogu zakona se kaže: "Nadležni zdravstveni radnik i pored zahteva deteta da se informacija o njegovom zdravstvenom stanju ne saopšti njegovom zakonskom zastupniku", znači, to ću posebno naglasiti, "dužan je da u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, informaciju o njegovom zdravstvenom stanju saopšti njegovom zakonskom zastupniku.
U članu 11. ovog istog predloga zakona, samo ukazujem na tu neusavršenu terminologiju u celom zakonu, kojim se uređuje pravo na obaveštenje, u članu 6. se kaže da u postupku ostvarivanja prava zdravstvene zaštite dete koje je sposobno za rasuđivanje, identično kao član 24. počinje, kao i njegov nastavak, bez obzira na godine života, ima pravo na poverljivo savetovanja i bez pristanka roditelja kada je to u njegovom najboljem interesu.
U pojedinim stavovima mnogih članova ovog zakona negde se govori "roditelj", negde "zakonski zastupnik", pa mislim da se može ići u cilju usaglašavanja toga kako bi zakon terminološki bio potpuno precizan. Hvala.