Govorim upravo o amandmanu, samo ovo je obrazloženje, dopunsko.

Ne, ovo je baš rasprava o amandmanima koji su podneseni, a ima ih puno koji je DHSS i SPO podneo. Molim vas da mi omogućite da nastavim jer ovde su svi pričali bez ikakvog osnova.

Hvala po treći put. Postavljam pitanje na koga se primenjuje ovaj zakon? Primenjuje se na svaku banku po odluci Vlade, a na predlog Ministarstva finansija i saglasnost NBS. Po kojim kriterijumima? Kriterijuma uopšte nema i to je nešto o čemu sam govorila.
Postavljam pitanje ministru finansija, šta će to biti sa akcionarima? Šta ukoliko se desi da akcionari podnesu tužbe oni valjda tu ništa ne smeju da se pitaju, jer nemaju pravo da tuže budući da im ovaj zakon upravo tako nešto ne dozvoljava.
Ovaj takođe predlog zakona i to njegov član 15. na koji je ova poslanička grupa podnela amandman i detaljno ga obrazložila – nad bankom čija imovina i obaveze se prenose pokreće se stečaj nad kojim upravlja država, tj. Agencija za osiguranje depozita.
Sada, dame i gospodo navodi se na strani osam nečega što se naziva predlogom nekog zakona da - su zainteresovane strane imale priliku da iznesu svoje stavove o predlogu zakona, te da u izradi ovog zakona su bile uključene sve relevantne institucije, između ostalog i Agencija za osiguranje depozita. Ne znam samo kako je to ona mogla da bude uključena, budući da se zakon koji se upravo na Agenciju za osiguranje depozita isključuje ovakvim neustavnim predlogom zakona iz njegove primene.
Postavljam takođe pitanje ko su poverioci i šta je imovina u slučaju stečaja i na kraju krajeva ovaj predlog zakona je bez obzira na svu argumentaciju koja se ovde iznosi, bilo kada smo je iznosili u načelu, bilo sada u pojedinostima, po amandmanima apsolutno i krajnje neustavan i graniči se sa protivprirodnim bludom.
Na kraju krajeva, gospodin ministar finansija ovde je izjavio da neće mnogo govoriti, a upravo zloupotrebljava vreme, pa bi ga upravo u ime DHSS i SPO zamolila da što manje govori i da poštedi građane Republike Srbije koji sada ovo slušaju u direktnom prenosu.

Nisam rekla ništa uvredljivo.
PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodni poslanik Teodora Vlahović. Izvolite.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, na početku je predstavnik Vlade rekao – ovo je sve, samo nije uobičajen zakon. Složiću se da nije uobičajen, jer je katastrofalan, jer je neustavan. Posebno o njegovoj neustavnosti govori član 3, gde se kaže da na preuzimanje u skladu sa ovim zakonom ne primenjuje se Zakon o agenciji za osiguranje depozita, Zakon o osiguranju depozita i Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.
Bez obzira što je prihvaćen ovaj predlog zakona na Odboru na ustavna pitanja i zakonodavstvo, onda narodni poslanici, vi slobodno podnesite predloge zakona, izuzmite od primene bilo koje zakone i neka taj vaš predlog isto tako bude prihvaćen, da ovo ne bude jedini presedan i da ne bude jedini izuzetak.
Ovakvim zakonom potpuno besmisleno se unosi nemir u bankarski sektor Srbije, i to na taj način što se unižava nezavisnost NBS. Naime, Zakonom o narodnim bankama je propisano da NBS kontroliše poslovanje banaka, i to kako zakonitost u poslovanju, tako i bonitet poslovanja. Članom 102. Zakona o bankama upravo je tako nešto prepisano. Shodno tom elementarnom načelu, NBS sama propisuje bliže uslove u pogledu načina te kontrole.
Takođe, NBS jeste ta koja koliko utvrdi da odgovarajuća banka nema bonitet, ukoliko utvrdi da je ona podkapitalizovana, odnosno ukoliko utvrdi da ima rizične plasmane, a naročito ukoliko utvrdi da banka predstavlja pretnju po stabilnost finansijskog sistema, Narodna banka je ta koja može da preduzme bilo kakve mere, a te mere su od proste opomene, pa do bukvalne prinudne uprave u određenoj banci.
Kada se sve ovo ima u vidu, a sve to piše u Zakonu o bankama, čiju primenu sprovodi i sama NBS, onda je potpuno jasno da se ovakvim jednim predlogom zakona uništava nezavisnost prvenstveno NBS, jer ono što je propisano kao njena elementarna obaveza, a to je obaveza da vrši kontrolu boniteta bankama, sada će da radi Vlada, a to znači da će to da radi ministar Dinkić. Na taj način upravo se ovim perfidnim metodama ministra Dinkića oduzimaju ovlašćenja Narodnoj banci, jer ako se ministri petljaju u poslovanje Narodne banke tako što se ovim zakonom faktički dupliraju ovlašćenja, ona se sigurno ovakvim predlogom zakona dupliraju, onda je to jedan jako rđav posao, jer o onome o čemu treba da odlučuje Narodna banka, sada će da odlučuje ministar finansija.
Nadležnosti se, naravno, dupliraju jer NBS upravo po Zakonu o bankama može da uvede prinudnu uplatu, a Republika Srbija već garantuje depozite, pa ukoliko je to onda tako, a i ptice na grani znaju da to zapravo jeste ovako kako sam navela, onda uvođenjem ovog sistema koji se predlaže neće se znati ni ko pije ni ko plaća, apsolutno se neće znati ništa, jer će i ministri moći da preuzimaju mere prema banka, odnosno da ugase bilo koju banku ako oni tako budu poželeli.
Uočava se jasno iz ovakvog predloga zakona jedan širok dijazepam zloupotreba koje je Mlađan Dinkić ostavio njemu znanim finansijskim ekspertima, jer u uvodnoj odredbi ovog zakona se navodi da će se banke preuzimati onda kada postoji ozbiljna pretnja za stabilnost finansijskog sistema. U vezi toga postavljam pitanja – šta je to stabilnost finansijskog sistema i gde piše? Šta je to pretnja po stabilnost i gde to piše? Šta je to ozbiljna pretnja po ozbiljnost i kojim zakonom je to definisano? Ko procenjuje tu stabilnost? Ko će da procenjuje pretnju? Ko će da procenjuje da je pretnja ozbiljna ili neozbiljna? I konačno, ko upućuje tu pretnju, ozbiljnu ili neozbiljnu, i kome je upućuje?
Uzaludan je pokušaj da se odgovori na ova pitanja, jer odgovori su nemogući. Iz toga se vidi da će primena ovog zakona biti onako berićet ministra finansija, jer ako ministar finansija bude rekao da je nešto nestabilno, onda mi svi treba da poverujemo da je to nestabilno. Ako je pretnja – pretnja, onda je ona pretnja, a ako je ozbiljna pretnja, naravno da je ozbiljna pretnja, kako da ne. Gde piše da je ozbiljna i kako ćemo to da proveravamo i da li se radi o pretnji ili o pukoj ministrovoj volji, mi to nećemo znati, jer ovaj zakon ne nudi merila, niti meri bilo kakve definicije.
Na kraju krajeva, pitam se koji to inženjer procenjuje stabilnost finansija i po kojim merilima ih procenjuje? Mi znamo šta znači stabilnost, znamo i čime se ona meri, ali ko to meri u Srbiji, stabilnost finansijskog sistema i kojim to metrom? Ukoliko samo pogledamo okolo i naokolo, onda ćemo čuti gde različiti ekonomski analitičari ne mogu nikako da se slože oko toga šta je to stabilnost, a šta je nestabilnost i koja je granica između toga. To govori da nema zakonske definicije stabilnosti, a ukoliko toga nema, a zakonom se predvidi da je uslov za preuzimanje banaka upravo ta ozbiljna pretnja po nestabilnost o kojoj sam govorila, onda je svima nama jasno da u ovom zakonu piše – preuzeće se ona banka koju Mlađan Dinkić bude hteo da preuzme.
Daleko od toga da je to jedini problem ovde i ovako predloženog zakona. Imam par pitanja za ministra Dinkića. Da li on zna da kontrolu banaka može da vrši jedino NBS? Da li on zna da tu kontrolu ne može da vrši Vlada i da Vlada nema pravo da vrši tu kontrolu? Dalje, da li on zna da izvršna vlast, pa makar i on bio ministar finansija, ne može da uđe u banke i da ih pita – izvinite, da li ste vi stabilni ili ste vi možda nestabilni, da li ste vi ozbiljna pretnja ili možda niste ozbiljna pretnja, već to mogu samo nezavisni službenici NBS? Ukoliko je to tako i ukoliko je jasno da izvršna vlast ne može da prikuplja podatke o tome, onda je pitanje još jasnije – kako će Vlada i ministar Dinkić bez takvih i tih podataka da procenjuju koja je to banka ozbiljna pretnja, a koja je neozbiljna? Odgovor se nameće sam po sebi. Jedino bi to mogla Vlada, ukoliko bi joj Narodna banka dala upravo podatke o bonitetu i poslovanju i upravo iz toga se vidi sva, čini mi se, ne tako dobro namera Dinkićevih predloga, jer ono što je on predložio može da obavlja jedino NBS, a Vlada i ministri kao izvršna vlast nikad i nikako, ni u jednoj civilizovanoj državi, a ima i takvih, i u Evropi i u svetu. Mi smo izuzetak, izgleda.
Ako službenici Vlade ne mogu da obavljaju kontrolu banaka, kako će onda da znaju da li neka predstavlja pretnju po stabilnost banke? Predlažem i DHSS već unapred zna svoj stav po pitanju ovog predloga zakona, i naravno da neće glasati za ovakav predlog zakona.
Međutim, ono što je takođe zanimljivo jeste da ovim predlogom zakona Mlađan Dinkić sebi pribavlja prava sebi šest puta veća od onih prava koja ima NBS. On sada može da pripaja i da razdvaja banke, i to onako po njegovoj volji kako mu se hoće – ovde može da spoji, tamo može da razdvoji, može da se pozove na neku stabilnost, na nekakvu pretnju, na nekakvu ozbiljnost ili neozbiljnost i onda može i pet banaka da utopi u jednu banku, ni to nas ne bi iznenadilo. Onda se na kraju pitamo i postavlja se ono čuveno pitanje – gde su pare, kud one nestadoše?
Ne mogu da poverujem da poneki ljudi mogu da poveruju u ono što je ministar finansija upravo izrekao. Pozivam sve narodne poslanike da ozbiljno razmisle o ovome što sada čine i onome što će učiniti po pitanju ovakvog predloga zakona. Ministar Dinkić u ovom momentu upravlja Poreskom upravom, upravlja javnim finansijama, upravlja carinom, upravlja platnim prometom, upravlja budžetom, upravlja državnim subvencijama, turizmom, dragocenim metalima i sada čovek hoće da upravlja i bankama, naravno, hoće i parama iz tih banaka da upravlja, hoće svime da upravlja.
Lepo je to što hoćete da učinite, oni koji budu podržali ovakav predlog zakona i izađete mu u susret, ali kada mu date i kada ga ovlastite da nad svim tim ima kontrolu, vrlo brzo ćete postati njegovi robovi.
Na ovakav predlog zakona DHSS i SPO su podneli amandmane, koji za cilj imaju da se spreči ovakav nepotizam ministra finansija.
Ministar finansija je na samom početku rekao kako se on zapravo javlja kao spasilac i formulisao je da hoće da nas spašava. Da spasi ono što se spasiti može. Znamo ovde kako ste spašavali banke. Znamo kako ste spašavali štedionice. Ne sumnjamo u vašu ljubav prema jednima i drugima, sa tim ste dobro upoznati, a posebno su građani upoznati sa prilikom kako ste voleli, na primer, Nacionalnu štedionicu, pa se unapred opravdano plašim za propast Poštanske štedionice.
Govorili ste i sve vreme ste spočitavali da je prethodna Vlada kriva za sve i sve prethodne vlade pre ove su krive za sve. U većini tih ste upravo vi sedeli. Zašto onda kada pominjete spasenje i kao spasilac celokupnog finansijskog sektora države Srbije a i šire, zašto onda niste spasili gašenje četiri banke, one afere za koje se vaše ime pominje? Zašto ste učestvovali u uništenju Nacionalne štedionice? Šta je sa kiparskim parama, protiv koje je Vladan Batić i DHSS podnela krivičnu prijavu i pod tom krivičnom prijavom je u toku pretkrivični postupak, zato što zamenik tužioca za organizovani kriminal za pet godina učini jednu vrlo dubokoumnu radnju, zamislite, napiše jedan dopis. Za pisanje jednog dopisa je potrebno pet godina. Setite se aktivnosti, svih onih kriminalnih aktivnosti "NVV" banke, preko kojih je G 17 plus prao pare. Setite se prodaje "Mobtela", koji je bio u vlasništvu Bogoljuba Karića. Setite se "Euro-askiz" banke, pa se setite i afera "Sartid" i "Fancira".
Postavljam vam pitanje – zašto se onda niste javljali kao spasilac svih tih afera? U svemu ovom navedenom, imenitelj ima samo jedno ime i upravo se odaziva na vaše.

Prvo, moram gospodine Dinkiću da vam kažem da vrlo dobro čitam zakon. Po obrazovanju sam pravnik, advokat po profesiji i sigurna sam, pošto ste vi ekonomski ekspert, od vas bolje čitam i bolje tumačim zakon. Vrlo dobro sam pročitala član 2, vrlo dobro sam pročitala član 1. i stav 2, ali ću o tome nekom drugom prilikom, i naravno da pokrenem inicijativu za ispitivanje svih kriminalnih aktivnosti Fonda za razvoj.
Vrlo ozbiljno se bavim ovom temom i ozbiljno se bavim onim gde naslutim da postoji mogućnost zloupotrebe i da postoji mogućnost sprovođenja bilo kakvih kriminalnih radnji i njihovih zataškavanja.
Pošto mi sporite da sam uopšte ovaj zakon čitala, a čitala sam ga izgleda bolje od vas, pa sam videla i finansijska sredstva koja predviđate ovde, koja su abnormalna ali ništa čudno za vas, uvek su milioni u pitanju, preko 200 bilo bi najbolje, u svakom slučaju se nadam, pošto meni spočitavate da ne čitam ovaj zakon, da nikada neću biti toliko dobar pravni ekspert koliko ste vi dobar ekonomski ekspert što ste pokazali od 2000. godine.

Nije povreda Poslovnika.

Kako nije? Zamenik sam šefa.

Ne javljam se po osnovu replike ili po povredi Poslovnika.

Kao zamenik šefa poslaničke grupe.

Uvažena predsedavajuća, kolege poslanici i poslanice, pre svega potrebno je imati u vidu da ovakav vladin predlog zakona o amnestiji predstavlja jedan krajnje iznuđen potez.
Nesporno je i ne može se pobiti činjenica da su zatvori u našoj zemlji pretrpani, kao i činjenicu da ne možemo prenebregnuti da državni budžet nema dovoljno sredstava kako bi se povećao broj zatvorskih mesta, što bi u krajnjoj liniji značilo izgradnju novih zatvora, što je čini mi se ovoj zemlji jako potrebno.
Neću ulaziti u analizu samog zakona, budući da je to ministar Selaković učinio pročitajući nam njegov predlog, ali osvrnuću se na pravne posledice koje ovakav predlog zakona nosi.
U prvom redu najpre mislim na pravne posledice ovog zakona. Lica koja se po ovom zakonu oslobađaju od kazne, to ne znači da se ona izuzimaju i da im se umanjuju bilo kakve vrste obaveze. Dakle, amnestija faktički menja situaciju osuđenika i to je nesporno, ali sve druge obaveze kao što je npr. obaveza naknade štete, ostaju na snazi. Takva lica će ukoliko ponovo učine krivično delo, smatrati da su ranije osuđena na onu kaznu zatvora iz presude, a ne na onu koju su faktički izdržali usled amnestije.
Ono što je prihvatljivo, i ono što je dobra strana ovog predloga zakona ogleda se u njenim ekonomskim posledicama, budući da je zasigurno da se ovakvim vladinim predlogom zakona stvaraju uštede u državnom budžetu.
Sa druge strane svrha kažnjavanja uvek jeste dvojaka. Prvo, da se na osuđenika deluje da buduće ne čini krivična dela, a druga jeste da se na druga lica utiče da ne čine krivična dela. Međutim, činjenica je da je svaki pojedinac individua za sebe i da smo svi mi različiti i da će zatvor na nekog uticati na jedan način, a na nekog na drugi način. Mnogo je onih lica na koja on uopšte neće uticati, nezavisno od toga na koju zatvorsku kaznu su osuđena.
Kao što sam spomenula, naši zatvori jesu pretrpani. Uslovi u kojima osuđenici izdržavaju kazne ni malo ne odgovaraju onim uslovima koji su predviđeni u zemljama koje pripadaju EU.
Takođe, u našim zatvorima je jako malo prostora za bilo kakvu edukaciju i svedoci smo da zatvor umesto vaspitne ustanove postaje jedan vid ustanove za obuku kriminalaca, na žalost u velikoj meri. To govori o tome da zatvor, često i ako je kazna zatvora nužna, da on sam po sebi ne predstavlja najbolje rešenje.
Ono što se takođe može spočitati o Predlogu zakona jesu one posledice koje nastaju po pravosuđu. Amnestijom se faktički menjaju sudske odluke, ali time šaljete i određenu poruku sudovima da blaže sude. Tako se postavlja jedno logičko pitanje – zašto bi jedan sudija sledeće godine osudio nekog učinioca koji je počinio lakše krivično delo za koje mu može izreći kaznu zatvora od tri meseca, ukoliko ove godine bude neki drugi učinilac osuđen za isto krivično delo, bude pušten iz zatvora. Onda onaj koji je ove godine osuđen će imati bolji položaj od onoga kome će se suditi sledeće godine. I onaj koji je sada na izdržavanju kazne se zapravo nalazi u pogodnijem položaju od onog koji će na izdržavanje kazne biti poslat tek naredne godine i to će sigurno uticati i menjati sudsku praksu, jer će sudovi suditi blaže kako bi se postigla neka prividna ravnopravnost.
Zato amnestija mora da bude predmet jedne pažljive procene. Nisam sigurna da je Vlada kao predlagač ovog zakona sagledala sve one posledice. Srbija jeste svedok i mi smo svi svedoci da ovde vlada jedna potpuno blaga kaznena politika, jer da nije tako vladajuća koalicija, koja izražava spremnost i zagovornik je borbe protiv korupcije i kriminala, ali trebala bi da procesuira one kriminalce koji u njenim redovima sede, a neki se odazivaju i na reč ministar.
Time je moguće da se ovakvim Predlogom zakona, delikventi ili prestupnici motivišu. O tome da veoma veliki broj krivičnih dela nikada ne bude rasvetljen i da počinioci ne budu kažnjeni, o tome neću uopšte ni da govorim, ali sve to govori o neefikasnosti našeg sistema, kako pravosudnog tako i policijskog.
Sa druge strane sudovi i sudije u sudskom postupku su već ispitivali kolika kazna treba da bude izrečena pojedinom optuženom licu i to ispitivanje uvek ide dvostruko od strane prvostepenog pa od strane drugostepenog suda. Poznato je da sudovi u obzir uzimaju i sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti kao što su da li je neko već bio osuđivan, koliko je nešto povređeno, u kakvo je situaciji delo izvršeno i kako se optuženi ponašao u toku samog postupka u smislu da li je bežao ili nije, da li je bila raspisana poternica ili nije.
To sve govori samo u prilog tome da se zapravo amnestijom uvek arbitrira nad sudskim odlukama, a izvršna vlast amnestijom menja sudske odluke, a one su i treba uvek da budu predmet brižljivog razmatranja.
Iz svih tih razloga, zapravo, amnestija, kao jedna opšta mera, upravo treba da bude izuzetna mera kao predmet brižljive procene. Iz tih razloga smatram da ovakav Vladin predlog zakona predstavlja iznuđen potez, ma koliko on bio potreban. Svakako je da nije najbolji.
Ono što je meni lično sporno jeste da se mnoge kazne koje su predviđene u našoj zemlji uopšte ne primenjuju. Tako, recimo, u Srbiji jako se slabo koristi mogućnost društveno-korisnog rada, koji smatram da bi bilo mnogo pametnije primenjivati umesto jedne opšte, po ovom predlogu zakona kolektivne amnestije i tim zapravo, primenom kazna kao što je društveno-koristan rad naterati osuđenike upravo lakših krivičnih dela da rade ono što je korisno i po društvo i po državu i da zakonska rešenja upravo treba da idu u tom cilju.
Ukoliko Republika Srbija ima deficit u budžetu, a ima ga, onda je sigurno da veliki broj osuđenika u našoj zemlji mogu da naprave uštedu ukoliko bi se, recimo, zakonima motivisali da npr. u jednoj čisto državnoj ustanovi recimo uređuju i čiste obale i priobalja reka, rade druge poslove za koje država inače odvaja izuzetno značajna sredstva, i o tome znamo svi, samo ćutimo, a zauzvrat im se ukoliko takve poslove zaista obave, treba omogućiti da se kazna smanji.
Nije dovoljno samo, nažalost, amnestirati veliki broj zatvorenika. Potrebno je supstituisati kaznu, jer svaki predlog zakona i ukoliko on bude usvojen i postane zakon, zakon treba da šalje i određenu poruku građanima, a to je – ukoliko radite nešto korisno po državu i po samo društvo, onda možda možete izaći iz zatvora ranije, a čini mi se da sa ovakvim Vladinim Predlogom zakona o amnestiji to nije slučaj. Hvala.

Hvala puno.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, jesam podnela amandmane na ovaj predlog zakona i jesam imala iste dileme koje su upravo u tim amandmanima i sadržane, ali moram izneti i nekoliko činjenica.
Naime, Zakon o zaštiti podataka ličnosti, ne u ovom predloženom obliku, kao takav nije lex specialis nego je lex generalis zakon i to u oblasti zaštite Ustavom zagarantovanih ljudskih prava na zaštitu podataka o ličnosti iz člana 42. upravo tog najspornijeg člana, koji upravo i pominjemo, Ustava Republike Srbije. U tom smislu ovaj zakon propisuje zaštitu podataka o ličnosti, ali na jedan krajnje uopšten način.
Ono što je interesantno jeste da su čak i izuzeci od pravila koji su propisani Zakonom o zaštiti podataka ličnosti, oni se utvrđuju na jedan uopšten, a ne na konkretan način.
Takođe, ovaj zakon nije u potpunosti usaglašen sa relevantnim međunarodnim dokumentima. To su Konvencija o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka, dodatni protokol uz Konvenciju, direktiva Evropskog parlamenta, kao i Saveta u ovoj materiji.
Prilikom usvajanja samog zakona, ne mislim na ovaj predloženi predlog, došlo je do određenih odstupanja u odnosu na sadržinu odredbe člana 42. Ustava Republike Srbije, zbog čega je i Poverenik za informacije od javnog značaja predložio Ustavnom sudu da se oceni ustavnost pojedinih odredaba upravo ovog zakona.
Da ne bih dalje tumačila odredbe zakona koji je već donet, budući da ovde treba da se govori o Predlogu zakona predlagača gospodina Srđana Mikovića, želim da napomenem da takođe u situaciji jedne teške ekonomske krize u kojoj se mi zasigurno nalazimo i, nažalost, nema naznaka da ćemo uskoro iz nje izaći, svi smo svedoci da je sve većem broju ljudi potreban neki vid humanitarne pomoći.
Demohrišćanska stranka Srbije jeste u potpunosti svesna takve situacije i sa svoje strane svim silama se trudi da da doprinos u smanjenju siromaštva. Ma koliko ona možda naizgled mala i izgledala, uvek smo se odazivali humanitarnim akcijama. Uskoro ćemo predstaviti našu strategiju borbe protiv siromaštva. U tom smislu i podržavamo ideju koju je upravo dao predlagač ovog zakona, gospodin Srđan Miković.
Smatramo da ovo rešenje, naravno, može biti bolje, kao i svako, uvek može bolje, jer bojim se da omogućava i brojne zloupotrebe. Naime, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti zamišljen je kao jedan skromni zakon kojim se na uopšten način Ustavom štiti ono zajamčeno pravo na zaštitu podataka ličnosti.
Neophodno je da se zakonom, kojim se ukupno uređuje sva materija prikupljanja humanitarne pomoći, upravo uredi materija prikupljanja, materija obrade, materija držanja i upotreba podataka o ličnosti.
Tačno je, precizno bi bilo potrebno urediti koji to podaci o ličnosti se prikupljaju, ko je obrađivač tih podataka, pod kojim uslovima je moguće pristupiti bazama tih podataka, ko ima pravo pristupa tim podacima, na koji način se čuvaju ovi podaci, utvrditi način evidentiranja lica koja su pristupala bazama podataka u vidu svojevrsnog registra. I ne samo to, bilo bi neophodno da se precizno urede i brojna tehnička pitanja.
Ukoliko se usvoji predloženo zakonsko rešenje plašim se da može delom doći do određenog vida zloupotreba, jer predlogom nije utvrđeno ni koji se podaci prikupljaju, ko ih prikuplja i za čije potrebe itd.
Posebno ističemo da predlagač uvodi novi termin. To je termin "humanitarna potreba", koji nije definisan Zakonom o zaštiti podataka ličnosti, što bi u praksi moglo dovesti do različitih tumačenja.
Usvajanjem predloga ne samo da bi se prekršio taj član 42. Ustava Republike Srbije, koji jemči zaštitu podataka o ličnosti, već možemo donekle opredmetiti taj zakon. Naime, čemu će vredeti postojanje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ukoliko jednostavno omogućimo zaobilaženje svih onih neophodnih mehanizama zaštite i to pozivanjem na jedan, po meni, paušalno postavljen termin "humanitarne potrebe".
Ne smemo zaboraviti da je pre dva meseca, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, izneo šokantne podatke o broju prisluškivanih razgovora, o neovlašćenim pristupima bazama podataka.
Takođe, ne smemo zatvoriti oči ni pred činjenicom da su naši građani u svakodnevnom pravnom prometu uslovljeni da se odriču zaštite zakona, da bi im bilo omogućeno da zaključuju određene ugovore. Kad kažem određena pravna lica, onda u prvom redu mislim na banke. U takvoj situaciji zakonske izmene moraju ići pre svega, u pravcu poboljšanja zakonskih odredaba i mehanizma zaštite podataka o ličnosti, a ne samo u pravcu stavljanja van snage donošenja onih izmena koje će omogućiti da podaci koji su navodno zaštićeni, zapravo nisu, se prikupljaju, obrađuju, prosleđuju i to sve pod velom humanitarne potrebe.
Na kraju, istaći ću da sam od predlagača ovog zakona čula da je ovo o čemu smo imali dilemu i o čemu smo se konsultovali, sve nedoumice jedne takve dileme, a tiče se usaglašavanja tog člana 42. predviđenog Ustavom. Na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo doneta je jednoglasna odluka po tom pitanju i tim je zauzet jedinstveni stav svih, a Odbor čine predstavnici svih poslaničkih grupa. Tako da ću ovom prilikom iskoristiti i reći da budući bez obzira što sam podnela amandmane, koje sam jednim delom ovim putem i svojim izlaganjem obrazložila, budući da je takav jedinstven stav Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, svoje amandmane koje su blagovremeno podneti, povlači. Hvala.

Ja ću istaći povredu Poslovnika člana 101. stav 2. jer ste bili u obavezi da odredite pauzu u radu sednice, budući da je sednica Administrativnog odbora zakazana za 11,00 časova, a niko joj ne prisustvuje, pa samo da vidimo da li je moguće doneti odluke bez ičijeg prisustva.

Hvala.
Poštovani predsedniče, članovi Vlade, kolege poslanici, pre nego što postavim tri pitanja od mnoštva koja bih vam postavila u ovom momentu, želim da ukažem na ozbiljnost problema, a pritom, da sve vreme govorim u dobroj nameri. Unazad dva meseca dobila sam što gomilu mejlova, što poziva telefonom, što predstavki o jednom krajnje ozbiljnom teškom stanju terenske veterinarske službe koja je služba od posebnog društvenog interesa. Tako da smatram da rešenje ovog problema resorni ministar treba odmah da stavi pod oznaku hitno.
Pitanja koja imam postavljam gospodinu Kneževiću, ministru poljoprivrede, a jedno pitanje kasnije, gospodinu Selakoviću, ministru pravde.
Prvo pitanje za gospodina Kneževića jeste - da li će se i da li uopšte imate predstavu kada će u veterinarskim stanicama u zemlji Srbiji, a podsetiću vas da ima 10 javnih koje broje 35 veterinara i 319 privatnih, koji broje 1.274 veterinara, kada će terenskoj veterinarskoj službi koja je uradila celokupan program zdravstvene zaštite životinja biti isplaćeni sve ono što im država duguje, a u pitanju su tri meseca - jun, jul i avgust mesec?
Nadam se da ste čitali Zakon o veterinarstvu, pa tako članom 51. tog istog zakona predviđeno je niz mera, kako glasi - radi sprečavanja suzbijanja i iskorenjavanja zaraznih bolesti životinja, mera, rokova, ali isto tako i zaštite životinja i ljudi od zaraznih bolesti. Istim tim zakonom i njegovim članom 83. je regulisano da se sredstva za sve ovo napred navedeno obezbeđuju u budžetu Republike Srbije. Za vlasnika između kog stoji znak jednakosti, je vlasnik u zemlji Srbiji, jeste seljak, to treba da bude besplatno. Tako je svuda u Evropi. Onda se postavlja pitanje - zašto se uopšte toliko kasni sa isplatom, kada veterinarske stanice moraju da kupuju lekove, moraju kupuju dijagnostička sredstva, moraju da plaćaju poreze i doprinose, PDV? Ukoliko se zna da danas srpski seljak izuzetno teško živi i da ove usluge mora da plaća, onda ova služba koja je od posebnog interesa, kao što sam već napomenula, nalazi se u teškoj situaciji zato što joj država duguje.
Verujem, i sigurna sam da se slažete sa mnom, da je u svakom slučaju, uvek bolja preventiva životinja nego njena eradikacija, nego stemping aut, ili nedaj bože, ubijanje životinja. Preventiva je, kažu stručnjaci, prema podacima koje imam, 12 puta jeftinija od eradikacije. E sada, stabilna situacija zaraznih bolesti životinja jeste i osnovni uslov da se eliminišu zaraze kako bi se obezbedio izvoz životinja, i isto tako kako bi se obezbedio izvoz proizvoda.
Moram napomenuti da imam dobru nameru i nemam nameru da ovde kritikujem, niti vas niti kritikujem Vladu. Imamo mi dežurne ljude u ovoj sali kojima je to osnovna funkcija. Pokušala sam da ove informacije dobijem od Trezora…
(Predsednik: Izvinjavam se, ali vas molim da vodite računa, jer je tri minuta već prošlo.)
Završavam.
Dobila sam informacije, a tamo su mi, naravno, davane neke polu informacije, tako reći lažne informacije, tako da to bi bilo prvo pitanje. Možete da odgovorite, pa ću postaviti dopunsko.

Moram da kažem kako opozicija može da bude konstruktivna. Imam jedan predlog pre nego što iznesem svoje drugo pitanje.
U Demohrišćanskoj stranci koja broji izuzetno veliki broj veterinara, pa je zato to moja današnja tema, postoji Odbor za poljoprivredu koju čine eminentni stručnjaci. Naravno, imate i vi, između ostalog, u stranci kojoj pripadate, isto tako stručnjake, pa se nadam da se za ovako nešto zalaže i pripadnik SNS, inače jedan od ljudi kojeg smatram ekspertom svog posla, a to je gospodin Zoran Mašić.
Moje drugo pitanje koje ću postaviti jeste – zašto je naplata od naknade za obavljanje veterinarskog sanitetskog pregleda i to po Uredbi "Službenog glasnika" br. 69/2001. kao sopstveni prihod ministarstva izuzetno slaba? Pretpostavljam da mi ni na ovo pitanje nećete moći odmah odgovoriti.
Ovo pitanje je značajno iz sledećih razloga i rekla bih da je ključ uspeha celog ovog problema. Ovu naknadu treba da plaćaju svi oni koji imaju objekte za klanje, za rasecanje mesa, za obradu mesa, divljači, preradu mesa, proizvodnju omotača za kobasice itd. Na kraju krajeva, u Srbiji imamo 127 objekata za klanje goveda i svinja i oko 300 objekata za klanje živine, ili oko 300 kombinovanih objekata. Prihod u 2011. godini je bio 852.115.733,21 dinar. Prihod u 2012. godini je do 24. avgusta bio 609.055.116,93 dinara. Stručnjaci koji se ovim bave i koji su znalci svog posla kažu da ovaj prihod mora biti najmanje dve milijarde dinara. Naravno, otuda se nameće ono čuveno pitanje – gde je razlika, odnosno gde su pare?
Neću iznositi podatke iz Republičkog zavoda za statistiku, verujem da ih vi posedujete, to je u obimu vašeg posla. Sve ovo što sam iznela jesu potpuno tačni i precizni podaci, podaci koji nisu nikakva tajna i podaci koji, na kraju krajeva, predstavljaju potpuno surovu istinu. Ako bi mogli, odgovorite mi na pitanje.