Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da Narodna skupština Republike Srbije ne treba da donese Zakon o potvrđivanju ugovora između Vlade Srbije i Grupe nacionalnih direktora NATO za kodifikaciju – Saveznički odbor 135, o usvajanju NATO kodifikacionog sistema, zato što smatramo da je to jedan od skrivenih načina tihog i postepenog uvođenja Srbije u jednu međunarodnu vojnu organizaciju koja je sve, samo ne miroljubiva, i sve, samo ne demokratska.
Da je to tako, to smo osetili ne samo mi u Srbiji i u Crnoj Gori, to su osetili ne samo Srbi u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, to su osetili ne samo građani Avganistana i Iraka, to i dan danas na svojoj koži osećaju i građani Libije.
Samo je pitanje, sada već možete da stavite i na kladionicu – koja je sledeća država u svetu koja će da bude napadnuta od strane NATO-a?
Ono što je neverovatno, to je da NATO deluje čak i suprotno svom osnivačkom aktu u kome se poziva na povelju UN, na kolektivnu bezbednost, na mir u svetu, na dobre odnose među državama i narodima.
Međutim, praksa pokazuje da se NATO ponaša sasvim suprotno od toga i onda se postavlja elementarno pitanje – zašto Narodna skupština Republike Srbije treba kroz ratifikaciju jednog ovakvog sporazuma da na neki način uvede Srbiju u predvorje jedne međunarodne vojne alijanse, iako joj tamo uopšte nije mesto?
Ako sam dobro razumeo gospodina ministra, treba da donesemo, odnosno da ratifikujemo ovaj ugovor, zato što ćemo nakon njegove ratifikacije navodno da prodajemo naše naoružanje i našu vojnu opremu, valjda, Amerikancima, Nemcima, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji i ko zna kojoj drugoj zemlji NATO-a. To uopšte nije tačno. Verovatnoća da se naša namenska industrija pojavi na tržištu koje je izuzetno kontrolisano, koje je monopolisano od strane država NATO a, jeste gotovo ravno nuli.
Dalje, postavlja se pitanje – kako je to naša namenska industrija do sada bila uspešna i mogla da izvozi naoružanje i vojnu opremu, a nismo bili u NATO kodifikacionom sistemu?
SRS ne vidi da je zbog toga naša namenska industrija pretrpela bilo kakvu štetu. SRS smatra da je Republika Srbija načinila katastrofalnu grešku i političku i ekonomsku, kada je među prvima u svetu, a po nalogu tog istog NATO-a, zavela trgovinske sankcije Libiji. Koliko znam, mi smo upravo zemljama poput Libije prodavali naše naoružanje i našu vojnu opremu. Libijci nisu tražili da naša vojna industrija bude u NATO kodifikacionom sistemu. To nisu tražile ni mnoge države u svetu.
Umesto da Srbija bude poslednja zemlja u svetu koja će da uvede sankcije Libiji, ne samo zato što smo mi sami na svojoj koži pretrpeli nepravedne sankcije UN i EU nego i zato što je Libija oduvek prema nama imala tradicionalne prijateljske odnose; zemlja koja nije priznala nezavisnost KiM.
Videli ste, udarna vest je bila kada je gospodin Boris Tadić išao u posetu Kuvajtu, da u toj poseti nema ničega spornog, zato što Kuvajt nije priznao nezavisnost KiM. To je lepo, ali zašto onda ti isti mediji koji su pod kontrolom vlasti ne kažu da smo uveli trgovinske sankcije zemlji koja je izložena NATO agresiji i koja je odbila da prizna nezavisnost KiM?
Ne samo to, uveli smo trgovinske sankcije zemlji koja je 1992. godine pružila podršku Srbiji i srpskom narodu, jer je taj isti Gadafi tražio od Alije Izetbegovića da ne zaključuje poguban, pre svega po muslimane u BiH, politički sporazum sa Hrvatima i Amerikancima, nego da se odrekne saradnji sa Srbima. Da ga je Alija Izetbegović poslušao, ne bi bilo rata u BiH, i ne bi bilo masovnih zločina u BiH.
Sada se postavlja pitanje – koji su to razlozi nagnali državu Srbiju da ona uvede trgovinske sankcije jednoj prijateljskoj zemlji, jednoj zemlji gde se vodi očigledno oružana pobuna i gde se NATO pojavljuje kao neko ko podržava oružanu pobunu u Libiji.
Ono što takođe nije jasno i što je gospodin Šutanovac propustio da kaže, vezano za ovu policijsku saradnju, kakav je stav države Srbije, kada je reč o policijskoj saradnji sa susednim državama, pre svega sa Hrvatskom i sa BiH?
Bili smo svedoci činjenice da je Republika Srbija, pod pritiskom Hrvatske i pod pritiskom EU, pustila na slobodu čoveka za koga postoje belodani dokazi da je 1991. godine učestvovao u zločinima nad Srbima u Vukovaru. Tu mislim na Tihomira Purdu. Kako je moguće da Vlast u Srbiji iz dana u dana, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, dobija vruće šamare od tih svojih prijatelja iz EU?
Deset godina slušamo priče kako nije valjala politika 90-ih godina, bili smo navodno ratoborni, agresivni, nismo umeli da razgovaramo sa svetom, pa nas svet nije razumeo. Evo, deset godina smo miroljubivi, slušamo sve šta nam taj isti svet kaže, pa ne vidim da imamo bilo kakve koristi, mi građani i cela država, od takve jedne politike. Sada smo dobri, sada smo kompatibilni sa standardima, sada sarađujemo, ali oni, iz meseca u mesec, puštaju na slobodu zločince koji su ubijali Srbe, najpre Ejupa Ganića, pa Jovana Divjaka, pa smo onda sami pustili na slobodu Tihomira Purdu.
Da sramota bude najveća, nedavno je MUP Srbije uhapsio, kako se kaže u režimskim medijima, ratnog gradonačelnika Trebinja, Božidara Vučurovića, po optužnici Hrvatske, zato što je on navodno, pazite, kao predsednik opštine, što je suludo, to se nije moglo desiti ni u jednoj vojsci na svetu, a pogotovo ne u jednoj komunističkoj JNA, koja je školovana po nekim brozovskim standardima i gde je niža komanda isključivo izvršavala nalog više komande; kažite mi, kad je to JNA, kad je to bilo koja vojska na svetu slušala šta će joj reći neki predsednik opštine i kad je to neki predsednik opštine određivao legitimne ciljeve jedne vojske? To se nije desilo ni u jednoj vojsci na svetu, pa se nije moglo desiti ni u JNA.
Međutim, evo, mi smo sada svedoci da Republika Srbija, po poternici Hrvatske, iste one Hrvatske koja je počinila genocid, od 1991. do 1995. godine, ne samo u akcijama „Bljesak” i „Oluja” nego u nekim drugim akcijama, hapsimo bivšeg predsednika opštine Trebinje, zato što je on navodno komandovao artiljerijom JNA koja je dejstvovala po Dubrovniku.
Pri tome, u Srbiji se ne nađe niko da pita tu istu Hrvatsku šta je tražila hrvatska artiljerija u Dubrovniku, i to je ista ona logika delovanja koju su primenjivale, kao što reče moj kolega Petar Jojić, ustaše u Drugom svetskom ratu. Postave mitraljez na katoličku crkvu i pucaju, i kada partizani ili četnici poruše tu crkvu, odnosno crkveni toranj, digne se Vatikan i kaže – evo, odmetnici uništavaju katoličke crkve.
Zašto niste pitali tu istu Hrvatsku, tu istu gospođu Jadranku Kosor, kojoj nameravate da kumujete, šta su tražili hrvatski topovi u Dubrovniku 1991. godine? Ako je Dubrovnik bio istorijski spomenik, kulturni spomenik, šta će u kulturnom spomeniku teška artiljerija, koja je dejstvovala po položajima JNA?
Kada je JNA uzvratila, onda je Hrvatska, uz zdušnu podršku tog istog NATO-a i većina članica EU, rekla kako navodno JNA uništava biser Mediterana – Dubrovnik, i mi kao da smo slepi, kao da smo gluvi, kao da nam se nije desilo veliko zlo u proteklih 20 godina, ponašamo se kao da ništa ne znamo, kao da nemamo nimalo nacionalnog dostojanstva, nimalo nacionalnog ponosa, nimalo nacionalnog sećanja, hapsimo bivšeg predsednika opštine Trebinje.
Ne znam šta dokazujemo? Da smo u skladu sa evropskim standardima, da hoćemo brže-bolje u NATO, da smo spremni da Hrvatskoj ustupimo sve što ona od nas traži, da svaki hir ljudi koji vode današnju Hrvatsku mi želimo da ispunimo, ali onda se postavlja pitanje – kuda to vodi?
Elementarna je stvar, pa to zna svaki student koji studira na Pravnom fakultetu, koji i najmanje poznaje međunarodno pravo, da je osnovni princip u međunarodnim odnosima princip reciprociteta. Kažite mi kakav je to reciprocitet gde na jednoj strani što više Srba ubijete, to imate veću zaštitu međunarodne zajednice?
Izgleda da je Ejup Ganić malo Srba ubio u Sarajevu 1992. godine. Šteta što nije poginulo hiljadu vojnika JNA. Tek tad niko ne bi smeo da ga uhapsi. Šteta je to.
Jovan Divjak nije naredio da se pobije još deset hiljada sarajevskih Srba, malo su im odsekle glave na Igmanu i na Trebeviću, trebalo je još, jer očigledno je - što su ih više ubijali, to ste više prijatelji EU i NATO-a. Dakle, nema reciprociteta.
Mi moramo sve, koga god označi Hrvatska, koga god označi BiH, mi moramo da uhapsimo, mi moramo da procesuiramo, navodno je to naša međunarodna obaveza, ali kad pogledate na drugoj strani šta se dešava, vi ste videli da je Srbija morala da podlegne pritisku prvo ustaških organizacija iz Hrvatske koji su protestovali protiv hapšenja Tihomira Purde, i ovo što vam je rekao gospodin Petar Jojić je živa istina, između ostalog, noseći slike Ante Pavelića, Srbija je pristala da pusti na slobodu takvog čoveka ...