Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Džudžević je povredio član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodine Džudževiću, odgovorno tvrdim kao poslanik SRS, kao neko ko poznaje srpsku istoriju, kao vernik SPC da SPC nikada nije nasilno pokrstila bilo koga, uključujući tu i muslimane posle Prvog balkanskog rata u Plavu i Gusinju.
Bilo bi dobro, gospodine Džudževiću, da navedete ime makar jednog sveštenika SPC koji je navodno učestvovao u tom nasilnom prekrštavanju.
Što se tiče vaših konstatacije o zločinima, kako vi kažete, četničkih formacija Draže Mihailovića u Drugom svetskom ratu, ne znam da li vam je poznata, gospodine Džudževiću, činjenica da su četničkom komandantu u Crnoj Gori, odnosno na granici Crne Gore i Sandžaka, Pavlu Đurišiću, muslimanski prvaci iz Sandžaka poslali pečeno dete u tepsiji kao poklon srpskom narodu toga kraja.
Dakle, nemojte jednostrano da prikazujete događaje iz istorije vašeg naroda ili vaše verske grupacije. Iznosite činjenice koje su utemeljene u istoriji, a zaista bih vas najljubaznije zamolio, ako već pričamo…

Mogu li vama da se obratim?

Gospođo Đukić-Dejanović, molim vas, kao predsednika Narodne skupštine, da uzmete u zaštitu jednu tako važnu instituciju kao što je Srpska pravoslavna crkva od krajnje neosnovanih i neargumentovanih optužbi da su srpski sveštenici bilo gde, bilo koga nasilno prevodili u pravoslavlje, zato što je istorijska činjenica da je upravo srpski narod, da su sveštenici Srpske pravoslavne crkve bili velike žrtve…

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog deklaracije koji je danas na dnevnom redu, da parafraziram jednog američkog autora, predstavlja još jednu investiciju u banku srpske kolektivne krivice.

Sramota je za vladajuću koaliciju što je odbila predlog SRS-a da se u dnevni red Narodne skupštine uvrsti predlog deklaracije o osudi genocida nad jermenskim narodom koji je izvršila otomanska Turska, a naročito je velika sramota što je vlast odbila da u skupštinsku proceduru uvrsti predlog deklaracije o osudi genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom koji se desio u tzv. nezavisnoj državi Hrvatskoj, kada je u periodu 1941-1945. godine, po istraživanjima Simona Vizentala i prema podacima Muzeja genocida „Jad Vašem“, pobijeno najmanje pola miliona Srba.

U svom izlaganju ću se pozivati, pre svega, na zapadne izvore, kako niko ne bi mogao da prigovori SRS-u kako smo navodno zločinačka, fašistička, antievropska, anticivilizacijska politička stranka u Srbiji.

Nešto o samom normativnom tekstu ove deklaracije. Prvo, svi oni koji kažu da neće glasati za predloženu deklaraciju zato što se u njoj ne pominje reč genocid, ne moraju da strahuju. Pominje se genocid na dva mesta.

Pominje se u preambuli, kada se kaže da predlagači deklaracije poštuju presudu Međunarodnog suda pravde, donete u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore 26. februara 2007. godine, zato što se u toj presudi navodi da je u Srebrenici navodno izvršen genocid, i u ovom normativnom delu deklaracije, kada se kaže – Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Taj način u stvari znači da Narodna skupština Republike Srbije osuđuje genocid koji je navodno izvršen u Srebrenici 1995. godine.

Budući da su danas vođene pravničke rasprave o našim obavezama prema Međunarodnom sudu pravde, prema tome da moramo da poštujemo njegove odluke, da moramo da prihvatimo da je u Srebrenici izvršen genocid zato što to tako stoji u presudi Međunarodnog suda pravde, odnosno u pojedinim presudama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, odnosno Haškog tribunala, dužan sam da predstavnicima predlagača, predstavnicima vlasti na naučni način pokušam da objasnim šta je to genocid.

Citiraću definiciju genocida iz udžbenika „Krivično pravo: posebni deo“, čiji su autori profesor dr Obrad Perić, nažalost pokojni, i profesor dr Zoran Stojanović.

Na strani 18 ovog udžbenika kaže se sledeće – krivično delo genocida sastoji se u preduzimanju određenih radnji u cilju potpunog ili delimičnog uništenja neke nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe. Radnja genocida određena je u članu 2. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Inače, ovu konvenciju je tadašnja FNRJ ratifikovala 1950. godine. Između ostalog, kaže se ovako – karakteristično je za ovo krivično delo da se za njegovo postojanje zahteva i jedan subjektivni element, namera učinioca da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu. Drugim rečima, mora da bude dokazana genocidna namera.

Da je u Srebrenici zaista izvršen genocid, onda bi tamo morali da se nađu ne samo leševi, kako su danas rekli oni koji će glasati za ovu deklaraciju, muškaraca i dece, odnosno dečaka, tamo je moralo da bude ženskih leševa, leševa dece. Evo, pitam vas, koji ćete glasati za ovu deklaraciju – ako je izvršen genocid u Srebrenici, koliko je ženskih leševa iskopano na teritoriji opštine Srebrenica? Koliko je dečijih leševa iskopano na teritoriji opštine Srebrenica?

Ako hoću da uništim jednu nacionalnu, versku, rasnu grupu, onda ubijam bez razlike da li su u pitanju muškarci, žene, deca, starci, bolesni, nemoćni, itd. Onda nema razlike. Zato što imam nameru da uništim tu nacionalnu, versku ili rasnu grupu, da ona više ne postoji.

Kažite nam brojkama, dokažite koliko je tamo leševa žena, dece, staraca. Ako ih ima, koliko ih ima? To je način da dokažete da li je u Srebrenici izvršen genocid ili ne, a ne da se pozivate na presudu recimo Haškog tribunala protiv generala Radislava Krstića, koja je očigledno politički obojena i gde uopšte nije dokazano da je Radislav Krstić naredio da se bilo ko ubija, proteruje, siluje, da se bilo čija kuća pali, nego je čovek odgovarao po principu objektivne odgovornosti, koju svi teoretičari krivičnog prava odbacuju. Jedini ko je ne odbacuje jeste Haški tribunal.

Ono što je za SRS u ovoj deklaraciji takođe neprihvatljivo, nadam se da se neće niko lično uvrediti zbog ovoga što ću da kažem, ali to je istorijska istina. To je ova formulacija – bošnjačko stanovništvo u Srebrenici. Ta formulacija je problematična iz dva razloga. Prvo, taj termin da je neko Bošnjak je veštački stvoren. Reč “Bošnjak“ potiče…

Nadam se, gospođo Čomić, da ćete mi dozvoliti da govorim onoliko vremena koliko je iznosila vaša intervencija.
SRS, gospođo Čomić, ne osporava bilo kome da se izjašnjava kako on hoće, ali ja sam dužan da iznesem neke činjenice koje su zasnovane na istorijskim faktima. Dakle, termin "Bošnjak" prvi put je upotrebio austrougarski konzul u Sarajevu Benjamin Kalaj, da bi na taj način pokušao da uništi srpsku nacionalnu svest u BiH. To je bilo u drugoj polovini 19. veka, kada je svim stanovnicima BiH hteo da nametne neku veštačku nacionalnu svest, da se oni više ne izjašnjavaju kao Srbi, nego kao pripadnici nekog novog, od strane Austrougarske izmišljenog naroda, bošnjačkog naroda.
Reč Bošnjak potiče od reči Bosna, ne postoji nijedna druga reč. Po toj logici svako ko živi u Bosni, bez obzira da li je pravoslavne vere, da li je rimokatolik, da li je musliman, da li je Jevrejin, mora po definiciji da bude Bošnjak. Taj termin je stekao pravo građanstva tokom 90-ih godina. Njega je uveo u upotrebu Alija Izetbegović, odnosno fundamentalistički režim u Sarajevu. Ja ni na koji način ne osporavam pravo bilo kog građanina Srbije da kaže za sebe da je Bošnjak, ali to su istorijski fakti i ovo sam zarad istorijske istine morao da kažem.
Šta je ovde još problematično? Ako kažete ''bošnjačko stanovništvo'', to znači da mislite na celokupnu muslimansku populaciju. To znači stanovništvo - muškarci, žene, deca, starci. To su ljudi bez obzira na godine života, bez obzira na pol, bez obzira na socijalni status.
Rekao sam vam, pozivam vas, u tom vašem mahnitanju s brojem ubijenih - sedam, osam, deset, petnaest, ko zna koliko hiljada - navedite ime i prezime jedne žene ili jednog deteta koje je, po vama, ubijeno u tzv. genocidu koji je izvršila Vojska Republike Srpske u Srebrenici. To vam neće poći za rukom.
Dalje, vi kažete da izražavate saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija. Znači, vi smatrate da je država Srbija mogla, da je htela, da spreči ovu tragediju, ali je nije sprečila, pa se mi sad, u 2010. godini, izvinjavamo za to što to nismo sprečili. Ako je u Srebrenici zaista izvršen genocid, ako je izvršen najteži mogući zločin na kugli zemaljskoj, ko je taj zločin mogao da spreči? Vlast. Ko je tada bio na vlasti? Vaši koalicioni partneri. Zašto se vi, kao vlast u Srbiji, ne izvinite onima nad kojima je izvršen genocid? Zašto to breme prebacujete na sve nas?
Vaš koalicioni partner SPS je tada bio na vlasti. Šta mi iz SRS imamo s tim? Naš predsednik je tih julskih dana, koliko se sećam, bio u zatvoru u Gnjilanu. Ni na koji način nije mogao da utiče na bilo šta što se dešavalo u BiH. Ali ne, vi biste hteli sada da obmanete sve građane Srbije, da kažete da ovaj SPS nema blage veze sa SPS iz 1990. godine, kao što bi neki sada hteli da se predstave da nikakve veze nisu imali sa SRS. Do pre dve godine Narodna skupština je bila ''sigurna kuća'' za Ratka Mladića, danas se zalažu sa saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. To je neka virtuelna politička stvarnost, u kojoj mi živimo.
Sada nešto o kontekstu dešavanja u Srebrenici, gospođo Kolundžija. U proleće 1992. godine muslimanske formacije iz okoline Srebrenice, Goražda, Vlasenice počele su da čine masovne zločine nad srpskim narodom koji je živeo na teritoriji istočne Bosne. Naročito težak zločin je počinjen tokom januara 1993. godine, kada je na Božić poklano celo srpsko selo Kravica. Nekoliko dana kasnije ista sudbina je zadesila i Skelane. Kravica je u opštini Bratunac, Skelani su u opštini Srebrenica.
U aprilu 1993. godine Savet bezbednosti UN proglasio je zaštićenim zonama opštine Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać. Dva dana nakon proglašenja opštine Srebrenica zaštićenom zonom, general Ratko Mladić, koji se spominje u ovoj deklaraciji, pristaje da muslimanska vojska u Srebrenici oružje položi ne vojsci Republike Srpske, nego snagama UN.
Osmog maja 1993. godine, u prisustvu francuskog generala Filipa Moriona, komandanta Unprofora u BiH, na sarajevskom aerodromu je potpisan sporazum o potpunoj demilitarizaciji opštine Srebrenica između generala Ratka Mladića i tadašnjeg komandanta armije BiH generala Sefera Halilovića. Sad, gospođo Kolundžija, slušajte šta Sefer Halilović poručuje zločincu Naseru Oriću: "Nasere, Ujedinjenim nacijama predaj samo staro i pokvareno oružje. Niti jedan komad ispravnog naoružanja ne smiješ predati, reci da drugo nemaš. Idite van grada. Nastavljamo po našem planu, za slobodnu BiH".
Posle maja 1993. godine, muslimani ne da se nisu demilitarizovali, ne da nisu bacili oružje u trnje, nego su proširili teritoriju koju su držali pod okupacijom. To može na vrlo jasan način da se dokumentuje. Dakle, posle 8. maja 1993. godine, Naser Orić, koga je Haški tribunal, gospođo Kolundžija, oslobodio krivice za klanje srpskih muškaraca, žena i dece u Podrinju, zauzima sledeća srpska sela: Čićevci, Gostilj, Mala Daljegošta, Međe, Močevići, Osredak, Obadi, Postolje, Podravanje, Pusmulići, Radoševići, Ratkovići, Viogor, Radovčići, Sase.
Da bi sprečila nastavljanje ubijanja srpskog naroda u Podrinju, Vojska Republike Srpske u leto 1995. godine kreće sa akcijom "Krivaja 95". Po izveštajima komandanata UN na terenu, nije bio cilj da se zauzme Srebrenica, nego da se oslobode srpska sela okupacije Nasera Orića. To je zaključak koji je dao i holandski kraljevski institut za ratnu dokumentaciju.
Isto mišljenje izneo je i Žan Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu. On je u jednom intervjuu za sarajevski nedeljnik "Dani", na pitanje novinara - da li imate elemente koji bi potvrdili prethodne planove o ovim masakrima, odgovorio – ne, nisu postojali prethodni planovi, zauzimanje enklave uopšte nije bilo u planu.
Plan u ovoj ofanzivi potiče od 5. jula. Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu i pretvoriti je u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi UN počeo sa evakuacijom zone. Novinar još pita - ta izjava se temelji na dokumentima koje posedujete? Ruez kaže – da, u potpunosti.
Šta se desilo pre toga? Bil Klinton je rekao Aliji Izetbegoviću - ako hoćeš da NATO interveniše u BiH, mora da se desi nešto u BiH što bi nam dalo motiv, što bi nam dalo povod da intervenišemo. Prvog marta 1995. godine komanda armije BiH naređuje Naseru Oriću da napusti Srebrenicu i da dođe u Tuzlu, navodno radi primanja instrukcija. U vreme kada je osvajana Srebrenica, Naser Orić nije bio u Srebrenici, a muslimanska vojska gotovo da uopšte nije pružala otpor, nego je po komandi Alije Izetbegovića počela proboj prema Tuzli. To su istorijske činjenice.
Koliko je poginulih u tom proboju? Gospođo Kolundžija, opet ću se pozvati na jedan zapadni izvor. Prema ekspertizi Dina Meninga, na teritoriji opštine Srebrenica ekshumirano je 1.883 tela, nikakvih osam hiljada. Najveći broj ljudi poginuo je u proboju prema Tuzli. Još jedan podatak. Na zvaničnom sajtu NATO-a možete svi da proverite, tog 11. jula 1995. godine, oko 14.40 časova, NATO avijacija je intervenisala na području Srebrenice. Da li možete da kažete da nijedan musliman nije poginuo od NATO bombi?
Kakva prevara se dalje dešava? Gospođo Kolundžija, reći ću vam nešto o zloupotrebi mrtvih u Srebrenici. Čovek je umro 1982. godine. Znate li gde je pokopan? U mezarju u Potočarima. Zove se Hamed Halilović, preminuo 1982. godine. Na groblju u Potočarima, kao navodno žrtva Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske, sahranjen je Osman Halilović, preminuo 1989. godine. Nurija Memišević, preminuo 1993. godine. Pokopani: Salil Halić, preminuo 1992. godine, Mujo Hadžić, preminuo 1993. godine, Ferid Mustafić, preminuo 1993. godine i Hajrudin Cvrk, preminuo 1992. godine. Svi oni su, po vama, žrtve Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske.
Evo vam imena ljudi koji su izgubili živote pre 11. novembra 1993. godine, a njihova imena se, kao tobožnje žrtve genocida Ratka Mladića, nalaze uklesana na tom spomen-kompleksu u Potočarima: Ćerimović Mujo, Hasanović Hamed, Malić Ramiz, Omerović Hamed, Omerović Adem, Hasim Selimović, Ramiz Alić, Jusuf Osmanović, Ramiz Alić, Munib Alić, Jusuf Omerović, Meho Osmanović, Sead Salkić, Safet Korkutović i Aziz Omerović.
Evo vam, gospođo Kolundžija, imena muslimana koji su preminuli pre 7. marta 1994. godine, a koje vi smatrate žrtvama Ratka Mladića: Mujić Ibro, Mehmed Hodžić, Hailula Hafizović, Ismet Huseinović, Mujo Ahmetović, Mehmed Hodžić, Šaćir Malić, Kadrija Osmanović, Mehmed Avdić, Nedžad Osmanović, Enver Ibrahimović, Izet Salkić, Dževad Suljić, Hasan Beganović, Redžo Suljić, Omer Smajlović i mnogi drugi.
Da li vi zaista mislite da zbog pranja savesti zločinačke američke administracije, zbog pranja savesti NATO-a, zbog pranja savesti nekih krugova u EU treba prihvatiti kao istorijsku činjenicu da je srpski narod, da je Vojska Republike Srpske, da je Srbija, da je Ratko Mladić odgovoran za tih vaših mitskih osam hiljada ubijenih muslimana?
Neki od tih vaših ubijenih muslimana, gospođo Kolundžija, danas su živi i zdravi u Sarajevu, u Tuzli, glasaju na teritoriji BiH, neki žive u Švajcarskoj itd. Muslimani koji su poginuli na raznim ratištima u BiH, u Bosanskoj Krajini, u Hercegovini, u Posavini posle 1995. godine, njihovi leševi su kamionima dovoženi u Potočare, dovođene su kamere svetskih medija i onda su rekli i upirali prstom – evo, ovo su žrtve Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske.

Gospođo Kolundžija, relativno je pitanje ko je dete. Za svoje roditelje ja sam i danas dete, a imam  34 godine. Onaj ko je sposoban da nosi oružje, ko je sposoban da čini ovakve grozote koje su činili pripadnici muslimanskih formacija pod komandom Nasera Orića, nije dete.
Najljubaznije sam vas pitao da mi kažete da li je pronađen ijedan ženski leš, ijedan leš deteta koje nije sposobno da nosi oružje. Nije, i to odgovorno tvrdim. Vojska Republike Srpske i Ratko Mladić obezbedili su da se muslimanske žene, deca, starci, ranjeni i bolesni autobusima prevezu do Žepe i Tuzle. Da je neko imao nameru da te ljude uništi, da ta etnička, verska grupa više ne postoji, zar mislite da bi im obezbeđivao autobuse?
Još jedno pitanje, gospođo Kolundžija. Kakva je uloga francuske obaveštajne službe u onome što se dešavalo u Srebrenici? Da li ste čuli za Jugoslava Petrušića i grupu "Pauk"? Znate li ko je jedini osuđen za neposredno navodno fizičko ubijanje muslimana u Srebrenici? Ne Srbin. Hrvat Dražen Erdemović. Da li je tu vama sve čisto? Ništa nije sporno?
Šta je čovek uradio? Nagodio se. Zamislite monstruoznost Haškog tribunala. Kažete – jesam, ubio sam 10, 50, 100, 200, 500 ljudi, ali sam se nagodio sa tužiocem i dobio sam pet godina zatvora. Gospođo Kolundžija, imate li savesti? Ako je neko ubio svojom rukom 300 ljudi, da li je pravedna kazna pet godina zatvora? Po merilima Haškog tribunala jeste, jer tamo možete da se nagađate.
To nije sud pravde, to je svetska buvlja pijaca koja služi tome da se teret i krivica za raspad bivše Jugoslavije svali na leđa samo jednog naroda, na leđa srpskog naroda i da niko više ne bude odgovoran za zločine koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, ni Alija Izetbegović, ni Franjo Tuđman, ni Milan Kučan, ni SAD, ni Evropska zajednica ni NATO. Ko je kriv? Krivi su Srbi.
Kako to dokazujemo? Pa, pogledajte strukturu optuženih u Haškom tribunalu. Ima li ijednog Srbina koji je obavljao bilo kakvu značajniju političku, vojnu ili policijsku funkciju, a da nije optužen, osuđen ili ubijen u Haškom tribunalu? Nađite mi takvu istu strukturu na strani Hrvata, muslimana ili Albanaca. Ta paralela ne može da se uspostavi.
Niste u pravu vi koji kažete da Haški tribunal sudi pojedincima. Ako se sudi nekome ko je bio predsednik države, ako se sudi nekome ko je bio načelnik generalštaba, ako se sudi nekome ko je bio ministar, sudi se državi i sudi se narodu. Kome se sudi na strani muslimana? Onima koji su čuvali zatvore, običnim vojnicima.

Gospođo Čomić, da li imam pravo da repliciram gospođi Nadi Kolundžiji ili četničkom vojvodi?

Što se tiče izlaganja čoveka za koga je Ratko Mladić do pre dve godine bio srpski heroj, a Narodna skupština ''sigurna kuća'' …

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kolundžija, zaista nisam imao bilo kakvu nameru da vas lično vređam ili da vas prozivam, ali vi ste sad došli u jednu nemoguću situaciju. Vi kažete – nas ne zanimaju konkretne presude Haškog tribunala, a pozivate se u deklaraciji na te vrednosti koje navodno promoviše Haški tribunal. Vi biste da vodite neku apstraktnu raspravu o Haškom tribunalu, o zločinima, ali nemojte slučajno da spominjete neko konkretno ime, cifru, podatak itd.
Rekao sam na početku moje rasprave, nažalost 20 minuta je suviše malo da bi o temi Srebrenica moglo da se kaže sve. Navešću vam opet izjavu jednog čoveka sa Zapada. U pitanju je visoki komesar UN za ljudska prava Henri Vilan, koji je 27. jula 1995. godine za londonski ''Dejli telegraf'' izjavio – nismo pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine. Čovek je intervjuisao preko 20.000 muslimana iz Srebrenice koji su se našli u izbegličkom kampu u Tuzli i nijedan od 20.000 muslimana nije rekao – svojim očima sam video kako vojnici Ratka Mladića ubijaju muslimanske civile ili muslimanske zarobljenike u Srebrenici.
Gospođo Kolundžija, razumem da biste vi hteli da banalizujete ovu raspravu, da je maksimalno pojednostavite, da na Srebrenicu gledate crno-belim očima, ali moram da vas podsetim na jednu sjajnu rečenicu britanskog istoričara i političkog filozofa Roberta Džordža Kolingvuda – jedna činjenica odvojena od svih drugih činjenica jeste nešto čudovišno, ništa stvarno.
Vi jedan događaj izvlačite iz njegovog istorijskog konteksta, samo njega osuđujete, a sve ono što se desilo pre toga, za vreme toga i posle toga vas ne zanima. Ali to nije istorijski pristup problemu, to je dnevnopolitički pristup problemu, koji će, nažalost, ako ovo bude usvojeno, opteretiti mnoge i mnoge generacije građana Srbije.

Hvala, gospođo Čomić. Povređen je, nažalost, član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodine Omeragiću, zaista nisam imao nameru da vama kao građaninu Republike Srbije ili pripadnicima nacionalne ili verske zajednice kojoj vi pripadate osporavam, na bilo koji način, pravo da se izjašnjavate onako kako vi to hoćete. Ako vi sebe smatrate Bošnjakom, ja to poštujem, i SRS to poštuje, ali sam dužan, zbog istorijske istine, da vam kažem ko je prvi smislio termin "Bošnjak"- da je to bio austrougarski konzul u Sarajevu Benjamin Kalaj i da je to bilo u drugoj polovini 19. veka.
Dužan sam da vas podsetim na istorijsku činjenicu da se 1971. godine Alija Izetbegović deklarisao ne kao Bošnjak, nego kao Srbin muslimanske veroispovesti. Muslimani mi zaista ne smetaju. Imamo u našim redovima narodnog poslanika muslimanske veroispovesti Sulejmana Spaha. Kad bih vam uputio bilo kakvu ružnu reč zbog toga što ste vi musliman, ja bih uvredio mog prijatelja, mog stranačkog kolegu Sulejmana Spaha. Dakle, vi uopšte nemate problem sa SRS kada je u pitanju vaše pravo da se izjašnjavate kako vi to želite.
Ipak, zbog dnevnopolitičkih razloga, ne mogu da sakrivam istorijske činjenice. Danas su mnogi ovde govorili o tome da nam je potrebna istina. Hajde onda da ne sakrivamo tu istinu. Znate, ja imam utisak da bi vlast htela da je istina samo ono što njima odgovara, a kada se kaže nešto što im ne odgovara, onda se pozivamo na povredu Poslovnika.
Poštujem vaše pravo da ste Bošnjak, ali poštujte vi moje pravo, ne samo kao Srbina, kao nekog intelektualca koga vi verovatno ne doživljavate ozbiljno jer sam, kako vi kažete, "pripravnik", ali koji sticajem okolnosti zna nešto o istoriji i vašeg i mog naroda. (Aplauz radikala.)

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na izlaganje gospodina Nikolića. Da ne bi bilo nikakve zabune, tekst deklaracije koji je podneo gospodin Tomislav Nikolić suštinski se ne razlikuje od teksta deklaracije DS-a.
Zaista me čudi da gospodinu Nikoliću toliko smeta Haški tribunal, a pogledajte šta stoji u preambuli teksta deklaracije koji je on podneo: "Imajući u vidu presudu Međunarodnog suda pravde, glavnog pravosudnog organa UN, donetu u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore, 26. februara 2007. godine, prema kojoj je Srbija dužna da preduzme delotvorne korake radi obezbeđenja punog poštovanja svojih međunarodnih obaveza, uključujući i punu saradnju s Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju". U članu 1. te deklaracije stoji: "Narodna skupština Republike Srbije, između ostalog, najoštrije osuđuje zločin, odnosno posebno osuđuje zločin koji je izvršen nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine i naveden u presudi Međunarodnog suda pravde".
Dakle, gospodine Nikoliću, vi ne morate da glasate za deklaraciju DS-a, vaša deklaracija je istovetna kao njihova, nikakve suštinske razlike nema, sem u stilu pisanja. Zaista je onda smešno da vi nekome kažete da je produžena ruka Haškog tribunala.
Šta je hteo SRS? Ako makar postoji sumnja da je neko učestvovao u ubistvima civila u BiH, neka se protiv njega vodi krivični postupak, protiv Pelevića, protiv mene, protiv bilo koga, ali nemojmo da tovarimo krivicu na leđa srpskog naroda.
Tu krivicu tovare svojom deklaracijom i DS i gospodin Tomislav Nikolić. U tome između ove dve partije nikakve suštinske razlike nema. Uzmite ispred sebe tekst deklaracije čiji je predlagač gospođa Nada Kolundžija, uzmite tekst deklaracije gospodina Tomislava Nikolića i nađite mi jednu suštinsku razliku između ova dva teksta. Ta razlika ne postoji.
Dakle, i jedni i drugi hoće da krivicu za ono što se dešavalo u BiH natovare Srbiji i srpskom narodu, a SRS hoće upravo suprotno, da se protiv pojedinaca vodi krivični postupak, pa ako su krivi, neka odgovaraju, a ako nisu krivi, neka žive kao slobodni građani.

Gospođo Đukić-Dejanović, javio sam se po osnovu replike, pa ako biste bili ljubazni da mi date reč.

Hvala, gospođo predsednice.
Moram da odgovorim na pitanje zašto nismo podneli krivičnu prijavu protiv generala Ratka Mladića. Zato što SRS smatra i danas, kao što je smatrala i pre dve, i pre pet godina, da je Ratko Mladić heroj srpskog naroda. Krivičnu prijavu protiv Borislava Pelevića podneli smo zato što su određeni svedoci koji su po nalogu tužilaštva Haškog tribunala dovedeni da svedoče protiv Vojislava Šešelja rekli – ne, nismo čuli niti videli nijednog pripadnika SRS-a da je učestvovao u bilo kakvim zločinima nad civilima, ali smo čuli i videli da su u tome učestvovali pojedini pripadnici Srpske dobrovoljačke garde.
Inače, taj veliki Srbin Pelević je vezivao te iste Srbe u Erdutu za bandere, terao ih da laju kao psi, švercovao naftu iz Đeletovaca…

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle, gospodin Tomislav Nikolić kaže da je za nas Ratko Mladić heroj. Do pre dve godine bio je, koliko se sećam, i za njega i za gospodina Aleksandra Vučića. Nisam ja za govornicom Narodne skupštine podigao tablu na kojoj piše "Bulevar Ratka Mladića", nego zamenik gospodina…

Gospođo Đukić-Dejanović, upravo pokušam da obrazložim u čemu se sastoji povreda Poslovnika. Dakle, gospodin Tomislav Nikolić je rekao da se bavi politikom 20 godina, a kaže: "poslednjih šest godina pričam isto".
Gospodine Nikoliću, šta ste pričali prethodnih 14 godina? Kada vi pričate istinu, u onih prvih 14 godina, ili u poslednjih šest godina? Kažite – prvih 14 godina sam pričao neistinu, lagao sam, obmanjivao sam, nisam verovao u ideologiju srpskog nacionalizma; poslednjih šest godina govorim istinu, častan sam, pošten, imam časna politička uverenja.