Dobro. Prvo, nisam čuo gospođu Kolundžiju da je rekla po kom osnovu po Poslovniku, da li je replika, da li nije. Vi, u stvari, niste rekli po kom članu Poslovnika itd.
Drugo, ovde, u ovom parlamentu se zaista svašta dešava. Pazite – poziva se gospođa Kolundžija na narodnu volju, takozvanu narodnu volju. Tom narodu nikada nisu rekli u kampanji kada su govorili da će SSP biti zamrznut, da će Trgovinski sporazum biti zamrznut, a sada se pozivaju na narodnu volju. Nisu nikada rekli da se neće primenjivati, nego da ćemo ga samo mi primenjivati na račun države. Sada se poziva na narodnu volju. Više mi je evro-meraklija dovde i komesara u ovom parlamentu!
S druge strane, sporna je narodna volja da drugi poslanici budu prisutni u toj delegaciji, jer su i oni valjda nekom narodnom voljom u Parlamentu. Ona je za njih sporna i nema mnogo smisla.
Juče je, ovo vas podsećam jer vi učestvujete i u pregovorima sa RTS, RTS puštao naše integralne snimke u svoj prenos – glavu poslanika na celom ekranu, poslanika G17 plus koji govori telefonom. Svašta se dešava u ovom parlamentu. Slikali su samo sat mnistra Šutanovca, gospodo iz DS, pa je RTS pustio preko celog ekrana, sat, da vidi cela Srbija koji sat ima. To što su pustili Srđana Milivojevića, kako igra pasijans na lap-topu, sa Đinđićevim likom, i trebalo je, nije sporno, da vidi narod šta poslanik radi, ali ove druge stvari zaista ne idu. Mislim da je Parlament i te kako ugrožen kao institucija, a i mi sami, ovim ponašanjem.
Šta znači pozivanje na narodnu volju? Da u jednoj delegaciji bude, kao, neko ko je za Evropu, a neko ko, kao, nije za Evropu ne treba da bude. Čiji su oni izraz volje? Marsovaca, a ne naroda? Kakav vam je to argument?

Vi jeste sad nešto, kao, rekli, ali zaista mislim da ste prekršili član 27. Poslovnika i način vođenja.
Prvo, gospodin Arsenović nam je uzeo dva minuta od onih 10 sati. Poslednji zakon o kojem ćemo raspravljati je veoma važan i verovatno će biti potrošeno 10 sati, a puna su nam usta priče o kontroli vojnobezbednosne agencije, a za amandman koji je prihvaćen on priča i brani njihovog Krkobabića. A sada ja moram da branim ministra iz DS i da kažem – nema beskućnika i niste u pravu, i troši se 25 miliona evra godišnje na rešavanje tih pitanja i neće niko da ide u Negotin i Zaječar da živi tamo, a kada bude došlo na dnevni red da se razmatra regionalni razvoj Srbije, vi ćete pričati o praznom prostoru na istoku Srbije, o Negotinu, o Zaječaru, o pravima penzionera. Kojeg ste vi penzionera zaštitili?! Da li znate koliko je manja kupovna moć penzionera u odnosu na prošlu godinu, a da ne pričam o pretprošloj godini.
Sada držite nekome predavanje i uzimate nam vreme koje je dragoceno, jer želimo da pričamo o još veoma važnim stvarima, a potrošiće se tih 10 sati za ove besmislene odredbe Poslovnika.
A vi ste to dozvolili, gospođo Čomić. Prvo, čovek je govorio o stvarima koje nisu tačne. Drugo, govorio je o amandmanu koji je prihvaćen i reč jednu nije rekao o tom amandmanu.
(Zoran Krasić, s mesta: Daj sama sebi opomenu!)

Molim vas, ono što bude duže od dva minuta od poslaničkog kluba, a ne od mojih 15 minuta kao ovlašćeni, to ću da potrošim kod sledeće tačke dnevnog reda.
Što se tiče DSS, mi smo već više puta rekli da Predlog ovog zakona, kao i prethodni onaj zakon o radnoj i materijalnoj obavezi smatramo korakom napred i da su u suštini mnogo bolji nego što je bila do sada situacija, što ne znači da hvalimo Vladu Republike Srbije.
Jedna lasta ne čini proleće. Vojsci se ne može mnogo pomoći ako država bankrotira, jer onda neće biti novca ni za Vojsku ni za profesionalizaciju Vojske, a da ne pričamo da ne dobija i onako i ovako, jer je vladajuća većina odbila amandmane koje sam dao na Predlog budžeta, da Vojska dobija minimum 2,5% onoga što je novac u budžetu za svoje potrebe. Uvek dobija manje, ali nekako vladajuća većina nema sluha da to učini i da pomogne ministru u ovom radu, da pomogne Vojsci Republike Srbije, a vidim da su svima puna usta Vojske Republike Srbije, tradicije itd.
Moram da kažem da se mi iz DSS se odavno zalažemo za profesionalizaciju Vojske, ustavna je obaveza da omogući civilno služenje vojnog roka, lično više poštujem muškarce koji služe Vojsku, nego koji civilno služe Vojsku. Ali, to je njihovo ustavno pravo, svi smo zajedno za taj Ustav glasali.
Sa druge strane, isto ta doktrina naoružanog naroda, moram da kažem, slušam to ovde već dve nedelje, pa to je toliko zastarelo i ako pričamo o tradiciji, i ako pričamo o nečemu što nas je istorija naučila, uvek je mnogo bolji dobro naoružan i dobro obučen vojnik jedinice i Vojska bez obzira na broj, nego ne znam nekoliko miliona ljudi kojima tutnete puše u ruke a oni nemaju pojma šta sa tim da rade. Služio sam Vojsku i učesnik sam u ratu, kada je bila odbrana naše države od zločinačkog napada NATO pakta, nezakonitog, slažem se sa gospodinom iz SPO. Pravo da vam kažem, pored mene je bilo vojnika koji su, kad bi god pukla bomba – svako zna da je vojniku bolje da ima pored sebe isto tako sposobnog vojnika da se bori, nego nekoga na koga ne može da računa, pa ne znam koliki da im je broj.
Leonida se suprotstavio sa par hiljada vojnika celom carstvu, zna se šta je radio dok nije bila izdaja u pitanju. Aleksandar Makedonski je sa deset puta manje vojnika pobedio, pričam kad je još bilo važnije imati profesionalnu vojsku nego naoružani narod, sa deset puta manje vojnika je pobedio persijskog cara Daria u bici za sat vremena. Kada su se za vreme vladavine oca Cara Dušana sudarile dve vojske, Bugari i Turci sa samo jednim odredom dobro obučenih strelaca, mladih vojnika, plemića srpskih, tada je carević princ Dušan sa jednim napadom, sa jednim odredom, naterao celu bugarsku vojsku u bekstvo.
Znači, imamo mi na mnogo toga da se pozovemo, mnogo toga je poznato. Zna se, jedna profesionalna vojska je mnogo jača. Mi u DSS i dok smo bili vlast trudili smo se, koliko smo mogli, da to napravimo i učinimo i toga treba da bude i dalje. Sa tim treba da se nastavi i treba podržati državu u tim nastojanjima, upravo da bismo kao vojno neutralna zemlja imali sposobnu Vojsku da ispuni sve ono što su njene i ustavne obaveze, i prema državi i narodu.
Što se tiče ovih amandmana, mi smo podneli samo dva amandmana na ovaj zakon i oba su odbijena. Moram reći da se ovde vidi da su odbijena na način koji isključuje jedan drugi. Obrazložiću, videćete koliko je nelogičnosti u načinu na koji su odbijeni. Recimo, tamo gde smo rekli da treba član 4. da se briše, jer smatramo da se regrutu sugeriše podnošenje prigovora savesti, dakle, kada dođe regrut, u ovom zakonu se predviđa da je službenik kome dođe regrut prvi put da se prijavi obavezan da mu kaže za prigovor savesti. Zašto bi bila obaveza?
U odgovoru nama se kaže da je to ustavno pravo svakog. Jeste, ali zašto bi bila obaveza službeniku da mu kaže da ima pravo na prigovor savesti. To je isto kao da kažete da je obavezan sudija, kada neko izgubi krivični spor, da onome ko je oštećen u tom krivičnom sporu, mora da kaže da ima pravo da podnese i građansku parnicu i tako dalje. Ne piše da mora. Možemo koliko god hoćete primera da damo.
Sada upravo govorim o amandmanu gde smo mi predložili da se u članu 38. "Organizacija ili ustanova u kojoj se vrši civilna služba dužna je da licu u civilnoj službi obezbedi prava propisana u članu 34. ovog zakona." Dalje tu se navodi šta lice radi u toj organizaciji. Mi smo hteli, baš zato što ne vidimo da jasno stoji, jer mi u DSS smatramo da je najvažnije kod civilnog služenja vojnog roka da onaj ko se opredeli da na takav način služi vojni rok obavezno, barem, završi ono što se zove obuka iz civilne zaštite. To je ono što je najvažnije.
Zbog toga smo mi želeli da se precizira da je ona organizacija ili ustanova u kojoj se vrši civilna služba, dužna da, u saradnji sa teritorijalnim organom Ministarstva odbrane, obezbedi da lice u civilnoj službi završi obuku za obavljanje poslova civilne zaštite. Znači, ona organizacija u koju se uputi, dužna je da mu sugeriše. Praktično, kao što piše u članu 4. Tražimo da mu sugeriše ili da je dužna da obezbedi da to lice završi obuku za obavljanje poslova civilne zaštite.
U odgovoru na ovaj naš amandman kaže se da je to već uređeno u članu 41. i da se zato ne prihvata, s obzirom na to da se obuka za obavljanje poslova civilne zaštite obavlja van organizacija ili ustanova u određenim terminima i u trajanju od najmanje 14 dana, organizacija ili ustanova je dužna da lice u civilnoj službi uputi na obuku za obavljanje poslova civilne zaštite, na zahtev teritorijalnog organa Ministarstva odbrane. Mi smo baš to i napisali, da je dužna da uputi. U članu ne piše.
Podsećam vas u samom članu 38. ne piše da je dužna, a u odgovoru nama se kaže da to već piše u članu 41. Čitao sam član 41, koji kaže:
"Obuka za obavljanje poslova civilne zaštite obuhvata stručno osposobljavanje za izvršavanje zadataka" i tako dalje.
"Program, postupak i način organizovanja i izvođenja obuka za poslove civilne zaštite u trajanju od najmanje 14 dana, odnosno 84 nastavna časa, kao i druga pitanja od značaja za obuku, na predlog organa nadležnog za poslove civilne zaštite, propisuje ministar odbrane.
Obuka za obavljanje poslova civilne zaštite se po pravilu izvodi u mestu vršenja civilne službe.'' Ako ne, onda u najbližem.
"Lice u civilnoj službi koje se ne osposobi za poslove civilne zaštite upućuje se ponovo na obuku u prvom narednom terminu".
Dakle, ovde ne piše ono što mi tražimo u članu 38, a u obrazloženju nam se govori da piše da ta organizacija šalje na obuku. Sve piše, da propisuje ministar i da su dužni da obave, ali ne piše koga, zašto se ne bi toj organizaciji, recimo, bolnici, rekao sam da znam za slučaj da je čovek služio civilnu vojsku u službi 988, zašto ne bi bila pošta ili ''Telekom'' u obavezi da ga upute na obuku, to je jedna mogućnost više, da se obaveže onaj ko preuzima civilno vojnika da ga uputi na ovu obuku, a ne da gubimo vreme i da onda utvrđujemo da li je on završio tu obuku iz civilne zaštite ili nije, pa da ga naknadno zovemo ponovo da završi i da pravimo trošak administraciji.
Jednostavno, jedno uputstvo, zakonska obaveza – izvolite, gospodo, kada se to radi, morate i da mu kažete i da je obavezan da završi civilnu zaštitu i da ga uputite onom organu koji je dužan da to uradi.

Slušao sam obrazloženje ministra, sada se pozivamo na baze na Administrativnoj liniji, ali je pomalo nelogično, ovo je kazna, tako piše u zakonu, koja se izriče – disciplinska mera. Verovatno je već podzakonskim aktima poznato ili pravilima službe zašto se nekome izriče mera – zabrane izlaska u grad, jer se o toj meri radi. Sigurno da postoje mere zatvaranja. Znamo da postoje mere zatvaranja sedam dana, više dana.
Logično je, tako smo i rekli i to uvek podržava, ako neko dobije sedam dana pritvora, sedam dana duže u Vojsci. Molim lepo. Treba tako. Ali, dva dana izlaska u grad, zašto mu se onda ne da dva dana pritvora? Šta ćemo sa onima koji služe u Subotici ili Beogradu, i onda mu se ne računa dva dana. Kažnjen je, ne izlazi u grad, i to je kazna za onoga ko je vojnik. Oni koji su služili Vojsku to znaju.
Ovi što civilno rade po bolnicama ili na 988 – za njih je lako, ali onaj ko je služio Vojsku zna, kada mu je zabrana izlaska u grad, to je zabrana izlaska u grad. Zašto ta dva dana ostaje u vojnoj jedinici, radi sve poslove kao i drugi vojnik? Nije mi logično. Nije zatvoren, nigde ne piše da je zatvoren. Piše da mu je zabranjen izlazak u grad. Ako mu je dva dana samo zabranjen izlazak, onda ne vidim zašto bi mu bio produžen vojni rok. On može i dalje da čisti stepenice, da pere, da bude kažnjen na drugi način, da bude više požarni i tako dalje. Ima toga koliko hoćete. Zašto mu se produžava rok dva dana?
Ne pričam o Administrativnoj liniji, pričam o tome da može doći da se ovo koristi...Vojsku služe mladi momci, treba tu energiju sputati, može svašta da se dogodi.
Inače, predsednice, ovo je od vremena poslaničkog kluba, samo da vam kažem. Ujedno, neću se više javljati, videli ste da nismo mnogo učestvovali u raspravi, zato što smo već u načelnoj raspravi rekli da podržavamo ovaj zakon o vojsci i odbrani, oni su dobri, zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi je čak korak napred, kao i o civilnoj službi. Sutra, kada dođemo na sledeća dva zakona, onda ćemo biti malo više aktivni, oko mirovnih misija i multinacionalnih snaga, oko VBA, VOA, onda ćemo se više uključivati u ovu raspravu.
Hoću da kažem da je bio još jedan amandman, možda nam nije dobro odgovoreno, možda je trebalo da nam se kaže – hoće Vojska i dalje da ima pristup životinjama koje nisu samo službene, jer ipak smo mi u pravu, kako je to gospođa Vojić-Marković obrazložila, poslanica DSS. Zna se da je Ministarstvo zdravlja otprilike za to nadležno i u nekim slučajevima Ministarstvo poljoprivrede, ali ostalo je ovakvo rešenje.
Jedino je logično pošto je jasno napisano da se radi o kazni zabrane izlaska u grad, ako je ta kazna on nije izolovan. Njemu je samo zabranjen izlazak u grad. Da je u pritvoru složili bismo se sa vama, ali on nije u pritvoru.
Zabranjen mu je izlazak, znači, može da služi i dalje, može da bude na straži, da čisti krug, može da radi sve, da ide na obuku. Ne vidim zašto bi mu bio produžen vojni rok.

Samo bih vas sada podsetio na član i 38. iz tog zakona stav kaže: ''Povrede vojne discipline za koje se izriče mera zabrane izlaska iz kasarne ili drugog vojnog objekta, kao i postupak za izricanje disciplinske mere zabrane izlaska iz kasarne ili drugog vojnog objekta, svojim aktom bliže određuje predsednik Republike, na predlog ministra odbrane.'' Sve to možete bliže da uradite i da se tačno zna o čemu se radi.

Potpuno je nelogično da čovek koji dobije zabranu izlaska u grad bude kažnjen produženjem vojnog roka za tih 12, ovde čak piše i 15 dana, a on, čovek, u kasarni.

Onda ga stavite u pritvor, a ne da radi sve 15 dana, zabranjeno mu je da izađe iz kasarne. Sve što treba da radi – radi, i još je 15 dana duže u Vojsci. A, onaj što radi na 988, nema veze, za njega je lako, i dobija pare.

Čini mi se da je ovo bio Poslovnik od strane gospođe Pop-Lazić, ali dobro, javio sam se na repliku ministru, ne vama, vi ste danas tu, sa vama ćemo tek danas da razgovaramo, eto, ceo dan mi se, nekako, činilo da rasprava ide kako treba, da se neće ponoviti situacija koju smo imali sa gospodinom Šutanovcem u danu kada smo postavljali poslanička pitanja, pre nekoliko meseci, ali to se dogodilo sinoć u šest, ali ja sam čekao sam ceo dan da to upravo gospodin Šutanovac. Poenta i jeste u tome što je ministar tada rekao.
Naime, često se ide sa zamenom teza, naročito poslednjih dana u ovoj kampanji koja se vodi protiv DSS za sve i svašta, ponavljam da je DS u izvršnoj vlasti u Srbiji najuticajnija, da vodi ili je bila najbrojnija u četiri vlade, od pet vlada, od 2000. godine naovamo, tako da ako je neko najodgovorniji za stanje u Srbiji, to je svakako DS.
Gospodin Šutanovac je juče rekao da je u izradi Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, kada je 2007. godine počela izrada predloga, učestvovao predstavnik kabineta tadašnjeg predsednika Vlade, gospodina Koštunice, gospodin Stajević, što je tačno, ali on nema nikakve veze ni sa jednim slovom napisanim u ovim predlozima koji su ušli u skupštinsku proceduru. Čak i dok je radio i dok je učestvovao u tom radu, nijedna njegova primedba nije uvažena, nijedan njegov predlog nije uvažen, a kada se to završilo, pre godinu i nešto, kada je prestao uopšte i da učestvuje u tome, jer ga niko više nije pozivao, nama je predata Strategija nacionalne bezbednosti bez nacionalnog konsenzusa o tome šta su to najvažnija nacionalna pitanja, kako Srbija na njih da odgovori.
Juče je ovde isto rečeno – ne možemo mi da čekamo na konsenzus da bismo radili.
Pa, ne treba da se čeka, ali izvršna vlast mora da ga pokrene. I sada se vidi u predlozima koje smo dobili, da su Predlog nacionalne strategije bezbednosti i Predlog nacionalne strategije odbrane korak ka NATO integracijama, bez obzira što predsednik Tadić kaže da za vreme njegovog mandata Srbija neće ući u NATO pakt. Ovi papiri govore suprotno, a nema ni jedne jedine reči, terminološki se apsolutno ne upotrebljava ono što je državna odluka – ''vojna neutralnost Srbije''. I to je poenta.
Da je uvaženo mišljenje gospodina Stajevića...
(Predsednik: Vreme. Zahvaljujem.)
...završavam, to bi pisalo. (Aplauz.)

Po ko zna koji put pogrešno tumačenje. Tvrdim da DSS, a uvidom u stenografske beleške može se vrlo lako ustanoviti, nijednog trenutka nije spomenula u ovoj raspravi, naročito u raspravi o Strategiji nacionalne bezbednosti, učešće Vojske Srbije, Policije Srbije, u multinacionalnim operacijama, mirovnim operacija itd. Rekli smo nema konsenzusa, nema vojne neutralnosti, nema sistematičnosti, pogrešna metodologija, rađeno je ko nije trebalo da radi, Ministarstvo odbrane je samo priznalo da to ne treba da radi za razliku od strategije odbrane, nema predsednika Vlade, nema ministra. To je ono što smo mi govorili, a ne...multinacionalne operacije nismo spomenuli. To je sledeća tačka dnevnog reda.
Neke stvari su na jedan neukusan način izrečene. Prvo, niko od nas nije dužan da brani interes Borisa Tadića. Niko, a to je izrečeno! Naš interes kao narodnih poslanika jeste da branimo Ustav, da branimo interes naroda, da branimo interes države Srbije, interes ovih mladih ljudi, a to je posao i Borisa Tadića! To je njegov posao. Nije naš interes da branimo lik i delo Borisa Tadića! Ta su vremena, valjda, završena sa Josipom Brozom Titom.
Socijalisti, koji su vam sada partneri, a 1999. godine su bili odgovorni, što kažete, za ove izazove i pretnje. Pa, nije tačno! Evo, moram da ih branim od vas.
– Najveći izazovi i pretnje su protivpravno, jednostrano proglašena nezavisnost Kosova! Kakve veze oni imaju sa tim, nisu bili vlast kada se to dogodilo.
Da vas pitam kada pričate o miru i stabilnosti – u zaštiti suvereniteta i teritorijalne celovitosti Republika Srbija je odlučna da upotrebi diplomatska, pravna i sva druga legitimna sredstva, u skladu sa čvrstim ustavno zacrtanim opredeljenjem da nikada ne prizna odluku privremenih institucija AP KiM! Ako ne znate šta ovde piše, a ovo je predala Vlada Parlamentu, pitajte ljude u uniformama da vam objasne šta ovde piše.
Čovek koji na Skupštini UN, time ću završiti, pred 120 državnika iz celog sveta kaže na engleskom jeziku, a vi kažete da je to predsednik Srbije, slažem se sa vama, da u šali često kaže da je on jedini predsednik Srbije na slobodi. Slobodan Milošević je bivši predsednik koji je umro, ali nikada nije osuđen. Milutinović je pušten, čovek je u Beogradu – a on u šali pred 120 državnika kaže da je on jedini predsednik na slobodi, u šali, on brani interese države Srbije!
Imam pravo kao narodni poslanik da kažem da ih ne brani, da je obrukao Srbiju na taj način! I takvim govorom. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici,  gospodine ministre, ne brinite, biću fin, ne bih da vam se zameram, pošto imam utisak da ste dobar prijatelj sa gospodinom Miškovićem, vodim računa o tim stvarima.
Što se tiče ovog seta zakona koji imamo, izneću sada stavove Poslaničkog kluba DSS. Krenuću zakon po zakon.
Što se tiče Predloga zakona o civilnoj službi, mi nemamo neke velike primedbe na ovaj zakon.
Generalno posmatrano, on je prihvatljiv, jedino smo razmišljali o tome da li uopšte civilnu službu treba vezivati za vojnu službu ili da se definiše kao društveno korisni rad ili nešto slično, ali znamo da je to već, nekako, standard i u drugim državama, mada opet nije isto biti vojnik i nije isto voditi računa o bolesnima i čistiti ulice grada, itd. Imamo nekoliko amandmana koji smo predali, videćemo kako će se i predlagač prema tim amandmanima poneti, pa ćemo doneti odluku kako ćemo na kraju glasati.
Što se tiče Predloga zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, tu, takođe, nemamo značajnih predloga, smatramo da je taj predlog zakona u principu i korak napred u odnosu na ono što je do sada bilo u Vojsci Srbije, da vas malo iznenadimo, mi smo oduvek bili konstruktivni unutar DSS, pitanje je samo kako se vi ponašate kao izvršna vlast i šta radite, kakve termine koristite i medijske manipulacije, i šta u javnosti plasirate ljudima, pošto je društvo potpuno nedemokratsko, sa potpunom kontrolom svih medija pod vašom izvršnom vlašću.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, svi znaju da smo mi učestvovali u donošenju tog zakona. Ni tu nemamo neke značajne primedbe, ali imamo isto neke amandmane, pa ćemo videti do dana za glasanje, zavisi i od odnosa prema našim amandmanima, kao i Zakon o odbrani, on je u sličnoj situaciji kao i ovaj o izmenama i dopunama Zakona o vojsci.
Sada dolazimo na ona dva zakona gde mi imamo najveće primedbe i za koje sigurno u danu za glasanje nećemo glasati, a to su: Predlog zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, kao i Predlog zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije.
Što se tiče Predloga zakona o VBA i VOA, mogu reći da ima jedna stvar koja je interesantna, a koja je prethodila izradi ovog zakona. U Saveznom parlamentu je bila napravljena Radna grupa 2001. godine i u toj radnoj grupi je bio sadašnji predsednik Republike gospodin Boris Tadić, i tada su tadašnjoj Kontraobaveštajnoj službi ukinute mnoge nadležnosti (u to vreme ja sam bio republički poslanik, ne savezni poslanik, ali naslednik je VBA).
Dat je predlog novog zakona, pa su posle toga bile urađene i izmene, kažem, Boris Tadić je učestvovao u tim izmenama. Između ostalog, recimo, da direktor, šef, kako se god tad zvao načelnik te službe, podnosi izveštaj predsedniku države. Interesantno je da se ovim predlogom zakona mnoge od tih nadležnosti sada vraćaju VBA, pa između ostalog i da podnosi izveštaje predsedniku Republike, da li zato što je tad predsednik Republike bio Koštunica, a sada je Boris Tadić, da se ne podnosi izveštaj Koštunici, nego da se podnosi izveštaj Borisu Tadiću, kao da je bitno koje je ime i prezime u pitanju, a ne institucija koja vodi državu.
Tu se pokazuje kakva je razlika između vas i nas u odnosu prema institucijama, znamo da je kasnije ta služba od strane Haškog tribunala mnogo puta apostrofirana kao najveći ili kao najveći problem u odnosima sa Haškim tribunalom, to je barem Karla del Ponte nebrojeno puta rekla, što znači da ste vi kao većinska vlast u četiri Vlade, od pet, od 2000. godine naovamo, u stvari, bili uzrok loše saradnje sa Haškim tribunalom i sporih integracija ka EU.
Da se vratim sada na sam zakon, nadležnost VBA definiše se članovima 5. i 6. i u pogledu nadležnosti predlagač je uneo odredbe o opštebezbednosnim poslovima, kojima se stvara dilema kod nas da li je VBA nadležna, pored kontraobaveštajnih poslova, u širem značenju tog pojma, za opštebezbednosne poslove u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije u celini ili za deo opštebezbednosnih poslova navedenih u članu 6. stav 1, odnosno opštebezbednosni poslovi definisani su kao nadležnost VBA u član 5, i tu ima dosta nejasnoća, ali se ona zbog prirode tih poslova zaista ne može efikasno ostvariti.
U Predlogu zakona se navodi da VBA pored ostalog kontroliše bezbednosnu zaštitu snaga, objekata i sredstava, mere bezbednosti, uvrealizaciji zadataka, poslove i aktivnosti, primenu mera zaštite tajnosti podataka i drugo, takođe, izdaje bezbednosne sertifikate.
Takvi zadaci karakterišu VBA kao supervizora u Ministarstvu odbrane, ali u Vojsci Srbije, što ona nije i ne bi trebalo da bude.
Tradicionalni opštebezbednosni poslovi, kao što su integrisanje bezbednosnih mera i dnevno rukovođenje i komandovanje, kontrola naređenog režima bezbednosti i bezbednosna edukacija pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ocena bezbednosnog kvaliteta popune određenih formacijskih mesta i dužnosti, fizička, tehnička i protivpožarna zaštita objekata, sistema i sredstava Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i drugi ne mogu se realizovati angažovanjem subjekata van organizacijske strukture komandi jedinica i ustanova Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
Zato smatramo da VBA treba da bude nadležna, pre svega, za poslove kontraobaveštajnog karaktera, a opštebezbednosne poslove da sprovodi nadležna služba Generalštaba, integrisana u okviru komandi jedinica i ustanova.
Opšta bezbednost je jedna od osnovnih funkcija komandovanja. Nikada nije ni bila sporna saglasnost svih faktora u sistemu odbrane da je za bezbednost jedinice najodgovorniji komandant jedinice. Usled toga nije racionalno da mu se zakonskim odredbama ograničavaju mogućnosti za realizaciju zadataka, pa je donošenje ovih zakona i prilika da se VBA dekontaminira od opštebezbednosnih poslova, čini mi se da je to propušteno, kao što se svojevremeno VBA oslobodila izviđačkih poslova i poslova elektronskog izviđanja kao tipičnih funkcija komandi jedinica i ustanova Vojske.
Takođe, razgraničenje nadležnosti između VBA i vojne policije usmeriće te službe na konkretnu operativnu saradnju umesto veoma štetnog odnosa rivalstva koje je prisutno.
Na prekomerna ovlašćenja VBA može da asocira i odredba u članu 9. koji obavezuje državne organe, organizacije, službe da ovlašćenom pripadniku VBA, slušajte dobro, ''omoguće uvid u registre, zbirke podataka, elektronske baze podataka'' i dr.
Na prvi pogled, iz ovog ovlašćenja VBA mora se izuzeti barem, ovako prvo što nam je palo na pamet, Narodna skupština, Vlada. Zamislite, sad, u Narodnu skupštinu uđe pripadnik VBA, čak ne ni direktor, i sad on traži da se uđe u registre, ovo i ono, znači, mora biti izuzeta Narodna skupština, Vlada, Kabinet predsednika Republike, BIA, a verovatno ima još institucija koje se mogu staviti na taj spisak. S tim u vezi formulacija mora da bude preciznija, što se može postići osloncem na Zakon o zaštiti klasifikovanih informacija ili formulacijom koja bi bila uneta – organi državne uprave.
Takođe, pojedine odredbe koje sadrži ovaj predlog zakona, koje svakako imaju svoje mesto u metodologiji rada savremenih službi, u prošlosti su bile povod za brojne zloupotrebe. To se pre svega odnosi na otkup dokumenta i predmeta, prikrivanje identiteta i svojine i osnivanja pravnih lica. Što se tiče kupovine dokumenata i predmeta, ono u sadašnjem obliku organizacije i kontrole mreže može uspešno biti kontrolisano od strane finansijskih organa, organa rukovođena i unutrašnje kontrole, ali u slučaju prikrivenog identiteta imovine kao i osnivanja pravnog lica mora da postoji prethodna saglasnost, rešenje ili naredba ministra odbrane ili lica koje on ovlasti.
Prikriveni identitet u praksi znači lažna lična karta, lažni pasoš, lažna službena i druga legitimacija, poslanička lažna legitimacija, prikriveno vlasništvo nad imovinom znači lažnu saobraćaju dozvolu, lažnu potvrdu o teretu i sl.
Predloženi metodološki postupci su potrebni za rad Vojnoobaveštajne agencije i VBA, ali njihova primena mora biti izuzetna i strogo kontrolisana na visokom nivou rukovođenja, što do sada nije bio slučaj, naročito što se tiče VBA, svi znaju da je to bila Agencija sa najmanje kontrole u zemlji.
Mišljenja smo, takođe, da VOA treba da bude čista obaveštajna služba, da ona nije koncipirana za kontraobaveštajne i bezbednosne zadatke, niti raspolaže operativno-tehničkim sredstvima i sistemima, a njeni kadrovi nisu edukovani ili bar ne bi trebalo da budu edukovani za složene kontraobaveštajne procedure.
Rezultate svoga rada te dve agencije treba da dostavljaju ministru odbrane i korisnicima u Vojsci Srbije, shodno njihovim nadležnostima, a izveštaj o radu ministru odbrane o svim sadržajima izveštavanja u Ministarstvu odbrane, kao i nadležnom odboru Narodne skupštine, predsedniku Vrhovnog suda, Generalnom inspektoru, koji se ovde uvodi itd. Naglašene tendencije predlagača, koje odudaraju od načela kojima teži savremeno demokratsko društvo, odnose se na zatvorenost ove dve agencije kao savremenih društvenih sistema i evidentnu koncentraciju, centralizaciju informativne funkcije.
Petogodišnji mandat direktora Agencije i njegovih zamenika i Generalnog inspektora, izjednačen status direktora i njegovog zamenika, kao i njihova zaštita od eventualnog razrešenja, najslikovitije ilustruju tendenciju zatvaranja ove dve agencije kao društvenih sistema.
Mi smo mišljenja da je u ovim agencijama potrebna i neophodna decentralizacija, koje nema ni ovim predlogom zakona.
One imaju zaista relativno široka ovlašćenja koja se predviđaju, recimo, generalni inspektor, a to nije loše rešenje koje se uvodi, međutim, smatramo da ima i manjkavosti kod tog rešenja.
Na primer, ovde se nabraja šta on treba da nadzire, ali nigde nema mogućnosti da on predloži, da informaciju da o tome šta je u svom nadzoru utvrdio u radu ove dve agencije, dakle, nigde nema ovlašćenja za njega da on predloži mere ili sankcije za one na koje se njegov nadzor odnosio, što bi po našem mišljenju apsolutno trebalo da postoji. Recimo, Generalni inspektor u Policiji ima takva ovlašćenja, u jednom dobrom Zakonu o policiji koji smo doneli, ako je već gospodin Šutanovac rekao da je gospodin Dragan Jočić najbolji od svih nas iz DSS, onda je mogao od najboljeg nešto i da nauči kada je ovo rađeno.
Najveći problem je član 23. Mi smo tu dali amandman, a ovo govori kakva je intencija ovog zakona. U prvom stavu, gde se kaže da ovlašćeno službeno lice VBA u otkrivanju, istraživanju i dokumentovanju krivičnih dela iz člana 6. stav 2, tačke 3) i 4) i člana 6. stav 3. ovog zakona ima ovlašćenja, nabrajaju se koja i, pazite, šta piše pod tačkom 9) – ''ovlašćenja policije za vršenje mera nadzora i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica i preduzimanje drugih mera i radnji, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak.''
Drugim rečima, ovlašćeno lice VBA ima pravo da hapsi, jer ako se kaže da ''preduzimanje drugih mera i radnji, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak,'' to znači to! To jednostavno ne može ako pričamo o savremenim službama, o civilizovanim službama, ako pričamo o EU, to ne može! Ona samo može da traži asistenciju vojne policije ili policije! Ne može ovlašćeni službenik VBA da hapsi! To, pročitajte još jedanput, ovde piše.
Što se tiče ovog zakona o multinacionalnim operacijama van Republike Srbije, apsolutno ne verujemo u sve ovo što piše, i taj godišnji plan i kako će biti usvojen. Protiv smo da se to radi na način na koji je urađeno prošli put.
Ponavljam, više puta sam rekao, nismo protiv toga da pripadnici Vojske Republike Srbije učestvuju u mirovnim operacijama, ali, prvo, moraju da budu mirovne operacije koje organizuju UN, drugo, ne smeju da budu mirovne operacije, čak ni one koje zaista šalju UN, poput ISAF u Avganistanu, gde je sve povereno NATO paktu. Zašto ne NATO paktu?
Bez obzira na Partnerstvo za mir, koliko puta da kažemo, od februara meseca prošle godine, od kada su SAD priznale nepravno proglašenu nezavisnost Kosova, ne možemo da sarađujemo sa NATO paktom na takav način i dok oni pomažu stvaranje nezavisne države Kosovo svakog dana, dok oni obučavaju bezbednosne snage Kosova, mi ne smemo da učestvujemo u takvim operacijama koje služe samo za interes Vašingtona, NATO patka, poput ISAF.
Šta nas briga?! Talibane, tamo, bira njihov narod. Oni su birani. Ako oni žele da stvore islamsku republiku ili islamsku državu, šta to nas briga? Zašto onda imamo odnos sa Vatikanom? A gde je dokazano da ima odnose sa teroristima, gde je Bin Laden? Zašto bismo mi u takvim stvarima učestvovali? Imali smo taj problem prošli put sa misijom u Čadu. Nismo imali protiv da se u njoj učestvuje, ali smo bili protiv da se učestvuje u kontigentu države članice NATO pakta. i uvek ćemo biti protiv. Zbog toga je potreban konsenzus, što vi niste razumeli, jer jedno od bitnijih pitanja je vojna neutralnost. Nije tačno, čuli smo ovde, u prethodnoj raspravi, mnoge zablude, da li je jeftinije za državu biti članica NATO pakta ili vojno neutralne.
Pa, vidim, ekonomski propadoše vojno neutralne države u Evropi, da li treba da ih nabrajam? Švedska, Finska, Irska, Švajcarska, Austrija, Malta, Kipar. Koja je od njih ekonomski propala? Koja od njih nije ekonomski jača od nas? U kojoj od tih država građani ne žive bolje? Znači, postoji, ako hoće ozbiljno da se radi, može država da bude vojno neutralna članica EU i da ima dobre odnose sa svima, da sarađuje sa svima preko Partnerstva za mir, ali i preko drugih projekata i uopšte.
Irska je ostrvo, bukvalno ostrvo. S jedne strane je okružuje Atlantik i SAD, sa druge strane Velika Britanija, Francuska, sve članice NATO pakta. Kakve to ima veze što bismo bili ostrvo okruženo članicama NATO pakta? To nema nikakve veze. To su vam argumenti koji ne stoje. A, ako hoćete, raspišite referendum, pa da se ubeđujemo na referendumu i da o tim argumentima govorimo građanima. Nemojte da pokušavate, na mala vrata, kao i ovim predlogom zakona, da učestvujemo u NATO misijama koje su potpuno nepotrebne.
U danu za pitanja tražiću zvanično od predsednika Vlade da mi odgovori, da li naše obaveštajne službe imaju podatke da na Kosovu i Metohiji, srpskoj autonomnoj pokrajini, SAD planiraju da postave raketni štit i ne samo tamo, nego i na Kopaoniku, da koriste naš radarski sistem, koji je jedan od najsavremenijih u ovom delu Evrope? Možda da ga malo osavremene, ali zna se, sa malo ulaganja, mnogo manje, nego ono što su planirali da urede u Češkoj. Ako to planiraju, naša bezbednost će i te kako biti ugrožena jer ćemo odmah biti meta svima onima koji se suprotstavljaju takvom ponašanju SAD pre svega u islamskom svetu, i onim ozbiljnim teroristima, a ne ovim ''vehabijama'' koje smo do sada jurili, dole, po Sandžaku.
To su ozbiljna pitanja za Srbiju. Montažnu rafineriju planiraju da naprave u Smederevu za samo 200 miliona dolara. Nisu dobili nikakve dozvole do sada. Postoje takve tri u Avganistanu, samo zbog snabdevanja potreba NATO pakta na Kosovu. Da li ćemo mi da budemo takva država? Zbog toga je potreban konsenzus i na ta pitanja su potrebni odgovori. Hvala. (Aplauz.)

Više puta sam pomenut i pogrešno protumačen. Na primer, ja nisam rekao da mi podržavamo ovaj zakon o učešću naših vojnika i o multinacionalnim operacijama, kako god da ih nazovete. Suprotno sam rekao – da ne glasamo! Mi podržavamo kao DSS učestvovanje u mirovnim operacijama, shodno Ustavu, pa da u Parlamentu za to glasamo, mada se slažem sa ovim što je govorio gospodin Delić.
Dakle, shodno Ustavu vodićemo računa u kojim i kakvim operacijama, a nikako u okviru kontigenta NATO pakta ili bilo koje članice države NATO pakta. I reko sam koji su razlozi?
Pozivati se na 2006. godinu i Partnerstvo za mir, pa, nije sporna odluka, apsolutno nije sporna, ali vaš rezon je nelogičan. Šta je krajnji cilj Rusije? Da li je krajnji cilj Rusije članstvo u NATO paktu? Ona je, takođe, članica Partnerstva za mir. Da li je to krajnji cilj Rusije?
I zašto bi naš ulazak 2006. godine u program Partnerstvo za mir značio krajnji cilj – ulazak u NATO pakt. To nije tačno, nego je to partnerski odnos i saradnja sa NATO paktom.
Mi ne kažemo da to ne treba da bude, mada to ne treba da postoji. Ja sada kažem svoje lično mišljenje. To je jedini vojni savez u svetu. Ja smatram da bi svet bio srećniji da nema nijednog vojnog saveza, nego da se poštuje međunarodno pravo i da nema ni jednog jedinog vojnog saveza.
To je nemoguće, očigledno je da određena država želi da bude policajac i da se pita za sve u svetu. A kada se pozivam na međunarodno pravo – pa, na to smo i računali. Možda ste vi znali 2006. godine šta će oni uraditi 2008. godine. Ja ne sporim da vi to možda niste znali. Mi to nismo! Mi smo se uzdali u međunarodno pravo.
Imali smo organizovane pregovore, prvo sa Ahtisarijem – videlo se da su namešteni. Sa ''trojkom'' – videlo se da je to samo kupovina vremena, ali smo učinili sve što smo mogli tada kao država, koliko znam zajedno u kohabitaciji, predsednik Republike i Vlada, da u tim pregovorima uradimo ono što je međunarodno pravo.
Siledžije to nisu htele! Uradili su suprotno. To je jedina moguća i normalna reč. Šta sada – mi sada treba da se pomirimo sa tim?!
Takođe, jedna od velikih zabluda je – ako uđemo u NATO pakt, to sam juče čuo od jednog kolege, da ćemo se lakše vratiti na Kosovo. Majke ti! Jedan od prvih uslova će biti da priznamo nezavisnost Kosova, čak i ako nas budu pozvali da uđemo u NATO pakt. Dakle, to će biti jedan od prvih uslova, a doći će kao uslov, ako vam nije dovoljno ovo oko vizne liberalizacije, i za ulazak u EU. Onda ćemo da vidimo da li Evropa nema alternativu?!
Ujedno, nikada nećemo da priznamo Kosovo i nećemo da uđemo u EU, ako to bude uslov! To je politika koju vi podržavate i to je ono što se govori. Znači, u Avganistanu, a to je žalosno što ste rekli, i time ću završiti...
(PREDSEDAVAJUĆA: Tri minuta.)
Evo, samo jednu rečenicu i time ću završiti.
Ako mi učestvujemo sa Vojskom u kontigentu NATO pakta, kao članica NATO pakta, recimo, u Avganistanu – jeste da to nije dobro, ali ćemo na drugoj strani imati ekonomske beneficije.
Šta je onda Vojska Srbije – plaćenička vojska?!
Ne može da se ima takav odnos. Šaljemo naše vojnike da ginu u Avganistan, a ovamo ćemo to da naplatimo od Amerikanaca za budžet Srbije – to je neozbiljno!

Nećemo ništa lično, ne želim da mi bude žao. Nema tu da mi bude žao, borba mora da se nastavi.
Naravno da mi imamo strategiju, naravno da imamo plan, to je sve rađeno, to je sve napušteno i zbog toga su raspisani izbori prošle godine. Da imamo konsenzus, kao što ga nemamo, a ovde govorite šta ćemo da radimo, a glasaćete za Strategiju nacionalne bezbednosti u kojoj piše šta je jedna od mera, čitao sam vam dva-tri puta za ova dva dana, i na šta sve ima pravo država Srbija. Nemojte sada kao kolege iz DS da vam kažem, pitajte gospodu u uniformama da vam objasne šta piše u Strategiji. Nismo to mi napisali. To ste vi doneli u Skupštinu i vi ćete za to glasati.
Nema tu šta da pričamo o tome da li nam je žao ili nije. Međunarodno pravo je važeće još uvek i moramo za to da se borimo. Mi smo rekli da treba tužiti države koje su priznale, vi ste se odlučili da tražite mišljenje suda. Eto, u tome je razlika. Ako neko govori šta bismo radili, mi govorimo. Šta znači trčanje i onda izjava ministra inostranih poslova, otprilike, u ovom trenutku se na još 30 novih država vrši pritisak da se prizna nezavisnost Kosova. Je li imaš informaciju, ministre, kakva je to izjava za javnost?
Znate li šta bi uradio naš ministar inostranih poslova? Naš ministar inostranih poslova bi rekao – na 30 država vrši vašingtonska administracija pritisak, kao što zna i ministar inostranih poslova da Vašington vrši pritisak. To je odgovoran odnos prema narodu. To je odgovoran odnos prema građanima. Dokle, obmane? Dokle zamajavanja? Dokle mislite da ćete marketingom da postižete stvari?!
Izmišljate razne sukobe, magovi, o kojima priča gospodin Velimir Ilić, a narod – sto hiljada otpuštenih, ništa od akcija koje ste obećali.
Kada pričamo o strategijama, pa, mi smo učestvovali u donošenju tog zakona, ponosimo se time, odličan, pravedan zakon, obesmišljen akcijama Mlađana Dinkića i obećanjima od hiljadu evra po akcijama. Mi to nikada nismo rekli kao izvršna vlast. Nikada to ljudima nismo obećali, ali smo dali mogućnost da se pravedno raspodeli. E, tako se radi. Mi smatramo da se tako radi.
Treba jasno reći, ako je Vašington taj koji na 30 država u ovom trenutku vrši pritisak, a to je rekao i ministar inostranih poslova, recimo, države Bangladeš, sa kojom ne znam da li imamo ijedan dinar razmene u ekonomskom odnosima, a rekao je da se na njega vrši pritisak, ako se tu to dešava, zašto to ne reći? Ako to radi Vašington, a to je okosnica NATO pakta, šta ćemo mi tu? Mi opet kažemo, ne – članstvu, a ne kažemo – ne saradnji. Nemojte stalno da mešamo ta dva termina.

Da li ja imam reč?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću u ovom našem preostalom vremenu, verovatno ga neću do kraja ni iskoristi, jer u ovoj situaciju malo ima svrhe, koliko vidim, pričamo dva dana o ovom veoma važnom resoru, veoma važnom delu naše države, govorimo o nacionalnoj bezbednosti, o sistemu odbrane, a evo, ponovo, i sad, u Parlamentu neke situacije koje su politikanstvo i držanje predavanja jedni drugima, što sigurno ne može da doprinese niti sistemu odbrane, niti nacionalne bezbednosti, niti ugledu Parlamenta, ko god da u tome učestvuje.
Interesantno je da predstavnici izvršne vlasti u zemlji ovih dana histerično optužuju, bez ikakvog osnova, recimo, DSS za razne stvari, vezano i za nasilje i kada nismo vlast, i za, ne znam ni ja, održavanje nekih parada, koje nismo nijednog trenutka niti pokušali da sprečimo niti da osporimo i tako dalje. Konstrukcije idu i zna se ko ih izgovara i izmišlja, kao što se izmišlja da smo protiv EU, kao što se izmišlja da smo mi protiv učešća u mirovnim misijama. Eto, tako, onda se posle i drže predavanja i drugima u Parlamentu kako da se radi i ponaša.
Ponoviću sledeće stvari, što se tiče četiri zakona, zakona o civilnoj službi, Predlogu izmena i dopuna Zakona o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi, što se tiče DSS smatramo da su oni korak napred u odnosu na postojeće zakone iz nekog starog sistema. Znači, da su u principu bolje rešenje nego što smo do sada imali, iz vremena kada je u državi vladala doktrina naoružanog naroda, koju smo, nadam se, davno napustili. Mada vidim da je i danas i juče u raspravi bilo nekih kolega, narodnih poslanika, koji su još u tom vremenu, što smo prepoznali u obrazlaganjima i stavovima koje su izneli. Ovo nisu loša rešenja, dali smo neke amandmane na njih.
Takođe, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, dali smo neke amandmane koji su vezani za ove izmene koje su ljudi iz Ministarstva ponudili. Mislimo da bi na taj način mogle da budu popravljene ili precizirane te izmene koje su date. Naravno, od procene u Vladi zavisiće da li će ti amandmani biti prihvaćeni ili ne. Videćete da ima krajnje konkretnih amandmana koji preciziraju situaciju.
Gospodin Šami je to dobro obrazložio pre mene, a trudio sam se u onom uvodnom izlaganju da obrazložim ovaj zakon o kome se govori, doduše, u javnosti, u medijima, u poslednjih nekoliko dana, Predlog zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji.
Ipak, priznaćemo, o njegovom donošenju se govori duže vremena, kao što znate, on je došao po hitnom postupku, prošlog četvrtka je usvojen na Vladi. Znači, on je i nama došao u proceduru dosta brzo, nenadano, a stalno se govori o vremenu koje smo imali za pripremu i tako dalje.
Ali, za ovako kratko vreme dok smo se pripremali videli smo da ovaj zakon, u suštini, nije korak napred, što se tiče organizovanja i rada Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije, jer ima preplitanja u tome šta je nadležnost. Mi i dalje smatramo da je, kao što ime kaže, Vojnoobaveštajnoj agenciji posao samo obaveštajna delatnost i to, naravno, u svim onim poslovima koji imaju interes u oblasti rada Vojske Srbije, a nikako u nekim drugim oblastima.
Ovde je bilo govora o civilnim, o pravima građana ako su ugrožena itd, ali ona ne smeju da budu nikada ugrožena od ovih agencija. S druge strane, Vojnobezbednosna agencija koja po našem mišljenju, što ne piše u zakonu, nego piše da treba da ima i opštebezbednosne i kontraobaveštajne poslove, treba da se bavi samo kontraobaveštajnim poslovima, to je veoma jasno svuda u svetu urađeno. Pa pogledajte, gospođa Nado, pošto me gledate, videćete u ''nadležnostima'' da VBA ima zadatak da obavlja opštebezbednosne poslove i kontraobaveštajne poslove. Mi smatramo da Vojnobezbednosna agencija samo treba da obavlja poslove iz kontraobaveštajne delatnosti, a ne opštebezbednosne delatnosti.
Ima tu poslova što radi samo Ministarstvo odbrane, ima što radi Vojska, komandni sastav, stvari koje se tiču opšte bezbednosti, ali, dobro, tako je tu predviđeno, mi iznosimo samo naše primedbe.
Nećemo za zakon glasati. Podneli smo amandmane koji mogu da pomognu zakonu, naročito u oblasti ''kontrole rada'', gde smo našim amandmanima pokušali da pojačamo, pre svega, kontrolu tih agencija od strane Narodne skupštine Republike Srbije, što je i naš posao, pa su i amandmani tako formulisani.
Takođe, hteli smo da preciziramo posao tog generalnog inspektora, koji se već unapred hvali kao dobro rešenje, a da u praksi još ne znamo da li će uopšte biti ili neće biti dobro rešenje. Rekli smo i koje imamo primedbe na rad tog inspektora, pa čak i na njegov izbor, jer, podsetiću vas ponovo, o tome je govorio i gospodin Šami, u Predlogu je predviđeno da taj čovek treba da ima devet godina rada u struci, i da treba bude iz civilnog sektora, dakle, treba da bude civilno lice i treba da ima iskustvo od devet godina rada u struci.
Koja je to struka i gde je to mogao da stekne struku u kontraobaveštajnim delatnostima? Gde je mogao da stekne tu struku i da ima to iskustvo od devet godina, ako nije radio upravo, jedino, u Vojnobezbednosnoj agenciji ili u obaveštajnim? Gde je on mogao da stekne tih devet godina struke i iskustva koje ima?!
Znači, bukvalno, kao što je rekao i gospodin Šami, to je služba. Treba čovek iz službe da kontroliše službu. E, to malo teže ide i to se teško može nazvati civilnom kontrolom službi Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije. To je prvo.
Drugo, i kad ga izaberemo i kada bude postavljen od strane ministra, opet, šta je njemu posao osim samog nadzora. Znači, na njemu je da nadzire, u suštini da pomogne ministru odbrane da se bavi nekim drugim stvarima. Inspektor njih nadzire i onda dođe ministru i kaže šta je video, i to je sve. Za to treba da prima platu i to je civilna kontrola. Ako već na to idemo, zašto se barem ne omogući tom inspektoru da predloži mere prema onima koji krše pravila službe rada u tim agencijama, koji krše zakon u krajnjem slučaju.
Znate, Generalni inspektor u Policiji, ne da ima pravo predlaganja mera, sankcija, nego ima i službu za inspekcijske poslove, ima pravo istrage unutar Policije.
To smo sve doneli u Zakonu o policiji. Ovaj ima samo pravo nadzora i da ode kod ministra da mu podnese izveštaj i kraj, šta je video, a šta dalje, više se ništa ne pita.
Opet ponavljam, smatramo da je i to korak nazad, nema nikakve veze sa toliko proklamovanom pričom o evropskim vrednostima. Puna su usta ljudi iz vladajuće većine o evropskim vrednostima. Mi smatramo da su tradicionalne vrednosti srpskog naroda sastavni deo evropskih vrednosti i da nemamo tu šta sad mi više da se stidimo i da stremimo nečemu drugačijem i višem kad je srpska kultura, tradicija i istorija sastavni deo evropske kulture, tradicije i istorije. Svaki narod u Evropi je imao tamne periode i svetle periode, tako da ne vidim čega mi u našoj istoriji, bližoj ili daljoj, imamo da se stidimo, nego samo treba da se ponosimo i da smo bili Evrope.
Što se tiče pitaanja oko EU, mi smo rekli više puta šta je stav Demokratske stranke Srbije, znači, da – u EU, ali prvo da vidimo šta oni smatraju Srbijom.
Kad nam to kažu, onda ćemo da donesemo odluku. To kaže i vaš predsednik, ali je kontradiktoran. On kaže: ''Evropa nema alternativu, ali ako bude traženo da uđemo u EU tek posle priznavanja Kosova, onda nećemo.'' Pa, to je kontradiktorno, kako nema alternativu kad ima ''ali''. Očigledno, kada već postoji ''ali'' onda vam je potpuno besmisleno to da ''nema alternativu'', ali, dobro, propaganda radi sve. Biće građanima vrlo brzo jasno, ako im već sada nije sve jasno.
Član 23. definitivno sadrdži nešto što nisu evropske vrednosti, nešto što nisu standardi rada Vojnobezbednosne agencije, pre svega Vojnobezbednosne agencije (ovaj član se odnosi na nju) i onoga što kontraobaveštajne službe vojski u svetu rade.
Znači, ne može da piše: ''Ovlašćeno službeno lice VBA u otkrivanju, istraživanju i dokumentovanju krivičnih dela iz člana 6. stav 2. tački 3) i 4) člana 6. stav 3. ovog zakona ima sledeća ovlašćenja'', pa pogledajte koliko ima ovlašćenja, što nije sporno, većina njih: ''1) provera i utvrđivanje identiteta lica i identifikacija predmeta; 2) pozivanje; 3) traženje obaveštenja; 4) privremeno oduzimanje predmeta; 5) pregled prostora, objekata i dokumentacije i protivteroristički pregled.'' Podsećam vas da se tu radi samo o Vojsci. Znači, na sve ovo oni imaju prava, ali samo unutar sistema Vojske, Ministarstva odbrane.
Dalje: ''6) opserviranje; 7) prikupljanje, obrada i korišćenje ličnih podataka; 8) poligrafsko testiranje;'' mada svi mi znamo da to nije nikakav dokaz na sudu, ali hajde, stoji. I, pod tačkom devet, to je sporno, ''9) ovlašćenja policije za vršenje mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica i preduzimanja drugih mera i radnji.''
Ovo ne mora toliko da bude sporno, ali mora da bude u skladu sa onim drugim zakonima koje smo doneli pod ovlašćenjem suda nadležnog za to. Ne kažem da ne stoji, ali (zarez), ''u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak.'' Ne može, jer u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak ovlašćenja policije su ''hapšenje'', ''privođenje'' i te mere. Vi to dobro znate, ne može službenik VBA da ima ta ovlašćenja, ne može! On može da traži asistenciju. Za to postoji Vojna policija, za to postoji i Policija. On može da traži asistenciju, a ne može on da hapsi!
To su te primedbe koje imamo na ove zakone. Ponovo mogu kratko reći da nećemo glasati ni za ovaj predlog zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, iz političkih razloga, a i zbog našeg stava. Jer, smatramo da ste i Strategijom nacionalne bezbednosti i Strategijom odbrane, pokušali da otvorite vrata ulaska Srbije u NATO pakt, ne spominjući nijednog trenutka vojnu neutralnost. To je neprihvatljivo!
Znači, jedan od ciljeva odbrane, jedan od ciljeva nacionalne bezbednosti mora da bude vojna neutralnost. Govorili smo bezbroj puta o tome zbog čega je to tako. Nije sporno naše učešće u mirovnim operacijama, ali ono mora da bude samo ako te operacije organizuju UN i ako nisu date u mandat NATO. Takav stav ćemo uvek imati u Skupštini.
Nećemo ići tamo gde NATO ima mandat isključiv, to su trenutno dve operacije: ISAF u Avganistanu i, nažalost, kod nas na KiM. Dakle, može biti država članica NATO pakta da ima komandnu ulogu u mirovnoj operaciji itd, ali ako idemo pod odlukom UN i ne u kontigentu države članice NATO pakta, kao što je to slučaj u Čadu. Pod našom zastavom, našim obeležjima, sa našim kontigentom – da!
I onda se slažem, treba da radimo sve što je pozitivno i što doprinosi ugledu Vojske i države, ali nikako u kontigentu sa NATO paktom, ne samo zato što nas je bombardovao, nego zato što je NATO pakt osnovni činilac, pokretač, snaga stvaranja nezavisne države na našoj teritoriji. Oni obučavaju bezbednosne snage Kosova, svi znamo da to rade njihovi oficiri.
Oni su napravili najveću bazu na KiM, od rata u Vijetnamu naovamo, oni, ozbiljno vam kažem, planiraju da stave raketni štit, da li u kombinaciji sa Turskom ili samo na KiM. Zbog toga su indikativne i silne posete turskih generala, vojnika, ministra odbrane itd. Srbiji, čak i korišćenje radarskog sistema na Kopaoniku. Ozbiljno o tome razmišljaju.
Neka me neko demantuje da to nije tako, ali ne iz vlasti. Mislim, ko je ovu vlast sastavio, ne moraju oni da znaju da se to radi. Neka demantuje ambasador SAD da to nije tačno. Postavljaćemo ovo pitanje dok ne dobijemo odgovor, jer to je nešto što može žestoko da ugrozi bezbednost i teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije. Molim sve, zato sam govorio o nacionalnom konsenzusu, da se po tom pitanju uozbiljimo.
Dakle, može u mirovnim operacijama, ali zna se pod kojim uslovima, ne može bez odluke Parlamenta. Ima ovde nedorečenosti, zato smo i dali amandmane, recimo – ''Narodna skupština Srbije donosi odluku o upućivanju mirovne misije u Čad.'' A onda, kažete – na osnovu odluke Narodne skupštine Republike Srbije odluku donosi predsednik Republike. On valjda na osnovu odluke Narodne skupštine sprovodi odluku u tom, nekom, komandnom lancu. On je ne donosi! Ustav kaže da tu odluku donosi samo Narodna skupština. Takođe, i tu smo dali amandmane da preciziramo.
Jeste, predsednik Republike, sada je taj, sutra će biti neko drugi, hvala Bogu. Ali, ako je po Ustavu nadležnost Parlamenta – Parlament donosi odluku. On u tom lancu komandovanja dalje samo sprovodi tu odluku. Ne može Parlament da donose odluku, pa da, onda, on, predsednik Republike, donese odluku. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, narodni poslanici, gospodine ministre, odmah na početku da kažem da DSS neće podržati ova dva predloga odluka o strategiji. Znači, ni Predlog odluke o usvajanju Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije kao ni Predlog odluke o Strategiji odbrane Republike Srbije.
U dosadašnjoj raspravi, na primer, kolega Pastor je rekao da on vidi pozitivne pomake u ove dve strategije, vezano za svoje obrazlaganje i zalaganje njegove partije da Srbija postane član NATO pakta, mogu se složiti sa njim, s tim što mi smatramo da je to obrnuto.
Dakle, mi vidimo da je to korak unazad, naročito da je to korak unazad u odnosu na ova dva predloga, u odnosu na decembar 2007. godine, kada smo poslednji put u ovom parlamentu raspravljali o srpskoj AP Kosovo i Metohija i u Deklaraciji koji smo doneli, između ostalog, i o vojnoj neutralnosti Srbije, čega u ova dva predloga odluka o strategijama apsolutno nema. Ni jednom jedinom rečju se ne pominju!
Naročito, posle 17. februara 2008. godine, prosto ne mogu da verujem da već duže vreme neke naše kolege potpuno zaboravljaju, a čini mi se i ministri u Vladi, na taj datum kada su privremene institucije na Kosovu i Metohiji nepravno, nezakonito, proglasile nezavisnu državu Kosovo, a dan kasnije ih je prvo priznala država Avganistan, potom, odmah, SAD kao država koja je nosilac svih aktivnosti politike unutar NATO pakta i glavni partner unutar NATO pakta.
Ali da pređem na ove tekstove, baziraću se bukvalno na ovo što piše u samom tekstu. Pošto građani uglavnom ne znaju šta piše u tim strategijama, pokušaću da pročitam neke delove, na koje imamo primedbe, da bi građani bolje razumeli.
Što se tiče opštih zapažanja i primedbi u načelu na Predlog Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije ističemo da, prilikom donošenja ovog predloga, u Srbiji ne postoji nacionalni konsenzus o nacionalnim ciljevima ili ciljevima nacionalne politike. I dosadašnja rasprava u ovom parlamentu, o nekim pitanjima koja treba da određuju nacionalne ciljeve i nacionalnu politiku, to je pokazala
Takođe, Ministarstvo odbrane, i to smo čuli do sada, može da doprinese stvaranju ovog dokumenta u delu koji se odnosi na odbranu, a ne celog teksta, ali, s obzirom na to da neki drugi nisu spremni da to urade na pravi način, recimo, po meni, predsednik Vlade je morao ovde da obrazlaže ovaj dokument, očigledno, htelo ne htelo, Ministarstvo odbrane je moralo to da uradi, čak ga tu treba i odbraniti.
Na neki način, Ministarstvo odbrane se bavilo ovim što u suštini i nije bio posao Ministarstva i zbog toga je, u sadržajnom smislu, dosta prisutna konfuzija, jer ima dosta oprečnih stavova u različitim delovima teksta.
Slažem se i sa kolegom Delićem da formulacije i jezik dokumenta nisu na potrebnom nivou. Pretežno, deluje opisno, nekako komentatorski, dnevnopolitički, a često je i neprecizan.
Preći ću sada i na pojedinosti. Kada se govori o bezbednosnom okruženju, recimo, mogu se složiti sa delovima koji pišu, na primer, o separatističkim težnjama u regionu, vezano za srpsku AP Kosovo i Metohiju, zatim, priznavanje, tako baš piše, tzv. republike Kosovo od strane pojedinih država u neposrednom okruženju Republike Srbije, kao i određenog broja država u svetu, nepovoljno se odražava na jačanje mera poverenja i saradnje i usporava proces stabilizacije na ovim prostorima, što je apsolutno tačno.
Dalje, terorizam i ekspanzija organizovanog kriminala, korupcija, nedozvoljena trgovina narkoticima i oružjem, kao i trgovina ljudima, koji su najizraženiji na Kosovu i Metohiji, značajno opterećuje stanje bezbednosti u jugoistočnoj Evropi, neadekvatno rešavanje povratka izbeglih, prognanih i interno raseljenih lica na prostoru bivše SFRJ itd. Sve je to tačno.
Između ostalog, piše da u takvim uslovima kontinuitet međunarodne podrške i vojno i bezbednosno prisustvo sa mandatom UN u regionu može doprineti stabilizaciji stanja i sprečiti nastajanje konflikata i njihovo prerastanje u sukob širih razmera.
Onda nije jasno zašto smo, kad ovako nešto piše u ovoj strategiji, pristali na to da se povlači UNMIK, da dolazi Euleks, dole se smanjuju snage KFOR, koliko vidimo po najavama.
Ako i dalje postoje te pretnje, a postoje, na osnovu čega i kako mi reagujemo kao država, a ovako nešto pišemo, recimo, u ovom predlogu? Znači, radimo nešto sasvim suprotno od onoga što u ovom delu Strategije piše.
Pogledajte, tamo se formiraju i bezbednosne snage Kosova itd. Svi znamo da one znače pretnju za Republiku Srbiju. Ali, na koji način mi reagujemo – potpisivanjem Protokola o kontroli granica itd. Znači, jedno govorimo deklarativno, a drugo radimo u praksi.
Što se tiče izazova, mogu reći da izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, čini se da je to samo puko nabrajanje. Ima tu izazova, pretnji bezbednosti, kao što su separatističke težnje, opasnost od oružane agresije, problemi ekonomskog razvoja, obaveštajna delatnost, nacionalni i verski ekstremizam, piše da je i korupcija, zaista i jeste, jedan od rizika i pretnji bezbednosti, ali, tu vidim jednu neprekinutu nit u vladanju Srbijom od 2000. godine naovamo, a stalno pričamo da je korupcija problem. Od pet vlada, koliko je izabrano od januara 2001. naovamo, u četiri vlade je vladala DS, čak bila najuticajnija i najbrojnija sa ministrima, sve vreme je imala vlast u pokrajini, sve vreme vlast u gradu Beogradu, a predsedniku Republike je ovo drugi mandat.
Zašto to pitanje nije smanjeno kao pretnja našoj bezbednosti? Takođe, i neravnomeran privredni i demografski razvoj Republike Srbije itd.
Međutim, smatramo da je tu trebalo navesti da postoje i neki drugi izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Republike Srbije, kao što su, npr. međunarodni pritisci. Svesni smo da postoje svakodnevni, i da dan-danas postoje pritisci na državu Srbiju. Zar nije pod pritiskom doneta odluka da se građanima Srbije koji žive u srpskoj AP Kosovo i Metohija izdaju lična dokumenta u Beogradu?
Reći ću vam da je mene kontaktiralo pet Albanaca iz Gnjilana, koji žele da uzmu naša dokumenta, a ne mogu i ne znaju da li smeju da dođu u Beograd. Na koji način oni, recimo, mogu da dođu do pasoša? Svi znamo da je ovo urađeno samo zato da ne bi 100.000 ili 200.000 Albanaca uzelo naše pasoše i na taj način EU, pritiskom na nas, u stvari pomaže nezavisno Kosovo.
Takve međunarodne pritiske imamo i dan-danas, po mnogim pitanjima, po pitanjima vizne liberalizacije. Bili smo prisutni kada su o tome govorili neki ministri u Vladi. Gospodin Dačić je otvoreno dva-tri puta rekao da je Srbija pod raznim pritiscima još uvek. Jednostrane sankcije i blokada – kao država, čak i mnogo oštrije od jednostranih sankcija i blokada, imali smo to iskustvo devedesetih godina. Tako nešto i dan-danas postoji u svetu, te jednostrane sankcije prema nekim država u svetu, nekima se preti i sa mnogo jačim od jednostranih.
Da li to postoji kao opasnost za nas? Da uzmemo kao mogućnost da, umesto raketnog štita u Poljskoj i u Češkoj, NATO pakt donese odluku da raketni štit postavi na Kosovu i Metohiji ili, na primer, čak, delom i na Kopaoniku. Recimo, ambasador SAD u Crnoj Gori je morao na to pitanje da odgovara crnogorskoj vladi, jer je dole napravljena neka vrsta uzbune, kada se čulo da to postoji kao mogućnost. Šta ako se zaista to planira?! Šta ako se krene u realizaciju?! Šta ako se mi kao država tome suprotstavimo?! Zar ne postoji kao rizik i jedan odgovor SAD, recimo, jednostrane sankcije i blokada, prema nama, zato što ne pristajemo na tako nešto?
Politički i socijalni ekstremizam, o tome se govori ovih dana. U ovom tekstu nema. Unutrašnji terorizam, uopšte ne postoji u tekstu kao mogućnost, nego da samo spolja može da se donese.
Oružana pobuna čiji je cilj, ne promena granica, nego čiji je cilj promena političkog sistema vlasti ili politike, i klasični privredni kriminal ne stoje kao pretnje, kao da privredni kriminal nije zaista pretnja, smetnja i rizik, jer što imamo jači privredni kriminal, valjda imamo manje novca u budžetu, a što imamo manje novca u budžetu, imaćemo manje novca za bezbednost i odbranu Srbije.
To su neke stvari koje su, po našem mišljenju, apsolutno propuštene.
U onom delu gde se govori o nacionalnim vrednostima, nacionalnim interesima i ciljevima politike nacionalne bezbednosti, takođe, imamo najobičnije nabrajanje, često nepotpuno i nejasno formulisano.
Zatim, da pređem na Politiku nacionalne bezbednosti. U delu – Osnovna opredeljenja politike nacionalne bezbednosti, u stavu 3, pa u stavu 4. doslovno piše: „U zaštiti suvereniteta i teritorijalne celovitosti, Republika Srbija je odlučna da upotrebi'', molim da svi pazimo šta piše, ''diplomatska, pravna i sva druga legitimna sredstva u skladu sa čvrstim, ustavno zacrtanim opredeljenjem da nikada ne prizna odluku privremenih institucija Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija o jednostranom proglašenju nezavisnosti.“ Mislim da dobro piše, ali mi onda nije jasno zašto se tako ne ponašaju i zašto tako ne govore zvaničnici Republike Srbije, jer kada govore, oni govore o upotrebi diplomatskih i pravnih sredstava.
– Ovo je možda uticaj predsednika SPS Ivice Dačića, koji je ovo govorio u kampanji, a kasnije je počeo drugačije da se ponaša, kada je ušao u vlast.
Potom dolazi problematični sledeći stav: „Polazeći od uverenja da je nacionalna bezbednost Republike Srbije usko povezana sa bezbednošću regiona jugoistočne Evrope i kontinenta u celini, Republika Srbija će unapređivati odnose sa članicama EU, kao i članicama i partnerima NATO na osnovama neposredne, bliske i dugoročne saradnje i zajedničkog delovanja“. Ko je doneo ovakvu odluku u državi, ikada?
Šta bi sa četiri stuba nacionalne politike i saradnje sa svima?!
Gde je ovde Rusija, ako se već govori i o regionu jugoistočne Evrope i kontinenta u celini? Da li ćemo samo unapređivati odnose sa članicama EU i partnerima NATO pakta? Zar nema interesa i Rusija tu? Uostalom, i taj gasovod koji ide prema Italiji, zar ne treba i sa njima o tome da razgovaramo. Apsolutno mi nije jasno zašto je taj deo izostavljen i zašto ovako piše.
U delu – Spoljna politika (4.1.) što se tiče politike nacionalne bezbednosti kaže se: ''Istorijske, bliske i sveobuhvatne veze Republike Srbije sa Ruskom Federacijom po pitanjima od šireg nacionalnog interesa ojačane su strateškim partnerstvom u domenu energetike. Republika Srbija će nastaviti proces jačanja bilateralnih odnosa, posebno u kontekstu pridruživanja EU i jačanja svoje regionalne pozicije, što bi stvorilo okvir za novu dimenziju posebnog odnosa između Republike Srbije i Ruske Federacije.''
Ispada da su nam Rusi potrebni samo zato što imaju naftu i gas i to im na ovaj način kažemo, pročitajte jednostavno šta im kažemo. A sve drugo i neka druga vrsta saradnje?
Evo, da uporedimo, šta kaže sledeći stav: ''Republika Srbija je opredeljena da obnovi tradiciju dobrih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, dugu više od jednog veka'', pa, kolika je tradicija odnosa sa Rusijom, ''tokom koje su obe države u više navrata zajedno stajale u odbrani opštih vrednosti.'' Tačno, i treba ovako da stoji. Da se razumemo, nemam ništa protiv, ali mi nije jasno zašto tako isto ne stoji i za Rusiju?!
''Uprkos razlikama izraženim kroz odluke Sjedinjenih Američkih Država da priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova,'' te razlike se ovde priznaju, ne priznaje se da su nas još gađali kasetnim bombama, obogaćenim osiromašenim uranijumom itd, ''Republika Srbija je spremna da unapređuje odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, u interesu konsolidacije demokratije, stabilnosti i prosperiteta na Zapadnom Balkanu.''
Zar u svemu ovome ne možemo da sarađujemo i sa Rusijom? I sa SAD, ali i sa Rusijom?
Zašto je za Rusiju napisano – interesi ojačani strateškim partnerstvom u domenu energetike? Zato što je očigledno, ''Nabuko'' samo reč. ''Nabuko'' je samo reč, to svi znaju i ništa više, pa je očigledno zbog toga ovako moralo da piše.
Dalje, imamo tu i ekonomsku politiku. Mislim da taj deo treba izbaciti, barem dok je ova vlada, pošto nema ekonomske politike. Preko 100.000 ljudi je izgubilo posao. U proseku su za 100 evra niže plate za poslednjih godinu dana. Šta će nam, onda, ovde, ekonomska politika?
Kada pogledamo deo politike odbrane tu nema pominjanja vojne neutralnosti. Da zaključim, što se tiče ove strategije potpuno je, što se nas tiče, neprihvatljiva.
Smatramo da je potrebno prethodno postići nacionalni konsenzus o ključnim nacionalnim vrednostima i ciljevima koji se štite, kako bi se nakon toga, uz učešće svih relevantnih političkih i drugih faktora, pristupilo izradi dokumenta koji bi te usvojene ciljeve i vrednosti ispravno ugradio u dokument koji bi kao takav bio opšteprihvaćen i upotrebljiv, promenljiv i primenljiv u praksi za dugi niz godina.
Što se tiče Strategije odbrane, ona je, što se tiče opštih zapažanja, mnogo bolje napisana nego ova.
Očigledno je da su je radili ljudi koji to bolje znaju, kojima je to posao u Ministarstvu odbrane i koje je i trebalo više da učestvuje u izradi. I tu imamo neke primedbe.
Recimo, što se tiče stava 4.1. na strani 8. (Osnovi opredeljenja politike odbrane) trebalo bi preciznije da stoji odrednica da Republika Srbija nijednu državu, ni savez, ne smatra neprijateljskom.
Mislimo da bi bilo bolje da stoji – ''unapred neprijateljskom'', jer vidimo šta donosi dan, šta donosi noć. Unapred nikoga ne smatramo neprijateljem, a šta će se kasnije dogoditi to je pitanje.
Smatramo da je u ovom tekstu izražena tendencija neprimerene internacionalizacije sistema nacionalne odbrane, jer preovladavaju i u ciljevima i u zadacima odrednice međunarodnog karaktera, i po ovom tekstu ispada da polovina odbrambenih zadataka Srbije u stvari predstavlja međunarodne odnose. Smatramo da je u ovom tekstu prenaglašena opredeljenost ka zavisnosti od međunarodnih faktora i vojnih saveza.
Takođe, pod tačkom 4.2. (Osnovni ciljevi i zadaci politike odbrane) imamo primedbe. Dakle – iz strategijskih opredeljenja politike odbrane Republike Srbije proizilaze sledeći osnovni ciljevi:
– efikasan sistem odbrane, u redu,
– mir i stabilnost u okruženju, u redu,
– integracija u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukturama i učešće u NATO programu Partnerstvo za mir. Umesto ovoga, trebalo bi da piše u formulaciji da Srbija treba da bude vojno neutralna zemlja. To je valjda naš cilj.
Valjda smatramo da država Srbija treba da bude vojno neutralna zemlja? Doneli smo takvu odluku. Toga nema nigde, apsolutno nigde! Nije sporno angažovanje u programu Partnerstvo za mir, ali da li je to cilj?
Šta znači cilj angažovanja u Partnerstvu za mir? (Aplauz.)
(Predsedavajuća: Iskorišćeno je vreme koje vam je na raspolaganju, 20 minuta. Zahvaljujem.)

Direktno sam pomenut, da ne bude da je ovo pogrešno tumačenje, znam da gospodin Samofalov nije imao lošu nameru. On i ja imamo odličnu saradnju u okviru Odbora za odbranu i bezbednost, već u više saziva.
Ali, da budemo jasni, često se Demokratskoj stranci Srbije, u poslednje vreme svakodnevno, stavlja na teret da je protiv ulaska u EU, što je netačno, Demokratska stranka Srbije jeste za evropske integracije. Zna se samo jedna stvar koju mi insistiramo da bude rešena u odnosima EU i Srbije pre odluke o ulasku u EU, to je pitanje AP Kosovo i Metohija. To je ono na čemu insistiramo i uvek ćemo na tome insistirati.
Što se tiče evropskih standarda i svega ostalog što treba raditi u državi, nikada to ne sprečava, na tome smo radili i na tome ćemo raditi i ubuduće.
Isto tako, pogrešno je tumačenje i može ispasti da je zbog toga što sam rekao da je ''Nabuko'' samo reč, DSS protiv ''Nabuka''. To nije tačno. ''Nabuko'' je jednostavno samo reč, to je konstatacija.
''Nabuko'' jeste samo reč, ne postoji izvorište. Ne zna se odakle bi se kupovao gas. Turkmenistan prodaje 50% svoje proizvodnje Kini, 50% "Gaspromnjeftu". Azerbejdžan 100% "Gaspromnjeftu", Kazahstan 100% "Gaspromnjeftu". Ne zna se ko bi ga gradio, da li bi ga gradile države, da li bi ga gradile kompanije. Ne zna se kojom bi trasom išao, ne zna se ko bi obezbeđivao trasu od terorista, talibana itd. Ništa od toga nije rešeno.
Nedavno sam kao predstavnik ovog parlamenta bio u Kazahstanu, o tome je razgovarano u okviru parlamentarne skupštine NATO pakta, upravo je to bila tema. Mnogo se o tome govorilo. Ovo su iznosili ljudi iz država članica EU. Ovo što govorim nije nešto što sam ja smislio, nego su to govorili Englezi, Nemci, Francuzi. U stvari Nemci i Italijani više ne govore, jer su rešili pitanje Severnim i Južnim tokom.
Znači, tačno je da bi trebalo i da bi bilo dobro da se uključimo u sve, ali to ne postoji. Postoji samo Severni i Južni tok, postoji samo saradnja sa Rusijom.
Ali, ono što sam hteo da kažem i sa time ću završiti, nepristojno je da u ovoj strategiji piše da mi treba da gradimo samo na tom osnovu dobru saradnju sa Rusijom, kao da nemamo tradicionalno dobre odnose mnogo duže, nego, recimo, sa SAD. Pa u Strategiji piše samo jedna rečenica o odnosima sa Rusijom, a jedno pet-šest o odnosima sa SAD. To je bila poenta onoga što sam rekao.

Gospodin Batić nije ni pomenuo po kom amandmanu govori. Uđe čovek i sad dobi reč. Amandman Zorana Nikolića, čekam sat vremena da govorim o tom amandmanu. Malo ste dekoncentrisani, ne znam da li su u pitanju ove konsultacije preko puta u zgradi ili ne znam šta, u svakom slučaju prihvatam izvinjenje. Dugo čekam ovde da sve završimo, a ne bi toga možda ni bilo, ne bismo se javljali da ne bi one večeri kada je zakinuta SNS za osam minuta u raspravi, pa smo ušli u noćnu sednicu kada je bio odložen prenos, pa kada smo ono što smo mi govorili iz DSS govorili, odnosno videlo se u prenosu u pola tri noću, i ono što je ministarka nama odgovarala, tada je gospođa ministar čak mene pomenula dva puta u njenom odgovoru.
Izgleda da joj je teško palo to što sam rekao da ne treba sebe da upoređuje sa boljima. Kada sam to rekao, mislio sam na Vladu, nisam mislio lično na vas. To sam želeo posle da vam kažem. Znači, mislio sam na ovu najnesposobniju Vladu u kojoj ste vi ministar finansija, Vladu opsenara, u kojoj ste vi ministar finansija.
Vi sada govorite da li će biti 3,5% ili 5% pad BDP, a hteli ste da se upoređujete sa Vladom Vojislava Koštunice koja je imala 6,5%, 7,5% rast. Kolika je razlika između tog plusa i ovog minusa koji vi pravite. Plate su bile oko 380 evra, na taj način su bile i penzije više nego danas. Zvaničan podatak je da su danas 31.000, znači plate su pale, znači, pale su i penzije, bez obzira šta priča PUPS.
Mi ćemo, bez obzira na ovaj amandman koji ste vi prihvatili, glasati u danu za glasanje protiv ova tri predloga zakona, jer to je potpuno besmisleno zaduživanje u situaciji privrednoj i ekonomskoj u kojoj se nalazi državi. Jednostavno, zadužujete se za mala i srednja preduzeća, pitao sam vas za koja mala i srednja preduzeća? Mala i srednja preduzeća rade za velike sisteme. Da li je kod nas to u pitanju poljoprivreda, da li je u pitanju US steel, da li je u pitanju duvanska industrija, da li je u pitanju automobilska industrija? Ako te industrije ne rade, ne mogu da rade ni mala ni srednja preduzeća. Ako se najavljuje smanjenje plata, ako se najavljuje povećanje PDV-a, i to su destimulativne mere za privredu, možda je to neko kratkoročno rešenje za budžet koji vi vodite. Ali, to su destimulativne mere za privredu.
Kada smanjite plate, smanjuje se potrošnja. Kada se smanjuje potrošnja, to je udar na privredu. Kada povećate PDV, to je udar na privredu. Iovako se zatvaraju firme, iovako se blokiraju firme zbog dugova. Ako povećate PDV još više će se firmi zatvoriti i još se smanjiti uplata i jeste da će biti veći procenat.
Samo izlazite i pravite sve veće i veće probleme i državu Srbiju dovodite u sve težu i težu situaciju svojom nesposobnošću. Obmanjujete građane u nazovijavnom servisu, u stvari televiziji DS i Borisa Tadića, kome je glavna vest u Dnevniku, prošle nedelje, prva vest, a gospodin Zoran Nikolić kada je obrazlagao amandman rekao vam je primer da je otkup pšenice od državnih rezervi 3% proizvodnje, i vi to predstavljate kao uspeh, stavili ste kao prvu vest US steel počinje sa radom.
To znači da će oživeti metalski kompleks u Srbiji. Ma nemoj, pokvarila im se jedna visoka peć u Košicama, koja je njihova privilegovana železara, i ovde će sada da proizvedu ukupno 70.000 tona. To je kao sa pšenicom, 3% kapaciteta US steel-a. Sartid u sankcijama je proizvodio 700.000 tona, 10 puta više u sankcijama, i imao kreditnu liniju Austrijske banke i sarađivao sa italijanskom kompanijom Duferko, čije firme iz Evropske unije su kršile sankcije koje su bile.
Vi se sada hvalite sa 10 puta manje, sa 70.000 tona. Dokle ćete da obmanjujete građane? To sam vam onda isto rekao. Vlada Vojislava Koštunice imala je i rast BDP, i rast proizvodnje, i rast izvoza, i iz godine u godinu stabilan, i rast zarada iz godine u godinu stabilan. Sve suprotno od onoga što se kod vas dešava.
Nije tačno da se zaduživala, razduživala je državu, i sami ste rekli, a između ostalog i od privatizacionih prihoda. Još jednu stvar ću reći, pošto se zadužujete kod MMF ponovo. Taj MMF se zadužio ove godine od Kine 50 milijardi dolara. Zašto mi moramo od MMF-a? Morate.
Morate. Vi ste isto što i punto, vi ste kao neka vlast, a u stvari ovde se samo sklapa, proizvodnja je negde van. Vi ste proizvedeni kao Vlada napolju i tamo se donose odluke, a ovde se samo zašrafi i proizvod ide dalje.
Vi ste od "Zastave" napravili malo preduzeće. Primedbe koje ste dali, to dajte primedbe vašem predsedniku Vlade i vašem potpredsedniku Vlade. Oni su u to vreme bili ministri finansija u Vladi Vojislava Koštunice. Sadašnji predsednik Vlade i sadašnji potpredsednik Vlade su bili ministri finansija. Ako imate te primedbe da date, dajte njima.
Reći ću vam još jednu stvar za MMF. Godine 2005. Vlada Vojislava Koštunice je pre vremena isplatila obaveze prema MMF-u, pre vremena. To ako nije tačno onda vaš potpredsednik Vlade nije govorio istinu. On je tada bio ministar finansija, Mlađan Dinkić, hvalio se i doslovce je bila sledeća rečenica: spasili smo Srbiju, skinuli smo joj omču oko vrata.
To su njegove reči bile. Pogledajte. Raskinuli smo i više nećemo praviti aranžmane sa MMF, jer su oni nepovoljni. To su reči Mlađana Dinkića, da bi se danas govorilo nešto sasvim suprotno. Doslovce, pogledajte rečenicu i videćete da je tačna, to je izgovorio Mlađan Dinkić, ponavljam ponovo, skinuli smo omču oko vrata Srbiji kada je završen aranžman sa MMF.
Šta je ovo sada? Nova omča oko vrata. Još vi kažete - povukli smo 800 miliona dolara ili evra, nismo potrošili ni dinar. Zašto smo povlačili? Zašto plaćamo kamatu? Šta se radi sa tim novcem? Zar nije bilo bolje da smo se zaduživali za našu privredu nego za devizne rezerve i za likvidnost stranih banaka ovde?
Vi sada još se zadužujete kod komercijalnih banaka za deficit. Vi ste štetočinska Vlada.
Ovo kada govorim ne kažem vama lično, vi sedite u toj vladi i morate to da znate. Vi ste štetočinska Vlada, mnogo koštate Srbiju i najbolje bi bilo da što pre svi podnesete ostavke.
Ovaj aranžman sa MMF je veoma loš za Srbiju. Ova zaduživanja su još veće opterećenje i ako budu te mere koje ste rekli, privreda Srbije će biti u bezizlaznoj situaciji. Kakva priča o malim i srednjim preduzećima, nema ničega.