Dame i gospodo, suština našeg amandmana jeste upravo u zahtevu za poštovanje Ustavom predviđenih odredbi o nužnom roku, a to se upravo zove vacatio legis, a služi za upoznavanje onih na koje se zakon odnosi sa odredbama tog istog zakona.
Možda je nekima smešno, možda nekima nije, ali ovako restriktivne odredbe, ovakvog jednog zakona koji uvodi policijski pritvor do pet ili šest meseci, koji lišava i unižava ljudska prava na razinu koja je suprotna odredbama međunarodnih konvencija, Ustavu, Ustavnoj povelji, Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, moraju da budu stavljene na uvid građanima (jer ovde se radi o unižavanju građanskih sloboda), kako bi imali vremena da se upoznaju sa odredbama ovako restriktivnog Predloga zakona.
Zbog toga je suština našeg amandmana da se poštuju odredbe predviđene u članu 120. Ustava Republike Srbije gde se kaže da je za stupanje na snagu jednog zakona najkraći rok osam dana od dana njegovog objavljivanja.
Nisam čuo da li je neko rekao, zahvaljujem, učinilo mi se.
Dakle, zbog toga smo mi predložili ovakvo jedno rešenje koje, u krajnjoj liniji, predviđa samo da se omogući ljudima da se upoznaju sa odredbama ovog zakona.
Što se tiče odsustva jasne koncepcije, i ova formulacija koja je predložena u članu 5, da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", govori u prilog tezi koju smo više puta obrazlagali - da je koncepcija ovog zakona nejasna, podložna promenama u hodu i da sam predlagač nema jasnu viziju načina koji bi trebalo da se uspostavi u našoj zemlji, a koji bi poslužio valjanoj i konstantnoj borbi protiv organizovanog kriminala.
U prilog tome ide i činjenica da je došlo do ponošenja amandmana od samog predlagača, dakle od Vlade; pa su neki amandmani grupe poslanika iz poslaničke većine na član 3, koliko sam mogao da vidim, povučeni, a oni bi morali da podrže ovaj predlog zakona; pa smo takođe imali maločas da je Vlada predložila amandman na član 4. gde se dodaje novi član 4a, da se Narodna skupština u jednom kondicionalnom obliku, dakle u roku od 90 dana, sastane i preispita odredbe članova itd.
To opet jasno potvrđuje odsustvo kristalno jasne koncepcije u koncipiranju jednog ovakvog zakonskog predloga, sa veoma teškim reperkusijama za osnovna ljudska prava i slobode građana.
Zbog toga smo mi predložili u ime SPS-a, i poštovani gospodin Hranislav Perić, da izmene i dopune Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ne stupaju na snagu odmah nakon objavljivanja u "Službenom glasniku", već da njihovim stupanjem na snagu bude ispoštovan minimalni rok od osam dana. To će omogućiti da se ipak, nadam se, sa malo izmenjenim oblikom ovakvog zakona građani blagovremeno upoznaju. Nadam se da ćete imati razumevanja za naše obrazloženje.

Suština našeg amandmana jeste da se za neovlašćeno nabavljanje, držanje, nošenje, izrađivanje, vršenje razmene ili prodavanje vatrenog oružja, municije ili eksplozivne materije ne odredi kazna od jedne do pet godina, već da se od postojećeg rešenja, koje predviđa kaznu od šest meseci do tri godine, napravi kompromisno rešenje, s obzirom da je u pitanju lakše krivično delo u odnosu na krivično delo predviđeno stavovima 2. i 3. pomenutog člana 33. Zakona o oružju i municiji. Dakle, da se da rešenje i da se predvidi kazna od jedne do tri godine.
Time bi, smatramo, ipak bilo zadovoljeno pooštravanje kaznene politike u toj oblasti, a ne bi se došlo do drastičnog povećanja koje bi, u krajnjoj liniji, bilo u suprotnosti sa samom kaznenom politikom koja je nebrojano puta pokazala da ukoliko se kaznene odredbe drastično povećavaju to apsolutno ne mora da znači da će se cilj pooštravanja kaznene politike ostvariti.
Dakle, ukoliko se predviđene kazne dignu do u nebesa, kao što je to bilo u nekim društvima krajem 19. veka, ne mora da znači da će se potencijalni počinioci krivičnog dela uplašiti od takve kazne i da neće pribeći izvršenju krivičnog dela. Međutim, izgleda da je na snazi preovlađujuće mišljenje predlagača, tačnije Vlade Republike Srbije i predlagača ovog seta zakona, da tu retributivnu politiku izuzetno mnogo treba koristiti ovde kod nas i u našem slučaju. Nažalost, iskustva iz istorije i iz uporednog prava govore da se takva retributivna kaznena politika ne može pravdati i ne može pohvaliti nekim boljim rezultatima, sem u kratkom vremenskom periodu.
Ali, izgleda da Vladi Republike Srbije, kao predlagaču ovog seta zakona, nije cilj dugoročno rešavanje problema organizovanog kriminala i problema vezanog za konkretni zakon koji se odnosi na oružje i municiju, kako bi se našla neka rešenja; ne bi me začudilo da se i ovako predviđena rešenja, nakon izvesnog roka od 30, 90 ili 60 dana, ponovo menjaju i ponovo stavljaju na razmatranje pred Narodnu skupštinu, kako bismo iznašli rešenja primerena situaciji u kojoj se nalazi naše društvo, ne kraće vreme već malo duže vreme.

Nisam znao da će amandman gospodina Perića izazvati toliko žučne rasprave u ovom parlamentu, ali izgleda da je suština tog amandmana pogođena i izgleda da je ono što je podnosilac amandmana želeo da uradi, a to je da unapredi stanje u pravosuđu, tačnije da predupredi pogoršanje stanja u pravosuđu u pogledu nadležnosti samog Visokog saveta pravosuđa, dobra namera koja će očigledno još mnogo puta biti tema skupštinskog zasedanja i rasprave na Skupštini Republike Srbije.
U uvodnoj reči moram da kažem da je pravni galimatijas oko pravosuđa počeo predlogom seta pravosudnih zakona, u oktobru 2001. godine, oko koga je, navodno, bio postignut konsenzus; bilo je mnogo priče da li je to bila trampa za podršku Zakonu o radu, ili nije, i tako dalje i tako bliže. Danas, kao što smo već čuli, imamo treće, koliko sam mogao da pratim tok promena u nadležnostima Visokog saveta pravosuđa, u nadležnostima javnih tužilaštava itd; ali, pošto je ovde reč o amandmanu na Zakon o Visokom savetu pravosuđa, pričaću samo o nadležnosti Visokog saveta pravosuđa.
Dakle, taj organ koji je konstituisan kao nezavisni organ, u cilju obezbeđenja i pospešivanja nezavisnosti sudstva, organ koji je trebalo na sebe da preuzme vrlo važne odgovornosti i nadležnosti u pogledu predlaganja nosilaca pravosudnih funkcija, nosilaca javnotužilačkih funkcija i zamenika javnih tužilaca, kao što sam već rekao, konstituisan je sa ciljem da obezbedi ili utemelji samu nezavisnost sudstva, pre svega u odnosu na izvršnu vlast, koja je, podsetiću na rešenja koja su bila sadržana u prethodnom zakonu o sudovima, bila u mogućnosti da predloži preko nadležnog Odbora za pravosuđe, preko nadležnih odbora u Skupštini Republike Srbije, opet Narodnoj skupštini Republike Srbije, i nosioce pravosudnih funkcija i nosioce javnotužilačkih funkcija.
Takvo rešenje bilo je predmet kritike opozicije; i SPS je 1997. godine donela jedan predlog seta zakonskih odredaba, u kome se predviđalo rešenje koje je podrazumevalo konstituisanje Visokog saveta pravosuđa, ali sticajem okolnosti, o kojima neću previše da pričam trenutno, došlo se do situacije da taj set zakona nije stavljen u skupštinsku proceduru, pa je došlo do sličnog ili manje više izmenjenog zakonskog predloga u oktobru 2001. godine.
Tada je uvaženi ministar pravde, gospodin Batić, izjavio da je taj predlog usaglašen, da je apsolutna podrška obezbeđena, međutim, kasniji razvoj događaja uverio nas je da nije bilo baš tako, i sadašnja rešenja kojima se predviđa da se izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu pravosuđa u članu 1. stav 2. reči "javni tužioci i zamenici javnih tužilaca" briše predviđeno rešenje, da Visoki savet pravosuđa predlaže Narodnoj skupštini javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, zaista je dokaz u prilog tezi da koncepcija samog uređenja pravosudnog sistema nije jasna i da sama činjenica da za godinu i tri, četiri meseca po četvrti ili peti put menjamo zakone iz oblasti pravosuđa dovoljno govori o tome.
Ministre, ako mislite da menjate svake nedelje zakone, bar da se spremimo, biće mnogo posla za mene, nemojte baš svake nedelje.
Dakle, suština našeg amandmana jeste da ostane važeće rešenje, da javne tužioce i zamenike javnih tužilaca predlaže Visoki savet pravosuđa, a da ih bira, u cilju zaštite nezavisnosti sudstva i javnotužilačke funkcije, Narodna skupština Republike Srbije.
Nadam se da ćete imati razumevanja za ovakav amandman. Hvala.

Dakle, suština našeg amandmana jeste brisanje predloženog rešenja da se u članu 2. stav 1. osnovnog teksta zakona, kojim se regulišu članovi Visokog saveta pravosuđa, posle reči "sudije" stavlja tačka, a reči do kraja stava se brišu. Znači, Visoki savet pravosuđa ima pet stalnih članova i javne tužioce kao stalne članove. Predložena izmena zakona se briše. Takođe u stavu 2. posle reči "šest" stavlja se tačka, a reči "a pozivnih članova javnih tužilaca četiri" brišu se.
Predviđenim rešenjem uklanjaju se, dakle, javni tužioci iz sastava Visokog saveta pravosuđa i sve je to tako sa rešenjima predviđenim u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu kojim se ingerencije Visokog saveta pravosuđa u odnosu na uređenje stanja u javnom tužilaštvu apsolutno smanjuju u korist ovlašćenja Vlade koja za javne tužioce ima mogućnost predlaganja, a za zamenike javnih tužioca imenovanja.
Dakle, postoji više vrsta pritisaka na nezavisno pravosuđe i apsolutno bismo morali da budemo načisto da svaka, ama baš svaka država, svaki režim ima svoje mehanizme za pritisak na sudsku vlast. Neki od tih mehanizama su malo žešći, neki su perfidniji, pa ću navesti jednu vrstu pritisaka na nezavisno sudstvo, dakle pravosudni deo vlasti, da je sredinom 80-tih godina u našoj zemlji bilo dosta zahteva od strane tadašnje izvršne vlasti prema pravosuđu da radi na zaštiti radničkih interesa.
To iskusniji pravnici malo bolje pamte od mene, ja sam o tome čitao, ali nije me sramota da čitam o onome što ne znam, za razliku od nekih drugih. Dalje, da, ministre, sudovi udruženog rada, vi to vrlo dobro znate, jer ste tada bili zaposleni u skupštini opštine, nije bitno.
Jedan od perfidnih sistema za pritisak na nosioce pravosudnih funkcija jeste taj, ali ovde imamo drastično vršenje pritiska na nosioce javnotužilačke funkcije. Visoki savet pravosuđa je konstituisan da bi obezbedio nezavisnost pravosuđa, da bi obezbedio da ljudi koliko-toliko iz struke predlažu i nosioce pravosudnih funkcija, pa i nosioce javnotužilačkih funkcija, da li se radi o samim zamenicima ili o javnim tužiocima; taj Visoki savet pravosuđa je morao da bude temelj jednog rešenja, jednog sistema koji će omogućiti nezavisno predlaganje nosilaca tih funkcija.
Mislim da je bilo logičnije da prvo raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, nego o Zakonu o Visokom savetu pravosuđa, ali šta je tu je. Konkretni amandman gospodina Tomovića svodi se na brisanje člana 2, gde se ostavljaju predložena rešenja da nosioci javnotužilačke funkcije budu u stalnom sastavu Visokog saveta pravosuđa kako bi mogli da, kada Visoki savet pravosuđa razmatra pitanje iz svoje nadležnosti, a iz oblasti pravosudne funkcije i javnotužilačke funkcije, daju svoj doprinos u iznalaženju optimalnih rešenja.
Ima mnogo problema u sudstvu, treba ih rešavata, ali apsolutno smo protiv ovakvog načina nazovirešavanja problema u pravosuđu i u tužilaštvu, a koriste se u skladu sa dnevno-političkim potrebama na izvestan način za promovisanje ili za zaštitu interesa onih koji se nalaze trenutno na vlasti. Vlast je promenljiva, a zakoni koji ostaju iza te vlasti su malo trajniji i oni su najbolji svedoci o tome kakav je karakter vršioca vlasti.
Zbog toga mi predlažemo da na snazi, ako ne bude iznađeno bolje rešenje za funkcionisanje Visokog saveta pravosuđa, makar ostane ovo koje je važeće.

Kao što sam već u prethodnom izlaganju rekao, ne treba izmene i dopune pravosudnih zakona koristiti u dnevno - političke svrhe. Malopre smo sa ove govornice od strane ministra čuli da je mnogo bolje prošla Crna Gora zbog toga što se oslobodila Slobodana Miloševića. Naime, zaista ne bih želeo da vodim političku polemiku sa nosiocima izvršne vlasti i sa ovog mesta. Mogli bismo da razgovaramo o tome na drugi način i drugom prilikom. Koristiti pravosudne zakone za ovakvo politikanstvo nije deo političke kulture i zaista je neprimereno.
Suština našeg amandmana jeste da se brišu odredbe iz člana 4, kojim se naziv glave pete o Visokom savetu pravosuđa koji sada glasi - Sastav Visokog saveta pravosuđa, a određuje uži i prošireni sastav istog tela, briše i menja - Delokrug Visokog saveta pravosuđa i donošenje odluka.
Dakle, predložene izmene samog zakona odnose se na to da se iz njegovog sastava izbacuju predstavnici javnotužilačke funkcije, pa samim tim se stvaraju uslovi da se brišu odredbe članova 11. i 12. i sami članovi 11. i 12. koji regulišu da Visoki savet pravosuđa radi i odlučuje u užem ili proširenom sastavu, a da sastav Visokog saveta pravosuđa zavisi od teme ili od pitanja koje se na toj sednici razmatra.
Uži sastav predviđen je za stalne članove Visokog saveta pravosuđa i pozivne članove. Kada se odnosi na pitanje sudija uži sastav čine stalni članovi i pozivni članovi, a kada se odnosi na pitanje iz oblasti javnotužilačke funkcije, onda se na tu sednicu pozivaju stalni članovi Visokog saveta pravosuđa i pozivni članovi javni tužioci.
Ovo je zaista prihvatljivo rešenje i, u skladu sa načelom da se obezbedi nezavisnost pravosuđa, mislimo da je dobar predloženi zakon i mislimo da je nepotrebno menjati glavu 5. koja se tiče sastava Visokog saveta pravosuđa, jer zaista možemo da dođemo u situaciju da nema predstavnika jednog dela pravosuđa koji će biti ovlašćeni da daju svoje mišljenje o stručnim pitanjima koja se nalaze na razmatranju pred Visokim savetom pravosuđa.
Podsetiću vas da Visoki savet pravosuđa ima pet stalnih članova, pozivne članove, sudije i javne tužioce, da sudija ima šest, a pozivnih javnih tužilaca četiri. To rešenje obezbeđuje nezavisnost, objektivnost u pristupu rešavanju problema koji se tiču pravosudnih funkcija i suština našeg amandmana jeste da se predloženi član briše, da ostane u glavi 5. Zakona o Visokom savetu pravosuđa predloženi naslov koji definiše sastav Visokog saveta pravosuđa.

Na sledeći amandman se neću javljati, pošto je predlagač ovih izmena i dopuna zakona mogao da povede malo računa i da bude racionalniji pa da jednim članom menja sve ono što mu je potrebno. Čak je mogao jednim članom da obuhvati sva tri člana koja  regulišu sastav Visokog saveta pravosuđa, užeg i proširenog sastava zajedno, i naslove u toj glavi, a ne da tera nas koji smo predstavnici opozicije (i za šta mi služimo nego da branimo svoje stavove) da izlazimo po en puta. Misli da je meni mnogo interesantno da se šećkam. Mogao bih da se šećkam napolju, ali ovde sam silom prilika.
Dakle, član 5. predviđa samo brisanje naslova iznad članova 11. i 12. i da se članovi 11. i 12. brišu. Moram da kažem da je to u suprotnosti sa našom koncepcijom da Visoki savet pravosuđa ima uži i prošireni sastav, da Visoki savet pravosuđa u užem ili proširenom sastavu radi u zavisnosti od pitanja koje je na dnevnom redu, da uži sastav čine stalni i pozivni članovi, a kada se pitanja odnose na sudije uži sastav čine stalni članovi i pozivni članovi sudije; kada se pitanje odnosi na javne tužioce - stalni članovi i pozivni članovi iz reda javnih tužilaca. Predloženim izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, koji još nismo razmatrali, ukida se mogućnost javnih tužilaca da imaju svoje predstavnike u javnom tužilaštvu, tačnije u Visokom savetu pravosuđa.
S tim u vezi dolazimo do jednog rešenja, koje će naknadno biti objašnjeno, koje će dovesti do situacije da javni tužioci budu direktno pod ingerencijom izvršne vlasti, što jeste rešenje prisutno, ne bih smeo da se zakunem da li u 50% sistema evropskog pravosuđa, ali moguće je da negde postoji. Međutim, pitanje je da li mi kao zemlja koja teži iznalaženju boljih rešenja treba da primenjujemo ona rešenja koja su restriktivnija ili koja unižavaju stepen nezavisnosti sudstva ili položaj samog tužilaštva, ali o tome ćemo malo više pričati kada na dnevnom redu budu amandmani na Zakon o javnom tužilaštvu.
Za sada, suština našeg amandmana je da se predloženi član 5. briše. Tačnije, da ostanu rešenja koja su predviđena u važećem zakonskom tekstu Zakona o Visokom savetu pravosuđa, koja se odnose (u članu 11. i 12. i naslovima 11. i12.) na uži i prošireni sastav, kao što sam u obrazloženju rekao. Zahvaljujem.

Neposredna posledica predložene izmene sastava Visokog saveta pravosuđa, u skladu sa uređivanjem nadležnosti Vlade Republike Srbije u pogledu nosilaca javnotužilačkih funkcija, nalazi se u članu 6. izmena i dopuna Zakona, da se naslov iznad člana 13. i član 13. menjaju. Taj član 13. se odnosi na prošireni sastav Visokog saveta pravosuđa koji čine svi pozivni članovi sudije i javni tužioci i svi stalni članovi, a koji je u svojoj nadležnosti u važećem tekstu imao nadležnost da predlaže dodatak na platu sudija, odlučuje o povećanju osnovne plate kada je ono zakonom predviđeno, o prigovoru na odluku o nespojivosti,  o prigovoru javnog tužioca i zamenika javnog tužioca na odluku o udaljenju sa dužnosti kada ono nije bilo obavezno i o prigovoru Republičkog javnog tužioca na odluku kojom je udaljen sa dužnosti. Takođe, predviđa da sednicama Visokog saveta pravosuđa u proširenom sastavu predsedava predsednik Vrhovnog suda Srbije.
Sada se predlaže rešenje da Visoki savet pravosuđa ne odlučuje više o prigovoru na odluku o nespojivosti, prigovoru javnog tužioca i zamenika javnog tužioca na odluku o udaljenju. Briše se odredba da njegovom sednicom predsedava predsednik Vrhovnog suda Srbije.
Šta ćete konkretnije od ovih odredaba da se na jedan vrlo otvoreni način želi staviti pod kontrolu i Visoki savet pravosuđa, da mu se izuzme iz nadležnosti predlaganje nosilaca javnotužilačkih funkcija, prigovor sudije na odluku i prigovor tužioca i zamenika javnog tužioca na odluku o udaljenju sa dužnosti, što je do sada bilo u nadležnosti Visokog saveta pravosuđa.
Dakle, sve to sada prelazi u nadležnost Vlade, a problemi koji su se javljali u praksi tokom ovih nekoliko meseci primene važećeg zakona o Visokom savetu pravosuđa samo će biti multiplicirani i biće još teže razrešiti ih na predloženi način.
Zbog toga je naš amandman da ostane na snazi važeći koncept, po kome će Visoki savet pravosuđa u proširenom sastavu razmatrati i pitanja iz oblasti javnotužilačke funkcije.

Predloženim amandmanom smo pokušali da malo preciznije odredimo odredbe člana 14. koji se odnosi na donošenje odluke u Visokom savetu pravosuđa i do sada je glasio - Visoki savet pravosuđa odluke donosi većinom glasova  svih članova užeg, odnosno proširenog sastava.
Sednice Visokog saveta pravosuđa zatvorene su za javnost. Protiv odluke Visokog saveta pravosuđa nije dopušten upravni spor.
Koliko sam mogao da vidim, koncept predstavnika javnog tužioca u Visokom savetu pravosuđa podrazumeva da isti radi i u užem i u proširenom sastavu, pa je na taj način potrebno urediti, kao neposrednu posledicu tog koncepta, i način donošenja odluka u okviru rada Visokog saveta pravosuđa.
Zbog toga smo mi i predložili ovakav amandman, za koji mislim da će doprineti malom poboljšanju formulacije u predloženom zakonskom tekstu, ali bitnije ne menja predviđena rešenja. Međutim, zalažem se da ostanu na snazi važeća rešenja iz Zakona, a da se Visoki savet pravosuđa, s obzirom na to da predlažemo da ostane i uži i prošireni sastav Visokog sveta pravosuđa, ustroji na ovakav način i u pogledu donošenja odluka. Hvala.

Tek smo sada stigli do razmatranja predloženih izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu, mada je logičnije bilo da najpre njega razmatramo, pa posle izmene i dopune Zakona o Visokom savetu pravosuđa, koje se dešavaju kao posledica izmenjenog koncepta predlaganja i biranja nosilaca javnotužilačke funkcije i stalnosti njihove funkcije, tačnije stalnosti zamenika javnih tužilaca.
Suština ovog našeg amandmana koji je, praktično, realizacija koncepta da se i u ovoj oblasti napravi malo više reda, jeste u tome da član 1. koji predviđa da se u Zakonu o javnom tužilaštvu reči " se stara o izvršenju obaveznih uputstava saveznog državnog tužioca" brišu. Kao što znate, predloženo izostavljanje nadležnosti republičkog javnog tužioca da među javnim tužiocima bira pozivne članove Visokog saveta pravosuđa je neprihvatljivo, zbog potrebe da i predstavnici javnog tužilaštva učestvuju u radu Visokog saveta pravosuđa.
Međutim, ovde se radi o činjenici da savezni državni tužilac, stvaranjem državne zajednice Srbija i Crna Gora, više ne postoji. Naš politički stav je da je ta državna zajednica stvorena na jedan veštački način, da nema utemeljenje u volji naroda, već u volji političkih stranaka koje, ipak, nemaju dovoljnu većinu kako bi predstavljale većinsku volju naroda Jugoslavije, a sada Srbije i Crne Gore.
Međutim, šta je tu je. Pravne posledice su nastale usvajanjem Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao i Zakona za sprovođenje Ustavne povelje. Prema tom zakonu i Ustavnoj povelji, savezni državni tužilac više ne postoji, pa je zbog toga potrebno i brisati odredbe u Zakonu o javnom tužilaštvu koje se odnose na poštovanje odluka i izvršavanje obaveznih uputstava saveznog državnog tužioca u odnosu na Republičkog javnog tužioca.
Drugi deo našeg amandmana odnosi se na već pomenuta rešenja kojima se reguliše predlaganje nosilaca javnotužilačke funkcije. Mi moramo da podsetimo da je ovo najeklatantniji primer da izvršna vlast želi da preuzme sve poluge vlašću u svoje ruke, da želi da dominira nad sudskom vlašću. Zaista možemo da razgovaramo da li je javnotužilačka funkcija u sferi sudske funkcije, da li je javnotužilačka funkcija u sferi izvršne vlasti.
Kao što sam već rekao, u nekim od zemalja Evrope postoje rešenja koja podrazumevaju to da su nosioci javnotužilačke funkcije pod direktnom ingerencijom izvršne vlasti, da oni moraju da budu i predlagani od izvršne vlasti, da moraju da budu slepi sprovodioci naredaba koje donose nosioci izvršne vlasti.
Međutim, postoji veliki broj zemalja, u Evropi i u svetu, koje nemaju takve odredbe. Ako pogledamo uporedno pravo, rešenje koje više naginje demokratičnosti i poštovanju načela podele vlasti kao osnovnog demokratskog principa u svakoj zemlji koja želi da ostvari svoju demokratičnost, moramo se zalagati za ona rešenja koja su bolja i koja su u tom smislu korisnija. Dakle, naš je stav da nosioci javnotužilačke funkcije moraju da budu birani ovde u Republičkoj skupštini i kao javni tužioci i kao zamenici javnih tužilaca.
Druga stvar se odnosi na mandat nosilaca javnotužilačke funkcije, konkretno, njihovih zamenika. Ako pogledate kakve su nadležnosti zamenika javnih tužilaca, oni ne rade ništa drugo što ne bi radili ni javni tužioci. Činjenica je da se jedan javni tužilac, bilo da se radi o opštinskom, okružnom ili republičkom, ne može sam baviti pitanjima gonjenja učinioca kriminalnih dela, da on mora da ima svoje zamenike, a da će ti zamenici, u zavisnosti od toga koliko kvalitetno budu radili svoj posao, moći da doprinesu kvalitetnijem radu samog javnog tužioca. Zbog toga je veoma bitno da i njihova funkcija bude stalna, a da oni nemaju strah da će nakon isteka mandata na koji su izabrani stupiti na snagu neke posledice za njih.

Predloženo rešenje u ovim izmenama i dopunama u članu 2, a odnosi se na član 39. koji reguliše trajanje dužnosti nosioca javnotužilačke funkcije, kaže da dužnost javnog tužioca traje neprekidno od prvog izbora do navršenja radnog veka, a da se zamenik javnog tužioca imenuje na osam godina i može biti ponovo imenovan. Pre navršenja radnog veka ili vremena na koje su imenovani dužnost im može prestati samo pod uslovima utvrđenim ovim zakonom.
Dakle, ovde se radi konkretno o trajanju dužnosti javnotužilačke funkcije. Već sam počeo da obrazlažem naš stav da je dužnost javnog tužioca i njegovog zamenika u tesnoj vezi i da ne treba praviti razliku između položaja javnih tužilaca i njihovih zamenika, s obzirom da rade isti posao i da je kvalitet rada javnog tužioca umnogome u zavisnosti od rada njegovih zamenika.
Nije dobro da zamenici javnih tužilaca imaju opterećenje i strah da će, kada im prestane mandat i ne budu eventualno reizabrani, snositi neke posledice; zbog toga je moguće da oni u svom radu imaju manje elana, što će se u krajnjoj liniji odraziti na rad celog javnog tužilaštva.
Da podsetim kakva je praksa bila u drugim zemljama, možda bi previše trebalo vremena da se konciznije sve to obrazloži, ali podsetiću vas na jednu stvar koja je bila interesantna i to nakon dolaska na vlast u SAD-u gospodina Klintona ili bračnog para Klinton kada su neposredno posle njihovog dolaska na vlast poslali jedno cirkularno pismo, mimo odredaba njihovih zakona, javnim tužiocima i zamenicima javnih tužilaca - da bi bilo uputno da sami podnesu ostavku.
Zbog toga, a to je samo jedna od ilustracija značaja javnog tužilaštva i sektora javnih tužilaca u odnosu na vlast, mi ne možemo da podržimo stav koji se sada predlaže, tačnije predlaže se izmena Zakona o javnom tužilaštvu, član 39, da je dužnost javnog tužioca i zamenika javnog tužioca stalna, odnosno da traje neprekidno od prvog izbora do navršenja radnog veka.
To je garant za njihovu nepristrasnost, objektivnost i za njihov bolji rad. O tome ko koliko moći ima u svojim rukama, mislim da je suvišno govoriti, ali jedno ovakvo rešenje, dakle, ovo je jedna polovina izmena i dopuna zakona i suština ovih izmena i dopuna zakona je da se ograniči mandat zamenika, a tu se misli na javne tužioce, na osam godina uz mogućnost njihovog reizbora.
To ih stavlja u direktnu podređenost izvršnoj vlasti, u situaciju da moraju da vode računa i da slušaju ono što im se kaže od strane nosilaca izvršne vlasti, da se više paze od toga da ne povrede interese nekih nosilaca izvršne vlasti, nego da objektivno, nepristrasno i u skladu sa odredbama zakona vrše svoju javnotužilačku funkciju i to je, sa aspekta zaštite prava i objektivnog i nezavisnog pravosuđa, nedopustivo, bar što se tiče nas iz SPS-a.
Što se tiče vas iz vladajuće većine, nadam se da ćete imati malo više sluha, a s obzirom da sam već čuo da je predloženo povlačenje iz procedure nekih delova zakona iz ovog seta pravosudnih zakona nadam se da će biti povučene i odredbe ovog predloženog zakona, pre nego što napravite nešto što nije u interesu građana Republike Srbije i što će ostati zapamćeno kao degradacija nezavisnosti sudstva.

Na ovom primeru, kako ću sada ilustrovati, vidi se da je nepostojeća koncepcija uređenja u pravosuđu, a biću vrlo konkretan. Gospodin Cvetković je u svom amandmanu želeo da ispravi jednu nelogičnost. Naime, izmenama i dopunama ovog zakona iz "Službenog glasnika Republike Srbije", broj 42 iz 2002. godine, dodato je da, prilikom uređivanja odredaba o uticaju promena u uređenju javnih tužilaštava, ako javno tužilaštvo bude ukinuto, javni tužilac, odnosno zamenik nastavlja dužnost.
Dakle, to je u prethodnom nacrtu zakona, mada, ruku na srce, poslanička grupa SPS je još u 2001. godini podnosila ovakve amandmane. Nakon godinu dana predlagač ovih izmena i dopuna zakona setio se da je to dobro i da taj amandman koji smo podneli u oktobru 2001. godine u 2002. godini predloži kao svoj amandman. To rešenje ste usvojili.
Sada, 10. aprila 2003. godine, dolazimo na stanovište da Vlada Republike Srbije opet menja svoj stav i kaže u izmenama i dopunama zakona da se članom 3. u članu 40. stav 2. reči "odnosno zamenik" brišu. Dobro, ko je onda za šta? Mi znamo za šta smo. Da li vi, predstavnici vladajuće većine, imate konkretan stav ili ga menjate kako dune vetar? Ne valja. A da je dobro, podržali bismo. Ne valja.
Ne može se sa javnim tužiocima, sa zamenicima javnih tužilaca, sa nosiocima pravosudnih funkcija poigravati, pa da im čas važi jedna odredba, čas ne važi. Ako su dobri, onda će da bude O.K. a ako nisu dobri, onda će da bude štapom, a ako su dobri dobiće šargarepu. Nije dobro sa aspekta izgradnje pravnog sistema koji će predstavljati osnov za pokretanje našeg društva napred. Ali, ovo je konkretna odredba.
Dalje, takođe se predloženim članom 3. u stavu 3. reči "odnosno zamenik" brišu, a reči "Visoki savet pravosuđa" zamenjuju se rečima "Republički javni tužilac". To je konkretna posledica menjanja koncepta o tome u kom javnom tužilaštvu je javni tužilac, odnosno zamenik, gde nastavlja dužnost, po ranije usvojenim izmenama i dopunama zakona iz 2001. godine, opet se radi tu o promeni stava. Niste usvojili naš amandman koji je bio upravo ovakav. Godine 2002. ste prepisali odredbe našeg amandmana, pa ste ih usvojili. Sada ste se setili da to ne valja, jer Visoki savet pravosuđa ne treba da ima ingerencije nad javnim tužilaštvom, bilo u pogledu javnih tužilaca, bilo u pogledu zamenika. Jasno da jasnije ne može biti.
SPS ima jasan stav. Visoki savet pravosuđa treba da ima svoj uticaj na promene u uređenju javnih tužilaštava, treba da ima uticaj i Visoki savet pravosuđa, ne da republičiki javni tužilac određuje gde će i u kom javnom tužilaštvu javni tužilac da nastavi svoju funkciju. Ukoliko se dogode neke promene u uređenju javnih tužilaštava, i zamenik javnog tužioca i javni tužilac moraju da imaju isti tretman, pa se odredbe da ukoliko javno tužilaštvo bude ukinuto javni tužilac nastavlja dužnost (u skladu sa opredeljenjem da funkcija nosilaca zamenika javnotužilačke funkcije bude stalna) moraju odnositi i na zamenike javnog tužioca.
Žalosno je što u ovoj sali trenutno nema ni 60 ljudi, ali ne želim da reklamiram povredu Poslovnika i utvrđivanje kvoruma. Svaka čast ljudima koji su ostali ovde da čuju argumente vezane za predložene izmene i dopune zakona, ali to govori o onima koji nisu ovde sa nama danas.

Suština našeg amandmana je predloženo brisanje člana 5, kojim se u članu 44. stav 2. briše. Visoki savet pravosuđa treba da ima ovlašćenje da ukine odluku o eventualnom udaljenju javnog tužioca i zamenika javnog tužioca pre okončanja postupka za razrešenje. Dakle, član 44. je jasan i on pretpostavlja da udaljenje sa dužnosti traje do ukidanja pritvora i okončanja postupka za razrešenje ili okončanja krivičnog postupka, eventualno kada za to postoje opravdani razlozi, a da Visoki savet pravosuđa može odluku o udaljenju ukinuti pre okončanja postupka za razrešenje.
Dakle, ovlašćenja Visokog saveta pravosuđa i u ovom slučaju treba da ostanu ista, saglasno našoj opredeljenosti da Visoki savet pravosuđa ima određena ovlašćenja i nadležnosti u pogledu pitanja javnotužilačke funkcije.

Dame i gospodo, suština predloženih izmena položaja javnih tužilaca, tačnije, zamenika javnih tužilaca, jeste izražena u ovom članu. Podsećanja radi, ja bih vas još jednom upozorio na način na koji su se javni tužioci birali po odredbama prethodnog Zakona o javnom tužilaštvu, dakle, zakona koji je bio važeći od 1991, uz izmene 1992. godine, do 2001.
Dakle, republičkog javnog tužioca, po odredbama člana 31. tadašnjeg zakona, birala je Narodna skupština, na predlog nadležnog radnog tela Narodne skupštine. To je najkraće definisana procedura. Dakle, radno telo Skupštine, tj. Odbor za pitanja pravosuđa bio je taj koji je davao predlog Narodnoj skupštini o izboru nosilaca javnotužilačke funkcije. Ovim članom počeli smo od zakona koji je bio važeći od 1991. do
2001. godine, a 2001. godine u skupštinsku proceduru stavljen je set zakona iz oblasti pravosuđa, kojima se to pitanje uredilo na drugi način.
Podnosilac seta takvih zakona bila je poslanička grupa DSS, uz saglasnost Vlade Republike Srbije i poslaničke većine, dakle DOS-a. Predviđena rešenja za izbor javnih tužilaca bazirala su se onda na razlikovanju položaja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, i SPS je amandmanima reagovala da se taj položaj izjednači. Međutim, naši amandmani tada, dakle oktobra 2001. godine, nisu bili uvaženi i donet je zakon kojim se određivao način izbora javnih tužilaca, onako kako je u zakonskom predlogu bilo predviđeno.
Međutim, 2002. godine ona rešenja koja smo mi predlagali godinu dana ranije su usvojena, prezentirana kao predlog Vlade i došlo se do izmena i promena, odnosno dopuna Zakona o javnom tužilaštvu, kada su usvojene izmene člana 56. koji reguliše izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, i kaže se u članu 1. : "Javnog tužioca i zamenika javnog tužioca bira Narodna skupština, na predlog Visokog saveta pravosuđa".
Danas ponovo, u drugom slučaju se javlja ova odredba. Predloženim izmenama i dopunama brišu se ova rešenja, što ponovo govori o nekonzistentnosti politike u odnosu na pravosuđe, od strane DOS-a, i ja ne znam zaista kakve će ideje moći da padnu na pamet predlagačima ovakvih izmena i dopuna zakona u narednom periodu, jer očigledno je da oni jasne stavove o ovim pitanjima nemaju.
Opet moram da kažem da ne možemo da prihvatimo rešenja koja su predložena ovim izmenama i dopunama, upravo zbog toga da se ne bi stvorile razlike između javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca; da njihov izbor mora da bude regulisan na način koji će obezbeđivati njihovu samostalnost; da predlagač rešenja za imenovanja na javnotužilačke funkcije, tačnije za izbor nosilaca javnotužilačkih funkcija, ne može da bude Vlada, već to treba da bude Visoki savet pravosuđa; da nosioci javnotužilačkih funkcija moraju da budu birani u Narodnoj skupštini, na predlog Visokog saveta pravosuđa, a da zamenici javnih tužilaca moraju da budu birani po odredbama iste procedure, a nikako u veoma širokim ovlašćenjima izvršne vlasti, koja ta svoja ovlašćenja može i te kako da zloupotrebi.
Zbog toga se nadam da sam uspeo da vam dočaram kakva je geneza izmena i dopuna zakona ili kretanja statusa nosilaca javnotužilačkih funkcija u zadnjih nekoliko godina. Naši stavovi su nepromenjeni i mislimo da bi ovakav amandman doprineo boljem regulisanju situacije u pravosuđu.

Samo kao dopuna obrazloženju koje smo čuli. Podnosilac amandmana je podneo amandman kojim se zalaže za vraćanje na rešenja iz prethodnog Zakona o javnom tužilaštvu, kojim se precizira da nadležni odbor Narodne skupštine predlaže nosioce i pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. Ja ću podsetiti da je to i demokratičnije i bolje rešenje nego ovo koje se predlaže izmenama i dopunama Zakona.
Dakle, u krajnjoj liniji, ukoliko Visoki savet pravosuđa ne predlaže Narodnoj skupštini nosioce javnotužilačke funkcije i zamenike javnih tužilaca, onda je bolje da to predlaže odbor ove skupštine, nego da to radi Vlada ili da Vlada imenuje zamenike javnih tužilaca. Sa tim u vezi podsetiću vas na široka ovlašćenja koja, recimo, u SAD-u ima predsednik SAD-a koji, u skladu sa onim načelima da svaka izvršna vlast želi pomalo da kontroliše sudsku vlast, ima ovlašćenja da imenuje sudiju na mesto koje je upražnjeno u vrhovnom sudu SAD-a.
Dakle, to je jedan od loših primera kako se u uporednom pravu izvršna vlast odnosi prema sudskoj. Shodno tome da javne tužioce moramo da gledamo u konceptu pravosuđa, a ne pod ingerencijom izvršne vlasti i ovakav amandman je mnogo bolji nego rešenje koje je sada po treći put, dakle u izmenjenom obliku, dostavila Vlada Republike Srbije - predlaže se da ona predlaže Narodnoj skupštini nosioce javnotužilačke funkcije, a da samo imenuje u skladu sa svojom voljom zamenike javnih tužilaca.
To će omogućiti veoma široku kontrolu, veoma široke ingerencije i, zašto ne reći, u skladu sa onim što smo u zadnjih nekoliko godina imali prilike da vidimo, veoma veliki broj zloupotreba. Jer, ova vlast i ova vlada je u nebrojeno mnogo slučajeva dokazala da želi da pod svoju kontrolu stavi ne samo javno tužilaštvo, već i celokupno pravosuđe, pa smo imali mnogobrojne duele i prepucavanja u medijima između nosilaca vrhovnih pravosudnih funkcija, što je na kraju rezultiralo i podnošenjem ostavke predsednika Vrhovnog suda Srbije Leposave Karamarković, koja se, po svojim obrazloženjima, zalagala za principijelno sudstvo, za sudstvo nezavisno od uticaja sa strane; i na kraju, u obrazloženju njene ostavke stoji da je upravo zarad branjenja tih principa nezavisnosti sudstva i napustila pravosuđe.
Ovakvo rešenje je mnogo bolje od predloženog rešenja da se Vlada apsolutno pita za sve što je vezano za zamenike javnih tužilaca i za same javne tužioce. Hvala vam.

Dame i gospodo, neću komentarisati dobacivanja, obratiću malo više pažnje na ovo što se predlaže tekstom izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu gde se u članu 9. smanjuje potrebno radno iskustvo za izbor, a sada, kako se predlaže u novom tekstu zakona, i imenovanje nosilaca javnotužilačkih funkcija i zamenika javnih tužilaca.
Zaista, ako nam je u interesu da na tim mestima koja su od velikog značaja za utvrđivanje koji su to počinioci inkrimisanih dela, ako želimo da podignemo nivo stručnosti onih tela koja su od odlučujućeg značaja za suzbijanje kriminala, ako treba da vodimo računa o tome kakvi će ljudi sedeti na tim mestima, a trebalo bi da zastupaju interese celog našeg društva, cele države, u odnosu na lica koja su vršioci kriminalnih radnji, da li je zaista dobro da mi smanjujemo potrebno radno iskustvo koje se predviđa za ta mesta.
Ovde se navodi da je za opštinskog javnog tužioca potrebno dve godine radnog iskustva, jedna godina za zamenika opštinskog javnog tužioca, četiri godine za okružnog javnog tužioca, tri godine za zamenika okružnog javnog tužioca, šest godina za Republičkog javnog tužioca i za zamenika Republičkog javnog tužioca. Dobro, hipotetički čuli su se ovde komentari kolika je snaga jednog okružnog javnog tužioca, možda čak i veća nego predsednika republike, što je diskutabilno, ali snaga okružnog javnog tužioca i te kako jeste velika.
Da li smatrate da je dobro da se na mestu okružnog javnog tužioca, recimo, nađe pravnik, čovek sa pravnim fakultetom, sa uslovima za vršenje javnotužilačke funkcije i sa četiri godine radnog iskustva? To je nedovoljno. Ma koliko možda individualni kvaliteti pojedinaca mogu da budu izuzetno visoki i veliki, u globalu se mora voditi računa da na takva mesta budu izabrani ljudi koji su sa velikim radnim iskustvom, ljudi koji su iskusni, ljudi koji imaju saznanja iz svih oblasti društvenog života, kako se ne bi dešavalo, a ima takvih stvari, da nosioci javnotužilačkih funkcija, recimo, ne znaju šta je generalni urbanistički plan, ne znaju kako se sprovode u dela nekakve odluke opštinskih organa, šta je suština nekih odluka izvršnih organa itd.
Činjenica je da to postoji, činjenica je da stanje u našem pravosuđu nije previše dobro. Međutim, moramo da se trudimo da ove odredbe o uslovima za sticanje i vršenje javnotužilačkih funkcija budu makar bolje iskristalisane, unapređene, a ne svedene na niži nivo koji će omogućiti dolazak na takva mesta ljudima koji eventualno ne budu dovoljno iskusni i dovoljno stručni da kvalitetno i nezavisno obavljaju posao.
Zbog toga je suština našeg amandmana da se ovaj član 9. briše, jer zaista mislimo da predloženo skraćivanje potrebnog radnog iskustva sa šest na četiri godine, za zamenika okružnog javnog tužioca sa četiri na tri godine, za Republičkog javnog tužioca i zamenika sa 12 na šest godina (tu je drastično smanjen rok) može dovesti do izbora manje iskusnih lica, u tom smislu i manje stručnih lica, na ove vrlo odgovorne javnotužilačke funkcije. Posebno ponovo napominjem da je u slučaju Republičkog javnog tužioca i zamenika Republičkog javnog tužioca, potrebno radno iskustvo dvostruko smanjeno, sa 12 na šest godina. Smatramo da ovakvo rešenje nije prihvatljivo.