Dame i gospodo narodni poslanici, došlo je vreme da podvučemo crtu i da napravimo saldo svih naših grešaka i zabluda, kako bi na osnovu toga mogli da izvučemo nauk, šta nam valja činiti u ovom trenutku. Da se oslobodimo zabluda i grešaka, kako ih ponovo ne bi ponavljali. Naša najveća greška je bila stvaranje Jugoslavije, uverenje i verovanje da će novu državu svi prihvatiti kao svoju i da će naš ponuđeni oproštaj za zločine, koji su upravo izvršili prema Srbiji i srpskom narodu, shvatiti kao poziv da stvorimo zajedničku državu u kojoj će svi imati iste uslove da ostvare i svoju ličnu i kolektivnu sreću i afirmaciju na svim planovima.
Prihvatili su zajednički život sa nama iz samo jednog jedinog razloga, da iskoriste prvi momenat da nam udare nož u leđa i da na našim vekovnim teritorijama stvaraju svoju državu. Sve naše zablude da u svetu vlada pravo i pravila ponašanja obijaju nam se o glavu i upravo ti koji su najglasniji i koji se najviše pozivaju na međunarodno pravo i ljudska prava na najgori način krše jedno i drugo. Jedino pravo koje poznaju i priznaju je vojnička čizma.
Gde se dedoše naši prijatelji i saveznici iz dva rata? Zar tako lako i brzo prihvatiše naše zajedničke neprijatelje za prijatelje, a nas proglasiše neprijateljima. Još jedna zabluda, čiji ceh plaćamo. A, imali smo prilike da naše današnje neprijatelje upoznamo i kao prijatelje i skoro da nema nikakve razlike. Nismo smeli da zaboravimo 1915. godinu i odbijanje engleske savezničke mornarice da prihvati srpsku vojsku posle albanske golgote i da bez milosti odbije pomoć, već produži patnje srpskoj vojsci i natera ih na nov marš smrti. Zar smo smeli da ćutimo i prepustimo zaboravu Vaskrs 1944. godine, američko i englesko bombardovanje srpskih gradova.
Ono što nije porušio Hitler za četiri godine, došli su da dovrše naši dični saveznici, bombardujući Beograd, Podgoricu, Smederevo, Niš, Leskovac, i to baš na dan kada Srbi slave vaskrsnuće Isusa Hrista. Zar to nije bilo dovoljno što smo doživeli mi i što su doživljavali drugi od tih istih, da nas nauči pameti i da shvatimo sa kim imamo posla?
Postoji li neko ko će zaboraviti, dok traje ljudske civilizacije, da su Amerikanci bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, a zapravo jedini razlog tog njihovog čina je isprobavanje novog oružja i troškovi produženja rata. Zar su malo zločina počinili širom zemaljske kugle od završetka Drugog svetskog rata? Koliko su samo država razorili i pobili civilnog stanovništva u Koreji, Laosu, Kambodži, Vijetnamu, Iraku? Latinsku Ameriku decenijama drže u smrtonosnom zagrljaju, proizvodeći krize, svrgavajući demokratski izabrane režime, dovodeći diktatore na vlast, šaljući im instruktore, specijaliste za formiranje odreda smrti, čiji bilans žrtava do danas prelazi nekoliko stotina hiljada.
Sve to nam nije bilo dovoljno da shvatimo da sa njima nema razgovora i pregovora. Sve što oni pod tim pojmom podrazumevaju je ultimatum i ucena - uzmi ili sleduje kazna. Sva njihova diplomatija svela se na činovnike, koji nose pripremljena dokumenta, koja moraju da se potpišu, a najjače pravo i argument su im "peršing" i "tomahavk" rakete. Jedini princip koji prihvataju svodi se na zahtev - uradi kako naređujemo.
Znali smo da se neće zadovoljiti samo raspadom stare Jugoslavije, već da im je krajnji cilj cepanje Srbije i uništenje srpskog naroda. Na primeru raspada stare Jugoslavije, oni koji su hteli, mogli su da se uvere kako se sprovodi zločin protiv jedne suverene zemlje, a da se pri tom ne biraju sredstvo i način - kako će to da se ostvari.
Svet se zasipa lažnim i montiranim vestima, pripremaju se i izvršavaju zločini, čiji je glavni organizator CIA, da bi ti isti zločini služili za optužbu Srba. Istinite izveštaje o tom zločinima za Ujedinjene nacije zaustavljaju i podnose svoje lažne, kako bi na osnovu njih Savet bezbednosti izglasavao rezoluciju o zavođenju sankcija i davao dozvolu o bombardovanju srpskog naroda i da pritom skoro jedini ciljevi budu škole, bolnice i privredni objekti.
I to im je bilo malo, nego su koristili bombe punjene osiromašenim uranijumom, čije zračenje i dan danas uzima svoj danak. Ni to im nije bilo dosta, nije zadovoljilo njihove apetite, a ni svet se nije otreznio. Sada su svoju snagu i mašineriju pokrenuli kako bi definitivno raskomadali Srbiju, a od Srba napravili Hazare rasute po belom svetu, a i tu vode računa da se ne okupimo u opasnom broju po njih, već su za svaki kontinent i zemlju odredili kvotu - koliko nas najviše može biti na pojedinim mestima.
Sve do sada skoro da je bila dečja igra u poređenju sa onim što rade na Kosovu i Metohiji. Prvo su obučili, naoružali i organizovali šiptarske teroriste, pružajući im svakodnevnu logističku podršku. Američki obaveštajci su glavni organizatori terorizma na Kosovu i Metohiji. Pokušali su da stvore deo teritorije koju bi držali pod svojom kontrolom, kako bi sukob policije i terorista predstavili kao sukob dve vojne snage i da pritom uspostave liniju razgraničenja.
Kada je naša policija taj bašibozluk u par akcija počistila i raščistila, nadali su dreku, počeli da zasipaju svet lažima o tzv. humanoj katastrofi i pretnjama da će bombardovati Srbiju, sa zahtevom da se sa Kosova i Metohije povuče policija i vojska i da se na Kosovu i Metohiji stacionira NATO, što im je krajnji cilj.
Tražili su da dozvolimo da pošalju posmatrače, međunarodne svedoke, koji će izveštavati o tome ko izaziva sukobe na Kosovu i Metohiji. Kada smo im i to odobrili, za šefa te misije odredili su Vilijema Vokera, odredili su čoveka prema kome su Bin Laden i ostali svetski teroristi samo obična bezazlena deca, a to šta je sve u stanju da uradi taj čovek, najbolje svedoče njegova nedela u Južnoj Americi. I ako se nekada stvarno uspostavi neki međunarodni sud za zločine protiv čovečnosti, Vilijem Voker sigurno će biti među prvih 10 zločinaca za zločine koji će mu se staviti na teret.
Kako im je sve to propalo, i pošto su shvatili da od šiptarskih terorista, od raznih misija nema ništa, a kako im se žuri da završe sa nama, traže od nas da dobrovoljno pristanemo da se odreknemo Kosova i Metohije i dozvolimo stacioniranje NATO trupa. Traže od nas da kao narod pristanemo da u sopstvenoj zemlji budemo nacionalna manjina i daju nam prava koja pripadaju nacionalnim manjinama, a ne pristaju da ista ta prava mi Šiptarima damo kao nacionalnoj manjini.
I sav taj zločin dešava se pred očima međunarodne javnosti, koja ćuti i ne diže glas protesta, ali se to neće zaustaviti samo na Srbiji, plašim se da će posledice po svet možda biti gore nego one iz Drugog svetskog rata. Ostavimo svet da brine svoju brigu, da vidimo šta nam valja činiti, ima li izlaza iz ove situacije i šta preduzeti kako bi sačuvali zemlju?
Znamo ko nam je neprijatelj, koliko ih je i kakvi su - odgovor je naoko jednostavan, davale su ga mnoge generacije pre nas, zato nas i ima danas. Odgovor mora biti isti, zbog generacija posle nas. Bogami, biće teško ako krenu, ali ni NATO-u neće biti lako, a ovi što su se prihvatili oružja, neka im je Bog u pomoći.
I da ne zaboravim, reče Vilijem Voker, izlazeći iz Srbije, da NATO-u neće trebati vize kada bude dolazio. Ipak, neka skrene pažnju svojim vojnicima, pošto nemaju vize, potvrde ćemo im slati kroz cev, ko je dobije, biće doživotna. Hvala.