Suština našeg amandmana je da se član 11. briše i sadržana je u činjenici da član 11. predviđa da se u članu 59. koji reguliše podnošenje prijava reči "Visokom savetu pravosuđa" zamenjuju rečima "ministarstvu nadležnom za pravosuđe", a u stavu 2. tačka se zamenjuje zapetom i dodaju reči "ili imenovanje". Takođe, stav 3, koji predviđa da se Visokom savetu pravosuđa dostavlja lični list za svakog kandidata koji potiče iz javnog tužilaštva, briše se.
Zašto predlažemo brisanje predloženih rešenja i ostanak ovakvih rešenja koja su sadržana u postojećem Zakonu o javnom tužilaštvu? Jednostavno zbog toga što se zalažemo da ostane na snazi rešenje koje će predviđati da zamenici javnih tužilaca ne mogu da budu imenovani, da moraju da budu birani isto kao i javni tužioci, da mora da se ispoštuje odredba o stalnosti njihove funkcije i da to nikako ne sme da vrši Vlada u ime Narodne skupštine.
Dakle, suština našeg amandmana jeste upravo to da se podnošenje prijava u skladu sa statusom, za koji se zalažemo, kod javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca reguliše na isti način kao do sada, da ne dolazimo u situaciju da se ministarstvu nadležnom za pravosuđe podnose prijave u roku od 15 dana od objavljivanja oglasa u "Službenom glasniku RS". Može doći i do komičnih situacija, kao što je gospodin Arsić već spomenuo, da bude oglašavanje ili javljanje na oglas za imenovanje, što je zaista nonsens svoje vrste. Mislim da bi čak Zakonodavni odbor morao da reaguje u tom smislu sa jednom potrebnom pravno-tehničkom redakcijom zakonskog teksta.
Ako nemamo kvorum, začas ćemo da ga utvrdimo, ali mislim da ćemo imati kvorum. Što se tiče unapređivanja zakonskog teksta, mislim da zaista treba da se napravi jedan pomak u tom pravcu.

I ovaj amandman je posledica izbegavanja predloženog načina izbora i imenovanja javnih tužilaca. Član 13. se odnosi na predlaganje izbora, što je definisano članom 61. teksta osnovnog Zakona, u kome se kaže: "Visoki savet pravosuđa pri predlaganju javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca uzima u obzir samo stručnost i dostojnost. Svaki predlog za izbor mora biti obrazložen."
Podsećanja radi, i ovaj član je bio pod udarom izmena i dopuna Vlade u julu 2002. godine. I ovaj član je menjan na predlog Vlade u julu 2002. godine, a sada ponovo, menja se po treći put. Ko zna kako će to biti za 90 dana, kada stigne mišljenje iz Evropske unije.
Kada sam već spomenuo Evropsku uniju, sa žaljenjem mogu da konstatujem da ministar nije tu a nisam stigao da mu kažem dok je bio prisutan da predlažem da, u pogledu odredaba svih ovih zakona koji se odnose na snižavanje ljudskih prava i građanskih sloboda, pre nego što se donesu odluke u ovoj skupštini možda nije zgoreg da se razmisli da ova skupština ili ova vlast kao predlagač ovih zakona zatraži mišljenje u pisanoj formi od Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kako ne bismo bili dovedeni u situaciju da građani koji se budu obraćali za zadovoljenje svojih prava tom evropskom sudu u Strazburu budu u situaciji da od države naplate enormna sredstva po osnovu kršenja njihovih prava.
Samo jedna dobronamerna poruka - možda to nije loše, ali na vama je da donesete odluku za koju mislite da će biti dobra, jer ste vi skupštinska većina i na vama je apsolutna odgovornost za sve ono što se donosi u ovoj skupštini.
Dakle, da se ponovo vratim na ovaj amandman - predlažemo da se briše član 13. i da ostane nadležnost Visokog saveta pravosuđa za predlaganje izbora javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, a da se pri predlaganju tužioca i zamenika uzimaju u obzir stručnost i dostojnost, što se mora krajnje restriktivno tumačiti. Jer, vrlo je diskutabilno na koji način će Ministarstvo ili ministar pravde tumačiti koji su to ljudi dovoljno stručni ili dostojni i da li će prilikom predlaganja ljudi za javnotužilačke funkcije biti više vođeno računa o njihovoj dostojnosti ili o njihovoj poslušnosti, partijskoj pripadnosti, podobnosti itd.
Zbog toga je i naš amandman da se predloženi član 13. briše.

Samo jedna kratka napomena, kako bismo ilustrovali do kog je apsurda dovedena situacija u vezi javnih tužilaca i izbora javnih tužilaca, prilikom donošenja Zakona o javnom tužilaštvu i izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu 2002. godine.
Naime, moram da pročitam član 56. važećeg teksta zakona, koji precizira izbor nosilaca javnotužilačkih funkcija, u kome se kaže da javnog tužioca i zamenika javnog tužioca bira Narodna skupština, na predlog Visokog saveta pravosuđa. Čitam važeći tekst zakona. U članu 56. doslovce se potencira, kristalno jasno, da javnog tužioca i zamenika bira Narodna skupština, na predlog Visokog saveta pravosuđa. Dakle, po odredbama zakona o izmenama i dopunama zakona od 2002. godine.
Međutim, predlagač tih izmena i dopuna zakona nije našao za shodno da proveri kakvo je stanje u prelaznim i završnim odredbama, pa se u odredbama člana 93, kojima se regulišu prelazne i završne odredbe, ta činjenica da se zamenici i javni tužioci biraju na predlog Visokog saveta pravosuđa prenebregava.
Ostalo je rešenje kojim se ostavlja situacija koja kaže da zamenici javnih tužilaca mogu da budu imenovani. To je pravna nedefinisanost i mi smo u ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona videli grešku koja se potkrala, koja je prošla neopaženo.
S tim u vezi, a u skladu sa našim opredeljenjem da se zaista status javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca reguliše na isti način, mi smo reagovali u skladu sa predloženim rešenjima u Zakonu o javnom tužilaštvu iz 2001. godine i sa našim opredeljenjima i stavovima iz tog perioda, kada je bilo predviđeno imenovanje zamenika javnog tužioca, što je amandmanima poslanika preinačeno u izbor zamenika po istom postupku kao i javnih tužilaca, odnosno na predlog Visokog saveta pravosuđa bira ih Narodna skupština.
Dakle, u prelaznim i završnim odredbama u članu 93. ostale su odredbe o imenovanju zamenika, i to sa utvrđenim rokom. Dosledno koncepciji da i zamenici javnih tužilaca treba da budu izabrana, a ne imenovana lica, amandmanom smo predložili da ta greška bude ispravljena i mislim da je u skladu sa važećim odredbama Zakona i redakcijom pravnog teksta najbitnije da se dođe do jednog teksta zakona koji je ozbiljan i da se eventualne greške, koje su postojale u ovom zakonskom tekstu, isprave. Zbog toga, i u skladu sa našim opredeljenjima o jednakom položaju tužilaca i zamenika javnih tužilaca, nadam se da ćete imati razumevanja za naš amandman.

Dame i gospodo, vrlo diskutabilna tema, ali moramo da se složimo sa jednom činjenicom - da donošenje izmena Krivičnog zakona u vreme vanrednog stanja apsolutno nije dobro; to je naš generalni stav, i to će ostati zapisano u stenogramu i mi taj stav branimo.
Druga stvar, predviđena rešenja iz člana 2. kojima se... Nažalost, gospodine Batiću, mi socijalisti krivično pravo ne posmatramo sa aspekta dnevne politike. To treba posmatrati malo dublje da se ne bi desilo sutra da se odredbe Krivičnog zakona, vezane ili regulisane ustavnim odredbama, ponovo menjaju u skladu sa potrebama nekih političkih stranaka.
Dakle, ako me pitate kako mi se zove predsednik stranke, rado ću vam odgovoriti na bilo kojoj televiziji i gde poželite, a ukoliko sada želite da vam kažem, izađite za govornicu pa me pitajte. Vas, gospođo predsednice, opominjem da dovedete u red situaciju u sali...

... kako bi mi omogućili normalne uslove za nastavak izlaganja.
Žao mi je što je ministar napustio salu, ali moram da kažem nekoliko reči. Odredbe Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u članu 4. tiču se primene blažeg zakona na učinioce krivičnog dela; dakle, moram da pročitam član 4. st. 1. i 2. koji su apsolutno jasni i nema potrebe da se, a već smo pomenuli da se to radi povodom pojedinih, eventualno, vršenja nekih krivičnih dela, dodaje stav 3. koji unosi dodatnu konfuziju.
Dakle, u stavu 1. člana 4. kaže se: "Na učinioca krivičnog dela primenjuje se zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela". Tu je stvar jasna: primenjuje se zakon koji je u tom trenutku važio, kada je krivično delo izvršeno.
U stavu 2. precizira se - ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je blaži za učinioca; i tu je stvar jasna.
Sada imamo situaciju da je izmenama Krivičnog zakona Jugoslavije od 1993. godine ukinuta smrtna kazna za sva krivična dela, zabranjeno je njeno propisivanje saveznim zakonima, međutim, zamenjena je kaznom zatvora od 20 godina. Dodati odredbu koja dozvoljava sudijama da u zamenu za smrtnu kaznu izriču kaznu zatvora od 40 godina nije u skladu sa stavom 2. člana 4. i primenom načela da se za izvršioca krivičnog dela, ukoliko je Krivični zakon nakon izvršenja tog krivičnog dela promenjen jednom ili više puta, primenjuje blaži zakon, jer blaži zakon reguliše krivičnu kaznu zatvora od 20 godina kao zamenu za smrtnu kaznu.
Ne treba smetnuti s uma da mi iz SPS-a smatramo da počinioci krivičnog dela treba da snose odgovornost za svoja dela, ali na ovaj način, na ovakav voluntaristički način menjati Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije, imajući posebno u vidu da je vanredno stanje u toku, imajući posebno u vidu da će taj krivični zakon morati da se modifikuje u vrlo kratkom vremenskom roku, mislimo da je necelishodno.
Odredba iz stava 3 - ako je u vreme izvršenja krivičnog dela za to delo bila propisana smrtna kazna, učiniocu krivičnog dela može se izreći kazna zatvora od 40 godina - neprimenljiva je i stvoriće dodatni pravni galimatijas i u oblasti krivičnog zakonodavstva. Hvala.

Kazna konfiskacije jeste postojala u našem krivičnom pravu do 1990. godine, kada je usled promena Ustava Republike Srbije izbrisana iz krivičnih zakona. I do tada se kazna konfiskacije mogla izreći samo kao sporedna mera u slučaju izricanja kazne počiniocima krivičnih dela. Takođe, konfiskacija kao mera morala je da bude restriktivno tumačena.
Ali, pre nego što krenem u obrazlaganje onoga što se desilo 1990. godine i objašnjavanje uslova u društvu koji su prethodili ukidanju konfiskacije kao sporedne kazne u našem pravu, dozvolite mi da kažem da je konfiskovanje imovine na jedan ovakav način, kao što je predloženo u ovoj izmeni zakona, zabeleženo u pravnoj istoriji u tzv. istražnom krivičnom postupku, koji je karakterisalo mnogo pojava koje nisu bile dobre i zaista nisu bile dovoljne da bi obezbedile pravično sprovođenje tog krivičnog postupka, niti su obezbeđivale osnovne uslove za poštovanje onih koji su optuženi, tačnije onih koji su u postupku ili onih koji su nakon osuđivanja bili stavljeni pod udar krivičnih mera.
Dakle, kao jedno od obeležja tog istražnog postupka, za razliku od optužujućeg ili mešovitog savremenog krivičnog postupka, jeste i mera konfiskacije. Na kraju srednjeg veka, dakle na zalasku feudalizma, jedan italijanski pravnik koji se zvao Čezare Bekarija, napisao je 1764. godine knjigu o zločinima i kaznama koja je predstavljala prekretnicu u tadašnjem krivičnom pravu. Napisana je kao delo anonimnog autora, pogodite zašto, a u njoj se, pored kritikovanja osnovnih odredaba ili osnovnih karakteristika tog istražnog krivičnog postupka, kritikuje i u registru kazni navodi kao vrlo negativna kazna konfiskacija imovine na ovako širok način kakav je predviđen u predloženom tekstu izmena i dopuna Krivičnog zakona SRJ.
Dakle, kaznu konfiskacije moramo da gledamo i u tom svetlu, da je to jedan od relikata prošlosti. Godine 1990. i u našem krivično-procesnom zakonodavstvu i u krivičnom zakonodavstvu ukinuta je kazna konfiskacije. I, ako pogledamo da onaj ko priprema krivično zakonodavstvo mora da ima u vidu njegovu primenjivost i zadovoljavanje svih onih kriterijuma koji obezbeđuju njegovu pravednost, zaista moramo da se zapitamo da li je uvođenje konfiskacije ponovo, nakon 13 godina od njenog brisanja iz registra kazni u našem krivičnom pravu, dobro, na ovakav način i u ovom trenutku.
Već sam pomenuo da bilo kakva izmena krivičnog zakona u vreme vanrednog stanja nije dobra. Takođe, još jedna od otežavajućih okolnosti jeste da se krivično zakonodavstvo pod odredbama Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje mora kodifikovati na jedan opširniji, celishodniji, sveobuhvatniji način.
Danas možemo da razgovramo o tome da li je kazna konfiskacije svrsishodna ili ne, ali pri tom moramo krajnje restriktivno da tumačimo ono što konfiskacija može da podrazumeva.
Dakle, moguće je biti i zagovornik konfiskacije, ali ne u ovakvom obimu koji podrazumeva da može biti konfiskovana celokupna imovina onoga ko je osuđen za vršenje krivičnog dela, već samo imovina koja je stečena vršenjem krivičnih radnji, vršenjem radnji na protivzakonit način. Uz tu pravnu popustljivost prema konfiskaciji koja je, kao što sam rekao, iz registra mera brisana na kraju srednjeg veka, možemo da prihvatimo, samo uz ograničenje da se odnosi na imovinu koja je stečena vršenjem krivičnog dela.

Dame i gospodo, zaista je vrlo diskutabilno što se u vanrednom stanju razmatra set zakona iz oblasti pravosuđa, iz oblasti krivičnog prava, kojima se reguliše jedno vrlo delikatno pitanje, koje u naučnim krugovima nije dovoljno istraženo, a u velikom broju zemalja vrše se ogromni i enormni napori da se istraži najbolji vid solucije za rešenje pitanja tzv. organizovanog kriminala.
Naravno, hendikep u svemu ovome jeste na dušu vladajućoj strukturi i vladajućoj garnituri u ovom parlamentu i u Srbiji, a to je da se šest zaista krucijalnih zakona, vrlo bitnih, spajaju u jednu raspravu, tako da se maksimalno limitira vreme predviđeno za obrazlaganje rešenja predviđenih u izmenama i dopunama ovih zakona, posebno u zakonu o suzbijanju organizovanog kriminala.
Međutim, šta je tu je, da ne bih dalje trošio vreme koje je i te kako kratko, preći ću na obrazlaganje predviđenih rešenja, kako sam već rekao, za suzbijanje organizovanog kriminala, jer je i u uvodnoj raspravi objašnjeno da je osnovni cilj svih ovih izmena i dopuna šest sistemskih zakona, među kojima je i Krivični zakon, upravo pripremanje i stvaranje uslova za efikasniju borbu i suzbijanje organizovanog kriminala u našoj zemlji.
S tim u vezi, moram da kažem da je veliki broj predviđenih normi u ovim izmenama i dopunama zakona ne samo neustavan već i protivan odredbama međunarodnog prava, odredbama koje smo prihvatili učlanjenjem u Savet Evrope. Ako želimo da idemo u Savet Evrope, moramo se na jedan valjaniji način baviti uobličavanjem naših zakonskih projekata, kako ne bismo sedeli ovde i u beskonačnost, po ko zna koji put, menjali ono što nije dobro.
Primeri nam govore da je i Ustavni sud Srbije u velikom broju slučajeva već pokazao da ono što ne valja ne može proći na tom Ustavnom sudu, a što se predlaže u ovoj skupštini.
Međutim, vratimo se organizovanom kriminalu. Kao što sam već rekao, jedna od najopasnijih i u isto vreme najmanje poznatih vrsta kriminaliteta jeste organizovani kriminal, koji nije dovoljno naučno izučen, ali je i te kako okružen mistikom, tajnom. Mistiku dodatno podupiru sredstva masovne komunkacije, a imamo očigledan primer danas u Srbiji kako se to radi.
Da bi taj jedan problem vrlo strukturalno bio rešen, postavljale su se mnogobrojne rezolucije UN, među kojima i na VII kongresu protiv organizovanog kriminaliteta u Milanu, na VIII kongresu UN u Havani, Rezolucija o reketiranju itd. Međutim, ono što je suštinsko, to je da se mora zaista studiozno prići objašnjavanju ili uređenju samog pojma organizovanog kriminala.
Postoje dve teorije. Jedna teorija jeste uža, druga teorija jeste šira. Šira teorija dozvoljava veoma veliku samovolju organima vlasti koji mogu slobodno da tumače šta je organizovani kriminal i da se protiv tako organizovanog kriminala, shvaćenog na najširi način, bore ili da upotrebljavaju sredstva fizičke prinude za suzbijanje organizovanog kriminala.
Naše mišljenje jeste da se mora prići restriktivnom definisanju organizovanog kriminala, koje je, između ostalog, u važećem tekstu Zakona o suzbijanju organizovanog kriminala primenjeno. Podsetiću vas da je prvi pristup koji određuje organizovani kriminal širi i određuje ga kao delatnost kriminalnih organizacija. Dakle, čim postoji kriminalna organizacija, postoji i organizovani kriminalitet. To je izuzetno široka definicija i to je predviđeno u ovim izmenama i dopunama zakona o suzbijanju organizovanog kriminala. To može dovesti do velikih zloupotreba u toj oblasti.
Drugi, uži sistem shvatanja ili definisanja organizovanog kriminala precizirao je italijanski autor Đovani Fjondaka, koji navodi četiri uslova da bismo neku delatnost nazivali organizovanim kriminalom. To su: 1) organizovana dimenzija, dakle, da postoji kriminalna organizacija; 2) organizovanje delatnosti privrednog tipa ili kriminalna korporacija; 3) upotreba nasilja sa ciljem očuvanja pozicija, prvenstva ili monopola radi širenja profita, ali i finansiranje ubistva radi sprečavanja primene prava ili donošenja političkih odluka koje ih ugrožavaju; 4) korupcija policijskih, sudskih i političko-izvršnih vlasti, što je najvažnije.
Po našem mišljenju, trebalo bi usvojiti užu definiciju, što smo i amandmanima predložili. Mi smo predložili da ostane koncepcija važećeg teksta zakona, koja podrazumeva taksativno navedene uslove koje sam pročitao. Znači, moramo razlikovati samo postojanje kriminalnih organizacija koje je, nesporno, manje-više u svim zemljama danas, od organizovanog kriminaliteta kome je organizovanost conditio sine ljua non, dakle osnovni razlog postojanja, ali ne i dovoljan uslov za postojanje.
Od ostalih bitnih crta, od ove četiri karakteristike, najbitnija je četvrta. Obratite pažnju, to je infiltriranje u strukturu vlasti koja počinje da radi za kriminalnu organizaciju ili da joj bar garantuje imunitet. Ovako shvaćena definicija organizovanog kriminala u Predlogu izmena i dopuna zakona, plašim se, zaista nema utemeljenje ni u uporednom pravu i predstavlja veoma široka ovlašćenja za borbu protiv organizovanog kriminaliteta, koja može da podrazumeva i borbu protiv političkih protivnika i najširi mogući oblik represije pod vrlo diskutabilnim uslovima.
Podsetiću samo da se i veliki broj država upinjao da nađe dobra zakonska rešenja kako bi suzbio organizovani kriminal, pa je tako u SAD-u 1970. godine donet Organized Crime Control Act. Italija ima niz antimafijaških ili antimafija propisa. Najveći problem jeste činjenica da njihovi organizatori, zbog razvijenog sistema i mehanizma korumpiranja nosilaca vlasti, bivaju abolirani od krivičnog gonjenja.
Još jednom ću podvući ono što je najbitnije, a to je četvrti uslov - infiltriranje u strukturu vlasti. Dakle, organizovanog kriminala nema bez infiltriranja u strukturu vlasti. To je osnovno. To je suština problema koji mi treba da rešavamo.
Ono što je predviđeno izmenama i dopunama ovog akta poništava taj conditio sine ljua non i omogućava široko tumačenje i zloupotrebu vlasti u borbi protiv organizovanog kriminala. To nije dobro. SPS je amandmanima reagovala. Pokušali smo da vam stavimo do znanja da predloženo rešenje nije dobro, da je bolje rešenje koje je u važećem zakonskom tekstu. Nadam se da ćete imati razumevanja, ukoliko vam je želja realna borba protiv organizovanog kriminala, a za razloge i za namere koje smo mi kao SPS izrazili u tom pravcu.
Druga stvar koja je predviđena navedenim zakonom, a koja je vrlo negativna, jeste uvođenje policijskog pritvora. Naime, veliki broj međunarodnih organizacija je bio izuzetno aktivan kada je trebalo da se razmatra pitanje policijskog pritvora, koje je bilo aktuelno, recimo, do 1990. godine, kada je bilo mnogo povike na Zakon o krivičnom postupku, koji je omogućavao policijskim organima izvesne zloupotrebe u toj oblasti.
Zbog nepreciznosti formulacije koja je bila sadržana u tadašnjem Zakonu o krivičnom postupku moglo je da se desi da policijski organi, organi izvršne vlasti, uhapse okrivljenog za izvršenje krivičnog dela i da ga, bez nekog valjanog razloga i bez neposrednog izvođenja pred sudske organe, zadrže u pritvoru izvestan rok. Taj rok je bio 48 sati, pa je skraćen na 24 časa, a danas, usled odredaba člana 3. predloženog zakona o izmenama i dopunama zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, stvaraju se uslovi da policijski pritvor, pritvaranje lica, suprotno odredbama svih međunarodnih zakona, suprotno odredbama Ustava i Zakona o krivičnom postupku, hipotetički može da traje i do tri meseca, pet meseci, koliko se kome prohte.
Razlozi za to navedeni su u članu 15b; - ovlašćeno službeno lice može, i bez naredbe suda, da prinudno privede i u prostorijama službe zadrži lice, radi prikupljanja obaveštenja i dokaza o organizovanom kriminalu, do 24 časa; a na njegov obrazložen predlog policijski pritvor može da bude produžen od strane specijalnog tužioca na još 30 dana.
Hipotetički, druga vrsta policijskog pritvora je formulisana članom 15g, koji kaže: "Lice za koje postoji osnov i sumnje da je izvršilo krivično delo sa elementom organizovanog kriminala može se zadržati u prostorijama posebne pritvorske jedinice u trajanju do 30 dana".
Dakle, imamo situaciju da neko može biti priveden do 30 dana zbog potrebe pribavljanja dokaza o organizovanom kriminalu, pa da se to lice, za koje se utvrdi osnovana sumnja da je učestvovalo u vršenju organizovanog kriminala, ponovo pritvori, a rešenjem ministra unutrašnjih poslova taj pritvor može biti produžen za još 30 dana.
Takva odredba neće proći na Ustavnom sudu. Ona će nas dovesti u velike probleme koje ćemo imati sa međunarodnim organizacijama, prvenstveno sa Savetom Evrope. Takva odredba omogućiće širokom krugu ljudi koji budu pod udarom borbe protiv organizovanog kriminala da budu privedeni na osnovu ovog zakona i da traže naknadu štete za privođenje, od strane države. To može dovesti do velikih problema u našoj državi.
Pošto me upozoravaju na vreme, kojeg nemam dovoljno, o izmenama Zakona o oružju i municiji neću previše pričati. Imamo jedan amandman o tome.
Izmene i dopune Zakona o Visokom savetu pravosuđa i Zakona o javnom tužilaštvu sadržane su u jednom. Ono što je najbitnije, ovde se
predviđa krajnje restriktivno rešenje, koje omogućava direktno mešanje izvršne vlasti u sudsku, što nije bilo ni u naše vreme, u vreme važenja Zakona o javnom tužilaštvu koji je donet 1991, a menjan 1992. godine, kada je Narodna skupština birala i republičkog javnog tužilaca i sve javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, niti je takvo rešenje bilo predviđeno u izmenjenom Zakonu o javnom tužilaštvu, od oktobra 2001. godine, kada je predložena ingerencija Visokog saveta pravosuđa, novog organa u sistemu pravosudnog uređenja, da predlaže Skupštini sve nosioce javnotužilačke funkcije, dakle i javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, a da ih, što je demokratsko načelo, Narodna skupština po tom predlogu bira.
Predviđenim rešenjem brišu se ingerencije Visokog saveta pravosuđa u korist izvršne vlasti i daje se ovlašćenje, praktično Vladi da predlaže izbor javnog tužioca Narodnoj skupštini Republike Srbije i, ono što je drastičnije, da imenuje zamenike javnih tužilaca. To je zaista neprimereno rešenje, nije postojalo ni u kom vremenu, i ako idete ka demokratiji moraćete sami sebe da zapitate da li je ovo u skladu sa osnovnim demokratskim načelima podele vlasti ili je ovo uvođenje diktature na mala vrata. Podizanje ovlašćenja izvršne vlasti jeste upravo to, ali svi zakoni svedoče o onima koji glasaju za njih, pa će i ovaj zakon svedočiti o tome kakva je sadašnja vlast, vlast DOS-a u Srbiji.
Saglasno sa tim, predložene su izmene Zakona o Visokom savetu pravosuđa i mislim da ne treba previše trošiti reči o tome, jer sam već rekao da se radi o poništavanju uloge Visokog saveta pravosuđa kao stručnog organa koji će imati i uži i prošireni sastav, gde će ulaziti i predstavnici sudske i izvršne vlasti, kao i predstavnici javnog tužilaštva, što je od krucijalnog značaja za pospešivanje nezavisnog sudstva. Naravno, i nezavisnosti javnog tužilaštva kao jednog organa pravosuđa koji mora tu da ostane, a ne da bude produžena ruka MUP-a, Ministarstva pravde i izvršne vlasti.
S tim u vezi, niti su postojala ovakva rešenja u vreme prethodnog zakona, niti u vreme važećeg zakona; ovo je praktično unižavanje prava koje je imala nezavisna sudska vlast u odnosu na postojeće. Mislim da je to rešenje neprihvatljivo. Ukoliko smatrate da je predloženo rešenje dobro, vi ćete glasati za njega, bez obzira na sve argumente koje čujete sa ove govornice, a mislim da su ovi argumenti potkrepljeni činjenicama, jer pogledajte prethodne zakone, pogledajte upravno-pravna rešenja i videćete da je upravo tako.
Da kažem nekoliko reči o Krivičnom zakonu Savezne Republike Jugoslavije i izmenama Krivičnog zakona Republike Srbije. Zaista je izuzetno bitno da jedna država nađe optimalnu meru između dva načela. Dakle, za onu državu koja nađe optimalnu meru između načela kažnjavanja onih koji vrše kriminalne aktivnosti i načela zaštite ljudskih sloboda i prava, može se reći da je napravila dobar posao i da je uspešna.
Sve države imaju intenciju da na optimalan način usklade zaštitu ljudskih i građanskih prava i kažnjavanje onih počinilaca inkriminisanih krivičnih dela u skladu sa načelom (nullum crimen nulla poena sine lege), ali moram da istaknem da je ovom prilikom napravljeno veoma mnogo grešaka.
Pre nego što pređem na objašnjavanje konkretnih odredaba, moram da kažem nekoliko reči koje odslikavaju stanje nakon usvajanja Ustavne povelje, koja reguliše usvajanje novih zakona ili usklađivanje republičkih zakona sa saveznim zakonom.
Pred ovim parlamentom ili pred nekim drugim parlamentom koji posle nas bude došao stoji nesumnjivo veliki posao usklađivanja svih zakona, pa i u ovoj krivično-pravnoj oblasti, na jedan celovit način, kako ne bismo imali situaciju koja je danas važeća, a to je da imamo jedan opšti zakon ili osnovni zakon, kako se ovde u predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije predlaže, i da imamo jedan, (jer, ako je ovo osnovni, šta je ovaj, dopunski) republički krivični zakon sa delimično neusklađenim odredbama koje se pokušavaju na jedan parcijalan način da usklade.
Pred nama je, dakle, vrlo složen posao, a to će posvedočiti i predstavnici Ministarstva pravde, kojih nažalost nema, a ja sam se nadao da će biti ovde, pa ćemo moći da polemišemo na osnovu argumenata, kako bismo mogli da dođemo do zajedničkog rešenja koje bi bilo dobro rešenje i sa aspekta, (pošto sam ja Piroćanac, kao i još neki u ovoj skupštini) ekonomičnosti, da se naša Skupština ne bavi po hiljadu puta istim stvarima. Podsetiću vas da smo o pravosudnim zakonima pričali tri puta u roku od godinu i dva meseca, pa smo trošili i tada narodne pare za sve i svašta, a nismo rešavali ovaj osnovni problem koji je vezan za krivično zakonodavstvo, a to je - nismo rešili same uzroke nastajanja kriminalnih delatnosti u jednom društvu.
Dakle, moj apel jeste da se ova skupština mora više baviti rešavanjem uzroka koji dovode do svih tih kriminalnih delatnosti, kriminalnih akata, rešavanjem ekonomskog i socijalnog stanja koje tera ljude, bilo kako da mi to tumačimo, na protivpravno delovanje u cilju pribavljanja izvesne koristi.
Nažalost, ova skupština se više bavila uređenjem pravosudnog sistema, a sada ćemo se baviti po prvi put, u stvari, po drugi put, krivično-pravnom materijom, a nećemo doći do celovitog sistema objedinjavanja krivično-pravne materije.
Dakle, posebna rešenja koja su predviđena ovom izmenom zakona odnose se, pre svega, na uvođenje kaznene konfiskacije i imovine. Podsetiću vas da je čuveni pravnik Čezare Bekarija 1764. godine u svom delu o zločinima i kaznama upravo kritikovao način, odnosno kaznu konfiskacije. Međutim, morate imati razumevanja da konfiskovanje imovine mora da se odnosi samo na onu imovinu koja je stečena vršenjem inkriminisanog dela, ali ne i nasveopštu imovinu, i da to ni u jednom pravnom sistemu ne postoji.
Sa druge strane, gospodo, argumentacija je na našoj strani, moraćete da se složite sa činjenicom da rešenja koja predviđaju sticaj i vraćanje na ranija rešenja za osobito težak slučaj i za brisanje odredaba u višestrukom povratu mogu dovesti do toga da se na mala vrata uvodi kazna doživotne robije, što je suprotno odredbama svih, ali zaista svih pravnih razloga. I, moram da kažem da je doživotna kazna neprihvatljiva iz humanih i iz ekonomskih razloga, ali o tome ću nekoliko reči reći kasnije kada budem obrazlagao amandmane koje je SPS podnela. Hvala.

Dame i gospodo, uz poštovanje svih namera da se malo "prišrafe ventili" organizovanom kriminalu, koji postoji u svim zemljama, a postojao je i u svim prethodnim režimima, manje ili više, a u skladu sa onim što sam naveo, što je prisutno u naučnim teorijama o organizovanom kriminalu, užem i širem definisanja tog pojma organizovanog kriminala, žao mi je što uvaženi gospodin ministar nije bio tu u toku načelne rasprave, kada sam detaljno izložio sve odredbe koje definišu organizovani kriminal na uži i širi način.
Uži način je bio predviđen u izvesnoj meri u postojećem tekstu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju
organizovanog kriminala i u naučnoj teoriji postoji preovlađujući stav da prilikom definisanja organizovanog kriminala treba primenjivati taj uži metod.
Nažalost, u predloženim izmenama i dopunama ovog zakona koji je danas na dnevnom redu predložen je taj širi način definisanja organizovanog kriminala, pa se kaže da organizovani kriminal u smislu ovog zakona predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna.
Ovde se radi o širokom definisanju organizovanog kriminala koje omogućava vrlo veliku arbitrarnost onih koji treba da procenjuju o tome da li se u konkretnom slučaju radi o organizovanom kriminalu ili ne.
Podsetiću vas da ta takozvana uža definicija organizovanog kriminala u sebi sadrži odrednice koje definišu organizovani kriminal sa četiri odrednice. Prvo, postojanje organizovane kriminalne grupe; drugo, postojanje kriminalizovane korporacije; treće, upotreba nasilja; i četvrto, ono što je najbitnije u političkoj teoriji i teoriji kriminologije, to je povezanost te kriminalne grupe sa nosiocima političko izvršne, sudske, zakonodavne, ili bilo koje druge vlasti.
Pozivam se na mišljenja renomiranih pravnika i profesora kriminologije; tačno kažu da onaj ko se poziva na postojanje organizovanog kriminala, a pri tom izostavlja činjenicu da je svaki kriminal odraz sredine u kojoj se dešava, prenebregava činjenicu da je taj organizovani kriminal u četvrtoj karakteristici upravo sadržan u povezanosti organizovanog kriminala sa aktuelnim nosiocima vlasti, izvršne, policijsko izvršne i sudske, ili neke druge.
Stoga je naš predlog da se član 1. briše, da ostane formulacija definicije organizovanog kriminala koja slovi u postojećem tekstu Zakona.
Činjenica je da je postojeći tekst Zakona mnogo bolji nego ovaj koji se nalazi u Predlogu o izmenama i dopunama Zakona i zbog toga mi podržavamo stav da se organizovani kriminal definiše makar na ovaj postojeći način, koji kaže, navodeći četiri elementa organizovanog kriminala, da je to: 1. delovanje protiv ustavnog uređenja ili bezbednosti države; 2. protiv čovečnosti i međunarodnog prava; 3. falsifikovanje i pranje novca, zatim neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom ili eksplozivnim sredstvima, trgovina ljudima, razbojništva, razbojničke krađe, davanje i primanje mita, iznuda i otmica; 4. druga krivična dela za koja je najmanja zaprećena kazna zatvora u trajanju od pet godina.
U četvrtoj tački pominje se zaprećena kazna kao jedan od elemenata obeležja organizovanog kriminala, što je mnogo bolje od predviđene formulacije - zatvorska kazna od četiri godine; zbog toga, nadam se da ćete imati razumevanje za navedene argumente i da ćete prihvatiti predloženi amandman. Hvala.

Dame i gospodo, suština našeg amandmana nalazi se u veoma širokoj definiciji organizovane kriminalne grupe, koja je u Predlogu izmene i dopune Zakona formulisana tako da se pod organizovanom kriminalnom grupom iz stava 2. ovog zakona podrazumeva grupa od tri ili više lica koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi sticanja posredne ili neposredne finansijske ili druge materijalne koristi.
Pod drugom organizovanom grupom iz člana 2. ovog zakona podrazumeva se grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vršenja krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala.
Ovakva formulacija, kao što sam već u obrazlaganju našeg amandmana na član 1. ovog zakona izneo, zaista daje preširoka ovlašćenja za arbitrarnost onoga koji procenjuje šta je to organizovana kriminalna grupa i pod ovakvim definicijom ne nalaze se sva četiri elementa koja se kao nužni elementi za definisanje organizovanog kriminala javljaju u uporednom pravu.
Dakle, podsetiću vas ponovo na četvrti i najbitniji uslov, a to je da organizovani kriminal ne postoji i onaj ko se poziva na postojanje organizovanog kriminala mora da ima u vidu da je taj organizovani kriminal u neposrednoj vezi sa predstavnicima vlasti. Dakle, podsetiću vas samo na jedan primer. U Rusiji su se borci protiv organizovanog kriminala pozivali vrlo često na to da su to relikti prethodnog komunističkog sistema. Nažalost, i oni su pribegavali toj činjenici da je kriminal odraz društva u kome se javlja. Ne može to da bude samo odraz onog društva koje je bilo ranije u prethodnom društvenom ili političkom uređenju, već je to odraz ovog društva, koje je sada aktuelno i koje se sada razvija, koje danas živi.
Zbog toga je suština našeg amandmana da se definisanje organizovanog kriminala ne vezuje samo za postojanje organizovane kriminalne grupe, već da se pobroje svi elementi organizovanog kriminala iz uporednog prava kako ne bismo došli u situaciju da, na primer, Pera, Mika i Žika, koji su stali na jednom ćošku i dogovorili se da vrše neka krivična dela, mogu biti proglašeni za organizovanu kriminalnu grupu, pa zbog toga mogu da budu na udaru velikih represalija predviđenih ovim zakonom, u pogledu policijskog pritvora, u pogledu oduzimanja prava koja su zagarantovana evropskim i drugim međunarodnim normama.
Zbog toga smo predložili da je celishodnije definisati organizovani kriminal pod obrazloženjima, ako ne boljim, onda bar ovim koja su sadržana u Opštem krivičnom zakonu i Krivičnom zakonu Republike Srbije. Upotrebili smo tu formulaciju o Opštem krivičnom zakonu, mada se ne radi o opštem, već se radi o Krivičnom zakonu SRJ, koji je pak vezan za problematiku donošenja jedinstvenog krivičnog zakona; svi pravnici vrlo dobro znaju da ćemo imati i te kako mnogo posla da sve to uredimo, što neće moći da uradi niko drugi do Skupština Republike Srbije, ali možda u malo drugačijem sastavu i sazivu nego što je ova.
Dakle bolje je da upotrebimo formulaciju da su to krivična dela, dogovor za izvršenje krivičnih dela ili zločinačko udruživanje, nego definicija koja je predviđena po definiciji organizovane kriminalne grupe, date u Predlogu zakona. Moram da podsetim da je, recimo, u Sloveniji mnogo bolje rešena definicija same organizovane kriminalne grupe, što je moglo da se primeni i ovde, da je bilo dobre volje i da se ne predviđa, a što bi iz ove definicije organizovane kriminalne grupe moglo da se nasluti, izvesna zloupotreba ovakvih preširokih ovlašćenja policijskih organa u hapšenju, tačnije, privođenju, u određivanju policijskog pritvora. Da je postojala dobra volja i da su se u uporednom pravu iznalazila dobra rešenja, moglo je da se pogleda kako je to regulisano u antimafijaškom setu zakona same Italije, koja ima mnogo veće probleme sa organizovanim kriminalom nego što je to u našoj državi.
Međutim, suština našeg amandmana, da ne bih prekoračio vreme, jeste da se, ukoliko se ne nađe bolja definicija, makar upotrebljava formulacija koja se nalazi u Krivičnom zakonu SRJ, još uvek važećem, i Krivičnom zakonu Republike Srbije. Hvala.

Ovo je jedan od pokušaja gospođe iz SRS da amandmanski makar ublaži ono o čemu sam pričao u obrazloženju amandmana koji je podnela SPS. Dakle, suština njihovog amandmana jeste da se umesto reči "organizovana grupa od tri i više lica koja je u funkciji organizovanog kriminala" upisuju reči: "da su u njenoj organizaciji vršena krivična dela iz člana 1. stav 2. ovog zakona". Dakle, radi se o samoj organizaciji kriminalne grupe.
Podsetio bih vas na način na koji je, po izveštaju Senata SAD-a iz 1980. godine, u pogledu organizacije predstavljen tradicionalni model mafije, odnosno njene američke filijale Koza nostre, koja je sadržana od porodica, familija i strukturirana je na način koji dosta podseća na srednjovekovna društva. Dakle, oko same strukture kriminalne grupe. Na vrhu Koza nostre nalazi se vođa koji se označava kao don. Njegov zamenik je prvi sledeći. Između glavnog i njegovog zamenika se nalazi savetnik čiji je uticaj na donošenje odluka glavnog veći od zamenikovog. Njegova funkcija je, između ostalog, savetodavna. U isto vreme, on ima zadatak da održava kontakte sa spoljašnjim svetom, da zastupa interese porodice u pojedinim pravnim poslovima itd. Ispod zamenika se nalazi nekoliko kapetana, a ispod njih su organizovani vojnici.
Ovako predložena hijerarhija ima za cilj da predoči koliko je ta organizovana grupa zaista organizovana, za razliku od predložene formulacije u članu 2. stav 2, koja kaže - grupa od tri i više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela. Stav 3: "Pod drugom organizovanom grupom iz člana 2. ovog zakona podrazumeva se grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vršenja krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala". Ovako preširoka definicija zaista otvara široke mogućnosti za zloupotrebe.
Namerno sam pročitao ove izvode iz organizacije Koza nostre, iznete na debati o organizovanom kriminalu i upotrebi nasilja, da bih pokušao da predočim uvaženim poslanicima, koji su imali strpljenja da ostanu i u pet i dvadeset sa nama, neke od odredbi koje će, ukoliko budu usvojene, imati dalekosežne posledice na život u našem društvu, koje će naše društvo staviti možda najrigidnije po pitanjima ljudskih prava.
S tim u vezi, još jednom vas pozivam da krajnje ozbiljno shvatite ovu problematiku koja može ne samo da nam nanese štetu već i da nas stavi na zadnje mesto u Evropi, na kome nikad nismo bili. Neka je to na čast poslanicima koji će podržati ovakav predlog zakona. Mislim da je ovaj pokušaj SRS da makar malo ublaži predloženu formulaciju korektan, ukoliko ne prihvatite naše predloženo rešenje koje predviđa brisanje ovog člana. Ovo je makar korak nabolje.

Gospodo, predloženim članom 3. izmena i dopuna zakona o borbi protiv organizovanog kriminala kako se popularno zove, pravi se višestruka povreda odredaba Ustava Republike Srbije, odredaba same Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama koju je naša zemlja prihvatila nedavno, tačnije usvojena je u Skupštini Republike Srbije dana 26. februara 2003. godine;  niti je ovo obrazloženje da je ovo predloženo rešenje, dakle izmene i dopune zakona u ovakvom obliku, makar privremeno na 30, 60 ili 90 dana, opravdanje da se na jedan ovakav drastičan način poigravamo sa odredbama Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, usvojene i ratifikovane pre nekih mesec i po dana.

U dodatnim jemstvima, u slučaju lišavanja slobode zbog krivičnog dela ili prekršaja (član 15.) uhapšenom licu se mora odmah saopštiti da ima prava da ništa ne izjavljuje i da ima prava da na njegovom saslušanju prisustvuje branilac, a u stavu 2 - uhapšeno lice se mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati, izvesti pred nadležni sud. U protivnom, ono se pušta na slobodu.

Uz veliko žaljenje zbog događaja koji su se nedavno zbili u našoj zemlji - a to je sramota za svaku državu, koja želi da stvori pravni sistem i da sebe predstavi kao deo evropske civilizacije, za državu koja želi da na pragu 21. veka izgleda što modernije, što urednije i što kulturnije - ne možemo podržati predložena rešenja iz člana 3. ovog zakona, koja dozvoljavaju službenim licima Službe za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a da bez naredbe suda prinudno dovedu i preventivno, u cilju prikupljanja obaveštenja i dokaza, u prostorijama službe zadržavaju lica koja mogu da pruže ta obaveštenja, najduže 24 časa. To može da bude produženo na osnovu zahteva službenog lica službe i rešenja specijalnog tužioca za još 30 dana, jer je taj takozvani pretkrivični postupak regulisan odredbama Zakona o krivičnom postupku i Zakonom o unutrašnjim poslovima i odredbama Ustava i Povelje o građanskim slobodama i pravima. Zaista, taj policijski pritvor je, makar u ovakvom skraćenom obliku kako je predviđen u ovim odredbama koje sam do sada naveo, neprihvatljiv.

Da stvar bude još gora, lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo sa elementima organizovanog kriminala može se zadržati u prostorijama posebne pritvorske jedinice u trajanju do 30 dana, a uz odobrenje ministra unutrašnjih poslova može se produžiti zadržavanje takvog lica za još 30 dana, što hipotetički stvara mogućnost se lice koje je u istom postupku najpre privedeno u policiju za prikupljanje dokaza o organizovanom kriminalu, pa zadržano 30 dana, a kasnije na osnovu osnovane sumnje da je učestvovalo u vršenju organizovanog kriminala zadržano još 30 dana, pa na osnovu rešenja ministra još 30 dana, a ako se u međuvremenu pojavi i rešenje specijalnog tužioca, bude do četiri meseca u pritvoru, bez izvođenja pred sud i bez sudskog odobrenja.

Da li je moguće prihvatiti takvo rešenje, imajući u vidu stav 2. člana 15. pomenute Povelje o ljudskim pravima i slobodama. Ponavljam, uhapšeno lice mora se bez odlaganja, najkasnije u roku od 48 sati, izvesti pred nadležni sud. U protivnom, ono se pušta na slobodu.

Za obrazlaganje svih kasnijih odredaba ovog člana, a ima ih dosta, trebalo bi mi poviše vremena od pet minuta, ali ovo je najbitnija odredba i ovo su najbitnije karakteristike ovog člana i zbog toga smo mi predložili njegovo brisanje. Jer, smatramo da nikakvo, makar oročeno privremeno dejstvo ovakvih odredbi ne može da služi na čast nijednoj državi, pa ni našoj, bez obzira na to u kolikom se žaru borbe protiv organizovanog kriminala aktuelna vlast nalazila, jer zaista ...

(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)

... kršenje ljudskih prava na ovakav način ne služi na čast nikome, pa ni DOS-ovskoj većini. Hvala.

 

Zahvaljujem. Dakle, predloženi amandman jeste da se brišu samo članovi 15b, 15v i 15g. To bi posebno moglo da nas dovede u sumnju da se podnosioci amandmana slažu sa odredbama koje se nalaze u članu 15b i nadalje, da ne čitam. Nisam siguran, mislim da su podnosioci ovog amandmana podneli još jedan kojim predviđaju brisanje i tih odredaba.
Želim da napomenem da su ovakva rešenja zaista u neskladu sa odredbama iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja apsolutno navodi da (član 5. stav 1.) svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, niko ne može biti lišen slobode osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom: u slučaju zakonitog lišenja slobode na osnovu presude nadležnog suda. Tu je tačka. Ne bi trebalo da čitam uopšte ništa drugo. Ovo je dovoljno.
Dakle, ova evropska konvencija, usvojena 4. novembra 1950. godine u Rimu, apsolutno zabranjuje ne samo ove odredbe iz člana 15b i nadalje, već druge stvari koje su predviđene u članu 3. predloženih izmena i dopuna zakona. Još jednom moram da vas podsetim da se ovim omogućava državi ili izvršnoj vlasti, konkretno organima službe za borbu protiv organizovanog kriminala, da uz saglasnost specijalnog tužioca ili zamenika javnog tužioca (koga odredi specijalni tužilac da odlučuje u slučaju njegovog odsustva) odlučuju o zadržavanju lica. Naknadnim rešenjem ministra nadležnog za unutrašnje poslove to može da naraste do višemesečnog pritvora, bez sudskog osnova i bez presude nadležnog suda. To je, najblaže rečeno, velika sramota, bez obzira na to što smo čuli u obrazloženju, da će ovaj zakon biti oročen i da će biti u primeni samo izvesno vreme, dok traje pojačani oblik borbe protiv organizovanog kriminala.
Naprotiv, mišljenja sam da borba protiv organizovanog kriminala treba da ima konstantno obeležje i ne treba da bude oročena, ali da treba da bude u skladu sa odredbama koje su na međunarodnom planu važeće u toj oblasti. Zbog toga, možemo, ukoliko želimo da dođemo do boljih rešenja, koristiti iskustva iz Slovenije koja je u zakonu o krivičnom postupku definisala izvesne oblike borbe protiv organizovanog kriminala i iz antimafijaških zakona Italije, iz antimafijaških zakona ili zakona o borbi protiv organizovanog kriminala SAD-a; tako možemo doći do konstantnih rešenja koja će predstavljati i ubuduće osnovu za borbu protiv organizovanog kriminala, borbu protiv nečega što je boljka svih država i svih društava unazad 100-200 godina. Podsetiću vas na odredbe kojima su regulisana obeležja mafije u SAD-u. Dakle, ni nama ne treba ad hok zakon koji ćemo menjati nakon 90 dana, već nam trebaju stalna zakonska rešenja koja će predstavljti trajni osnov za borbu protiv tog organizovanog kriminala.
Ne bih želeo dalje da komentarišem. Predlažemo brisanje ova tri člana.
Mislimo da se radi i o brisanju ostalih delova člana 3. predloženog zakona. Osnove zbog kojih je makar parcijalno potrebno podržati ovakav amandman nalaze se u tome da nijedna država ne sme sebi da dozvoli taj luksuz da dozvoljava - suprotno odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - zadržavanje bilo kog lica u policijskom pritvoru bez sudske saglasnosti.

Dame i gospodo, moram najpre da kažem nekoliko reči o proceduri u okviru koje smo dobili materijal za ovu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije, i zaista, moram da izrazim nezadovoljstvo činjenicom da smo mogli da se upoznamo sa ovim materijalom, koji apsolutno zavređuje pažnju svih poslaničkih grupa i svih poslanika, u minut do 12, da zaista taj način nije dobar, ako želimo da postignemo nekakvu saglasnost, da ne kažem konsenzus oko tako važnih pitanja, kao što su sporazumi država članica o definisanju konačnog statusa i Predlog zakona o ministarstvima.
Mislim da je zaista vrlo bitno da se poslanici na vreme upoznaju sa dnevnim redom, da imaju vremena da se pripreme da mogu da obrade na adekvatan način materijal za sednicu, kao i da budu obavešteni na pravilan način o zakazivanju sednice Republičke skupštine, a ne da to čujemo sa medija, jer ja poziv za današnju sednicu nisam dobio zvanično.
Dalje, pošto sam letimično uspeo da se upoznam sa odredbama Predloga odluke o prihvatanju sporazuma država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija iz člana 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, moram da kažem na početku, malo u šali ali većinom u zbilji, već u samom naslovu ovog predloga odluke vidi se suština, a to je sporazum država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija.
Konačni status organa i organizacija državne zajednice Srbije i Crne Gore, po onome što čujemo iz izjava zvaničnika iz Crne Gore, vrlo je jasan, za dve ili tri godine ta državna zajednica neće biti državna zajednica i država Crna Gora, koja je sada, malo pod pritiskom, a malo pod nekakvim svojim obrazloženjima i objašnjenjima, tvorila i tvori ovu državnu zajednicu, poći će svojim putem.
Ono što sam kao pravnik mogao da primetim, to je da zaista za jedan ugovor, a ugovor jeste suština na kojoj se konstituiše državna zajednica Srbije i Crne Gore, podrazumeva saglasnost najmanje dveju strana, strana ugovornica, i opet se vraćam na tvrdnju crnogorskih zvaničnika - njihova saglasnot za ograničeno vreme trajanja državne zajednice Srbije i Crne Gore jeste jedino validna i jedino prisutna.
Zbog toga, i ova odluka koju danas razmatramo, može da bude usvojena. Naravno, biće usvojena odlukom skupštinske većine, ali kao i niz drugih pitanja koja se tiču konstituisanja i rada organa državne zajednice Srbije i Crne Gore biće samo privremenog karaktera i neće imati dugoročnog efekta.
S tim u vezi, kao predlagač Predloga zakona o ministarstvima, opet povezano sa konstituisanjem državne zajednice Srbije i Crne Gore i sa prenošenjem nadležnosti sa saveznog na republički nivo, u skladu sa Ustavnom poveljom, vidimo konstituisanje velikog državnog aparata, ali pre nego što krenem u obrazlaganje samog tog državnog aparata, moram da iznesem jedan vrlo diskutabilan član i da prokomentarišem taj član, a to je član 32, u kome se republičkim zakonom određuje da danom stupanja na snagu ovog republičkog zakona prestaju sa radom Savezna uprava carina, Savezni sanitarni, veterinarski i fito-sanitarni inspektorat, Savezni devizni inspektorat i još tri savezna inspektorata.
Dakle, nonsens je u tome da se republičkim zakonom ukida ili reguliše prestanak rada saveznih inspektorata i saveznih organa. Moram sa žaljenjem da konstatujem da uređenje državne uprave neće mnogo doprineti podizanju kvaliteta života u Srbiji i Crnoj Gori, jer zaista, i pored činjenice da državni aparat predstavlja važnu kariku u funkcionisanju države, složićete se da suština nije u upravi, već u proizvodnji.
Danas u Srbiji i Crnoj Gori sva preduzeća beleže pad proizvodnje i to je ono što krucijalno utiče na pogoršanje životnih uslova u našoj zemlji; na pad standarda, na povećanje broja nezaposlenih, koji se opasno približio cifri od milion, pa možda čak i nešto više, a mi se ovde po ko zna koji put, i još koliko puta ćemo se baviti pitanjima uređenja državne uprave, prekrajanjem država, uređenjem nekakvih trivijalnih stvari, koje ipak ne mogu da doprinesu poboljšanju životnih uslova u našoj zemlji.
Dakle, ovaj predloženi aparat državne uprave jeste preglomazan, ali sve to ide na odgovornost DOS-ovske većine u ovom parlamentu. SPS neće podržati predlog zakona.

Dame i gospodo, duže vreme nisam želeo da poverujem u neka upozorenja, nekih od nosilaca vrlo istaknutih titula iz oblasti prava, a to je da su sve mere koje su u zadnjih nekoliko godina donesene u oblasti pravosuđa dovele do vrlo teškog stanja u toj oblasti. Danas, nakon povlačenja iz procedure zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, zaista imam još jedan razlog više da poverujem u te njihove tvrdnje.
Naime, suština našeg izlaganja danas i mog predloga jeste da Vlada Republike Srbije i ministar povuku iz procedure sve zakone, kako bismo imali prilike da se bolje osvrnemo, tačnije, kako biste imali prilike da se bolje osvrnete na sve one odredbe koje su osporene odlukama ili rešenjima. Izvinite, gospođo Mićić, da li možete da opomente ministra da mi više ne dobacuje i da me sasluša.
Dakle, suština našeg predloga je da povučete iz procedure sve predloge za izmenu i dopunu seta zakona iz pravosuđa, kako biste malo bolje pogledali rešenje o obustavljanju od izvršenja svih odredaba zakona i o sudijama, kako biste mogli da sagledate svu negativnost povlačenja samo jednog dela pravosudnih zakona, znači zakona o sedištima i područjima sudova i kako biste sve to mogli da dovedete u jednu pravnu konstrukciju, koja će značiti koliko-toliko zatvaranje pravnih praznina koje su nastale rekonstituisanjem apelacionih sudova u roku koji je bio predviđen za 1. mart 2003. godine.
Međutim, da bih obrazložio sve ove tvrdnje, moram da se pozovem na obrazloženja koja ste naveli za podnošenje Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o uređenju sudova, gde kažete - budući da se nadležnost apelacionih sudova ne prostire na celoj teritoriji Republike, apelacioni sud nije republičkog ranga, te ne može biti osnovan Zakonom o uređenju sudova. Rešenja iz Zakona o uređenju sudova dalje ostaju da važe.
Povukli ste konstituisanje apelacionih sudova na jedan prvobitno predloženi način, od strane predlagača DSS-a. Povukli ste zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Razumem da ste povukli zbog toga što je član 3. ovog zakona zaista bio loš i zaista omogućavao odricanje od suvereniteta na delu teritorije naše zemlje. Međutim, morate da vodite računa da se povlačenjem zakona, u celini, stvara dodatna pravna praznina.
Zbog toga je savet nas iz SPS-a da bi što pre trebalo konstituisati apelacione sudove. Što pre bi trebalo popuniti pravnu prazninu koja je nastala od 1. marta do danas. Što pre bi trebalo omogućiti svim postupcima koji su počeli da se vode na osnovu... nažalost, ne popunjavate, povlačite samo zakon iz procedure na jedan vrlo polovičan način. Vi ne uređujete, nego dalje komplikujete i stvarate konfuziju u oblasti pravosuđa.
Dakle, najbolje bi bilo da povučete sve zakone iz procedure, da ih ponovo preradite, a posebno Zakon o sudijama koji mora da ima u vidu odredbe rešenja Ustavnog suda Republike Srbije kojima je obustavljeno izvršenje pet članova zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama iz jula 2002. godine; ode ministar pa neće čuti, ali pročitaću vam za svaki slučaj - ukoliko bi se odvojili predsednici sudova od vršenja sudijske funkcije, koja je osnov za njihov izbor, to bi onemogućilo u sudovima, a naročito sa manjim brojem sudija, obrazovanje vanraspravnih veća koja odlučuju po hitnom postupku, odnosno zahtevalo bi, što je najfrapantnija stvar, delegiranje sudija iz drugih sudova. To bi izazvalo neotklonjive štetne posledice u radu tih sudova.
Takođe, time bi bilo usporeno ostvarivanje Ustavom utvrđene funkcije suđenja u oblasti zaštite slobode i prava građanina, zakonom utvrđenih prava i interesa pravnih subjekata, a posebno bi to bilo od uticaja i na neblagovremeno odlučivanje u oblasti obezbeđivanja ustavnosti i zakonitosti.
Osim toga, osporene odredbe zakona kojima je predviđeno da članove Velikog personalnog veća bira Narodna skupština, odnosno nadležni odbor Narodne skupštine ima supsidijarno pravo predlaganja prava za sudije u odnosu na Visoki savet pravosuđa, mogle bi imati neotklonjive posledice, štetne za ostvarivanje Ustavom utvrđenog položaja i uloge Vrhovnog suda i drugih organa sudske vlasti.
Sva ova rešenja morala bi biti predmet izmene i dopune Zakona o sudijama, a ne da se Zakon o sudijama nalazi u jednom krnjem izmenjenom obliku danas u skupštinskoj proceduri, stvljanjem u skupštinsku proceduru prekjuče, bez mogućnosti da iko podnese amandman, bez mogućnosti da se bilo ko upozna sa detaljnim odredbama tog zakona, a to je konstatovano i na Odboru za pravosuđe, ne znam da li je i na Zakonodavnom odboru.
Međutim, današnje povlačenje jednog iz seta pravosudnih zakona samo će dodatno zakomplikovati stvar i stvoriti još veći pravni haos. Kakve će posledice proizaći iz toga, videćemo. To mogu da posvedoče brojni advokati i nosioci pravosudnih funkcija u zemlji. Šta će se desiti sada, kada se apelacioni sudovi ne konstituišu i dalje ne rade i dalje na postoji mogućnost podnošenja pravnih lekova na prvostepene presude, zaista niko ne može da predvidi.
Samo je jedno izvesno i samo je jedno tačno: očigledno je da Vlada Republike Srbije ne želi da stvori stabilizaciju u oblasti sistema pravosuđa. Očigledno da izvršna vlast kroz Vladu Republike Srbije želi da ostvari supremaciju i još veći stepen kontrole nad sudskom vlašću. U prilog toj tvrdnji ide sledeća tačka dnevnog reda koja predviđa razrešenje sudija na osnovu ispunjavanja uslova za odlazak u penziju, što je i do sada moglo da bude urađeno, ali tek danas, nakon uvođenja vanrednog stanja i to pitanje se stavlja na dnevni red.
Još jednom ću da izložim suštinu našeg predloga, a to je povlačenje svih ovih izmena i dopuna zakona iz oblasti pravosuđa na dodatnu doradu, kako ne bismo bili dovedeni u sličnu situaciju nakon mesec ili dva ili dva, tri dana, ko zna, kako je krenulo Ministarstvo za pravdu. Juče je stavilo u proceduru jedan zakon, a danas je povuklo treći zakon, sutra će staviti četvrti, a prekosutra ko zna koji.
Narodna skupština Republike Srbije, i pored činjenice da je u novembru 2001. godine raspravljala i usvojila set pravosudnih zakona, da je u julu 2002. godine usvojila set izmena i dopuna zakona o pravosuđu, koji je kasnije osporen od Ustavnog suda, danas raspravlja ponovo o pravosuđu. Ljudi, da li ova skupština misli da radi nešto drugo, ili ćemo se samo baviti pravosuđem?
Nadam se da nećemo biti dovedeni u situaciju da možemo samo da konstatujemo da je pravosuđe pod totalnom ingerencijom izvršne vlasti, da nećemo morati tome da prisustvujemo, a mi iz SPS-a sigurno to nećemo, ukoliko bude slučaj proglašenja totalne supremacije izvršne vlasti nad sudskom, pošto se o supremaciji izvršne vlasti nad zakonodavnom već dosta toga pričalo i dosta toga u praksi potvrdilo.
Još jednom ističem, ukoliko se želi da se stvori osnov za pravnu stabilnost, osnov za ozbiljno shvatanje naše države i u međunarodnim okvirima, ne smemo mi kao zakonodavna vlast, a ovo posebno upućujem predstavnicima vladajuće većine, predstavnicima DOS-a - ne smete se na ovakav bahat i necivilizovan način odnositi prema pravosuđu. Promene u tom sistemu se vrše možda jednom u pedeset, sto godina. Vi ste za godinu i šest meseci tri puta iz temelja menjali suštinu uređenja pravosudnog sistema.
Najpre su konstituisani apelacioni sudovi tj. Apelacioni sud na republičkom nivou sa tri odeljenja, što je predlog DSS-a. Zatim ste na predlog Vlade i ministra Batića doneli izmene i dopune kojima se konstituišu posebni apelacioni sudovi i to četiri. Prekjuče ste se vratili na prvobitno rešenje, a danas se vraćate na neko treće za koje niko nije siguran kakvo će da bude.
Pa, zato, gospodo, još jednom vas pozivam, imajte u vidu da je oblast sudstva i pravosuđa izuzetno bitna i da će ova igra sa pravosuđem samo doprineti dodatnom destabilizovanju naše zemlje, jer kada se destabilizuje jedan od tri stuba svake države, a to su sudstvo i pravosuđe, onda vrlo lako može da padne i država. Nadam se da nećemo biti dovedeni u situaciju da nam neko sutra kaže da nismo sposobni da upravljamo i vladamo samim sobom i da nam je potreban neki mentor iz inostranstva.
U nadi da ćete usvojiti predložena rešenja SPS-a o povlačenju svih ovih zakona iz procedure, zahvaljujem vam se i mislim da se neće obistiniti ono što sam danas komentarisao, ne dao bog. Hvala.

Dame i gospodo, samo podsećanja radi, u julu 2002. godine bilo je nekoliko amandmana koji su predviđali menjanje nadležnosti okružnih sudova u pogledu vođenja postupka prema maloletnicima. Mislim da je predlog iznelo Udruženje sudija ili neko drugo društvo i pri tom je nekoliko poslanika obrazlagalo amandmane koji su predlagali prenošenje nadležnosti vođenja krivičnih postupaka prema maloletnicima na opštinske sudove.
Dve intencije su tada bile suprotstavljene. Jedna je intencija dostupnosti vođenja postupka ili odbrane dostupnosti sudova maloletnicima, s obzirom da se veliki broj krivičnih postupaka vodi prema maloletnicima i s obzirom na to da, usled lošeg ekonomskog stanja, maloletnici nisu u mogućnosti da zastupaju svoje interese na adekvatan način ispred okružnih sudova, a tome je suprotstavljena tendencija vođenja kvalitetnog postupka prema maloletnicima.
S obzirom da se radi o specifičnoj pravnoj oblasti i o specifičnom delu populacije, dakle, maloletnim licima koja su počinioci krivičnih dela, ipak je nakon jula 2002. godine skupštinska većina odbacila postojeće amandmane kojima se predlagalo prenošenje vođenja postupka prema maloletnicima na opštinske sudove. Sada, dakle u martu 2003. godine, Vlada, koju podržava skupštinska većina, predlaže prevođenje postupaka prema maloletnicima na opštinske sudove. Dakle, radi se o diskontinuitetu.
Smatram da je zaista potrebno obezbediti prioritet vođenja kvalitetnijih postupaka prema maloletnicima u odnosu na dostupnost sudija, tačnije dostupnost maloletnika tim sudovima, ali je zaista teško objasniti zbog čega se pravi takav diskontinuitet, i na ovom slučaju se potvrđuje da Vlada nema jasne stavove u pogledu pravosuđa i da ih menja od slučaja do slučaja.
Takođe, što se tiče nadležnosti prema vođenju postupaka u sferi privrede, mislimo da je, s obzirom na težinu krivičnih dela koja mogu da budu izvršena u toj oblasti, ipak bolje da okružni sudovi imaju nadležnost i u toj oblasti.