dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, poštovana predsednice, smatrao sam neophodnim da se postojeći član 2. Zakona o zaštiti zemljišta koji glasi – odredbe ovog zakona primenjuju se na zemljište kao prirodni resurs, bez obzira na oblik svojine njegovu primenu i korišćenje dopuni, tako da glasi – odredbe ovog zakona primenjuje se na sve tipove zemljišta Republike Srbije kao prirodni resurs bez obzira na oblik svojine, njegovu namenu i korišćenje.
Dakle, ključne reči koje se dodaju jesu – sve tipove zemljišta Republike Srbije, a razlozi zbog kojih član 2. Zakona o zaštiti zemljišta treba dopuniti rečima – sve tipove zemljišta Republike Srbije nalazi se u sledećem.
Kada kažemo na sve tipove zemljišta, onda ukazujemo na heterogenost zemljišta Republike Srbije, odnosno ukazujemo da je zemljište Republike Srbije heterogeno što je svakako komparativna prednost u odnosu na zemljište država u okruženju. Kada kažemo sve tipove zemljišta, onda obuhvatamo sve tipove zemljišta jer svaki tip zemljišta poštujemo i ima svoju prirodnu vrednost i na taj način obuhvatamo i tipove zemljišta ganjača i tipove zemljišta smonica i tipove zemljišta černozem itd.
Kada kažemo Republika Srbija, mi na ovaj način definišemo teritorijalni okvir na koji se primenjuje Zakon o zaštiti zemljišta, imajući u vidu da je Zakon o zaštiti zemljišta zakon Republike Srbije, logično je da je njegova teritorija, odnosno primena ovog zakonskog rešenja se nalazi na teritoriji Republike Srbije.
Kao četvrto, ovim rešenjem se obezbeđuje kompleksnost Zakona o zaštiti zemljišta, ovim se dobija na njegovoj celishodnosti. Ovim zakon dobija kompleksnost i potpunost i naravno, poseban značaj i draž ovog zakona jeste što ni jedna zemlja u okruženju nema zakon o zaštiti zemljišta. Jedino Hrvatska ima predlog sličnog zakona o zaštiti zemljišta, ali još uvek nije donet u njihovom saboru.
Hvala Vladi Republike Srbije na razumevanju, hvala vama poštovana ministarko i vašim saradnicima na razumevanju i prihvatanju ovog amandmana. Želim samo još jednom da ponovim da Zakon o zaštiti zemljišta zajedno sa Zakonom o izmenama i dopunama poljoprivrednog zemljišta ima punu primenu i pune efekte kada se gledaju i sinergiji, odnosno zajednički, čime Zakon o poljoprivrednom zemljištu, odnosno njegove izmene i dopune otvaraju vrata investitorima i unapređuju poljoprivrednu proizvodnju, a Zakon o zaštiti zemljišta omogućuje da se na pravi način koristi zemljište za generacije i generacije koje dolaze.
Nema sumnje da država Srbija sa ova dva zakonska rešenja ide još jače u reforme. Hvala, želim vam sve najbolje.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, poštovani predsedavajući, Srbija dugo čeka na donošenje izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu o kojima mi danas raspravljamo i mogu slobodno reći da Srbija možda i predugo čeka na ovaj zakon, odnosno na zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu iz prostog razloga što će ove popravke u osnovnom zakonodavstvu o poljoprivrednom zemljištu, omogućiti ozbiljne preduslove za značajan  i veliki napredak poljoprivredne proizvodnje.
Nema sumnje da je ovo još jedan u nizu reformskih zakona o kojima smo raspravljali, koje smo donosili i o kojima ćemo raspravljati. Svakako izrazito reformski zakon, a koncept koji propagira jeste svakako odvažan i hrabar. Odvažan i hrabar u smislu da prethodne vlade i parlamenti, u kojima nije učestvovala SNS, nisu smogli snage da se odupru različitim interesima, nisu smogli snage da protivureče različitim tajkunskim lobima, različitim interesnim organizacijama i udruženjima, pa umesto da se oda priznanje ovom parlamentu i Vladi koja je našla rešenje i smogla snage da utvrdi zakonsku regulativu, odnosno izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu koje predstavljaju radikalni zaokret i svakako zaokret u napred, mi slušamo optužbe kako su ove izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu u stvari ne transparentne i štetne.
Ja bih se zbog toga koncentrisao, pre svega, na članove zakona koji su bili predmet najžešće kritike, a u stvari članovi Zakona koji su bili predmet najžešće kritike su samo jedan veliki korak napred za razvoj poljoprivredne proizvodnje i za razvoj interesa države Srbije.
Naime, u članu 3. izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a koji se odnosi na član 60. osnovnog Zakona o poljoprivrednom zemljištu, navodi se, citiram: „ako jedinica lokalne samouprave ne donese program iz stava 2. ovog člana, u skladu sa odredbama ovog člana, ministar nadležan za poslove finansija na predlog Ministarstva privremeno obustavlja prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, odnosno pripadajućeg dela poreza na zarade toj jedinici lokalne samouprave dok tu obavezu ne izvrši“, kraj citata.
Dakle, lokalne samouprave koje ne donesu program zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta ostaće bez dela transfernih sredstava koji se tiču poreza na zarade.
Drugim rečima, neće biti više u Srbiji lokalnih samouprava, neće biti u Srbiji i više opština i gradova koje neće imati svoje programe zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, jer ne poznajem ni jednu lokalnu samoupravu, bilo opštinu, bilo grad, koji će se bi dozvoliti takav luksuz da ostane u ovako kriznim vremenima bez ovako bitnog i važnog transfera koji se tiče dela poreza na zarade.
U istom tom članu još jedna izmena, svakako vredna pažnje. U članu 3. izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koji se odnosi na osnovni zakon član 60. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, navodi se da će program doneti predsednik opštine ili gradonačelnik, što je bio slučaj i ranije na osnovu pribavljenog mišljenja komisije, koja će u svom sastavu imati najmanje polovinu poljoprivrednika kojima se sada priključuje i mišljenje diplomiranog inženjera poljoprivrede. Nakon toga, ovaj program se dostavlja Ministarstvu poljoprivrede na saglasnost.
Na ovaj način obezbeđena je dopuna prve faze transparentnosti u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, iz prostog razloga što imamo činioce koji u samom startu, prilikom utvrđivanja programa zaštite, uređenja i korišćenja zemljišta, imaju više instituta, odnosno više nivoa vlasti i organizacija su uključeni. Naime, predsednik opštine, odnosno gradonačelnik donosi program uređenja, korišćenja i zaštite poljoprivrednog zemljišta na predlog komisije koja ima višečlani sastav, od čega bar polovina moraju biti poljoprivrednici, i sada se, po novome, njima pridružuje u radu diplomirani inženjer poljoprivrede, koji će svakako doneti i doprineti kvalitetu prilikom izrade istih programa. Taj program se, naravno, dostavlja službama Ministarstva poljoprivrede i u taj program će imati uvid i ministar poljoprivrede.
Vidite da je tu uključeno pet elemenata koji prate, od samog starta, donošenje i usvajanje programa korišćenja, uređenja i zaštite poljoprivrednog zemljišta, pa zato kažem da je u samoj početnoj fazi utvrđen i obezbeđen prvi i osnovni uslov transparentnosti.
Idemo dalje oko članova gde se najviše podigla galama i halabuka od strane, da kažemo, pojedinih narodnih poslanika. Imamo dva slučaj zakupa: pravo prečeg zakupa i pravo prvenstva zakupa.
Ja bih član 7. u stavovima citirao: „Pravo prvenstva zakupa“, čisto da se zna zbog javnosti o čemu se ovde radi, šta mi narodni poslanici raspravljamo i šta ćemo usvojiti, da bude poznato pravnim i fizičkim licima i građanima i uopšte narodnim poslanicima koji se možda nisu detaljno bavili ovom temom i do kraja, „na period od 30 godina ima pravno lice koje je upisano u Registar poljoprivrednih gazdinstava i nalazi se u aktivnom statusu i koje dostavi investicioni plan na koji saglasnost, uz predlog mera, za realizaciju zakupa daje komisija koju obrazuje ministar nadležan za poslove poljoprivrede“, pa se dalje navodi „da to zemljište ne može da iznosi više od 30% ukupne površine poljoprivrednog zemljišta“ itd, itd.
Dakle, saglasnost na investicioni plan i predlog mera daje komisija koju obrazuje ministar nadležan za poslove poljoprivrede, a nakon čega se predlog dostavlja jedinici lokalne samouprave koja donosi odluku o prvenstvu zakupa u roku od 30 dana. Možemo da pitamo – šta je tu sporno? Šta je sporno da neko pravno lice u ministarstvu, službi, ministru dostavi investicioni plan, da ministar formira komisiju sastavljenu od stručnih ljudi, koji će izvršiti ocenu tog investicionog plana, pa da nakon toga kompletnu dokumentaciju sa investicionim planom, koji obuhvata broj zaposlenih, koji obuhvata obim investicija, koji obuhvata prihode, koji obuhvata efekte ovakvih ulaganja po osnovu prava prvenstva zakupa, dostavi jedinici lokalne samouprave na odlučivanje u roku od 30 dana?
Dakle, opet stvari dolaze kod jedinice lokalne samouprave na čijoj će se teritoriji, i to treba da znaju jasno i glasno lokalne samouprave i svi gradonačelnici i predsednici opština, odlučiti da li će se tom investitoru dozvoliti pravo prvenstva zakupa na području za određeno poljoprivredno zemljište koje se nalazi na njihovoj teritoriji.
Računamo da će lokalne samouprave savesno postupati iz razloga što se odborničkim klupama nalaze odbornici koji su izraz volje građana, stanovništva određene opštine, da će oni voditi računa o investicijama koje im se nude iz Ministarstva poljoprivrede. I ako lokalna samouprava proceni da je ta investicija kvalitetna i dobra za njihovu sredinu, u roku od 30 dana donosi odluku da se navedeni investicioni projekat implementira na teritoriji lokalne samouprave. Zato kažem da je ovo izrazito transparentno, da skraćuje proceduru, ali da je jedna odluka koja obezbeđuje ozbiljan pristup prema potencijalnim, domaćim, bilo stranim investitorima.
U drugom slučaju, prava prečeg zakupa, procedura je obrnuta na neki način da kažemo, jer pravo prečeg zakupa sprovodi jedinica lokalne samouprave, raspisivanjem javnog poziva, a pravo prečeg zakupa ima, u prvom slučaju, vlasnik sistema za navodnjavanje, odvodnjavanje, ribnjaka, poljoprivrednog objekta i višegodišnjih zasada. U drugom slučaju, vlasnik domaćih životinja, odnosno vlasnik ili zakupac objekata za gajenje tih životinja. Po meni je ovo logično. Logično je da onaj koji ima ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju ima i pravo prečeg zakupa. Za mene je ovo logično, da onaj koji ima i koji je u poljoprivrednoj proizvodnji uložio u sisteme za navodnjavanje, koji je uložio u sisteme odvodnjavanje, onaj koji je vlasnik domaćih životinja, onaj koji je vlasnik objekata jer ima u zakupu objekte koji služe za držanje istih životinja da ima pravo prečeg zakupa.
Na ovaj način mi podstičemo i motivišemo, ali u ovom slučaju i pravna i fizička lica da vrše dodatna ulaganja u svoju poljoprivrednu proizvodnju, da dodatno unaprede svoj poljoprivredni rad, da dodatno ohrabrimo na ovaj način i motivišemo da budu uspešniji i budu efikasniji u svojoj poljoprivrednoj proizvodnji. Logično je, i za mene lično ovde nema ničeg spornog, posebno zbog sledećeg praktičnog primera koji ću vam navesti, a koji se dešava na teritoriji Pčinjskog okruga, preciznije Opštine Vladičin Han.
Naime, na teritoriji Pčinjskog okruga, tačnije sa matičnim sedištem u opštini Vladičin Han 90-tih godina poslovalo je društveno preduzeće poljoprivredni kombinat „Delišes“ i verujem da pripadnici starijih generacija znaju za robnu marku „Hani“ sokova, „Hani“ kašica, finalnih proizvoda voćarske i povrtarske proizvodnje koji su dolazili iz tog poljoprivrednog kombinata.
Ovaj kombinat je imao hiljadu zaposlenih u okviru svoje kompanije i imao je preko 1.500 kooperanata koji su egzistirali, poslovali i radili na teritoriji opštine Vladičin Han i Pčinjskog okruga. Nema bučnih predstavnika opozicije da čuju ovo kako je nakon 2000-tih godina i ovaj poljoprivredni kombinat kao i sva druga preduzeća u društvenom vlasništvu u Vladičinom Hanu i na teritoriji uglavnom Pčinjskog okruga, završio svoju sudbinu apsolutnom propašću. Gde je propala fabrika omotnog papira i ambalaže koja je nekada zapošljavala hiljadu i sto ljudi? Gde je propala fabrika nameštaja, poznatija kao „AD Sloga“ koja je zapošljavala 830 radnika? Gde je propala „Južna Morava„ koja je zapošljavala oko 150 radnika, inače fabrika kablova za užad i za dalekovode? Gde je propao „Hanplast“ fabrika cerade i ceradnog platna koje je zapošljavala svojevremeno blizu 200 radnika? Gde su propale fabrika cigle oko 300 radnih mesta itd. U tom propadanju i društveno preduzeće, ovaj poljoprivredni kombinat pod nazivom „Delišes“ nažalost je završio tragično, da kažemo, u ekonomskom smislu svoju sudbinu.
Dobra vest je da smo mi za četiri godine upravljanja lokalnom samoupravom Opštine Vladičin Han uspeli da pokrenemo 60% svih ovih kapaciteta koji su zatvoreni, naravno zahvaljujući podršci Vlade Republike Srbije. Čuli ste, najavljena je investicija i od 800 zaposlenih kompanija „Teklas“ u toj fabrici nekada nameštaja, danas će se baviti proizvodnjom auto-delova i upošljavati 800 ljudi. Fabriku kablova i dalekovoda za užadi takođe pokrećemo sa 60 radnika, mlekaru koja upošljava 50 tu će uposliti do 100 radnika.
Da se vratimo na temu dnevnog reda, da ne odstupamo a to je propast kombinata „Delišes“, jedino sa ove distance gledano što se tom prilikom pozitivno desilo jeste što je „Nektar“ iz Bačke Palanke kupio jedan deo tog kombinata, to je fabrika koncentrata i on upošljava u svojim pogonima oko 100 radnika. Ove godine je na preporuku Vlade i premijera i ovom prilikom se javno zahvaljujem premijeru Vlade Republike Srbije, to je govorio i sam vlasnik preduzeća, odlučio da poveća svoje prerađivačke kapaciteta, pa je instalirao još 50 cisterni o povećao broj zaposlenih na postojećih 100 na određeno vreme, zaposlio je još 150 sezonaca.
Interesantno je da tih 150 sezonskih radnika radi i dan danas u ovoj kompaniji na preradi voća i povrća, pre svega voća u faze poluproizvoda ili gotovih proizvoda finalne proizvodnje.
Sada ova kompanija kako vidimo, polako pretenduje da zauzme pozicije koje je nekada imao „Delišes“, ali za tako nešto ovoj kompaniji je potrebna sirovinska baza. Da bi imala sirovinsku bazu, potrebno je poljoprivredno zemljište i mi u Vladičinom Hanu imamo 300 hektara na raspolaganju poljoprivrednog zemljišta koje se ne obrađuje punih 15 godina. Ne obrađuje se iz prostog razloga što najduži rok izdavanja u zakup tog poljoprivrednog zemljišta može biti do tri godine. Koji to investitor može i koja kultura u oblasti voćarstva može da se uloži i da za vremenski period od tri godine, kada treba da prorodi, kada treba da da u vremenskom periodu do pet godina pun rod, njima ističe zakup i praktično ispada da onaj drugi ponuđač koji na javnom pozivu dobije isto zemljište sada treba da ubere rezultate i plodove rada investitora koji je uložio u sadnju i negovao sadnice do tri godine.
Dakle, ne mogu da shvatim da neko bude protiv ovakvih investitora koji mogu da ponude ovakve investicione planove i da ovakav investitor ne zaslužuje i ne treba da dobije poljoprivredno zemljište u zakupu do 30 godina, da uposli još berača, rezača, mehanizaciju, da na tim mehanizacijama uposli vozače, da samim tim poveća i svoje hladnjačke kapacitete jer sada ima 6.000 tona, povećaće potrošnju električne energije, samim tim povećanje prihod EPS-u.
Na ovan način moraće da uposli i dodatne tehnologe u procesu prerade i proizvodnje poluproizvoda ili gotovih proizvoda i naravno, uposliće najmanje još 200-300 sezonskih radnika.
Zašto bi bilo ko bio protiv rasta poljoprivredne proizvodnje, zašto bi bilo ko bio od narodnih poslanika protiv povećanja broja zaposlenih,zašto bi bilo ko od nas bio protiv povećanja izvoza, jer će verovatno veliki deo proizvodnje završiti i u izvozu. Zašto bismo na ovaj način bili protiv dodatnih prihoda koje ostvaruje država, protiv dodatnih prihoda koje ostvaruje lokalna samouprava, protiv dodatnih prihoda koje ostvaruje sama kompanija koja bi verovatno iz dodatnih prihoda uložila u nove kapacitete. Na ovaj način smanjujemo deficit, na ovaj način smanjujemo i javni dug.
Nasuprot ovome, imamo površine na teritoriji Srbije koje intenzivno zarastaju u korov i šiblje i sve ove destinacije su potencijalna područja za ulaganje investitora, pravnih lica sa ovakvim investicionim planom.
Samo da kažem da grad Leskovac ima takvih površina oko 50.000 hektara, Aleksinac ima 1200 hektara poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srbije, Trgovište 800, Niš oko 1000. Kažem, sve su to potencijalne destinacije za ovakve investicije koje mogu da ulažu u svoje poljoprivredne kapacitete i koje mogu da ulažu u prerađivačke kapaciteta. Zato kažem da su ovo dobre destinacije, bilo za domaće, bilo za strane investitore, bez obzira da li se radi o „Tenisu“ iz Nemačke ili se radi o investitorima iz Arapskih emirata ili se radi o domaćem investitoru kao što je „Nektar“. Svi investitori u ovom smislu, u ovom kontekstu su dobro došli.
Želim samo, jesam odužio, par komentara na Zakon o zaštiti zemljišta. Zaista i ovaj zakon zaslužuje pažnju, nimalo manje u odnosu na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, iz prostog razloga ako znamo da su tri najvažnija prirodna resursa za opstanak živog sveta voda, vazduh i zemljište i da država Srbija ima Zakon o zaštiti vode i vazduha.
Krajnje je bilo vreme da se donese Zakon o zaštiti zemljišta, posebno iz razloga što Republika Srbija raspolaže sa oko 1.200.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta tipa „černozem“, raspolaže sa oko 800 hektara zemljišta tipa „gajnjača“, da raspolaže sa oko milion hektara zemljišta pogodnog u brdsko-planinskim predelima za stočarsku proizvodnju. Nameće se logično pitanje – da li u okruženju postoji bogatija zemlja od države Srbije ovim resursom? Naravno, da ne postoji i zato ovaj prirodni resurs trebamo čuvati, trebamo štititi i to je omogućio ovaj Zakon o zaštiti zemljišta, iz jednog prostog razloga što se uspostavlja državni i lokalni monitoring na različitim tačkama, pozicioniran prostorno, tako što se utvrđuju mreža mernih tačaka i prati stanje zemljišta i tamo gde se utvrdi da postoje degradacioni i delastacioni procesi, preduzimaju se mere kaznene politike zaštite i očuvanja ovog zemljišta.
Ova dva zakona, završavam, čine dobru energiju, s jedne strane, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, otvara put za nove investicije, a Zakon o zaštiti zemljišta čini da zemljište koje upotrebljavamo koristimo na pravi način za generacije i generacije koje nam dolaze.
Ovo je nema sumnje reformski zakon. Srpska napredna stranka i ja lično glasaćemo za ovaj zakon, jer želimo da Srbija ide još jače u reforme. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, uvaženi ministri, Predlog zakona o dopuni Zakona o budžetu za 2015. godinu koji se danas nalazi pred nama, koji će biti dopunjen amandmanom s obzirom da je predsednik naše poslaničke grupe podneo amandman, predviđa isplatu jednokratne novčane nadoknade u iznosu od sedam hiljada dinara zapošljenima u osnovnom, srednjem, više i visokom obrazovanju, kao i zapošljenima u ustanovama učeničkih i studentskih standarda.
Ova jednokratna isplata u suštini predstavlja pokušaj Vlade i parlamenta da ublaži debalans u platama koji postoji između zapošljenih u prosveti i platama zapošljenih u ostalim resorima s jedne strane, što je svakako proizvod nasleđenog stanja iz prethodnih godina i sa druge strane jedan izraz poštovanja i pažnje, pre svega premijera, ministara, čitave Vlade i zakonodavne vlasti koji želi da izađe u susret potrebama prosvetnih radnika.
Kada kažemo pokušaj Vlade i parlamenta da se ublaži rebalans u platama zapošljenih u prosveti to je jedno činjenično stanje koje evidentno, to je činjenično stanje o kome predstavnici u Vladi, predstavnici u parlamentu većine ne želimo da ćutimo. To je činjenično stanje pred kojim nema razloga da uopšte zatvaramo oči, ali takođe činjenično stanje koje predstavlja nasleđe iz ranijih godina i kao takva činjenica ne treba se nijednog trenutka prenebregavati.
Naime, radi se o tome da su godinama unazad ministri u vladama u kojim SNS nije imala učešće uspevali da izbore veće plate svojim zapošljenima u svojim resorima, pa je tako recimo u okviru resora pravde ministar pravde uspevao da izbori veće plate i zarade zapošljenima, tužiocima i sudijama u odnosu na profesore i nastavnike koji imaju isti stepen stručne spreme.
Sličan slučaj se nalazi u Ministarstvu zdravlja gde je ministar zdravlja uspevao da izbori veće plate lekarima i medicinskom osoblju u odnosu na zapošljene u prosveti profesorima, nastavnicima, učiteljima, bez obzira što imaju isti stepen stručne spreme.
Ovo je velika nepravda koja je učinjena prosvetnim radnicima i kao takva ona je učinjena bez učešća SNS i učinjena je bez mešanja poslanika SNS koji su mogli o bilo čemu u to vreme da odlučuju ili da se pitam. Primer za to, imamo u Srbiji na hiljade, da recimo, medicinska sestra koja ima četvrti stepen stručne smene danas gotovo ima identičnu platu kao profesor, odnosno nastavnik koji ima završen sedmi stepen stručne spreme, odnosno visoko obrazovanje.
Takođe, flagrantni primer ovih nesrazmera, odnosno disbalansa nalazi se u javnim preduzećima, pa tako jedan zapošljeni elektromonter u jednoj elektrodistribuciji u Srbiji ima i do 20 hiljada dinara veću platu u odnosu na profesora, odnosno nastavnika koji ima sedmi stepen stručne spreme.
Znači, jedan zapošljeni u javnom preduzeću koji ima treći stepen stručne spreme ima veću zaradu u odnosu na zapošljenog u prosveti, profesor, odnosno nastavnik.
Ponavljam, to su sve evidentne činjenice o kojima ne želimo da ćutimo, pred kojima ne želimo da zatvaramo oči, ali to su sve problemi, stanje i činjenice koji su nasleđeni iz ranijih perioda, ponavljam opet, u kojima SNS nije imala učešća, ali koja će raditi u perspektivi i budućnosti na rešavanju istih.
Sa druge strane, rekli smo da je ovo izraz jednog poštovanja i jedne pažnje prema prosvetnim radnicima imajući u vidu pre svega trenutak, odnosno ambijent u kome se donosi odluka, odnosno dopuna Zakona o budžetu i predviđa jednokratna isplata zapošljenima u prosveti u iznosu od sedam hiljada dinara. Evo i zbog čega. Ako imamo u vidu da su zapošljeni u administraciji i penzioneri pristali i prihvatili smanjenje plata i penzija u znak solidarnosti i podrške reformama koje su neizbežne da se sprovedu u Srbiji kako bi se obezbedila kod nas stabilizacija budžeta u RS na kratak rok, odnosno obezbedili uslovi za privredni rast, odnosno privredni razvoj na duži rok, onda je čin jednokratne isplate u iznosu od sedam hiljada dinara, pa makar to bilo i sedam hiljada dinara pravi presedan i izuzetan izraz pažnje i poštovanja prema zapošljenima u prosveti.
Sa druge strane, tu leži opasnost da ovakav akt može biti izvor nezadovoljstva i prezira od strane ostalih zapošljenih u administraciji, odnosno penzionera kojima bi ovih sedam hiljada dinara puno značilo takođe.
Naveo bih samo neke od primera koji postoje. Nažalost u Srbiji postoje određene lokalne samouprave čijim zapošljenima plate i zarade kasne po nekoliko meseci. Tim ljudima bi svakako ova jednokratna nadoknada puno značila. Imamo takođe puno slučajeva u Srbiji da radnicima i zapošljenima predškolskih ustanova i vrtića koji nisu obuhvaćeni ovom izmenom takođe bi mnogo značila i dobrodošla jednokratna isplata u iznosu od sedam hiljada dinara, posebno ako imamo u vidu da je pred nama zimski period, da su sada troškovi najveći i da se učenici i studenti pripremaju za škole, da se priprema zimnica, da se priprema ogrevno drvo itd. Svakako bi ovim grupama ova jednokratna isplata jako dobro došla i puno značila.
Imajući u vidu stopu nezapošljenosti kao drugi argument, koji opet govori o izrazu poštovanja prema zapošljenima u prosveti, imajući u vidu stopu nezapošljenosti u našem društvu koja je rezultat različitih faktora, a pre svega loših i nepoštenih privatizacija, da ne kažem lopovskih i pljačkaških kako se neko ne bi našao uvređenim ili ne daj Bože povređenim, ova novčana nadoknada bi takođe mnogo značila recimo zapošljenima, odnosno radnicima koji su ostali bez posla u Elektronskoj industriji „Niš“, kojih ima par desetina hiljada, zatim zapošljenima koji su ostali bez posla u fabrici „Nevena“ Leskovac.
Takođe, ovih sedam hiljada dinara posebno bi možda značile radnicima „Jumka“ i „Simka“ u Vranju koji vredno rade u svojim pogonima, a imajući u vidu period u kome se nalaze ovih sedam hiljada dinara bi mnogo značile i dobrodošle.
Ako se na sve to doda i sumarni efekat, koji će se imati od ove isplate, a to otprilike znači da je ovom merom jednokratne isplate u iznosu od sedam hiljada dinara obuhvaćeno oko 140 hiljada zaposlenih u prosveti, i ako imamo u vidu da je to izdatak za budžet u iznosu od 1,7 milijardi dinara, onda možemo konstatovati sa 14 miliona evra, odnosno 15 miliona evra mogli bismo da napravimo i sa ovim sredstvima možda 14, 15 fabrika iz temelja ili da pronađemo 14, 15 privrednika kojima bismo mogli da damo ove subvencije u iznosu od milion evra, koji bi zaposlili 100 do 150 radnika.
Tako da bi efekat prioritetnih zapošljavanja bio 1500 do 2000 radnika, plus efekti njihovih plata, plus izvoz, plus porezi na zarade, koji se pritom u ekonomiji ostvaruju svakako, prioritetni, ali su opet Vlada i parlament, predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, se odlučili da ova sredstva usmere ka zaposlenima u prosveti, ne bi li se nepravda iole ublažila. Sa ovim novčanim sredstvima mogli bismo sijaset osnovnih škola i domova zdravlja da rekonstruišemo. Videli smo, pre neki dan je premijer pokazivao slike i danas smo gledali ovde u parlamentu, u kakvom su nam stanju školski i zdravstveni sistemi. Takođe, mnoga deca, nažalost, u Srbiji u osnovnim, pa i u srednjim školama nemaju fiskulturne sale za nesmetano obavljanje fiskulturne aktivnosti. Sa ovim novčanim sredstvima svakako smo mogli da pristupimo gradnji 25 do 30 fiskulturnih sala. Međutim, Vlada, parlament, su odlučni da ova novčana sredstva usmere ka prosvetnim radnicima, ne bi li uticali na ublažavanje disbalansa, pa je ovo za svaku pohvalu i za svako priznanje.
Međutim, na kraju dana, ove rasprave, možemo konstatovati, i nadam se da ćemo se oko toga svi složiti da ovo predstavlja malo povećanje za prosvetne radnike, ali predstavlja veliki i značajan izdatak za budžet. Zato je neophodno da ministar prosvete sa svojim stručnim timom, zajedno sa predstavnicima sindikata, sindikalnih organizacija i sindikalnim rukovodstvima, pristupe ozbiljnoj, sveobuhvatnoj analizi kako bi se pronašlo održivo i sveobuhvatno rešenje na duži rok. Tu računamo na podršku, pre svega, ministarke gospođe Kori Udovički, koja će praviti platne razrede i u okviru toga pokušati, koliko god je moguće, da ovu razliku smanji, a da i sami prosvetni radnici u okviru svojih sindikalnih organizacija i udruženja pokušaju da pronađu načine da smanje svoje troškove i u okviru postojeće aproprijacije oslobode novčana sredstva za povećanje svojih zarada.
Navešću samo jedan od primera, u čitavoj Srbiji postoji niz škola koje su ruralnog tipa, gde postoji po par učenika, gde predaje po jedan učitelj ili postoji par učitelja koji predaju za ne više od desetak učenika. Prevoz, dovoz i odvoz dece, svakako bi bio manji trošak za Ministarstvo prosvete u odnosu na tu školu, održavanje zgrade, grejanje, električnu energiju, isplate zarada prosvetnim radnicima i to je jedan od načina gde bi mogla da se napravi ušteda u okviru ovog ministarstva. Ovo bi moralo da radi Ministarstvo na relaciji sa ministrom, zajedno sa svojim stručnim timom na relaciji sa sindikalnim udruženjima, sa sindikalnim organizacijama, plus troškovi u smislu smanjenja za potrošnju na različite balove, seminare, značilo bi oslobađanje novčanih sredstava u okviru pozicije, odnosno aproprijacije Ministarstva prosvete i prostor za porast plata zaposlenih u prosveti.
Ovo je aktivan proces za koji je potrebno vreme i, ponavljam, u koji moraju uložiti svi maksimalne napore, svi zajednički da pokušamo, a pre svega ministar sa svojim stručnim timom da iznađe prostor za određene uštede, a posebno sindikalna rukovodstva, koja najbolje znaju gde je moguće praviti uštede, a ne da sindikalna rukovodstva svaki put kada su nezadovoljna upozoravaju i prete štrajkovima, izlaskom na ulice, da se fizički obračunavaju sa ministrom prosvete, što smatram da na neki način brukaju i sebe i profesiju kojoj pripadaju i smatram da to u prespektivi ne bi smelo da se ponovi.
Zato će SNS glasati za ovu dopunu Zakona o budžetu za 2015. godinu, u nadi da će se pronaći održivo rešenje zajedničkim radom, zajedničkim naporom, da će i profesori i prosvetni radnici, učitelji i nastavnici biti zadovoljni svojim statusom, svojim zaradama, jer je to vrlo bitno, zato što smo njima poverili našu decu da ih uče i vaspitavaju. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, Zakon o ulaganjima predstavlja zakonodavni okvir kojim se definišu ciljevi ulaganja, kojim se definišu prava i obaveze ulagača, kojim se definišu subjekti ulaganja, vrste ulaganja i kao najvažnije definišu se kriterijumi za ulaganja.

Na osnovu ovih elemenata, generalno, možemo konstatovati da je Zakon o ulaganjima zadovoljio formu i referencu transparentnosti. Međutim, predlagači amandmana, koji traže brisanje člana 11. Zakona o ulaganju, smatraju da je uvođenje kategorije, citiram, ulaganja od posebno značaja opasan presedan po pravno-ekonomski poredak zemlje, kojim se omogućava otvoreno favorizovanje pojedinih preduzeća, domaćih ili stranih u odnosu na druga, što je u suštoj suprotnosti sa principima poštene tržišne konkurencije jednake po zakonima. Kraj citata.

Ja se slažem da je član 11. Zakona o ulaganjima opasan po pravni i ekonomski poredak zemlje, baš koliko su i predlagači amandmana koji traže njegovo brisanje opasni po pravni i ekonomski poredak zemlje. Predlagače amandmana ostavljam javnosti da sude o njihovoj opasnosti, a dužnost je moja da komentarišemo član 11. čije se brisanje traži, da ne bude kako nema poslanika SNS koji mogu da komentarišu o ovom zakonu i da se SNS svela na poslanika Marijana Rističevića koji komentariše ekonomske zakone.

Vi ste na ovaj način uvredili sve poslanike SNS, ali želimo da vam poručimo da je to zbog toga što mi procenjujemo da je gospodin Ristićević sasvim dovoljna prepreka i brana u odbrani ovakvih amandmana koje vi podnosite danas.

U članu 11. definišu se, u stvari, vrste ulaganja prema značaju. Član 11. kaže da ulaganje prema značaju jeste ulaganje od posebnog značaju za Republiku Srbiju, i ulaganje od lokalnog značaja. Znači, definišu se dve vrste ulaganja prema značaju.

Dalje se ide u razradi i definiše da ulaganje od posebnog značaja jeste ulaganje čije otvaranje bi bitno uticalo na dalji razvoj privrede Srbije, unapređenje konkurentnosti privrede Republike Srbije, kao investicione lokacije i njen ravnomerni regionalni razvoj.

Ulaganje od posebnog značaja je ulaganje koje se realizuje na teritoriji jedne ili više jedinica lokalne samouprave i podstiče realizaciju zajedničkih razvojnih prioriteta više jedinica lokalne samouprave u funkciji povećanja nivoa njihove konkurentnosti, kao i ulaganje na osnovu usvojenih bilateralnih sporazuma i sporazuma o prekograničnoj saradnji.

Dakle, ovde se definiše ulaganje od posebnog značaja i kaže se da su to sva ona ulaganja koja podižu privredni razvoj države Srbije, koja podižu konkurentnost privrede Srbije, koja blagotvorno deluju na ravnomerni, regionalni razvoj i koja se uglavnom realizuju na teritoriji jedne opštine ili više opština gde se ostvaruju ciljevi jedne lokalne samouprave, opštine i grada ili više lokalnih samouprava, a mogu biti proizvod i bilateralnih sporazuma dveju zemalja ako se proceni da u prekograničnoj saradnji određeni privredni projekat ima ulaganja od posebnog značaja. Toliko o opasnosti po pravno-ekonomski poredak zemlje člana 11, čije se brisanje traži.

Dalje se navodi da se favorizuju, citiram, pojedina preduzeća, domaća ili strana, u odnosu na druga, što je u suštoj suprotnosti sa principima poštene tržišne konkurencije jednake pred zakonom.

Ako imamo u vidu da član 12. sadrži kriterijume ulaganja i pod rednim brojem tri se nalazi kriterijum uticaja ulaganja na spoljnotrgovinski bilans, koji će imati presudni uticaj za dobijanje državne pomoći, čime će prednost u dodeli pomoći imati svakako preduzeća koja su izvozno orijentisana. Dakle, to je praksa i ranije potvrđivala da će prednost pri dodeli državne pomoći imati preduzeća koja su izvozno orijentisana. Dakle, sve što proizvedu ona iz države izvezu, i kao takva nikako ne mogu da ugrožavaju preduzeća koja nisu korisnici državne pomoći.

I u drugom delu obrazloženja, kao najteža optužba se kaže da posebna opasnost od ovog člana Predloga zakona potiče od stava 3. koji uvodi mogućnost dodeljivanja državne pomoći bez javnog poziva.

Ako imamo u vidu da državna pomoć u ulaganju ne može imati učešće veće od 50% ukupnog ulaganja, odnosno, ako investitor uloži 20 miliona evra u svoje privredne kapacitete, maksimum državne pomoći može biti 50% od te pomoći, odnosno može biti 10 miliona evra. Kao i to da za svaki dinar državne pomoći koje investitor dobija, mora da položi odgovarajuće garancije. Da li će te garancije biti u vidu bankarske garancije, u vidu opreme ili u vidu objekata, svaki dinar mora da bude obezbeđen.

I ako se vratimo na prethodnu odredbu kojom se traži i, na neki način, favorizuju proizvođači koji će imati izvozni karakter, odnosno koji će sve ono što proizvode i izvoziti iz države Srbije, onda dolazimo do zaključka da će država u perspektivi imati više sredstava koja može da ponudi investitora, ali nedovoljan broj investitora koji ta sredstva mogu i da povuku, što je bio slučaj i ranije, i svedoci smo takvih slučajeva i na poslednjem primeru u Vladičinom Hanu, kada smo vodili pregovore sa jednom kompanijom, ne bih to ime pominjao. Hvala bogu da smo uspešno završili pregovore vezano za Kompaniju „Tekles“, uz podršku naravno, premijera i ministra koji su dali značajan doprinos u pokretanju jedne kompanije koja treba u devastiranoj opštini, u opštini Vladičin Han, da zaživi od nove godine i uposli najmanje 400 ljudi.

Zato, nema govora da član 11. Zakona o ulaganjima je opasan po pravno-ekonomski poredak države Srbije, kao i to da nema opasnosti od predlagača amandmana koji predlažu brisanje ovog člana zakona. Zato će SNS i njeni poslanici, u Danu za glasanje, odlučno odbaciti predlog amandmana kojim se traži brisanje člana 11. Zakona o ulaganjima, a dati punu podršku članu 11. i Zakonu o ulaganjima, u celini. Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnikom, 15 godina se priča o privatizaciji medija, 15 godina se pokušava različitim setovima medijskih zakona da se reši pitanje privatizacije medija koji su u javnoj svojini.
Međutim, konkretno nije urađeno ništa po tom pitanju do donošenja Zakona o javnom informisanju i medijima, odnosno izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i medijima koji je danas pred nama na dnevnom redu, o kome raspravljamo i koji podrazumeva prolongiranje roka za privatizaciju medija, kojim se predviđa i daje mogućnost za prodaju istih do 31. oktobra 2015. godine, nakon čega će akcije preduzeća preći u vlasništvo zaposlenih ili mediji biti ugašen.
Ovaj predlog zakona nije na teretu građana Republike Srbije, a period koji je dat medijima u javnoj svojini treba iskoristiti za što bolju pripremu za prodaju istog. Ovo mora biti jasna poruka iz parlamenta svim medijima, zaposlenima i rukovodstvu, odnosno menadžmentu medija koji su predmet privatizacije, iz prostog razloga što nakon privatizacije mediji treba da nastavi sa emitovanjem programa u narednih pet godina i na taj način ispuni uslove prodaje koji se takođe pred njim postavljaju.
Kada kažem da se izvrši što bolja priprema za prodaju, onda mislim na stanje u kome se trenutno mediji nalaze, a to podrazumeva da većina medija ima zastarelu tehnologiju, da većina medija imaju zastarelu opremu, da većina medija koji su predmet privatizacije ima prekobrojan broj zaposlenih radnika. Ono što predstavlja možda i najveći problem, jeste da većina medija koji su predmet privatizacije ostvaruju do 20% sopstvenih prihoda, odnosno 80% i više su prihodi koji potiču iz javnih izvora za njihov rad i njihovo finansiranje.
Sve ovo čini da mediji budu nerentabilni, da mediji budu neproduktivni, da mediji budu neefikasni i u krajnjoj liniji besperspektivni. Zato je potrebno da se period od narednih četiri meseca iskoristi što je moguće bolje i da se zajedničkim radom smanji broj zaposlenih, kroz socijalne programe, kroz otpremnine, zaposlenih koji sebe ne vide u poslovanju medija u perspektivi, kako bi se broj zaposlenih u medijima sveo na optimalan broj.
Kao druga stvar u periodu koji je pred nama na koju treba obratiti pažnju, jeste svakako da se upošljeni angažuju na iznalaženju novih oblika medijskih promocija, jer novi uslovi poslovanja i novi uslovi društvenog razvoja diktiraju i zahtevaju nove oblike medijskog informisanja, odnosno nove oblike medijske promocije, medijske kampanje. Kada to kažem, mislim na upotrebu interneta i društvenih mreža, koji zahtevaju manje troškove, koji zahtevaju manja ulaganja, a koji imaju šire efekte i uticaje. Ovo će u narednih četiri meseci i u periodu nakon privatizacije biti izazov za sve zaposlene.
Naravno da putem projektnog finansiranja, nakon isteka roka privatizacije, bez obzira da li je prodat potencijalnom kupcu ili su akcije prenete zaposlenima u medijima, i država i lokalne samouprave maksimalno pažnje obrate i pomognu medijima koji su predmet privatizacije, najpre za njihovu egzistenciju, a onda i u pravcu njihovog razvoja. Posebno o ovome treba da vode računa lokalne samouprave, odnosno gradovi i opštine u kojima su mediji koji su predmet privatizacije jedino sredstvo informisanja.
Smatram da ispunjenjem ovih uslova, utvrđivanjem optimalnog broja zaposlenih, utvrđivanjem novih modernih oblika promocija i pomoći kroz projektno finansiranje, mediji nakon 31. oktobra imaju šansu, imaju perspektivu i nakon završetka privatizacije oni mogu da funkcionišu i da emituju svoje programe. Na ovaj način ovaj zakon u stvari utvrđuje interese i ostvaruje interese različitih interesnih grupa. Kada to kažem, onda mislim na državu koja će konačno uspeti da izađe iz vlasničke strukture javnih medija, da konačno zatvorimo i zaključimo temu koja traje 15 godina, a tiče se privatizacije medija koji su u javnoj svojini. Radnici dobijaju podršku kroz socijalne programe i otpremnine da izvrše svoju prekvalifikaciju, za one koji sebe ne vide u budućem medijskom poslovanju. Odnosno, oni koji ostanu da rade u mediju stvaraju za sebe uslove da njihovo preduzeće, odnosno mediji posluje na optimalnim principima, odnosno posluje na zdravim osnovama.
Dakle, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i medijima koji je danas pred nama je u interesu države, u interesu lokalne samouprave, u interesu gradova, u interesu opština, u interesu radnika koji su zaposleni i koji nastavljaju rad u tim medijima i u interesu radnika koji eventualno iz tih medija treba da izađu. Na kraju krajeve, u interesu je i samog medija koji je predmet privatizacije. Zato SNS glasa za moderan Zakon o informisanju i medija. Zato SNS glasa za moderne i napredne oblike informisanja. Zato SNS glasa za modernu i naprednu Srbiju, koja će biti potpuno i tačno informisanja. Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, uvaženi ministri, uvaženi predstavnici Vlade, Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnih postupaka za eksproprijaciju izdavanjem građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“ predstavlja racionalno i moderno zakonsko rešenje u trenucima teške ekonomske krize sa kojima se suočava globalni svetski poredak, a posebno naša ekonomija.
U predloženom amandmanu traži se da se briše reč „javni“. Moja konstatacija je da je ovo pogrešno i da ovaj amandman treba odbaciti, iz prostog razloga što je ovo projekat od najvišeg opšteg javnog interesa. Ako znamo da tržišni mehanizmi privređivanja u procesu poslovanja jedne ekonomije, u konkretnom slučaju naše zemlje, a inače važi i za svetsku ekonomiju, s vremena na vreme zakazuju, pa su to razlozi zbog kojih država, odnosno ekonomija jedne zemlje, pa i čitav svetski poredak upada u faze krize, odnosno recesije, što je u ekonomskoj teoriji inače poznato, a praksa je potvrdila višestruko, imajući u vidu da krize i recesije imaju ciklični karakter s obzirom da se sa protokom određenog vremenskog perioda iznova i iznova ponavljaju, u tim fazama krize ili recesije neophodan je i preko potreban državni intervencionizam ili direktno mešanje države u privredne tokove i kretanje kako bi se posledice krize što bi moguće više ublažile, a vremenski period trajanja krize što je moguće više skratio.
Ovo je ključni razlog iz koga je projekat „Beograd na vodi“ i njegova implementacija od ključnog državnog značaja. Ovo je inače i razlog zbog čega su značajni projekti pokretanje „Železare“ u Smederevu, pokretanje FAP-a u Priboju, projekat funkcionisanja „Petrohemije“ na ekonomskim principima, pokretanje „Džinsija“ u Krupnju i, iskreno se nadam, do 1. septembra pokretanja „Džinsija“ u Vladičinom Hanu.
Inače, ovo su sve projekti koje vodi Vlada Republike Srbije i koji predstavljaju državni intervencionizam ili direktan uticaj države na razvoj privrede naše zemlje, na porast privrednih aktivnosti u okviru naše ekonomije i na porast zaposlenosti, što predstavlja, siguran sam, ključ i bravu za većinu problema sa kojima se suočava naše stanovništvo, odnosno naša privreda. Nažalost, to politički protivnici, oličeni u predstavnike bivše vlasti, ne razumeju i teško da mogu da shvate, s obzirom da nisu imali kvalitetne predstavnike koji bi im objasnili u svom okruženju značaj ovih mera, što hvala Bogu nije slučaj sa ovom Vladom koja okuplja ozbiljne i odgovorne ljude, što govore projekti kojima je posvećena i ima prvog čoveka Vlade koji ima osećaj i vispremnost za probleme našeg stanovništva i naše privrede, kao i osećaj i vispremnost za vreme u kome živimo, za vreme u kome radi i upravlja državom.
Sve su ovo razlozi zbog kojih ovaj amandman odlučno treba odbaciti i omogućiti usvajanje zakona o „Beogradu na vodi“ u celini, a samim tim i pružiti šansu gradskim vlastima i predstavnicima države da pokušaju da implementiraju projekat „Beograd na vodi“. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnih postupaka za eksproprijaciju izdavanjem građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“, predstavlja pravedno i kvalitetno zakonsko rešenje, tako da je među pravednim i kvalitetnim zakonskim rešenjima, svakako i rešenje koje se nalazi u članu 3. i to je razlog zbog čega je nedopustivo da se član ovog zakona briše.
Da bismo dodatno pojasnili, potrebno je pročitati i zbog javnog mnjenja član 3. ovog zakona u stavu 2. da bismo shvatili šta ovim amandmanom želi da se postigne.
Sada ću citirati: „kada je predmet eksproprijacije građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat suprotno zakonu, a za predmetni objekat je podnet zahtev za legalizaciju, koji do pokretanja postupka eksproprijacije nije pravosnažno okončan ili je za predmetni objekat podnet zahtev u skladu sa odredbama Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, koji nije pravosnažno okončan, stranka u postupku eksproprijacije, vlasnik građevinskog zemljišta na kome je objekat izgrađen“.
Dakle, kada je predmet eksproprijacije građevinsko zemljište na kome su izgrađeni objekti suprotno zakonu, na kojima stranka u postupku, inače vlasnik tog građevinskog zemljišta i objekta na njemu, a takvih objekata u Srbiji ima mnogo, a to je slučaj i na području koje se odnosi na projekat „Beograd na vodi“, u nastavku člana 8. stav 2. definisano je pravo na naknadu u visini procenjene građevinske vrednosti objekta.
Dakle, svi oni objekti, odnosno vlasnici, investitori, fizička i pravna lica koji imaju objekte, a koji su bespravno sagrađeni, a nalaze se na području implementacije projekta „Beograda na vodi“ dobiće nadoknadu u visini građevinske vrednosti, to jest biće im nadoknađen iznos novčanih sredstava koji je ekvivalent novčanim sredstvima koja su uložili u gradnju istog.
Zato kažemo da je ovo pravedno rešenje, jer priznaje pravo na nadoknadu vlasnicima objekta koji su objekte sagradili mimo zakona.
U nastavku člana 3. stav 3. čije se brisanje traži, takođe je predviđeno, a ja ću citirati samo deo – kada je predmet eksproprijacije građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat, na kome je pravo svojine upisano u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje legalizacija ili na osnovu Zakona o posebnim uslovima, predviđa se u članu 8. stav 3. za takve objekte čije je pravo svojine upisano u skladu sa Zakonom o legalizaciji, pravo na nadoknadu u visini tržišne vrednosti.
Tržišna vrednost za ovakve objekte je viša u odnosu na građevinsku vrednost, a to je i logično rešenje, iz prostog razloga što vlasnici objekata, a koji će biti predmet eksproprijacije, koji su sagradili objekte mimo zakona, odnosno bez građevinske dozvole, dobiće građevinsku vrednost, drugim rečima, iznos vrednosti koji je niži u odnosu na objekte koji su, u skladu sa građevinskom dozvolom, koji imaju prateću dokumentaciju i koji su uknjiženi u skladu sa Zakonom o legalizaciji.
Ti investitori su imali veće troškove u samom procesu gradnje, od doprinosa, raznih taksi, saglasnosti koje su pribavljene, tako da im pripada tržišna vrednost.
Ovo je član zakona koji može biti primenjen i na ostala podzakonska akta u perspektivi, koji može biti primenjen na određene odluke Vlade i kao takav je pozitivan propis, pravedan i smatram da treba ovakav amandman odlučno odbaciti.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, uvaženi ministri Vlade Republike Srbije, Zakon o budžetu Republike Srbije za 2015. godinu, kojim utvrđujemo prihode i primanja izdatke i rashode u budžetu za narednu godinu, predstavlja hrabru i odvažnu koncepciju budžeta za sledeću godinu i potrebno je ovaj predlog budžeta podržati u celini bez potrebe za usvajanjem bilo kakvih amandmana, bilo na strani prihoda bilo na strani rashoda ove budžetske projekcije za 2015. godinu.

Kada to kažem onda se ova moja primedba odnosi, između ostalog, i na amandman koji je predložen od strane gospođe Biljane Hasanović Korać, kojim se predlaže povećanje ukupnih prihoda budžeta od najvećih poreskih dužnika u iznosu od 45 milijardi dinara, kao i povećanje poreza na dohodak građana i poreza na dodatu vrednost u zemlji za iznos od 44,7 milijardi dinara, uz istovremeno smanjenje prihoda po osnovu smanjenja zarada u javnom sektoru na iznos od 12 milijardi dinara, čime se dalje predlaže vraćanje iznosa zarada i doprinosa na nivo pre smanjenja, kao i povećanja transfera sredstava zaposlenim u AP Vojvodine.

Ovaj amandman ne treba prihvatiti iz više razloga. Kao prvo, na poslednjoj sednici Narodne skupštine dobili smo obećanje od ministra privrede, gospodina Vujovića, da će u toku 2015. godine biti predložen zakon o finansiranju AP Vojvodine, a mi narodni poslanici obavezujemo se da taj zakon usvojimo u kome će biti rešena sva sporna pitanja koja se tiču transfera novčanih sredstava AP Vojvodine. Tako da amandman koji se odnosi u delu transfera sredstava zaposlenim u AP Vojvodina je nepotreban i suvišan.

Kao drugo, vraćanjem zarada na nivo pre smanjenja otvara pitanje povećanja budžetskog deficita, što je u suprotnosti sa politikom Vlade, što bi dovelo u pitanje reforme i što dovodi u pitanje svakako stabilizaciju javnih finansija koje se predlažu ovim konceptom budžeta. Ovo iz prostog razloga što povećanje prihoda na način na koji predlažete je verovatnoća realizacije nesigurna i neizvesna, a sa druge strane vraćanje zarada na prethodni nivo na rashodnoj strani bilansirano na strani prihoda je sigurna i izvesna.

Ovaj amandman je opasan i otvara pitanje rasta budžetskog deficita i na taj način otvara pitanje teških mera koje smo do sada preuzeli, njihove efikasnosti, efektivnosti, kao i mera koje moraju biti preduzete u periodu koji je pred nama.

Kao treće ne vidim ni jedan razlog, a da bi bilo koji stanovnik bilo koje teritorije bio izuzet od smanjenja zarada i doprinosa, bez obzira da li živi u Vojvodini, Šumadiji, istočnoj Srbiji. Ako su mere Vlade Republike Srbije prihvaćene na jugu Srbije, gde je najniži životni standard, ako se sa merama Vlade Republike Srbije i sniženjem zarada i doprinosa slažu stanovnici opština Trgovišta, Lebana, Bojnika, Bosilegrada, Surdulice, Vladičinog Hana, ako se slažu četrdesetak opština koje spadaju u red najnerazvijenih, zašto se sa ovim merama ne bi složili i stanovnici, žitelji AP Vojvodine?

Iskoristio bih ovu priliku svakako, s obzirom da razgovaramo o amandmanu koji se odnosi na prihode i rashode i koji utiče svakako na budžetski deficit da lično predložim Ministarstvu privrede i ministru privrede jednu meru koja bi bila od opšteg zadovoljstva za sve u državi Srbiji.

Naime, radi se o Zakonu o uslovnom otpisu kamate i mirovanju poreskog duga, koji je donet kao „leks specijalis“ 2012. godine, za pravna i fizička lica kojima je predviđeno da pravna lica plaćaju svoje tekuće obaveze u periodu od 1. novembra 2012. godine do 31. decembra 2013. godine, a fizička lica plaćaju svoje tekuće obaveze u periodu od 1. novembra 2012. godine do 31. decembra 2014. godine. Da nakon isteka tog perioda se pristupi otplati glavnice i to od 2013. za pravna lica, odnosno od 2014. godine istekom za fizička lica na 24. jednakih rata, nakon čega bi kamata bila otpisana za njihova dugovanja. Za ovu meru prijavilo se 2012. godine mnogo pravnih i fizičkih lica, i činilo se da će biti naplaćen veliki deo potraživanja koja su u tom momentu izgledala nenaplativim.

Međutim, zbog dužine vremenskog perioda na koji se ta mera odnosila. Gotovo 90% fizičkih i pravnih lica je ispalo iz sistema. Dešavalo se da u toku jednog meseca ne plate jednu ratu po osnovu tekućih obaveza ili ne plati jednu ratu po osnovu glavnice i automatski ispada iz stanja mirovanja. Na ovaj način propuštena je prilika da se naplate nenaplativa potraživanja. Svoja potraživanja ti poreski obveznici više i ne plaćaju. Jednostavno, nisu u mogućnosti zato što kamata prevazilazi iznos glavnice, a u nekim slučajevima i glavnice i kamate u celini. Država je uskraćena za prihod, a ovo se odnosi na poreska davanja na lokalu, tako da i lokalne samouprave na ovaj način su dosta izgubile, a poreski obveznici su ostali opterećeni poreskim dugom i poreskim obavezama.

Ako imamo u vidu tezu da je dobar porez samo naplativ porez, predložio bih donošenje novog zakona o ustavnom otpisu kamate i mirovanju poreskog duga, s tim što bi se on odnosio na kraći vremenski period. Šest meseci do godinu dana da se izmire tekuće obaveze i glavnica, a nakon toga da se jednokratno izvrši otpisivanje pripadajuće kamate.

Ovo povećava prihode u budžetu lokalnih samouprava, prihode u budžetu RS, a na ovaj način relaksiramo naša fizička i pravna lica i kažem da je ovo jedna od mera koja bi išla na opšte zadovoljstvo svih u državi, države Srbije, lokalnih samouprava, fizičkih, pravnih lica, našeg stanovništva i naše privrede.

Smatram da je ovo jedan od načina da povećamo realno prihode našeg budžeta, da smanjimo budžetski deficit, a nikako usvajanjem predloženog amandmana uz dužno poštovanje gospođe Biljane Hasanović Korać. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, uvažena ministarko, imajući u vidu studiju Svetske banke i poražavajuće mesto koje na rang listi zauzima država Srbija u pogledu procedure za izdavanje građevinskih dozvola koja traje 269 dana, ovo je osnovni razlog za donošenje izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji.
Sa druge strane, imamo primenu i preporuku u susednoj državi Hrvatskoj u kojoj izdavanje građevinske dozvole traje u proseku 30 dana, a u odnosu na zakon koji danas donosimo koji je sličan sa nama susednom državom koja je imala 139 dana do 1. januara 2014. godine, kada je ovaj zakon stupio na snagu, ovo je možda i najbolja preporuka za usvajanje izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradi koji su jako slični.
Postoji čitav niz dobrih rešenja i odredbi u okviru ovog zakona i predloženih izmena i dopuna koje su vredne pomena i o kojima je danas bilo reči. Pokušaću da izdvojim svoje skromno mišljenje i izdvojim one za koje smatram da zaslužuju posebnu pažnju.
U članu 2. tačka 43) uvodi se novi pojam finansijer u kome se definiše da je finansijer lice koje po osnovu zaključenog ugovora sa investitorom finansira, odnosno sufinansira izgradnju, dogradnju, rekonstrukciju, adaptaciju, sanaciju itd. objekata, čime želi da se kaže da u slučajevima kada vlasnik ili korisnik zemljišta koji poseduje građevinsku dozvolu za zemljište, ukoliko nema novčanih sredstava može ugovorom, što je dalje u razradi definisano članom 135a da pribegne pronalaženju novčanih sredstava od strane finansijera koji će omogućiti gradnju određenog objekta tipa ili namene za koji investitor poseduje građevinsku dozvolu i zemljište čiji je vlasnik, odnosno korisnik. Na ovaj način se omogućuje bez obzira na zle jezike koje smo danas čuli od strane opozicije, omogućuje se jedna vrsta društvene simbioze u kome investitor i finansijer uređuju svoje odnose ugovorom i definišu overom kod suda, a investitor ima građevinsku dozvolu zemljište, finansijer daje novčana sredstva i omogućuje gradnju, što svakako podiže aktivnosti investicije u određenoj društvenoj zajednici.
Drugo, u članu 135. tačka 3) utvrđeno je da lokacijski uslovi, građevinska dozvola se može izdati korisniku parcele, a ne nužno vlasniku parcele. Ovo je takođe jedno dobro zakonsko unapređenje, jedna važna zakonska odredba, jer je moguće, imajući u vidu praksu da je uglavnom nad zemljište Republika Srbija vlasnik, a privatna, pravna i fizička lica su uglavnom korisnici i da moraju da vrše konverziju pre dobijanja građevinske dozvole. Ova zakonska odredba omogućava dobijanje građevinske dozvole pod određenim uslovima mimo izvršene konverzije, a znamo iz iskustva da konverzija zemljišta iz prava korišćenja u pravo vlasništva u stvari ponekad znači i nanovo otkup tog zemljišta. Na ovaj način se skraćuje vreme čekanja na dobijanje dozvole, skraćuju se troškovi i svako ko vodi računa o socijalnom momentu koji je i te kako prisutan u našem društvu imajući u vidu ekonomsku krizu koja lomi Srbiju u ovim trenucima. Na ovaj način se takođe podstiču investicione aktivnosti.
Napomenuo bih odredbu člana 133. tačka 6) koji je takođe jedno zakonsko unapređenje u kome se kaže da objekti elektronske komunikacije, odnosno mreža sistema ili sredstava koja su međunarodnog i magistralnog značaja i oni koji se grade na teritoriji dve ili više jedinica lokalne samouprave, sada su u nadležnosti ministarstva koje izdaje građevinsku dozvolu. Drugim rečima u praksi se često dešavalo da dve lokalne zajednice, odnosno opštine ne mogu da se saglase oko prioriteta u gradnji određenih objekata koji se prostiru na teritoriji dve opštine, bilo da se radi o putnoj infrastrukturi, o vodovodnim sistemima, cevovodima ili drugim važnim objektima koji imaju regionalni karakter, jedna opština koči drugu opštinu u pribavljanju građevinske dozvole jer ne procenjuje da je to od prioritetnog značaja za gradnju i za tu opštinu. Na ovaj način kada se nadležno ministarstvo proglasi nadležnim za izdavanje građevinske dozvole ono će najbolje urediti odnos između dveju opština, odnosno proceniti da li ta građevinska dozvola treba da se izda za izgradnju tako važnih objekata koji uglavnom imaju regionalni karakter.
Ovim zakonom se takođe definiše ispravka granica parcele koje se graniče sa zemljištem koje je u javnoj svojini i kod spajanja dve parcele istog vlasnika u jednu parcelu. Više se ne traži projekat preparcelacije koji uglavnom košta od 600 do 1.000 evra u praksi, već to može da se reši elaboratom geodetskih radova koji sada košta od 200 do 300 evra, čime se pojeftinjuje postupak dobijanja građevinske dozvole. Ako na to pridodamo da je vremenski period potreban za izradu plana preparcelacije u proseku traje od 30 do 60 dana, a da elaborat geodetskih radova sada može da se izvrši za pet do šest dana onda su jasna unapređenja i u ovoj zakonskoj odredbi.
Kao četvrto, ranije je bila praksa, a to je i dan danas prisutno, da organ koji pribavlja uslove ili saglasnost za projektovanje od imaoca javnih ovlašćenja, kada se kaže imaoci javnih ovlašćenja obično se misli na javna preduzeća, javna preduzeća se obraćaju njihovom okružnom predstavništvu. Recimo u slučaju „Srbijavode“ oni se obraćaju okružnom predstavništvu u Pčinjskom okrugu, okružno predstavništvo se dalje obraća svom predstavništvu regionalnom u Nišu koje izdaje mišljenje i koje se vraća nazad organu koji pribavlja uslove ili saglasnost.
Na ovaj vremenski period koji je već potrošen dalje opet organ koji izdaje uslove i saglasnosti mora da se obrati sedištu preduzeća i dešavalo se da nakon šest meseci stigne odgovor, odnosno uslovi ili saglasnost.
Dešavalo se takođe, a to je poseban slučaj u „Srbijavode“, opet se i dobijaju uslovi i saglasnosti brže ili sporije, lakše ili teže kod „Puteva Srbije“ zbog komplikovane procedure, da se nakon šest meseci dobije odgovor na osnovu kog se traži da se zahtev dopuni, tako da se celokupni postupak vraća na početak.
Zato bih pročitao u ovom zakonu član 86. koji je ključni i koji nudi priliku za otklanjanje ovog nedostatka. U stavu 2. se kaže da je imalac javnih ovlašćenja dužan da postupi po zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, a za objekte iz člana 133, misli se na ministarstvo ovog zakona, u roku od 30 dana od dana prijema zahteva. Ako imalac javnih ovlašćenja ne postupi u roku iz stava 2. ovog člana, nadležni organ će zastati sa postupkom i o tome obavestiti investitora i podneće zahtev za pokretanje prekršajnog postupka u skladu sa članom 211. ovog zakona.
Ovo je bitno unapređenje koje tera javna preduzeća da budu ažurnija i koje ih tera da skraćuju svoje procedure. Dešava se često i na lokalnu da određena preduzeća kasne sa uslovima i sa saglasnostima. Zbog toga je važno da usvajanjem ovog zakona svi narodni poslanici, svi predstavnici lokalnih vlasti, svi predstavnici izvršnih vlasti u pokrajini utiču na ažurnije rešavanje ovih pitanja u okviru javnih preduzeća i na skraćivanje rokova procedura za dobijanje istih.
Kao pet izdvojio bih možda za mene lično najinteresantniju odredbu, a odnosi se na naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, koja se menja u doprinos. Ovaj zakon prepoznaje naknadu kao parafiskalni namet, iz razloga što je po definiciji naknada ili taksa ekvivalent usluzi koju određeni organ, organizacija ili lokalna samouprava ili javno preduzeće pruža investitoru za novčani iznos nadoknade koju mu naplaćuju.
Svedoci smo često da lokalne samouprave propisuju nadoknade koje nisu ekvivalentni uslugama koje vrše drugim investitorima, a posebno je interesantna ova analiza, i to je jako pohvalno za ovo ministarstvo, koja je sprovedena npr. u 34 gradova, gde je utvrđeno da 1,43% prihoda budžeta lokalnih samouprava čini ovaj namet. On u suštini prestavlja vrlo malu poziciju u budžetu i prihodima lokalnih samouprava, a mnogo problema stvara na terenu. Ako isključimo opštinu Čajetina, koja ima 31% prihoda u ulozi ovih 34 opština, onda na primeru od 33 opštine dolazimo do zaključka da u stvari naknada za uređenje građevinskog zemljišta predstavlja 0,52% ukupnih prihoda budžeta. Da još gora nevolja bude, jeste 0,06% nadoknade za uređenje građevinskog zemljišta za proizvodne objekte.
Ovaj namet obeshrabruje investitore da investiraju ili u krajnjoj instanci tera investitora u bespravnu gradnju, zato što su nameti ogromni, a prihodi za lokalne samouprave beznačajni. Zbog toga je dobra odredba kojom se propisuje da 10% je maksimum prosečne cene gradnje za novu gradnju u objektima koje može jedna lokalna samouprava da propiše.
Mi smo na nivou rukovodstva u Vladičinom Hanu razgovarali i mi smo saglasni da u podršci implementiranju ovog zakona uvedemo od stupanja na snagu ovog zakona najniže moguće cene za nadoknadu, odnosno sada za doprinos za uređenje građevinskog zemljišta, kako bismo izašli u susret ovoj zakonskoj odredbi, za koju smatramo da je vrlo kvalitetna jer prepoznaje problematiku.
Na kraju rezime. Ovo je iz navedenih odredbi suštinska reforma planiranja izgradnje. Usklađivanje sa ovim izmenama i dopunama se svakako vrši sa evropskim zakonodavstvom, skraćuje se vreme dobijanja građevinske dozvole, smanjuje se broj potrebnih dokaza koje treba investitor da podnese, podiže se aktivnost u građevinskom sektoru i stvaraju se svi preduslovi za podizanje zaposlenosti u građevinskoj industriji.
Iskoristio bih ovu priliku samo da napravim kratak osvrt na najnoviju uredbu Vlade Republike Srbije koja je doneta 20. novembra 2014. godine, a odnosi se na prostorni plan područja infrastrukturnog Koridora Niš – makedonska granica, odnosi se na petlju, na Gramađu između Vladičinog Hana i Vranjske Banje, a koja je po izjavama pet lokalnih samouprava važna za razvoj opština Surdulica, Bosilegrada, Vranjske Banje, Vladičinog Hana i Trgovišta. Za ovu petlju izostala je izrada projekta od strane Vlade Republike Srbije, u kojoj SNS nije učestvovala. Raduje me da u novoj uredbi ove Vlade, kojom predsedava Aleksandar Vučić, je potvrđena petlja u prostornom planu.
Mi smo o tome u Ministarstvu razgovarali i ja vam se na tome, uvažena ministarko, zahvaljujem i potpuno mi je jasno pitanje novčanih sredstava za izgradnju ove petlje, od projektovanja do konačne implementacije, ali bih iskoristio ovu priliku da javno kandidujem tu temu i da vas zamolim još jednom javno da, ukoliko ima iole šanse, ne odustajete od ovog projekta, zato što je to najbliža tačka za uključenje za stanovništvo Vranjske Banje, zato što je tu industrijska zona koja ima prostorni plan i plan detaljne regulacije u opštini Vladičin Han na prostoru od 350 hektara, koji nudi u perspektivi projekat za narednih 20 do 30 godina i mi ove zakone donosimo da u perspektivi naša deca i buduće generacije koje dolaze grade i žive bolje. Može da se implementira čitav jedan veliki balkanski grad na području Pčinskog okruga. To je prepoznala i opština Trgovište kao šansu za razvoj. Bosilegrad i Surdulica takođe imaju tačku uključenja. Važno je za Vlasinu kao turističku destinaciju i svakako zbog blizine Bugarske granice, jer to može biti u perspektivi u narednim decenijama i tačka uključivanja i povezivanja nekih novih koridora sa susednom državom.
Želim još jednom da ponovim da imate punu podršku mene lično i SNS za usvajanje ovog zakona i u perspektivi za njegovu implementaciju. Ja vam na tome čestitam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajuću, uvaženi ministre, izmene i dopune Zakona o javnom beležništvu u članu 4. kako se predviđa amandmanom trebalo bi da oduzmu ovlašćenja javnom beležniku da obavlja sledeće poslove koji su taksativno pobrojani. Pod 1. – sastavlja, overava, izdaje javne isprave o pravnim poslovima izjavama i činjenicama na kojima se zasnivaju prava i overava privatna isprava. Pod 2.- preuzima na čuvanje isprave, novac, hartije od vrednosti i druge predmete. Pod 3. – na osnovu ovog zakona i po odluci suda obavlja poslove koji mu se po zakonu mogu poveriti, preduzima i druge radnje u skladu sa zakonom.
Brisanjem ovog člana oduzela bi se sva ovlašćenja javnom beležniku i na taj način, ono što stoji u obrazloženju, bi se napravila konfuzija sa konačnim efektom koji zakon treba da proizvede.
Ovaj amandman ima političku pozadinu i predstavlja paravan za političko delovanje, baš kao što i pregovori sa rukovodstvom Advokatske komore imaju političku pozadinu, ali sa nesagledivim posledicama po advokate u malim sredinama, jer su predstavnici rukovodstva advokatskih komora uglavnom angažovani na drugim poslovima konsultanata u privatnim firmama, bave se politikom ili imaju druge izvore prihoda, a svojim represivnim merama i pritiscima i torturom ugrožavaju egzistenciju advokata u malim sredinama koji više od 55 dana ne smeju da zastupaju stranke u sporu. Ključna reč je da ne smeju da zastupaju stranke u sporu i na taj način svesno uništavaju male advokatske kancelarije, advokate u malim sredinama i njihove porodice.
Smatram, uvaženi ministre, da ste vi napravili maksimum ustupak i da više ne treba da popuštate niti po pitanju amandmana niti u daljim pregovorima sa rukovodstvom Advokatske komore, jer ste dali maksimum maksimuma. Svima u Srbiji je jasno da je ovo politička stvar i da su ovo pokušaji novih ucenjivanja i eventualno vašeg ličnog ponižavanja kao ministra.
Jedan od izlaza je da advokati otkažu poslušnost Advokatskoj komori i da promene nesavesno rukovodstvo u okviru svoje komore, kojoj su u ovoj godini platili licencu za rad oko 4000 evra. Za te advokate obaveza je Narodne skupštine i nas narodnih poslanika da ih sačuvamo kroz izmenu zakonske regulative i zaštitimo od daljeg terora i maltretiranja kojim su izloženi.
Koristim ovu priliku da pozove sve advokate, s obzirom da nisam advokat i nisam pravnik i ne mogu da snosim bilo kakve konsekvence, da otkažu poslušnost Komori i da se iznutra izbore za svoja elementarna prava koja im Ustav garantuje, a vas uvaženi gospodine Selakoviću da čuvate dostojanstvo ministra i da ne popuštate dalje pod pritiscima i ucenama rukovodstva Advokatske komore, jer se njima ne vidi kraj, da obezbedimo, bez obzira na reakcije koje bi usledile i od nevladinog sektora, i od spoljnog faktora, da uradimo ono što se uraditi mora i obezbedimo advokatima koji su u velikoj većini, koji žele da rade, da se vrate svom poslu i obezbedimo u što kraćem roku nesmetano funkcionisanje pravosudnog sistema.
Iz tog razloga predlažem, između ostalog, da se ovaj amandman ne prihvati. Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, brisanje člana 4. iz amandmana dodatno proizvodi zabunu i konfuziju u postojećem zakonu.
Hteo sam da informišem gospođu Čomić, šteta što je izašla, da samo u Vladičinom Hanu za 55 dana štrajka je trebalo da bude održano 902 suđenja, a nije održano nijedno. Ako u Srbiji imamo oko 150 takvih mesta, onda lako možemo da dođemo do zaključka da je u proseku oko milion do milion i po suđenja koja su trebala da budu održana u Srbiji, a nije održano nijedno. To je šteta koja se ovim štrajkom proizvodi, a proizvod je uplašenost advokata od strane rukovodstva Advokatske komore.
Upravo je to ono o čemu želim ovde da kažem, što je i konačna poruka i što svi mi znamo, a niko o tome ne govori, jer se oduzimaju licence, jer se advokati suspenduju za ovakve postupke i ovakve pokušaje. To dovodi do toga da pravosuđe glumata funkciju koju obavlja za poslednjih 55 dana, a da se advokatima uskraćuje pravo na rad, da ne smeju javno da iznesu svoje mišljenje i nemaju pravo na slobodu mišljenja i govora. Da ne pričam da je u ovim suđenjima bilo mnogo slučajeva krijumčarenja ljudi, krijumčarenja belog roblja, trgovine narkoticima. Ovaj štrajk se drži na silu, on je veštački i advokati predstavljaju rukovodstvo, advokati predstavljaju taoce rukovodstva Advokatske komore. To je ono što ide o leđa građana, o čemu smo pričali malopre. Hvala vam puno.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice, ministre, izmene i dopune Zakona o Agenciji za privatizaciju proizvod je potreba za prilagođavanjem zakonodavstva faktičkom stanju na terenu.
Određeni instituti se zamenjuju drugim nazivima i radi se o tehničkim izmenama koje treba da podigne efikasnost u radu same Agencije za privatizaciju, a krajnjoj liniji da se obezbedi transparentnost postupka privatizacije, sve sa ciljem da se taj postupak i posao obavi, transformacija društvenog kapitala, zaključno sa 31. decembrom 2015. godine.
S obzirom da sam predsednik opštine u ostavci, koji je podneo ostavku, s obzirom da sam stupio na dužnost pre dve nedelje narodnog poslanika, želeo bih ukratko ministru i narodnim poslanicima da predočim određena iskustva, s obzirom da sam se bavio pitanjem stečaja, stečajnih preduzeća, stečajnih upravnika, odnosa sa stečajnim sudijama i u krajnjoj instanci gde je Agencija za privatizaciju imenovala stečajne upravnike, gde smo postigli određene rezultate i da ukažem na određene poteškoće, s obzirom da većina mojih kolega narodnih poslanika u potpunosti se slažem da određene izmene u pojedinim članovima, gde se određeni članovi brišu, proizveli bi samo konfuziju i dodatne komplikacije u primeni Zakona o Agenciji za privatizaciju.
Kroz prizmu lokalne samouprave, opštine Vladičin Han, možemo napraviti skrining našeg društva i privrede, države Srbije u celini, s obzirom da se radi o lokalnoj samoupravi koja je osamdesetih i devedesetih godina bila simbol privrednog razvoja i privrednog prosperiteta u bivšoj Jugoslaviji.
Danas je situacija obrnuta i privreda je ove lokalne samouprave, kao i privreda države Srbije na kolenima, iz razloga što nosioci privrednog razvoja danas su u stečajnim postupcima, gde se spore zbog pravno-imovinskih sporova.
Ja ću samo pobrojati preduzeća, tipa AD „FOPA“, koja je nekada upošljavala 1.100 radnika, a danas u toj fabrici nema ni jednog upošljenog radnika, a radi se o fabrici koja je od sirovine proizvodila gotov proizvod fluting i švenc, karton i papir.
AD „Sloga“, koja je zapošljavala 850 radnika, a radi se o fabrici nameštaja koja je takođe imala zaokružen proces proizvodnje od drveta do finalnog proizvoda, odnosno nameštaja.
„HANPLAST“, koji je zapošljavao oko 200 radnika, Fabrika cerade i ceradnog platna. AD „Južna Morava“ oko 200 radnika, Fabrika užadi za dalekovode, danas nema ni jednog upošljenog radnika.
Mehanizacija koja je imala svoju građevinsku operativu izvodila je glavne projekte na poslovima u bivšoj Jugoslaviji i zemljama Bliskog Istoka, danas nema ni jednog upošljenog radnika, a imali su oko 300 radnika svojevremeno. „Betonjerka“, proizvodi od betona i betonske galanterije, oko 150 radnika, a danas nije upošljen ni jedan radnik.
„Balkan brik“ fabrika cigli i proizvoda za građevinsku industriju oko 250 radnika, a danas u toj fabrici zbog stečaja ne radi ni jedan radnik.
„Delišes“ brend hana, „Hani“ sokovi, mlekara, koncentrat, jedino radi „Nektar“ koji je u Koncentratu uposlio oko 100 radnika i uspeli smo sa bugarskim investitorom da pokrenemo Mlekaru za poslednje dve godine, koja upošljava 40 radnika, koja može da uposli još 40, u slučaju da obezbedimo izvoz na evropsko tržište.
Napornim radom od svih pobrojanih preduzeća…

Pokušaću, s obzirom da se sve ovo odnosi na Agenciju za privatizaciju, želeo bih krajnju poruku da pošaljem, da napornim radom lokalna samouprava koja je ovako devastirana, uspeli smo da pripremimo tri preduzeća za prodaju „Hanplast“, „Južnu Moravu“, što se može naći u ponudi Ministarstva privrede i „Slogu“, za koju treba memorandum sa „Džinsijem“ i sa ministarstvom da potpišemo u Vladi 29. oktobra.
Ovom prilikom želim da se zahvalim premijeru Vlade Republike Srbije koji je snažno podržavao ovaj projekat i da izrazim nadu da ćemo imati dovoljno strpljenja, energije, dovoljno živaca da ovaj posao privedemo kraju u kome treba da uposlimo mnogo radnika.

Naravno. Ključni problem i posao koji je nadležan za Agenciju, a koristio bih vreme poslaničke grupe…

Moja poruka bi bila …