Hvala predsedniče. Nisam znala da sam tako brzo došla na red. Reći ću samo nekoliko rečenica, jer suštinski iako ova rasprava traje dosta dugo, mi nismo čuli prave razloga zašto poslanici iz opozicije ne žele da podrže ovaj zakon. apsolutno ništa suštinski nismo čuli, šta to nije dobro u težnjama Vlade Republike Srbije i ministra prosvete da reformiše naš obrazovni sistem i da ga uskladi sa potrebama privrede i omogući ljudi, ne deci, kako vi to govorite i to pežurativno, maliciozno, vrlo ružno,
Tako da, ubeđena sam da ova poruka koju smo danas čuli, deca, izgovoreno malicioznim tonom svih onih koji su pokušali da kritikuju zakon, probaju da se kvalifikuju za određena zanimanja, da nešto rade u životu i da im se otvori šansa, naravno, i da kasnije, ako to oni budu želeli, a ne ako to budu želeli neki drugi koji danas kukaju nad njihovom sudbinom, završe i neke više škole, fakultete.
Prvi put sam danas čula da poslanici cinično govore da neko ko je radnik, da neko ko nauči da, kako su oni rekli „klemama nešto spaja ili radi“, verovatno se gade toga šta bi mogao sve radnik da nauči i da radi, kasnije završe fakultet i postanu akademski građani.
Nikada nisam čula, ni u jednom parlamentu sveta, pogotovu ni u bivšoj Jugoslaviji ni danas, da je neko rekao da radnik nema dovoljno intelektualnih sposobnosti da završi kasnije i fakultet. To smo danas mogli da čujemo kao najveću zamerku predloga zakona. Pretpostavljam da suštinski niko nije ni bio zainteresovan da pročita ovaj zakon i da ozbiljno pričamo o tome šta bi mogli možda još da dodamo u dualnom obrazovanju.
Šta smo čuli još danas u diskusijama? Da Švajcarci greše, da Nemci greše, da Austrijanci greše, da Slovenci greše i da, nešto opet užasavajuće, opasno, teza da je to bilo namenjeno samo migrantima ili gastarbajterima. Zaista sam se osećala neprijatno kada sam danas čula takve diskusije, a mahom su došle od poslanika koji su govorili iz redova opozicije. Naravno, niko se toga, niko nema ni toliko razvijenu maštu od poslanika koji podržavaju rad Vlade Republike Srbije, da porede situaciju migranata i gastarbajtera sa ljudima koji su zloupotrebljavani u Švajcarskoj, Nemačkoj, Sloveniji i Austriji, da su se ti narodi, te države setile kako da zloupotrebljavaju strance koji dolaze. Samo sam očekivala danas da poslanik koji mislim da nije ovde sad, izašao je malopre, čim mu ne date repliku, on odmah izađe i održi konferenciju za štampu, što je njegovo pravo, ali mogao bi malo da sedi da sluša. Možemo nešto malo da polemišemo, ne samo da pričamo radi kamera, nego da razmenimo ta mišljenja, samo sam očekivala da on ustane na kraju i da kaže stranci napolje. Ili „auslander raus“, kako to krajnji desničari u tim zemljama koje je on navodio kao primer, ali dobro.
Šta su još bile suštinske zamerke? Uostalom, kada neko tako govori pežorativno o toj mogućnosti da neki mladi čovek ili njegova porodica odluči da ga uputi na zanat, da završi neku praksu, da zaradi možda i neki dinar kroz školovanje, u stvari govori o karakteru poslanika koji su danas prepodne govorili o tome. Malo sam pogledala u njih, pa možda je lako, dođete onako u skupim odelima, najskupljim mogućim kravatama, imate prestižne satove, idete na Maldive, letujete, zimujete, ne znam ni ja više, parkirate automobile tik do stolova beogradskih kafića u kome sedite, i naravno da onda ne možete da razumete običan narod.
Ne možete da razumete čoveka koji želi da mu dete prvo završi nekakav, hajde da kažem, jednostavnim rečnikom, možda ljudi ne razumeju šta znači dualno obrazovanje, završe neki zanat gde imaju hleb u svojim rukama i možda nekad kasnije njihovom odlukom odluče da studiraju. Nisu svačiji roditelji jako bogati da vam odmah obezbede da idete da studirate negde u inostranstvo, da završavate prestižne škole, da dobijate stipendije ili da vam sami roditelji to omoguće kako je to, verovatno, u slučaju tzv. beogradske elite koja nam je danas svima čitala ovde lekcije o tome kako ovaj zakon omogućava da deca Srbije postanu robovi. To je zaista nešto najmorbidnije što sam mogla danas da čujem, da neko uopšte može da okrivi ministra Šarčevića koji radi desetinama godina sa decom, da neku decu unapred određuje da će biti nečiji robovi. Čiji robovi, u fabrici „Fijat“ koji su, baš oni koji su danas govorili o ovom Predlogu zakona o dualnom obrazovanju, otvorili? Onda kažu, ide sledeća teza koja je opet morbidna i koja ne može nikog normalnog ovde da zavede, da slučajno ne glasa za ovaj zakon, kažu oni, i to su izgleda uvežbali da stalno ponavljaju da je to jeftina radna snaga. Šta to znači jeftina radna snaga? To opet, verovatno iz njihovog ugla gledanja, da je nešto što je ispod … Koliko je, hoćete mi pomoći, poštovane kolege, kolika je plata, recimo, savetnika generalnog direktora „Pošta Srbije“?
(Aleksandar Martinović: Oko 150.000.)
Oko 150.000 dinara, eto. Jedan od poslanika koji je danas govorio o jeftinoj radnoj snazi i deci robovima, prima 150.000 dinara kao savetnik generalnog direktora „Pošta Srbije“, a inače je u opoziciji, da u diktatorskom režimu, inače je on u opoziciji. Da sam ja u opoziciji kod nekog diktatora, ja bi mu vratila novac, ja bih rekla – ja neću da radim za diktatorski režim. Tako da ja njih potpuno razumem.
Narod u Srbiji, roditeljima dece, biće i Poslovnika sigurno, koji žele da im deca završe zanate, koji žele da im se deca obuče za poslove koje mogu da nađu u Srbiji, 10, 15 hiljada je mnogo, jako mnogo, a onima koji imaju skupe satove, skupa odela, džipove, letuju na Maldivima, minimalne plate imaju 150.000 dinara u diktatorskom režimu, njima je to sve za potcenjivanje. NJima je to sve za potcenjivanje, onda je lako njima, sa lakoćom nepodnošljivog postojanja i bavljenja politikom u jednom diktatorskom režimu, kako oni kažu, da dođu ovde, svrate malo na posao, govore o dualnom obrazovanju na način - to režim Aleksandra Vučića priprema decu za robove, oni će biti jeftina radna snaga u Srbiji, a niko od njih nije hteo da se pogleda u ogledalo i da kaže – koliko je fabrika zatvoreno 2000. godine, koliko je privatizacija sprovedeno u našoj državi, koliko je radnika otpušteno u njihovo vreme kada je radna snaga bila skupa, kad nije bila jeftina, i kada su deca naglo u njihovoj reformi obrazovanja svim mogli da upišu fakultete i da postanu menadžeri, menadžeri za sve i svašta. Eto, to je bila njihova reforma obrazovanja.
Sada, neka mi objasne, gde ti svi njihovi menadžeri koji od 2000. do 2012. godine su završavali te nekakve škole koje su oni otvarali, gde se oni zapošljavaju? Gde oni tačno rade? Koliko su im plate? Koliko su te astronomske plate tim menadžerima u kuvanju, menadžer u krečenju, u slanju lepih pogleda, menadžer za povredu Poslovnika? Eto, to je bila reforma obrazovanja DS, pošto su svi oni bili u toj DS, nije problem, za kojim oni danas žale i kažu još nešto, da mladi počinju da odlaze iz Srbije baš sad kad su čuli za dualno obrazovanje.
(Balša Božović: Replika. Imam pravo na repliku zbog DS.)
Naravno da imate, sa zadovoljstvom.
Dualno obrazovanje, molim vas pustite me da govorim, znam da nije prijatno, ali ja sam slušala danas kako sam ja jedan od robovlasnika i kako će deca raditi jeftino. Nije prijatno, ali treba slušati i drugi način razmišljanja.
Moj način razmišljanja je takav da ja prezirem sve to što sam danas čula prepodne, zato što je neiskreno, zato što je cinično, zato što nam govore ljudi koji su prebogati, zato što nam govore ljudi koji se u diktatorskom režimu ne gade da budu savetnici direktora koji su predstavnici ove vlasti, zato što su šefovi njihovih partija do skoro radili u Jugoimportu-SDPR-u, bili ministri, a i dan-danas, i to je sve u diktatorskom režimu, bez dualnog obrazovanja. Pa, pružimo šansu onda i nekoj drugoj deci, ne samo vašoj deci, ne samo vama, da nađu neku šansu u Srbiji da nešto rade, zato što su oni siromašni jer ste ih vi upropastili. Upropastili ste njihove roditelje, upropastili ste njuhovu budućnost.
Ja ću da vam navedem imena ljudi koji su otišli iz ove države posle 2000. godine, a vratili su se. Godine 2000. su pobegli od ratova, od sankcija, a vratili su se. Dakle, 2003. i 2004. godine su pobegli glavom bez obzira jer ste ih prevarili, jer ste im nudili nadu na ulicama 2000. godine da će u Srbiji nešto da se promeni. Promenilo se, ali za vas, na bolje, da postanete bogati. To je jedino što se promenilo. I sada vi čitate moralne lekcije!? Stvarno, morala sam da reagujem i da se javim za reč da pričam kako ste maliciozni, kako ste licemerni kada govorite o zaštiti običnog malog čoveka i njihove dece u ovoj državi.
Žao mi je što poslanik, ne vi, vas ću na kraju, poslanik Vuka Jeremića, ne znam je li tu, ima u parlamentu, Aleksić, onako maliciozno, a on nije pročitao uopšte poslednje dve tačke dnevnog reda, njega to ne interesuje uopšte. Ne znam u koju školu je išao. Dakle, Konvencija o nuklearnoj sigurnosti i Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o sigurnosti i upravljanju istrošenim gorivom i o sigurnosti upravljanja radioaktivnog otpada. Ali, šta je iskoristio? Onako maliciozno opet da kaže – evo, predsednica parlamenta je predsednik Upravnog odbora naše agencije, pa ona će vam nešto o tome reći. Ma ne, neću mu ja ništa reći o tome, iako sam se suštinski pripremila, kao što sam se pripremala nedavno i za međunarodnu konferenciju održanu u Beču…
(Zoran Krasić: Po kom je ovo zakonu?)
Zadnje dve tačke. Vidi se da ni vi niste čitali.
…i održala razgovore sa predsednikom Međunarodne agencije za atomsku energiju, gospodinom Jukijom Amanom, koji mi je postavio pitanje…
(Balša Božović: Da li ste ozračeni?)
Ne, vi ste ozračeni, tako i delujete, pa sam morala da pobegnem ovde u klupu da ne bi prešlo na mene, ali ovo je vrlo ozbiljna tema.
Pitao me je – šta to mi imamo u Srbiji…