Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 107. – dostojanstvo Narodne skupštine.
Moj kolega poljoprivrednik je grubo povredio dostojanstvo Narodne skupštine, pre svega, zato što je zaželeo dobrodošlicu nekom u Niš, kao da on živi u Nišu. On živi na Vračaru u stanu od 500.000 evra i sledeći put kada Vlada bude zasedala na Vračaru slobodno može da poželi dobrodošlicu na Vračar, a u njegov stan mogu da stanu dve vlade. Može da bude, recimo, zajednička sednica Vlade sa gradom Niša, Beogradski forum, sa svim regionalnim državama i, na kraju, da zaključim – dostojanstvo je povređeno, a ja mog kolegu razumem, što kratka pamet smisli, dugačak jezik uvek kaže.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 103. i član 104.
Dakle, kolega poljoprivrednik je koristio povredu Poslovnika kao repliku. Pošto je već govorio, ne možete da mu oduzmete vreme, ali oduzima on nama. Ja ponovo insistiram na beneficiranom radnom stažu, tim pre što nas plaši tu nekom „Sabljom“ stalno i niste vi krivi što je on povredio dostojanstvo Narodne skupštine, već mi koji smo glasali da on bude premijer. Mi smo glasali da dođe na čelo države, a nismo znali da će nam se popeti na glavu. Hvala.

  Zahvaljujem.         
Dame i gospodo narodni poslanici, teško je naći pametne odgovore na nepametna pitanja. Od 2000. godine do 2012. godine u Srbiji je napravljeno 112 kilometara auto-puteva. Od toga jedan deo je bio samo druga traka. Recimo, ono prema Novom Sadu i Subotici.
Godine 2013. samo za godinu dana i nešto jače napravljeno je 51 km. Godine 2014. – 69 km, 2015. godine 90 km, 2016. godine čekamo rezultat.
Bio bih srećan da smo mi seljaci vodili državu od 2000. godine do 2012. godine. Možda smo mi farmeri. Možda nismo dovoljno šarmeri. Možda nismo dovoljno firmirani. Možda nemamo satove od 35.000 evra. Možda nemamo zbirku satova od 15.000 pa do 35.000 evra, ali imamo posvećenost, veru, smisao, spremni smo na rad i trud. Da smo mi vodili, mi bi danas pozajmljivali novac nekome drugom. Ne bi nam trebao zajam. Nekada smo davali zajam za Srbiju. Ovi preko su u svom periodu vladanja dali Srbiju na zajam.
Teško je danas govoriti kada neko ko je državu vodio na način na koji je to radio i sklopio ovaj ugovor danas ima primedbe. Neko ko je napravio 112 km puteva za deset godina ima primedbe za one koji to naprave maltene za godinu dana.
Vlada pravi rijaliti. Jeste, Vlada je dopustila jedan rijaliti onu noć kada su utvrđivani rezultati izbora. Kandidati sa izbornih lista ni pod tačkom raznom nisu smeli da se nađu na sednici Izborne komisije. Bilo ih je deseta. Izvršna vlast, Vlada koja plaća izbore i koja garantuje javni red i mir je dopustila taj rijaliti umesto da uhapsi kandidate, a posebno da obrati pažnju na osobu koja se predstavlja kao savetnik Američke ambasade. Vlada to nije učinila iako je negde pogrešila, tu je pogrešila zato što nije privela savetnika Američke ambasade koji je ujedno bio i kandidat i kompaniju i zahvaljujući tom rijalitiju neki danas sede ovde u Skupštini.
Ako je Vlada odgovorna za neki rijaliti, onda je odgovorna za taj.
Onda smo čuli onog iz Inđije, sposobnog i uspešnog koji insistira na rokovima. Da ga malo podsetim. Taj isti je počeo da pravi banju u Inđiji 2004. godine, pao je sa vlasti 2016. godine, nije odmakao dalje od kamena temeljca. Toliko o rokovima.
Taj isti je 2008. godine, a vi se svakako sećate, započeo IT park, a to Bil Gejc, on se najbolje razume u te IT tehnologije, za 25.000 zaposlenih. Mislim da je bio indijski navodno, indijski koji je trebao biti inđijski. Nikada ga nije bilo.
Sećate se svi lepe one vaše univerzijade kada ste se lepo ugrađivali, koja je održana 2009. godine. Na slavu stranke godinu ranije, 2008. godine započeti su radovi u Inđiji za izgradnju hale koja je trebala u julu sledeće godine da bude puštena u rad i da se u njoj održi univerzijada. Posle odlaska sa vlasti 2016. godine hala još uvek nije gotova, po malo tone, neprestano pumpe moraju da rade jer je pravljena na izvorištu vode i pravi dodatne probleme.
Taj isti pita o troškovima montera, tuži opštinu Inđija, mada je to bila neka firma te stranke bivšeg režima, za 440 miliona. Dug koji je tamo ostavljen je 2.100 milijardi i danas smo čuli tog prepoštenog, sposobnog, uspešnog kako on zamera i priča o kamatama i rokovima.
Gospodo, koliki su bili penali od 2008. godine za povučene kredite pa do 2013. godine? Dakle, 2,06 miliona, 2,13 – 2010. godine, 2011. godine – 4,47 miliona, 2012. godine – 5,57 miliona evra, 2013. godine – 7,73 miliona. Ukupno 22 miliona penala za kredite koji nisu realizovani koje je Vlada u to vreme … Svakako da vi to dobro znate.
Ja bih bio srećan da ste vi za te dugove koje ste povukli napravili izvor za vraćanje duga. Mi seljaci kada se zadužimo, ako dižemo kredit i zajam, a moram da kažem, ministar to zna, da postoje razlike između kredita i zajma, da kada pričaju treba da pričaju o zajmu, da se ovde radi o zajmu, koliko je zemlja devastirana u periodu od 2000. do 2012. godine. Uništena je potpuno, razvaljena, politički obezglavljena. Krediti su uzimani sa 9% kamate i ja bih bio srećan da ste nam ostavili zemlju sa manje dugova.
Da ste taj novac propustili kroz poljoprivredu mi bi danas bili da smo pola izgubili 10 milijardi evra manje dužni. Glavni problem je što niste napravili izvoz za vraćanje duga. Niste napravili Koridor 10 i mislite da je krivica samo što ga niste napravili, a gde su prihodi da je završen koji bi bili negde oko 170 miliona evra veći, prihodi od putarine. Gde je ta izgubljena dobit na Koridoru 10 koji vi niste završili za 12 godina?
Da ste ga radili na konjićima, da ste radili sa volovima mogli ste da završite taj Koridor 10 za 12 godina. Vi ga niste završili. Put njiva do njive nas košta dnevno hiljadu šlepera po 20 evra. Koliko je izgubljena dobit samo na šleperima samo zato što nema autoputa koji je trebao da bude izgrađen. O produženju rokova sada ovde razgovaramo. Vi ste napravili od njive do njive. Da ste ga napravili da bude funkcionalan svaki dan hiljadu šlepera po 20 evra je 20.000 evra. To je 600.000 mesečno, a sedam miliona godišnje plus 30.000 ili 25.000 vozila po nekoj daleko nižoj ceni od recimo 2 evra po vozilo. Koliki je tu gubitak?
Vaš put njiva od njiva i njiva do njive košta nas jedno 20 miliona evra godišnje, najmanje i vi danas pričate o 100.000 evra, 300.000 evra penala koje treba platiti.
Dučić je rekao za neke tamo narode da su najhrabriji na svetu, a ja ću to reći za neku stranku. Ta stranka bivšeg režima je bila najhrabrija na svetu ne zato što se ničeg ne boji već zato što se ničeg ne stidi. Hvala.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 106. stav 3: „Za vreme govora narodnih poslanika i drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora.“
Član 109. stav 1. tačka 4) kaže: „Opomena se izriče narodnom poslaniku ako prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, odnosno ometa govornika ili na drugi način ugrožava slobodu govora.“
Ceo dan, sve vreme mi gledamo jednu poslaničku grupu, koju ja nazivam „nikad im dosta nije bilo“, koji na raznorazne načine ometaju govornike, što se desilo i za vreme izlaganja prethodnog govornika.
Ja nisam posebno dirnut, niti me zabrinjava njihova koreografija, koja je primerena navijačkim grupama i tamo Južnoj Koreji…

Gospođo, mene ne zabrinjava to što oni liče na Titov slet. Ja sam malo stariji pa sam zapamtio i to, ali na takav način ometati govornike i kada ste vi govorili i kada je govorila gospođica iza mene. Dakle, neprimereno je i predviđena je kazna opomene.
Tražim da vi to pravilo primenite, posebno prema vođi grupe, koju ja zovem „nikad im dosta nije bilo“, zato što dok govornici govore on šeta ovde kao kočen paradajz i na taj način dopunski ometa kolege i koleginice koji govore. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, grubo je prekršen član 104. pa i član 107.
Član 104. govori o replikama, kada neko ima pravo da ostvari pravo na repliku. Član 107. govori o dostojanstvu Narodne skupštine.
Neko se ovde prepoznao, a toga po Poslovniku nema u pocepanim novinama. Moj kolega poljoprivrednik nije samo cepao novine, on je zabranio dvoje novina. Jedne su se zvale „Nacional“, imale su veliki tiraž. U vrlo osetljivom vremenu da bi sproveo ličnu diktaturu i pohapsio što više ljudi.
Moj kolega poljoprivrednik je povredio dostojanstvo tako što je svojevremeno zabranio distribuciju stranog časopisa i novina koje se zovu „Dan“ da se ne bi doznalo kako se ljudi zakopavaju živi, kako im se puca pored glave, kako se 12.000 puta zatvara …

Pa govorim da je povredio dostojanstvo time što je učestvovao u gruboj cenzuri kada su se ljudima ugrožavala prava a javnost je bila u potpunosti isključena i molim vas, predsedavajući, postoji izraz u narodu koji glasi, kaže – pocepaće ga kao majmun novine. Nadam se da neko sa one strane …

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja kao miljenik elektronskih medija, za razliku od mog kolege koji je kao vanparlamentarna stranka bio gost uživo na RTS-u, ja tu priliku nisam imao od 1988. godine, kao neko nad kim je kao poslanikom gotovo sam jedinka sa cenzurom u prenosima uživo, 27-28 puta od 1997. do 2000. godine. Da vidimo čije su suze vrelije, da li moje koji sam cenzurisan uživo, da li moje stranke narodne seljačke, koja je bila šest puta parlamentarna, i nijednom, sem u izbornim kampanjama, nisam imao priliku čak ni o poljoprivredi da razgovaram uživo.
Interes javnosti je glavna stvar koju radi REM. Da vidimo šta je interes javnosti bio juče. Juče je interes javnosti bio da državni servis, pa i drugi mediji, ukoliko to žele, objavi zašto jedna stranka nije bila u parlamentu Saveta Evrope. Ja ću vam reći zašto. Ali, nije postojao interes javnosti na RTS-u da to i objave. Da je ta stranka dobila 37 glasova manje od one stranke koja se kvalifikovala. Znate li zašto? Zato što je bivši predsednik te stranke, koji je svoju stranku nazvao brodom ludaka, ne ja, tražio da se na izborima glasa protiv njegove stranke i za 37 glasova je promašio zahvaljujući tome članstvo u parlamentu Saveta Evrope. To je bio interes javnosti i juče. On očigledno nije ispoštovan.
REM, ja pogledao, većina njih je 2011. godine izabrana. Ja nisam bio ni blizu Skupštine. Lider jedne opozicione partije koji je dugo bio sa predstavnicima stranke bivšeg režima nedavno je napustio, sada je nekakva levica, kaže da je u Srbiji rastući fašizam i to se emituje. Ovo vam govori o cenzuri i diktaturi. A nevenčana supruga – drugi ili treći čovek Radio-televizije Srbije. Ona oni pričaju o cenzuri i diktaturi. Ja znam i zašto.
Kad već pričaju o cenzuri i diktaturi, evo, nije me bilo na RTS-u, neko me je tamo prećutno zabranio, od 1988. godine, ni o motikama ne mogu da pričam uživo. Ali, evo i o Inđiji. Radio-televizija Inđija, koja je finansirana mojim novcem, još nije objavila, a bila je javni servis, opštinski, da sam izabran 2012, 2014, pa i 2016. godine, ne da nisam dobio vreme, sem što su me tako nešto pozivali slušaoci pa onda pljuvanje, još nisu objavili da sam izabran 2012. godine. Mi smo plaćali tu televiziju, opština je imala svoj javni servis, ali, gle čuda – predsednik opštine, onaj uspešni, je finansirao i Sremsku televiziju, koja je pripadala njegovom kumu, na kojoj takođe nisam mogao da se pojavljujem uživo. Ja nisam kukao, nisam pričao o cenzuri, koja je bila toliko očigledna i koja je i danas prisutna. Milione je dobio kum, da bi kupio istu tu Radio-televiziju Inđije, a vi pričate o privatizaciji nekih drugih medija.
Tražili ste da država izađe iz medija. Kad smo izašli, sad smo krivi. Elektronski mediji nisu idealni. Oni su nezavisni kad emituju onako program kako nama odgovara. To je odgovaralo do 2012. godine. Kad ne emituju onako kako nama odgovara, a džabe im naš direktor i urednici RTS-a i Javni servis, džabe sve, onda više nisu nezavisni. Kad su vas hvalili, onda su bili nezavisni. Sad kad vas je malo manje, sad su diktatori, cenzorska televizija itd. Nedostatak kvaliteta je posledica slobode.
Da li vi tražite da mi nastojimo da mediji budu slobodni, pa u toj slobodi da greše, pa da imaju nedostatak kvaliteta, a pošto je ovo malo tržište, pošto se takmiče za svaku reklamu, da li vi tražite da mi gušimo medijske slobode zbog nedostatka kvaliteta programa ili tražite nešto drugo? Hoćete li da uvedemo cenzuru ili ne? Ako tražite da mi budemo arbitar, a ja se slažem da ovaj REM nije neko najsrećnije rešenje, on je samo posledica, uzroci su dublji, uzroci su 2000, 2001. godina, privatizacija, gde su strane kompanije kupile sve, ostatak ostao tajkunima. Mediji su postali agenti kapitala, oni prenose poruku kapitala. I onaj tamo što se reklamira kaže – ako ne podržavate ove žute, ja se više neću reklamirati na vašoj televiziji. To je tako bilo, a i sada je. REM je samo ispratio tu vrstu aktivnosti.
Dejvid Petreus. Nismo ga mi doveli. Neko ko želi da stvara političke prilike ili neprilike se za vaše vreme ugnezdio ovde. I sada neko ko poštuje sve to što ste vi zabrljali, sve te navodne slobode, sad je taj neko cenzor, cenzuriše, diktator, a i onda. Zamislite sad sledeće – da je do 2012. godine direktor RTS-a bio gospodin Đukanović. Da li bi to bilo moguće? Naravno da ne. Opozicija je imala voditelja na radio Fokusu i dva sata na KCN-u, gde su te novinare sa KCN-a redovno izbacivali, od predsednika Republike do Skupštine grada, jer se uopšte nisu smatrali novinarima. Bili su nepoželjni.
Ko je 2006. godine upao u BK televiziju? Mi nismo. Đukanović nije. Gospodin Martinović nije. Ko je sa dugim cevima zauzimao elektronske medije? Šta kažu ti vaši removci? Ja verujem da ćemo prepakovati žuto u žuto. Ne znam šta će da bude, kako ćemo glasati, ne poznajem ovu gospodu, ni Pekovića, ni Plavšića ni ostale. Da budem iskren, ne znam kako ću glasati. Ali, pitam vas – ko je ušao u BK televiziju, jednu od najboljih televizija sa informativnim programom i ostalim emisijama, da, da, gospodine Pivski, to je smešno, zabranio dugim cevima, da bi neke strane kompanije došle ovde, da neki strani vlasnici emituju programe, postanu emiteri. Kad su zabranili neku emisiju koju vi poštujete, e onda smo vam mi krivi. Vi zabranili BK televiziju, prednost dali strancima, a kada su oni eliminisali kao vlasnici tu emisiju, onda smo vam krivi mi. Neverovatno. Vi nama nećete oprostiti ni vaše sopstvene greške.
Rijaliti. I ja sam bio učesnik jednog. Sa „Farme“ sam otišao na farmu. Vi sad dižete frku oko toga. Ja vas pitam, ne samo ko je organizovao prve rijalitije, politički to ste vi, nego ko je prihodovao jako veliki novac zahvaljujući Emoušnu, Dajrek mediji, Velikom bratu itd. Ko je iz poslaničkih klupa išao direktno u taj rijaliti? Ja nisam. Ja sam 2010. godine sa jedne farme otišao na drugu i spavao sa životinjama.
Mislim da ste preterali u kritikama, jer ovu državu nisu upropastili farmeri već šarmeri. Ovi šarmeri sa druge strane, koji su platili po tri hiljade ručkova na trošak doma zdravlja, koji su pili na vađenju krvi hektolitare, stotine hektolitara piva, Hajneken itd, i ja vas pitam - zašto niste digli glas malo protiv filmova u kojima ima toliko nasilja, seksa, pornografije? Zašto niste digli galamu protiv filmova, recimo američkih, a ja sam jedan gledao tri puta, gde, navodno, Srbi nose atomsku bombu u SAD. Taj film je emitovan nekoliko puta na našim centralnim televizijama, čije ste frekvencije podelili vi a ne ja. Da li ste digli glas protiv toga?
Da li ste digli glas protiv Đilasa što zarađuje enormno na Velikom bratu? Da li je gospodin iz Zaječara kao predsednik opštine išao u rijaliti, direktno sa funkcije? Da li je poslanik iz stranke bivšeg režima direktno iz klupa išao da ojača taj rijaliti? Da bi vaš predsednik izvršnog odbora prihodovao što više. Zašto niste digli glas protiv onih koji su snimili film o nuklearnoj pretnji Srba u Americi, državi koja je bacila atomsku bombu na dva grada i na civile? Nije vam palo na pamet da dignete glas protiv sastava REM-a, da kažete kako to može da bude emitovano. Zašto ne kažete da se u crtanim filmovima propoveda nasilje. Nije vam to palo na pamet.
Vas boli samo politika, da se što više slikate, da se što više emitujete, ali to vam neće puno pomoći. Na izborima ste dobili i više nego što ste zaslužili. Rijaliti nisu baš najmoralniji, ali nije moralno ni u RIK-u tući one žene i zavrtati ruke. Nije moralno ni da od crkvene organizacije pravite političku stranku, to nikad ne bih uradio. Ali, mediji u suštini rade dobro i loše. Ova vlast, a ja sam svedok tome, nije učinila ništa da disciplinuje medije. Ova vlast ne sprovodi cenzuru. Ova vlast je u cenzuri. Interes javnosti jeste da srpski Sanader bude teme nekoliko emisija, bivši predsednik Vlade, čovek koji je uhvaćen sa rukama u medu. Čovek koji je zasadio vinograd u martu, a parcelu 2007. godine zakupio, u novembru 2007. godine.
Da bi dobio subvenciju ili da bi nešto zasadio, moraš da imaš poljoprivredno gazdinstvo i parcelu. U trenutku kada je on to zasadio, nije imao ništa. Evo papira ovde. To mu je pomogao onaj vaš sposobni koga danas nema. Poljoprivredno gazdinstvo registrovano na drugo bilo, ugovor potpisan 7.11. a vinograd posađen u proleće 2007. godine, šest meseci pre parcele.
Ali, zašto tužilaštvo povlači prijave protiv onog koji mu je to potpisao? Reći ću vam ja. Zato što su ljudi iz vrha tužilaštva umešani u taj slučaj, kao Krajkovac, Merošina. Slobodno možete da pogledate. To su parcele 2997/2, 2997/4. Videćete ko je vlasnik ovih parcela, osoba koja radi u tužilaštvu, osoba koja je u vrhu tužilaštva, osoba koja je bila sekretar za zakonodavstvo u vašoj Vladi, osoba koja je bila u dve izborne komisije. E, njene parcele su iskorišćene da bi se fiktivno registrovalo gazdinstvo u julu u Inđiji, registrovano gazdinstvo sa parcelama u Merošini, da bi se koliko-toliko zadovoljila forma. Zato je tužilaštvo to prikrilo.
Da li je javni interes da to saznamo? Svakako da jeste. Ali, on se juče raširio kao tetreb, pričajući o tome kako eto tužilaštvo je to učinilo, tužilaštvo koje je protkano rodbinskim i političkim vezama, i to je razlog zbog čega ja nisam ni želeo da glasam za Zagorku Dolovac.
Dame i gospodo narodni poslanici, priča o cenzuri, priča o diktaturi je samo povod. Televizor ima daljinski upravljač, ali kada ste vi vladali Srbijom, vi ste bili daljinski upravljač nekih drugih ljudi, nekih drugih centara moći koji su preko vas upravljali Srbijom.
Priča o cenzuri i diktaturi, a ja sam bio član DOS …
(Nataša Jovanović, s mesta: I grdno si se pokajao.)
Nisam se pokajao zbog promena, već sam se pokajao zbog vođa koji su ogromnu energiju utrošili da od javnih poslova naprave privatne biznise i da poput ovog popune svoje kućne budžete, da reše svoju egzistenciju, a ne egzistenciju naroda.
Priča o cenzuri i diktaturi treba da bude priča o oslobodiocima. Evo, ujedinili su se, od vas su digli ruke, vi im više ne trebate. Ujedinili su žutu patku sa žutim patkom, sa braon guskom itd. Sve su oni to ujedinili da bi napravili oslobodioce koji se, eto, bore protiv cenzure, diktature i diktatora, a onda će da nas usreće ponovo sa osiromašenim uranijumom. Duh „milosrdnog anđela“ još uvek u obliku osiromašenog uranijuma lebdi nad Srbijom.
Da li treba to da bude povod da se ponovo instaliraju oni i da Republika Srbija bude preko vas i onih tamo koji su sada formirani kao oslobodioci, da bude ponovo država na daljinsko upravljanje? E, to neće moći, neće proći. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo slušali jednu od žutih verzija stranke bivšeg režima, koji je nabrajao dugove „Železare“, dugove menadžmenta, itd. Pamćenje je čudna stvar. Kada pamtiš, onda treba da pamtiš malo duže. S obzirom da sam ja nekoliko mandata narodni poslanik, potrudiću se da moja memorija dopre malo dalje od 2013, 2014. godine, pa da se setimo, recimo, 2003. godine i „Sablje“, vreme „Sablje“, dugačka, oštra, ali se dešava privatizacija „Sartida“. Dug koji je država preuzela, to naravno pendžetirani obrazi neće priznati, je bio milijardu i sedamsto miliona dolara. Toliko je država preuzela na sebe, skidajući sve hipoteke, premeštajući, a to gospodin Arsić zna, mesnu nadležnost privrednog suda iz Požarevca na Beograd da bi u Beogradu na brzinu smućkali, kako se onaj zvao, Kolesar, u kabinetu tada već pokojnog premijera, koji je imao sasvim drugačiju ideju sa „Železarom“, to moram reći, jer su dugovi prema Nemcima bili enormni, a mislio je nešto da kompenzuje.
Gle čuda, baš kada je on poginuo, ožalošćeni kabinet prodaje na način koji sam opisao, skidajući hipoteke poveriocima, protivzakonito, itd. Od 1,7 milijardi dolara su skinute hipoteke. Da li se onaj sudija zvao Kljajević? I na takav način obaveze naših sirotih poreskih obveznika, koji su inače devedesetih godina zbog sankcija, a to je bilo ona tekovina, znate, demokratija ne može da bude imperijalni uvozni proizvod, koju sam ja zatekao, sankcije, bombardovanje, osiromašeni uranijum, itd, onda se kreće u pretapanje tenkova. Idealno, prodaćemo „Železaru“ za 26 miliona dok na građane, kao na mrtvu kobilu, 1,7 milijardi dolara i tako je „Železara“ promenila vlasnika i tako su Amerikanci bili u prilici da istope naše tenkove i da tačno znaju koliko su istopili.
Baš negde u to vreme pojavio se onaj Frank Miler o kome govori Bisljimi na rukama predsednika jedne od stranaka, od žutih verzija stranaka bivšeg režima, od trideset i nešto hiljada evra. Na njegovom mestu ja bi ruku nosio u sefu. Toliku vrednost nositi na ruci u ovako osiromašenoj državi mislim da nije moralno, a i opasno je.
Dakle, ja kad sam to govorio 2013. godine ustao je Srđan Milivojević i rekao da sam ja narušio bezbednost gospodina kako se već zvao, tadašnjeg ministra odbrane u stranci bivšeg režima, zato što sam saopštio vrednost njegovih satova. Evo, sad tvrde njegove partijske kolege da je to bilo tačno, i ja verujem da je tačno.
Gle čuda, pretopljeni su tenkovi, „Železara“ je eksploatisana i onda na jednoj telefonskoj sednici, ili kako se to zvalo, gospodine Martinoviću vi znate, SMS sednice, kako se to zvalo kad ste vi vladali SMS porukama?
Ono, da li ste za to da podelimo pare koje smo pozajmili, pa da svaka stranka bude zadovoljna? Onda ste SMS porukama rešili da kupite, tu ste napravili posao veka, „Železaru Smederevo“ za jedan evro ili jedan dolar. Da li je bio dolar ili evro? Greh na moju dušu, neka bude evro, da su dobili više. Ali, gle čuda kupuje se privatna kompanija koja ima dug od 600 miliona evra. Da. Tako kad neki pričaju o dugovima „Železare“ treba da znaju za te dugove koje kad sabereš dođu preko dve milijarde evra i slobodno mogu da kažem da tu nema nikakve uvrede. Da kada neki pripadnici bivšeg režima, stariji ili mlađi, kad pričaju o dugovima „Železare“ treba dobro da razmisle koliko je debela koža na tim obrazima kad možete da iznesete takve tvrdnje. Za jedan dolar ste kupili ili evro, 600 miliona evra dug koji naravno servisiraju buduće vlade.
Nije „Železara“ bila neka sreća, tu je navodno Josip Broz prolazio pa pitao - šta se ovde zbiva, čega ovde ima? A oni kažu - ima grožđa, a on kaže - majku ti božiju, gvožđe biće „Železara“. Tako kažu da je nastala. Dok „Železara“ nosi sve drugo što je nosila i država koju smo zatekli potpuno razvaljenu, politički obezglavljenu, vojno nemoćnu, ekonomski devastiranu, socijalno neodrživu, kuću golih zidova kao i „Železaru“. Ona treba da pravi u interesu tog grada i građana koji tamo rade i žive.
Mislim da su Kinezi pravi potez i ja pozdravljam sve one koji su se ujedinili oko te investicije i drago mi je što je tako. Ali moram da kažem da ja kao neko ko na istok gleda više srcem, a na zapad malo pažljivije očima, moram da kažem da bez zapada ne bi bilo ni istoka, odnosno da bi teško sa istoka neko investirao u „Železaru“ da nije pretenzije da kroz pristupni period, makar sad proširi svoje delovanje i tržište na EU. Pristalice EU, isključive, nisu mi dokazali da je raskidanje sa Rusijom ekonomski dobro za ovu državu. Takođe, pristalice istoka, isključive nisu mi dokazale da raskidanje sa EU koja je dve trećine tržišta i koja je šansa za investicije sa istoka, iz Rusije i Kine. Nisu mi dokazali da raskid sa EU može da bude ekonomsko i socijalno dobro za ove građane.
Mislim da je istina negde između, mislim da treba podržati ovo autentično tumačenje, da ne treba ništa komplikovati oko investicija, one su nam nužne, one su dobrodošle. Novac, ovi nisu znali, domaćini ljudi to znaju, novac se zarađuje. Ne možete da živite od zaduženog večno, to ima svoje limite. To ima svoje limite u količini kapitala kojim raspolažete. Dotle će vam neko pozajmljivati novac, posle više neće.
Za vreme njihove vladavine, evo sada spočitavaju „Železaru“, dve zarez nešto milijardi evra su nakrckali duga, za vreme njihove vladavine živelo se od zaduženog, a ne od zarađenog. Glavni proizvod države bila je obveznica države, dug. Ta dela i nedela će pokušati da otplate buduće generacije.
Ne mogu da odobrim njihovo spočitavanje tog dela opozicije, već znate o kome govorim, svaka čast ovim domaćinima, ljudima koji žele da shvate da je novac roba, da je novac sredstvo za razmenu robe i da moramo da proizvedemo robu, da je pokrivenost uvoza izvozom porasla sa 54 na 78, to gospodin Arsić zna malo bolje. Da mi u izvozu moramo da nađemo neku svoju šansu da servisiramo dugove, da ne smemo da se svađamo ni sa istokom, ni sa zapadom, ali da ne bi trebali ni da se delimo, jer moja omiljena izreka „ili ćemo uspeti zajedno, vremena su teška ili ćemo propasti podeljeno“. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se javljam drugi put. Predsedavajući prvi put mene nije video.
Član 107, dostojanstvo Narodne skupštine. Ako neko loše govori o Dačiću i Vučiću… Evo, smeje se. Kako se ono kaže – smeje se kao Radulović na brašno. Smeta mu Vučić i Dačić. A kada je, da oprostite građani, smeštao svoju stražnjicu u njihovu fotelju, onda mu nisu smetali, čak naprotiv, koristili su.
Evo u čemu je povređeno dostojanstvo. Kaže, 17. novembra 2013. godine vođa ovih, niko se od njih oznojio nije, piše Aleksandru Vučiću – povuci nalog da se kopa po stečajevima u kojima sam radio. Istina, da ili ne? Evo kako se dalje povređuje dostojanstvo kada se loše govori o onima koje si maltene ocenjivao. Kaže u istom mejlu od 17. novembra 2013. godine – ALSU se ukida, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, molim te da Ivana Matić, to je njegova prijateljica, evo ih opet su energetski efikasni. To ste letos trebali raditi hlađenje, sad treba da grejete malo. Kaže – molim te da Ivana Matić, njegova prijateljica, bude imenovana za novog direktora. Njen zadatak je da zatvori Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika i da stavi njegovo udruženje da oni vode stečajeve i da mu ta gospođa Matić ukloni sve prekršaje, što je i uradila…

…Da mu ukine sve stečajeve na kojima je radio. On je, dame i gospodo, ekonomista koliko i Živković poljoprivrednik. Hvala.

Dame i gospodo, reklamiram član 107. – dostojanstvo Narodne skupštine. Ja sam naprosto dirnut, s obzirom da sam jedini od poslanika koji je imao u familiji ljudski gubitak u Obrenovcu. Ja verujem da nije uvređeno samo moje dostojanstvo, već dostojanstvo celog parlamenta.
Ja sam bio tamo od prvog dana. Gospodina nisam video, kao što nisam video ni jednog njegovog kolegu. Uporno smo pokušavali da nađemo čamce. Nije ih bilo zato što ih je lider njihove stranke, današnji lider…

Niste ga opomenuli, s obzirom da je, govoreći neistinu, povredio dostojanstvo Narodne skupštine. Poplave dođu i prođu, a oni su trajali 12, a u Vojvodini 15 godina, a njihov lider je prodao čamce i zato je došlo do povećanih ljudskih žrtava. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, najmanje  smo govorili o vodovima koji vode do „Železare“. Najviše smo govorili o vizijama. Neko ima od nas viziju, a neko je ranije imao proviziju. Sada mu se priviđaju robovi. Slušali smo iz njihovih usta o IT tehnologijama, programima, itd. Ko im je branio to da proizvode? Evo, prethodni govornik me podseća na Bili Gejtsa. Ma isti, pljunuti Bili Gejts, onaj koji je 95% svog bogatstva, koje je nesumnjivo stekao, podelio siromašnima. E, mi smo ovde imali obrnut slučaj. Ovi su sumnjivo došli do svog bogatstva, tako što su 100% svog bogatstva uzeli od siromašnih. Nisu se borili protiv siromaštva, već protiv siromašnih. Nisu hteli da zaustave kriminal, nisu hteli da stave tačku na kriminal, već su stavili tačku na državu. Nisu hteli da stave tačku na pljačku. Nisu hteli da rade protiv sebe.
Imao sam tu sreću da odrastem u seljačkoj porodici gde niko nije primao platu, tako da smo upoznali tržišnu ekonomiju još u jednopartijskom sistemu. Koliko smo proizveli i zaradili svojim trudom, toliko smo mogli i da podelimo, ali smo prethodno to morali da iznesemo na tržište, na pijacu, da dobijemo novac i onda smo gledali, naravno, da odvojimo za javne potrebe, za školarinu, da izdržavamo babu i dedu, ali takođe da investiramo i da pokušavamo da uvećamo tu proizvodnju, da dogodine imamo više da podelimo između sebe, a i da javnom sektoru bude bolje.
Svi biznismeni kreću u biznis radi profita, ali, nesvesno, nehotice oni pomažu i nas. Pomažu i javni sektor, bez obzira što im to nije bila prvobitna namera. U trci za profitom, je li tako, gospodine Karić, oni plaćaju poreze i doprinose i na takav način može da živi javni sektor. Oni su otpustili 400 hiljada budućih robova, ako se izrazim na način na koji se izrazio ovaj Bili Gejts, kako se zove, nesuđeni, veoma talentovan za IT tehnologije, malo mu falilo. Četiristo hiljada manje doprinosa, 400 hiljada posramljenih ljudi koji kada dođu pred svoje porodice ne mogu da im donesu platu, 400 hiljada ljudi manje u prevozu, 400 hiljada doprinosa za zdravstvo i PIO osiguranje. Koliko bi penzije bile veće da niste samo za tri, četiri godine počistili 400 hiljada radnih mesta? Ljudi su sa prihodovne strane došli na rashodovanu stranu.
Pokušali ste to zaduživanje od 9% da nadoknadite, ali umesto da gurate novac u proizvodnju, vi ste ga gurali u potrošnju. Ljudi su kupovali stranu robu i tako ste samo ojačali lanac supermarketa i stranih trgovinskih lanaca oko nekad industrijskih gradova koji su postali mrtvi, uglavnom zahvaljujući njima, zamenili su. Umesto da imamo industrijski održive gradove, oni su umesto industrije podigli trgovinske lance i onda smo za strani novac kupovali stranu robu. Sada nam o proizvodnji govore oni čija nikad nije bila proizvodnja, već samo potrošnja. Nisu oni hteli da žive od preraspodele viška, o kojoj sam govorio kako sam imao sreću da me moj otac poljoprivrednik upozna sa tržišnom ekonomijom. I ono – kad porasteš, sine, budi čovek. Novac koji nije zarađen fizičkim radom i robom on je zvao lažnim parama.
E, vi ste živeli od lažipare. Doterali cara do duvara, sada nam držite predavanje. Bili Gejts ako hoće da jede ukusan hleb, mora da zaseje pšenicu ili makar da pusti nekog da zaseje pšenicu. Bili Gejts je u najavi, ja mislim da se sad Bil Gejts sad trese, ako hoće da jede slatku voćku, recimo, jabuku na Đeram pijaci, ne mora da išamara jabučare sa onim zgrabi strankovcem, ili kako se već zove, talentom. Kad sam već kod njega, NATO pakt nam je ukupno uništio sedam tenkova, a OVK šest, a zgrabi strankovac 800. Spram NATO pakta on je bio velesila ili je bio njihova pešadija koja je pojela tenkove. Nisu oni navikli ni da sade ni da seju, dragi moji građani, vi retki koji nas sada gledati. Oni su navikli samo da beru, da žanju, da otimaju, nije im bio cilj da se proizvodi i da se stvara, već samo da se deli.
Na kraju, ovom Bil Gejtsu se može pomoći, ali mora sarađivati. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje nije pritisak na pravosuđe, ali jeste podsticanje organa pravosuđa da rade svoj posao. Ono se odnosi na sledeće – šta će nadležni organi, tužilaštva, Ministarstvo pravde, itd, preduzeti povodom rušenja devet objekata u Inđiji od kojih je šest bilo pod zaštitom države, koji su srušeni davne 2007. godine, tako što su prvo prodati, izdati u zakup na 99 godina, kao ne izgrađeno građevinsko zemljište, a onda su objekti srušeni na ne izgrađenom građevinskom zemljištu? Radi se o objektu komunalca, vodovoda, javnog preduzeća, direkcija za izgradnju, o privatnoj kući Rajović Danice i ostalih, radničkog univerziteta, zgrade „Mimoze“, Fabrike nameštaja „Srem“, zgrade ZDOPA itd. Ti objekti su prodati kao ne izgrađeno građevinsko zemljište za milionske sume. Po informacijama, koje sam dobio kao narodni poslanik, predistražne radnje su završene 2013. godine. U toku 2014. godine deo predmeta je podeljen između Tužilaštva za organizovani kriminal i Višeg tužilaštva u Sremskoj Mitrovici i to čami negde u fioci.
Ja verujem da ovi iz opozicije, koji su kreativni ili spolja kreirani, imaju pravo da postavljaju pitanja oko rušenja, ali ja molim da bude redosleda. Prvo da ispitamo šta je to bilo 2007. i 2008. godine? Kako su legalno izgrađene zgrade, a ne barake postale ne izgrađeno građevinsko zemljište, pa onda još opština plaćala da se ruše objekti na ne izgrađenom građevinskom zemljištu, to prodala recimo „Merkatoru“, to prodala „Trejd junik centru“, gde gle čuda je predsednik opštine imao određene stambene površine, penthaous od 250 m2, gde direktor direkcije za izgradnju takođe poseduje neki prostor, to su maskirali u neke firme, pa kada se već radi o rušenju, molim da organi pravosuđa krenu redom, da se to ispita i da se počinioci kazne shodno zakonu.
Takođe, moje pitanje se odnosi na „Energo zelenu“ – šta će organi gonjenja preduzeti prema srpsko-belgijskoj prevari u Inđiji koja se zove „Energo zelena“? U čemu su učestvovali, ne samo ovi političari iz Beograda, nego i oni iz Inđije, opet predsednik opštine sposoban i uspešan, gde je odštetni zahtev Belgijanaca 120 miliona evra ili ćemo davati sada subvenciju od 10 miliona evra godišnje ili traže u arbitraži 120 miliona evra. Traže da uklonimo sve svoje domaće kafilerije i da budu monopolisti. U suprotnom, zbog toga što su dovedeni u zabludu od lokalnih i republičkih organa, oni traže odštetu od 120 miliona evra.
Moje pitanje – šta će država, tužilaštvo koje je postalo selektirano tamo neke 2009. godine, koje je postalo tužilaštvo njihove partije, preduzeti da se počinioci kazne i ko će isplatiti štetu, iz čijih džepova će biti isplaćena ukoliko na arbitraži budemo kažnjeni za ovu belgijsko-srpsku prevaru učinjenoj prema našoj državi?
Poslednje pitanje je šta će država učiniti, a vidim da je to u toku, da se otklone iz 2011. godine posledice uvoza od strane stranke bivših režima, radioaktivnog đubriva koje je uvezeno u količinima preko 2.900.000 kilograma, s obzirom da ta radioaktivnost traje hiljadama godina? Šta će se preduzeti da se posledice toga otklone?
Poslednje pitanje se odnosi na zemljište, da li je tačno da se zahvaljujući novom zakonu, a stranka bivšeg režima je govorila da nema uzurpacije, da je do 1. maja u sistem uvedeno na desetine hiljada hektara i naplaćeno oko dva miliona evra. Tražim tačne podatke koliko smo uzurpiranog zemljišta priveli nama?