Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, kada neko svom kolegi kaže – tamo neki ljudi koji nemaju pojma su se usudili da komentarišu amandmane, taj je previše siguran u svoje znanje stečeno višom vanrednom, višom uzaludnom ili kako se već te škole zovu.

Veličina nekog čoveka je u tome što treba da ceni tuđu vrednost. Ko ne ceni tuđu vrednost, ne može da ima ni svoju. To pravilo važi od vajkada.

Usudio sam se da komentarišem amandmane i nikada nisam sporio pravo drugim kolegama, ma iz kojih redova dolazili, da to isto pravo zadrže za sebe. Od predlagača amandmana je nekoliko puta u ovoj Skupštini, sem uvreda naravno, do mene dolazio i glas – eto, ja ne bih imao pravo da komentarišem amandmane, ono u stilu – pa, vama Marijan Rističević komentariše amandmane na taj i taj zakon. Ne znam zašto su moja prava manja nego njihova prava, odnosno zašto bi prava predlagača amandmana bila manja od mojih ili veća od mojih? Mislim da demokratija voli ravnopravnost i politički teoretičar koji sedi sa desne strane od ove velike moralne gromade svakako bi trebao da zna i da svom kolegi prenese svu svoju političku teoriju.

Nismo mi ovde govorili o željama u obrazloženju amandmana, ovde je neko drugi poželeo neki određeni procenat kada sami, kako je rekao, izađu na izbore. Nisam ga ja terao da izađe sam na izbore, sam je rekao – ako izađemo sami, osvojićemo toliko i toliko, što im ja iz sveg srca želim da se oprobaju i da probaju da postignu taj procenat kod birača, ali bojim se da to neće moći iz prostog razloga zato što ako neko predloži 1.900 i nešto amandman, a pri tom neki budu prihvaćeni voljom Vlade, a ne glasovima, posebno ne svojim glasovima, dakle neko predloži amandman za koji ne dođe na glasanje, taj onda ne sumnja samo u svoj amandman, ako ga je on napisao, on samim tim sumnja u svoju vrednost. Onaj ko posumnja u svoju vrednost, teško da može kod birača da se dokaže da tu vrednost stvarno ima i da je zavredeo da ponovo sedi u ovom parlamentu, posebno ako izađe sam na izbore.

Još nešto, dame i gospodo, vrednost jedne osobe se računa tako što se od njegovih dobrih navika oduzmu loše navike. Kada bi to uradili mom kolegi poljoprivredniku, tu matematiku, ja verujem da bi on bio negativan. Hvala.

Zahvaljujem.
Zbog Raške oblasti sam dužan da obrazložim ovaj amandman. Gospođa ministarka i članovi odbora su bili onog dana nesretnog kada je došlo do pada helikoptera i imali su zahteve stočara da na područjima sa otežanim uslovima rada osemenitelji koji su prošli obuku i koji imaju kvalifikacije da izvrše osemenjavanje, da dobiju pravo da sem svoje stoke to mogu da učine i kod komšije s obzirom da ima sto i nešto sela koja su u devastiranom području i amandmanom je precizirano da to mogu samo ukoliko ovlašćeni izvođač to dozvoli što je bio slučaj u Novom Pazaru. Zbog ljudi i stočara koji žive u tom području koje je veoma osetljivo iz raznih razloga, ja sam u obavezi, bio u obavezi da ovo objasnim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da smo na kraju, u obavezi sam da kažem da Vlada treba da čini sve što je od koristi za stočare.
Period koji je za nama je bio jako nepovoljan za stočarstvo. Izgubili smo 800 hiljada goveda od 2000. do 2012. godine, izgubili smo milion i 100 hiljada svinja, izgubili smo 500 hiljada ovaca, izgubili smo vrednost milijardu evra godišnje, kada to uzmemo u vrednost žive vage, prerađeno, izgubili smo dve milijarde. Da plastično opišem samo ono što nisam računao – na sedam miliona kokošaka, koliko imamo manje nego što smo imali 2000. godine, mi dnevno gubimo 500 hiljada evra u proizvodima od jaja, neprerađeno, sedam miliona kokošaka je pet miliona jaja dnevno, što vredi 500 hiljada evra, puta 365 dana, pa vi pogledajte koliki je gubitak, 180 miliona evra, i to neprerađeno. Ukoliko se preradi, to je daleko veća suma. Time sam na plastičan način pokazao kakav je zločin učinjen u prethodnom periodu prema poljoprivredi, posebno prema stočarstvu. SSP i sankcije Rusije i Evrope takođe nam ne idu u korist, ali mislim da, s obzirom na podsticaje koje dajemo, da ćemo pre svega očuvati postojeći stočni fond, a u nekom narednom periodu svi zajedno, govorim svi zajedno, doprineti da se on uveća i da se vrati na ono što je bio do 2000. godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih voleo da mogu da delim optimizam kao prethodne moje kolege. Životna sredina i poljoprivreda dele sudbinu zajedničku, sudbinu jedne očerupane, zapuštene i napuštene države koju smo zatekli 2012. godine. Državu bez šansi za sadašnje i buduće generacije, da su stranke bivšeg režima ostale bez vlasti.
Ovde je malo pre spomenut med i košnice. Stranka bivšeg režima se otprilike prema poljoprivredi i zašiti životne sredine ponašala u stilu – hoćeš da vadiš med iz košnice, pa onda šutneš i košnicu.
Iz košnice možete izvaditi meda onoliko, vodeći računa da i pčelama nešto ostane. Pošto oni o tome nisu vodili računa i u poljoprivredi i u zaštiti životne sredinu su ostale surove posledice vladavine jednog režima, koji je gledao samo i razmišljao samo novčanikom i od javnih poslova pravili privatne biznise.
Što se tiče životne sredine, ja ću podržati Zeleni fond, Zeleno zapošljavanje, Zelenu ekonomiju, ali moram da vas upozorim da zajedno sa nama morate da se borite, da to ne bude iz tekućeg budžetskog razdela namenjenog za poljoprivedu. On je već bitno umanjen i svako dalje umanjenje može da ugrozi podsticaje, a time i proizvodnju.
Dakle, moramo ostaviti nešto i pčelama i moramo voditi računa,stranka bivšeg režima radila je obrnuto. Ne znam, pčelinje društvo ima 60 hiljada pčela, među njima ima dve do tri hiljade trutova, koje pčele drže samo dok im koriste. Znači, na jednog truta dođe 30 radilica. Stranka bivšeg režima je obrnula - na jednu radilicu došlo je 30 trutova, koji su gledali samo kako oni da uzmu što više meda i da raspodele novac iz javnih izvora što više na svoje bližnje itd.
Mislim da taj fond nije trebalo ni ukidati, moje mišljenje, mada je bilo velikih nepravilnosti. Ukoliko lekari u domu zdravlja ili bolnici pronevere sredstva namenjena za lečenje, treba da budu uhapšeni. Tako su i oni koji su proneverili sredstva iz Fonda za zaštitu životne sredine trebali biti uhapšeni. Ja vas pitam – zašto nije uhapšen Željko Cvijanović? Pitam tužilaštvo, Vlada ne hapsi. Pitam zašto nije gonjen kada je sam priznao očigledni konflikt interesa?
Savetnik za reciklažu tadašnjeg potpredsednika Vlade Božidara Đelića je firmi u kojoj je bio osnivač zajedno sa drugima, prikriveni osnivač, prebacio 3,5 miliona evra za reciklažu tehnološkog otpada. Na kraju se sada tuži sa suvlasnicima koji mu ne priznaju suvlasnička prava. Ja se pitam zašto Tužilaštvo ne reaguje po pitanju nenamenskog trošenja sredstava iz Fonda? Zašto ne reaguje po pitanju uvoza polovnih akumulatora, polovnih guma itd, gde su iz fondova nameštali poslove sebi i svojima bližnjima?
Šta je sa finansiranjem medija, raznih novina da pišu o životnoj sredini, o akciji „Očistimo Srbiju“, a u stvari su pisali o kampanji jedne stranke, stranke bivšeg režima i njenih satelita? Zato ovaj je fond budžio budžet, jer Vlada želi da prati kako će se novac trošiti, a ne da neko od činovnika kao za vreme stranke bivšeg režima to preraspodeli i napravi poslove, životnu sredinu, kako naš narod kaže - ko šiša.
Nisam video napredak. Video sam da su iz Fonda pravili olimpijske bazene. Dakle, ne dolazi u obzir da u budućem zelenom fondu neko pravi bazene.
Što se poljoprivrede tiče, ja sam za to da poljoprivredu uklopimo u EU, ali nisam za to da je ukinemo zbog ulaska u EU. To je bila tendencija koju je imala stranka bivšeg režima. To ću u nastavku ove debate pokušati i da dokažem.
Moram vam reći da sa ovim moramo biti izuzetno oprezni. Ekonomska snaga jedne zemlje se uskoro neće meriti zlatom, dijamantima i ne znam čime, već količinom hrane i pijaće vode koju ta zemlja može da proizvede. Ukoliko želimo da koristimo hranu, onda moramo više da cenimo njivu, šljivu, staju, svinjac, kokošinjac. Ukoliko želimo da ne nestane pijaće vode, moramo da cenimo izvor. U suprotnom ćemo doživeti da možemo ležati na gomili zlata i dijamanata, a da umremo od gladi i žeđi.
Ova zemlja ima sve uslove za razvoj poljoprivrede, ali ne smemo da zagadimo kada je životna sredina u pitanju ni vodu, ni vazduh, ni zemlju, jer ukoliko to zagadimo, ugrozićemo zdravlje ljudi. Zdravom siromahu bolestan kralj zavidi. Na glavi zdravog siromaha bolestan kralj vidi krunu. Kad izgubimo zdravlje zbog nepoštovanja zaštite životne sredine, imaćemo problema sa troškovima za lečenje itd. Stoga treba i štititi životnu sredinu i poljoprivrednu proizvodnju.
Nad ovom zemljom je izvršen zločin u poljoprivredi, a najverovatnije i u životnoj sredini, kao i u svim drugim oblastima. Probaću da dokažem. Potpisan je SSP koji nijedna pristupajuća članica sa takvim sadržajem nije potpisala, gde se prerano izvršila preterana liberalizacija, gde smo mi rekli – izvolite, dođite na naše tržište odmah, jednostrano ćemo ga primeniti devet godina pre ulaska, a kada mi dođemo kod njih oni kažu- prelevmani, carina na goveđe meso u Grčkoj. To nije pošteno.
Izložili smo nelojalnoj konkurenciji naše poljoprivrednike, koji imauju osam puta manje podsticaja od evropskih, i još dodatno međusobne sankcije EU i Rusije su još dodatni efekat proizveli po našu poljoprivredu i naše poljoprivrednike. Oni koji su ugovarali sadržaj SSP su svakako znali koju će štetu napraviti, ali njima su njihovi prijatelji tajkuni i strani trgovinski lanci, bili preči i filozofija - bolje uvesti, nego proizvesti, bila im je preča od poljoprivrede, stočarstva i razvoja stočarstva.
Ovo neće biti samo pitanje poljoprivrede, Zakon o stočarstvu i zakoni iz oblasti poljoprivrede. To je pitanje demografije. To je bezbednosno pitanje. To će biti pitanje integriteta ove države, suvereniteta. Prazne se teritorije. S jedne strane imamo industrijski mrtve gradove, gde nema posla. S druge strane, imamo provinciju, imamo ruralne oblasti, gde bi bilo posla, ali nema ljudi, nema ljudi koji mogu da se posvete ne samo poljoprivredi, već i očuvanju životne sredine, a ljudi će biti kad shvate da je poljoprivreda i bavljenje poljoprivredom perspektiva.
Postoje zemlje koje imaju dijamante, zlato, prirodna bogatstva, dobru klimu, ali su siromašne, zato što to ljudi ne znaju da iskoriste. Postoje zemlje koje nemaju ništa od toga, Švajcarska, ali ljudi su složni, ljudi su se organizovali i iskoristili i te države ono što imaju, za razliku od drugih, kroz tu organizaciju obogatili i sebe i svoje građane koji tamo solidno žive.
Zločin koji je izvršen u Srbiji zove se gubitak stočarstva. Za 12 godina vladavine stranke bivšeg režima, Srbija je broj goveda sa 1.720.000 svela na 920.000, 800.000 manje, svinja za 4.209.000 na 3.235.000, milion manje, ovce 2.100.000 na 1.700.000, 400 do 500 hiljada manje, živine sedam miliona komada manje. Ja verujem da je to nekima zabavno i smešno, meni nije. Vrednost godišnje ovoga što smo izgubili u 12 godina, godišnja vrednost, jer bi se ona reprodukovala, milijardu evra neprerađeno. Kroz prerađivačku industriju, ne finalizacijom konačnom, najmanje dve milijarde, najmanje dve milijarde su izgubili naši stočari, naši zaposleni u prerađivačkim kapacitetima, u preradi mesa, mleka, jaja itd. Taj pad je zaustavljen, ali će proći godine i godine da to nadoknadimo, s obzirom na stanje između Rusije i EU, sankcija, gde oni, braneći svoje poljoprivrednike ugrožavaju naše. Uvodimo mi prelevmane uz silne otpore i prigovore stranke bivšeg režima, ali možda ih uvedemo tek kad doživimo poremećaj na našem tržištu.
Nama Evropa prodaje sireve za 1,8 evra, za koji je potrebno preko 10 litara mleka. Samo mleko EU košta 3,2 evra, plus energenti i radna snaga. Moćnim fondovima oni čuvaju svoje poljoprivrednike i tu robu, zahvaljujući SSP-u, bez carina plasiraju na naše tržište.
Mi možemo po članu 32. da pružimo otpor i da uvedemo prelevmane, ali tek kad dokažemo poremećaje na našem tržištu. Uprkos tome, mi čuvamo postojeći stočni fond i pokušavamo da ga uvećamo. Nije teško dokazati da je to tako. Krave 25.000 dinara, krmače, ovce, 7.000 dinara, 40% nabavka priplodnog materijala itd, jagnjad 2.000 dinara, jarići 2.000 dinara, tovne svinje 1.000 dinara, 10.000 dinara bikova, itd. Sedam dinara premija za litar mleka. Ovde smo svi složno čak i predglasali da bude najmanje sedam dinara. To je podrška stočarstvu koju stranka bivšeg režima nije imala.
Ja mislim da Srbiju mogu iz krize da izvuku tri vola. Jedna je poljoprivreda zajedno sa stočarstvom, energetika iz poljoprivrede koja treba da napaja i primarnu proizvodnju i prerađivačka industrija koja takođe može samo sa zapuštenog zemljišta da snabdeva i primarnu poljoprivredu koju proizvodimo, a i prerađivačku industriju energijom, da ono što seljaci proizvedu na njivama njihovi sinovi, snaje i ćerke, prerade što bližem mestu proizvodnje i da takav način spasimo Srbiju.
Ko spasi srpsko selo taj je spasio Srbiju. Ko neće to da vidi taj je slep ili zlonameran, jer ja verujem, ukoliko ništa ne učinimo po pitanju poljoprivrede srpskog sela, da će se konačni čin srpske tragedije odigrati upravo na selu.
Ja ne tražim ovo zbog seljaka. Seljaci ne traže ništa da im se da, ništa da im se pokloni. Oni samo traže da imaju ista prava, kao što imaju oni čijom proizvodnjom spolja se ugrožava njihova proizvodnja. Mi taj novac nemamo, jer je stranka bivšeg režima uništila stočni fond i preradu, a privatizacijom je stoka gotovo proterana sa poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini i ne samo u Vojvodini.
Dokazao sam vam vrednost te pljačke o kojoj do sada niko nije govorio, a koja se zove – gubitak stočnog fonda. Pustili ste 300.000 hektara zadružne državne zemlje, umesto za tri milijarde prodali za 50.000.000. Ova šteta je daleko veća. Svake godine gubimo po milijardu evra, bez prerade, a prerađivačka industrija radi sa 30%.
Ja verujem da svi mi ovde, koji želimo da učinimo dobro, treba da budemo svesni da nam ljudi iz stranke bivšeg režima neće uklanjati kamenje sa puta. Ja očekujem da nam posebno u kampanji navaljaju neki kamen na put, da se što teže izvučemo iz situacije koja prati poljoprivredu i zaštitu životne sredine.
Ja vam savetujem da se ujedinimo i bitno je da idemo u pravom pravcu, čak nije ni bitno koliko se brzo krećemo, koliko je bitno da ne prestanemo ići i da idemo u pravom pravcu. Ja čvrsto verujem da ova Vlada ima svoj nastavak u nekoj sledećoj Vladi, da ima svoj pravac, da neće prestati da ide za vreme izbora, da ćemo korak po korak pokušati da stižemo one koji su u ovom trenutku daleko ekonomski moćniji od nas.
Plate i penzije, dame i gospodo, moramo da dostignemo iz proizvodnje. Naš proizvod više ne sme da se zove dug, ne smemo da živimo više od zaduženog, mi moramo da živimo od zarađenog. Vreme treba da provodimo u radu, trudu, znoju, ne na kauču, ne na Brionima, ne na Maldivima, ne na Brionima, ne na Maldivima. Hvala.

Dame i gospodo, s obzirom na skorašnji praznik, dužan sam da, s obzirom na kolegijalnost, ukratko kažem otprilike gde su naši novci, jer je pitanje - gde su pare? Kaže – poranio Živorad da zareže vinograd, vinograd je bio šema, sad ga nema, nema više vinograda našeg druga Živorada. E, tako je bilo sa parama za vreme vladavine bivšeg režima.
Dame i gospodo narodni poslanici, baš je našao ko da pita za novac. Mogao je da pita za, recimo, decu ometenu u razvoju, za „Heterlend“, da pita vojvođanskog vlastelina, svog koalicionog partnera – gde su pare za decu ometenu u razvoju. Najverovatnije je da su kod vojvođanskog vlastelina i političara sa posebnim potrebama. Mogu da se kladim, ali već kad pitamo o fondu životne sredine, evo, da krenemo redom.
Sajt za vreme vladavine bivšeg režima, koji bi ja izradio džabe, a ovi momci iz IT tehnologija takođe džabe, možda bi koštao sto, dvesta evra, je kod gospodina koji je bio ministar, da, izvesni Dulić, koštao 25 hiljada evra, dvesta pedeset puta skuplje od onog što bi vam uradio svaki majstor i napravio sajt. Eto gde su novci iz Fonda za zaštitu životne sredine, ali to samo delimično.
Postoji kompanija u Subotici koja se zove DG kompani ili di gi, ili kako se to čita, koja je, gle čuda, vlasništvo izvesnih Dulića i koja je iz Fonda za zaštitu životne sredine dobila 16,8 miliona dinara. Sada pripadnici bivšeg režima pitaju - gde su pare, jer nije bilo fonda. Bolje da ga nema, nego da se ovako troše pare.
Hajde da vidimo čuveno – očistimo Srbiju. Jedan izdavač novina, novinar, jel, kampanja se bližila opozicija je imala voditelja na Radio Fokusu i dva, tri sata zakupljena na onom Kopernikusu ili kako se zvalo, to nije bila cenzura, to su oni tek tako, mislim, oni su nas favorizovali, sad ne znam koje sve medije imaju, pa se žale na cenzuru, a onda da bi učvrstili vlast, izdavaču jednih novina ili dvoje novina su prebacili 60 miliona dinara, po principu 20. januara podneseš zahtev, a već 21. januara dobiješ 500 hiljada evra iz Fonda za zaštitu životne sredine čiji je predsednik upravnog odbora bio izvesni Dulić. E, tako su trošili pare oni koji sada pitaju – gde su pare, zato što Fonda više nema. Kada je Fonda bila, onda su nemilice trošili i za uvoz polovnih akumulatora, za uvoz polovnih guma, za nameštanje poslova.
Niko da mi odgovori za Željka Cvijanovića. Čovek bio kod potpredsednika Vlade, ono čuveno – tetkin mali na kauču prespava, sutra 12 miliona, postaneš vojvoda od „Meridijan banke“, gle čuda, kod njega je bio savetnik koji se posebno hvali kako će on doprineti popularizaciji ovog, onog, otvori fabriku za preradu tehnološkog otpada, kako se to zove – mobilnih telefona, za sebe i svoje poslovne partnere i sada ih još tuži za svoj deo. Zamislite taj konflikt interesa kada je on prebacio 3,5 miliona evra za zbrinjavanje tehnološkog otpada, otvorio sa ortacima firmu i paralelno sa tim bio savetnik Božidara Đelića. E, stvarno je glumac. Odglumio je bre za oskara. Ali, novac, tih 3,5 miliona evra je izašao i sad još ima snagu da tuži svoje ortake jer su ga prevarili za udeo u vlasništvu koji on nije mogao da prikaže, jer je, eto, bio savetnik kod Đelića za baš reciklažu, baš za ono za šta je izdvojio sredstva za svoje kompanjone.
Naravno da neće da odgovore. Oni koji treba da odgovaraju počeli su da postavljaju pitanja. Nije pitanje za Vladu zašto oni nisu u zatvoru, ne hapsi Vlada, to hapsi reformisano pravosuđe. Oni neće da hapse političare iz svoje partije. Oni kada su reformisali pravosuđe ustanovili su sud svoje partije i sud njihove partije ne hapsi svoje partijske lidere. Meni je to jasno zato što smo mi možda izabrali ili potvrdili izbor Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva, možda jedan do dva posto ukupnog kadra koje je u tužilaštvu i pravosuđu. To je odgovor na pitanje zašto Vlada ne hapsi. Ona ne može da hapsi, to treba da radi tužilaštvo i neko ko ima vrlo dobru vezu sa tužilaštvom je to svakako mogao da ustanovi još u svojoj kući.
Međutim, očigledno da je bolje postavljati pitanja nego davati odgovore, ali niko da mi da odgovor koji je zločin urađen nad našim stočnim fondom, kada smo kod Zakona o stočarstvu. Da li je tačno da je broj goveda svinja pao za onoliko koliko sam ja tvrdio? Niko neće da posumnja u taj podatak. To je šteta svake godine vrednosne stoke žive vage milijardu evra neprerađene, toliko su izgubili naši stočari. Da je prerađeno, ne finalno, vredelo bi najmanje dve milijarde, onih drugih milijardu su izgubili naši radnici, zato su ostali bez radnih mesta, zato su surovo počišćeni, očišćeni, zato ova država je surovo očerupana. Hvalim te bože da nisu očerupali orla sa zastave, grba. Takva je priroda te vlasti bila.
Dakle, oni sada umesto odgovora postavljaju pitanje, a glavno pitanje – gde se deo stočni fond, zašto je desetkovan, prepolovljen, zašto imamo štetu svake godine dve milijarde, ne samo zato što su izvršili tutnjajuću, surovu, divlju privatizaciju, već zato što su otpustili radnike, stoka je uništena, stočni fond uništen i prerađivački kapaciteti rade sa 30% do 40%. Sada oni očekuju da sve što su upropaštavali 12 godina da neko digne za jedan dan. Pa, ne diže se stočarska proizvodnja sa beogradskog pašnjaluka i vračarskog pašnjaka, to ne može da se podigne. Tamo se zidaju zgrade, nema tamo neke stoke, bar ne vidim ovu sa četiri noge, da se niko ne uvredi.
Dakle, ko nama duguje odgovore sada postavlja pitanja. Da li je tačno da zbog desetkovanja stočnog fonda 2014. godine smo uvezli živih svinja i mesa od svinja za 700 hiljada grla, da li je to tačno? Još su nas sprečavali da izmenimo Zakon o zemljištu, da makar na državnom zemljištu tražimo od ljudi da državno zemljište, imovina svih građana, bude u funkciji što većeg društvenog proizvoda stočarske proizvodnje i prerade, da oni koji su istinski vlasnici, državljani, svi iz države Srbije su vlasnici te državne zemlje, naprave kroz one koji se bave ratarstvom, stočarstvom, da naprave što veći proizvod po jednom hektaru. To je njihov interes i to su nam osporavali. Zato pitam – da li je tačno da smo 2014. godine uvezli svinje i svinjskog mesa 700 hiljada više nego što smo izvezli? Zato što je to proizvod desetkovanja stočnog fonda i gubitka milion grla koje su oni zatekli, milion grla više nego što smo mi zatekli od njih. Da li je tačno da smo prošle godine u goveđem mesu, 2015. godine, bili u minusu pedeset tona? Pedeset tona smo više uvezli nego što smo izvezli, to je posledica gubitka 800 hiljada grla.
Doduše, uspeli smo da sačuvamo stočni fond i da uspemo da povećano izvozimo živu stoku, najverovatnije za Bosnu i Hercegovinu 53.794 komada. Da su oni ostali, ma jedan papak ne bi izvezli i sada oni postavljaju pitanje. Ja sam mislio da mudrost dolazi s godinama, a mom kolegi idu samo godine. Hvala.

Dovoljno, da ne dužim.
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo da ispravim pitanje zaštite životne sredine, svoj lapsus. Radi se o Zoranu Cvijanoviću, glumcu. To sam preneo na neko drugo ime. Čisto da ispravim zbog gledala koji to budu gledali u odloženom prenosu.
Takođe, da ispravim i mogući lapsus da se zalivanjem dobija 500 kilograma više kukuruza vrednih 650 evra. Radi se o 5.000 kilograma i da ispravim da Srbija nema 225.000 traktora, nego 410 dvoosovinskih i 186.000 jednoosovinskih traktora, ima dva i po miliona priključnih uređaja, dakle, ima šansu da razvije i mašinsku industriju, odnosno prateće industrije koje treba da snabdevaju farmu sa mašinama, opremom, mehanizacijom, traktorima. Nažalost, uz privatizaciju nestale su i fabrike za proizvodnju mehanizacije. Nestalo je 400.000 radnih mesta, od toga mnogo je bilo u metalskoj industriju u kojoj sam radio sam u IMT-u. Mislim da sam dokazao da smo pretrpeli gubitak stočnog fonda od gotovo milijardu evra godišnje. Dakle, nije samo jedne godine nestalo milijardu, već je u 12 godina. Kada to pomnožite, imali ste štetu u fizičkom obimu žive vage oko 10 do 12 milijardi, a prerađeno onih 400.000 radnika to je trebalo da preradi i opremi. To je vredelo oko dve milijarde svake godine. Dakle, izgubili smo oko 20 do 24 milijarde u poslednjih 12 godina zahvaljujući tome što su građani predali vlast neodgovornim ljudima koji sem sebe, svojih novčanika i svojih prijatelja ništa nisu drugo videli, koji nisu razmišljali umom, već su razmišljali svojim novčanikom i novčanikom svojih partijskih prijatelja.
Što se tiče stočarstva, mnogo će vode proteći. Teško je to obnoviti. Subvencije, da ne bi bilo tajne, a prerađivačka industrija je ta i proizvodnja opreme koja je trebala da povuče poljoprivrednu proizvodnju. Podsticaji su mali. Oni su gotovo osam puta manji od evropskih. S obzirom da su ovi pre nas potpisali nesretni SSP, gde je prerana i preterana liberalizacija dozvoljena devet godina pre ulaska u EU. Oni su izložili naše poljoprivrednike koji imaju osam puta manje podsticaje poljoprivrednicima koji imaju osam puta veće podsticaje i to na našem tržištu su dozvolili, da naši poljoprivrednici budu ugroženi dampingom. Cene poljoprivrednih proizvoda u Evropi su ispod proizvodnih cena, odnosno ispod cena koštanja i to se zove damping. Mi prelevmanima ne možemo u potpunosti zaštiti poljoprivrednike iz prostog razloga što prvo mora doći do poremećaja na tržištu.
Na kraju, da kažem da je poljoprivreda velika šansa za Srbiju, takođe i prerađivačka industrija i energetika, opremanje i servisiranje, što mehanizacijom, što novim tehnologijama, što naukom, servisiranje jednog, drugog i trećeg, na takav način svako od nas ima pravo da stekne pravo na pošten posao, pristojnu zaradu, čestiti dom, svako od nas zahvaljujući tom novcu može da obezbedi dostupno školstvo i zdravstvo i svako od penzionera, zahvaljujući tome, mogao bi da ima pravo na dostojanstvenu starost. Mi moramo da siđemo sa puta koji je vodio nikuda i doveo nas nigde, da pređemo na put koji vodi nekuda, a ko je na dobrom putu brzo će naći saputnike. Hvala.

Zahvaljujem, dame i gospodo narodni poslanici ja bih podržao prethodnog mog kolegu, uvaženog docenta, sve što je govorio o progonu, ubistvima, o tome da to ne treba promovisati, sve potpisujem.
Ali, postoje razni progoni, razni zločini, ne treba ih deliti. Zločin je zločin. Ubistvo jednog čoveka je zločin. Govorim o holokaustu, ali bi bilo uredu da kažemo, a prethodni govornik to dobro zna, da nije uredu pripadnicima jednog naroda silom ih odvesti u drugu državu i povaditi im organe. To vrlo mnogo liči na Holokaust, čak je možda u nekim delovima i gore od toga.
Pa, ukoliko neko napiše da su oni koji su ih vodili, a radi se o UČK, miroljubiva kosmopolitska organizacija i to bude profesor fakulteta bezbednosti i ukoliko u isti taj udžbenike navede da su Srbi izvršili seksualni terorizam na Kosovu, onda je to razlog za zabrinutost svih nas, jer naprosto te činjenice ne stoje.
Ali, ukoliko jedan docent, koji je ovde držao predavanje podrži takvu osobu i čak prilikom njenog odlaska u penziju, a radi se o gospođi Dragani Dulić, zatraži apelom da ona ne ide u penziju, onda vredi razmisliti o našem delanju u Parlamentu i van Parlamenta onda kada smo bili u LDP-u i onda kada smo ušli u Parlament i mislili da su oni koji su u Parlamentu sve zaboravili šta je neko delao pre nego što je ušao u svetilište demokratije.
Treba progovoriti o Golom otoku. U koliko je neko bio partijski drug osnivača Golog otoka, Jove Kapičića koji je ubio, ne znam koliko ljudi, gospode, drugova i drugarica, na kraju u koliko je neko bio sa njima u istoj partiji red bi bilo da progovori u LDP-u mislim, red bi bio da se progovori i o tom zločinima, jer za mene zločin je zločin. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poruku koju sam ja razumeo od većine kolega, doduše, bilo je izuzetaka, to kod Srba ne treba da čudi, većinsku poruku koju sam primio je da ne treba da se ugledamo na gore od sebe već na bolje, kao narod, kao pojedinci. S tim u vezi sam izuzetno zadovoljan.
Malo ima previše ideologije. Ta ideologija, ideološke razlike su nam često dolazile glave. Moramo se osvrnuti unazad, osmotriti prošlost, naučiti se, bilo bi najbolje da smo se učili na tuđim greškama, ali da pokušamo da se naučimo na sopstvenim greškama i da ne pravimo nove podele i deobe.
Da li je neko bio kvisling ili ne, to će odlučiti sud, a ne mi poljoprivrednici. Jeste da mi mnogo toga znamo, ali ne bi trebalo da se izdižemo iznad suda, niti kada ta odluka bude, ne bi je smeli komentarisati ukoliko smo dobromisleći ljudi, bez obzira što smo neistomišljenici, ne bi trebalo da budemo zlomišljenici.
Mi smo bombardovani 1999. godine. Bilo je tu razne saradnje, i patriotizma i šverca i lokatora i šljokatora itd, pa bih ja sa raznim izrazima bio malo oprezan, ali ću pokušati malo da govorim o imovini, o holokaustima itd.
Gospodine ministre, postoji tamo neka odluka, ona iz 1944. godine, da se sva ta oduzeta imovina tokom rata stavi pod državnu upravu. To su radile neke nove vlasti, neki novi drugovi i drugarice. Ne da im nije smetalo što su ovi prethodni oteli tu imovinu, nego su je prigrabili sebi, pa im je to malo bilo malo, pa su onda počeli industriju, industrijalce itd. da konfiskuju i sve to da presipaju u korist države.
Sada imamo obrnut proces. Sve što je bilo državno, na vrlo čudan način je postalo privatno itd. Ne znam šta je gore od ta dva zla. Mi Srbi uvek idemo iz jedne krajnosti u rugu ili otimamo nekome ko se obogatio decenijama itd. ili kasnije državno olako dajemo nekome ko se obogati preko noći, kome nije potrebno nekoliko desetina godina, kojima je potrebno nekoliko potpisa partijskih lidera da od preko noći od državne naprave privatno.
Ja ću govoriti malo i o poljoprivredi. Govoriću pre svega o zabrani povratka u Slavoniju Srba, to je bilo i na Kosovu i Metohiji, čuvena naredba popa Zečevića. Šta je sa tom vrstom konfiskacije imovine? Da li je ona vraćena? Gde je Srbima koji su izbegli u toku Prvog svetskog rata zabranjeno da kao izbeglice dođu u svoje domove, svoja imanja. Ta imovina je konfiskovana.
Hajde da govorimo dalje. Šta je sa imovinom Srba u Hrvatskoj? Šta je sa stanom Milice Badži u koji se uselio jedan kolega poslanik, po tvrdnji gospodina Atlagića, a to je deo imovine koji je Hrvatska država uzela od proteranih izbeglica krajem 20. veka? Broj Srbija je pao za dve trećine. Mi sa pravom bivšu Jugoslaviju možemo nazvati spomen kosturnicom srpskog naroda, jer je u zadnjih deset godina 20. veka sa ognjišta pomereno milion Srba i tako pomereni, proterani, prognani ili kako se sve to definiše, izbegli, mi smo bili na korak da budemo proglašeni genocidnom nacijom. Narod koji je tako surovo etnički počišćen je bio na ivici toga i da nije bilo političkih promena u ovoj državi, da se narod nije dozvao pameti i dozvao promene 2012. godine, ja verujem da bi …

Zahvaljujem.

Slažem se, prihvatam.
Što se tiče imovine, hajde da vratimo svima, svima kojima je nepravedno oduzeta, sem one koja je oduzeta zločinom. Šta je sa imovinom Srba koja je 1944. godine prešla u državnu, konfiskacijom? To nisu uradili Nedić, ne znam ko, Draža itd, već su to uradili neki drugi ljudi, neka druga ideologija. Moj smisao nije da svađam bilo koga sa bilo kim. Neću da dozvolim da nas podeljene koriste jedne protiv drugih.
Ja znam da nam je zapad uveo plemensku demokratiju 90-tih godina i koristio stare zađevice da bi rasturio jednu državu koja je bila moguća i potrebna svima, ali neću o tome da govorim.
Ja ću da govorim o imovini poljoprivrednika …

Jeste. Među njima je bilo Jevreja. Prošlo je 10.082 kroz zatvore. Koliko je bilo Jevreja, ja ne znam, ali da ne bi izuzimali samo jevrejsku imovinu, hajde da vratimo svim poljoprivrednicima, koji su bili predmet konfiskacije zbog obaveznog otkupa, vratimo imovinu. Ne možemo vratiti novčanu, mehanizaciju itd, ali hajde da vratimo zemljište, objekte, salaše, zgrade itd.
Da ne bih dužio, mislim da su poljoprivrednici, bez obzira da li su bili Jevreji ili ne, prošli vrlo loše. 10.082 čoveka, na teritoriji Vojvodine 8.821, strpati u zatvor, da prođu kroz zatvore, a samo zato što nisu imali dovoljno namirnica da isporuče obavezan otkup. Znate li koliko je u Sloveniji bilo konfiskacija zbog toga? Dve.
Zato, dame i gospodo, predstavnici građana srpskog naroda, predstavnici građana Republike Srbije, hajde da vratimo imovinu poginulih Jevreja, hajde da vratimo imovinu Srba i onih poginulih i onih koji imaju naslednike i onih koji nemaju, hajde od tih para da dignemo spomenik seljaku, mučenicima, da dignemo spomenike onima koji su ostali u Hrvatskoj bez spomenika, Jadovno, Gradiška, Jasenovac itd, da i to što je rezultat nekog drugog zločina, gde nema pravnih naslednika i sledbenika, da iskoristimo tu imovinu da evociramo, ne samo uspomene Jevreja na pogrom, nego hajde da imamo taj deo imovine koji ćemo vratiti specijalno za negovanje tih tradicija, da se to zlo ne ponovi. Mi kao žrtve, predstavnici žrtava, moramo na podjednak način na vrednujemo sve žrtve. Nema manje-više vrednih žrtvi. Za mene je žrtva žrtva, a zločin je zločin i tako se ponašam.
Po pitanju restitucije, ja podržavam i vraćanje imovine, ja to podržavam, ali među nama ima i onih koji su u tako nepravedno oduzetu imovinu ulazili, sadili vinograde. Tamo na parcelama na Fruškoj Gori je oduzeta nasiljem porodici Jakšić. Ne da je prethodne vlasti nisu vratile, nego su ušle u tu parcelu privatizovali sebi i još od države uzeli 525.000 evra da tu sebi zasade vinograd. Na otetoj, prokletoj imovini su sadili vinograde da bi povukli ogromne podsticaje i subvencije. Zašto to ne reći. Kada je već problem kapa, takvima kapu možeš kupiti, ali ono ispod kape teško. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 96. član 103. Član 103. govori o pravu narodnog poslanika da reklamira povredu, a član 96. reguliše kako narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa međusobnim dogovorom određuju najviše tri učesnika u raspravi koji imaju pravo da govore svaki po jednom, svaki po jednom do pet minuta. Dakle, kolega koji se buni je govorio pet minuta o sadržaju njegovog govora ne bi vredelo diskutovati, ali on to svoje vreme je iskoristio na način na koji je on mislio da treba da ga iskoristi.
Ovaj Poslovnik nisu pisali poljoprivrednici, nisam ga pisao ja, nije ga pisao SNS. Ovaj Poslovnik je pisala stranka bivšeg režima i ja verujem da bez obzira što je promenio pet organizacija, samo Jehovin svedok nije bio, da je i on učestvovao u donošenju ovog Poslovnika.
Ono što mene iznenađuje i zbog čega sam zabrinut, jer se ne radi o pogrešnom tumačenju običnog poslanika, već jednog doktora prava koji predaje pravo na fakultetu i neko znanje, više zvanje nego znanje, treba da prenese studentima. I sada vi trebate na osnovu njegove diskusije i moje da vidite koja je razlika između fakultetski obrazovanog i mudrog. Treba napraviti razliku između zvanja i znanja. Ja mislim da je našim gledaocima sasvim jasno. Ali, gospodo poslanici da znate, mene iznenađuje, on je doktor prava. On je doktor prava, a gotovo ništa ne zna. Hvala.

 Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, Sokrat beše, gospodine Martinoviću, rekao – ko zna da ne zna, taj već nešto zna. Predlagač amandmana još nije shvatio velikog Sokrata, ali mislim da u ovoj Narodnoj skupštini narednih decenija neće ni shvatiti. Teško će se takva politička gromada povratiti u ovaj parlament posle narednih izbora.
Naime, ja smatram da je ovaj amandman neuredan. Gospodine Martinoviću, ja sam vama već govorio da na vašem odboru povedete računa o tome. Evo vidite, Republika Srbija, Narodna skupština, poslanik prof. dr ime i prezime, pa povlaka Pokret za preokret. Mi nemamo poslanike. Naša funkcija se zove, kako? Narodni poslanik. Pokrajinski parlament ima osobe čije je zvanje poslanik. Znači, ili je pokrajinski poslanik zalutao u ovaj parlament, ili jednostavno takva funkcija ovde ne postoji. Ako ne postoji funkcija poslanika, onda ne postoji ni amandman poslanika, jer amandmane mogu da predlažu narodni poslanici, i to piše u Poslovniku.
Za razliku od predlagača amandmana, ja nisam predavač na Pravnom fakultetu ili već profesor prava na fakultetu u Novom Sadu. Ja ne znam šta ti studenti nauče, ali ja ništa nisam naučio, naučio sam sve suprotno od onoga što pravo govori. Pravo govori, takođe, da je zabranjeno plagiranje, posebno političkih stranaka. Političke stranke imaju svoje obaveze. Zamislite sutra da neki poslanik, recimo, predloži sa taštom, svastikom ili sa sobom formira udruženje - Paja Patak, Miki, Šilja, Politikin zabavnik, pa da dođe ovde i da podnese amandmane kao Paja Patak.
Vama je smešno, ali ne postoji u Zakonu o NGO, nevladinim organizacijama, tzv. udruženjima građana, za koje je potrebno tri člana, ne postoji odrednica da je zabranjeno da se u nazivu stranaka, u nazivu stranaka je zabranjeno da budu imena stranaka kako sam već naveo - Paja Patak, Miki, Šilja, Politikin zabavnik, ali za udruženja građana takva odredba ne važi.
Dakle, sutra može da nam se pojavi stvarno Paja Patak, Miki, Šilja, a možda se već i pojavio, vidim ima čudnih predlagača amandmana, može da se pojavi ovde i da nam predlaže amandmane. Zamislite sada da mi to moramo da razmatramo. To je jedno.
Drugo, političke stranke imaju svoje obaveze, ne samo prema biračima, već prema Agenciji za borbu protiv korupcije, da podnose izveštaje itd, što udruženja ne moraju. Postoji više obaveza. Recimo, postoji obaveza političke stranke da ne sme da se finansira iz inostranstva, a udruženja to mogu. Političke stranke ne mogu van izbornih termina da se reklamiraju. Udruženja mogu. Zato vam govorim da je ovo nevešt pokušaj plagiranja političke stranke.
Mi kao narodni poslanici, predstavnici partija i izbornih lista nemamo ništa protiv da narodni poslanik bilo koji predloži amandman i da se potpiše svojim imenom i prezimenom. Čak nemamo ništa protiv da posle izbora osnuju političke stranke i da se ponašaju kao šefovi i predstavnici političkih stranaka. Ovako je za mene to i iz ovog pravnog, a objašnjavam profesoru koji predaje pravo, iz pravnih razloga je ovo neprihvatljivo.
Drugo, po pitanju overe, ja se slažem sa mišljenjem Vlade. Mislim da nije samo teretni posao u pitanju, već da su i drugi poslovi, ali to je teško objasniti pravniku. Sto pravnika, sto mišljenja, a ovo je 101. Njemu je najteže objasniti, jer da može da mu se objasni, nama bi bilo daleko lakše ovde. Dakle, verujem da je Vlada u pravu kada je ovo predložila.
I na kraju da završim. Gospodo studenti, vi koji učite pravo, treba takođe od Sokrata da naučite da je bolje malo primenljivog znanja, nego puno neprimenljivog. Zbog tog neprimenljivog znanja, ja tražim da se ovaj amandman odbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje tražim da se ovaj amandman odbije zato što je neposlovnički, zato što je protivustavan.
Ja nisam sporio pravo nijednom kolegi narodnom poslaniku da predlaže amandmane. Kaže – evo mene u sali. To je odraz poštovanja prema invalidima. Evo mene u sali da govorim. Dotle je bio prisutan duhom kartice, a onda je uleteo u salu da bi govorio, uhvatio i počeo da fotografiše, što je takođe protiv pravila u ovoj Narodnoj skupštini.
Ja nemam ništa protiv. To rade oni sa kojima bi se slikali da su oni ostali na vlasti. Ali, vredelo bi proveriti koliko je kartica bila pre toga u sistemu. To bi bilo zanimljivo videti, ali ne insistiram na tome. Nisam zakeralo.
Ja bih podržao ovaj amandman u ime invalida, podržao bih najverovatnije zbog toga što do invalidnosti možete da dođete rođenjem ili u toku života, posebno možete da budete u riziku zbog rada i rata. Mi poljoprivrednici, koji smo vekovima imali jednu ruku na plugu, a drugu na maču, mi radnici koji smo vekovima imali jednu ruku na strugu, a drugu na puški, mi smo uvek bili u povećanom riziku da ostanemo invalidi.
I dan danas berači, kombajni, poljoprivredni strojevi, mašine koštaju, ljudi gube ekstremitete, gube zdravlje na radu, na poslu. Nažalost, svedoci smo da smo u zadnjih deset godina prošlog veka to gubili u ratu. I zato bih ja podržao ovaj amandman o tome da se izveštaji podnose Narodnoj skupštini da bi mi videli sa koliko pažnje pristupamo brizi onima koji su izgubili delove svog tela na radu, u ratu, izgubili zdravlje itd, i da su postali predmet ovog zakona, da ne mogu da se potpišu itd.
Mislim da je to vredno pažnje da svakom onom ko pojačava takvu vrstu propisa, pravi ispravke zakona, treba dati podršku i takav amandman treba prihvatiti. Ja bih bio voljan da to učinim. Sećam se i Blagoja Kazandžije i njegovog sina, to najbolje oslikava pripovetka „Sve će to narod pozlatiti“ koja je za vreme stranke bivšeg režima glasila, otprilike, „sve će to narod pomlatiti“.
Dakle, nisu vodili dovoljno brige o invalidima. Danas mi koji ispravljamo njihove propise smo predmet te kritike. Ja bih prihvatio taj amandman, ali i dalje insistiram na tome.
Član 161. daje za pravo da predlog za izmenu i dopunu predloga amandmana može da podnese Ustavom ovlašćeni predlagač zakona. Pravo predlaganja zakona i drugih opštih akata ima svaki narodni poslanik. Da vidimo šta kaže Ustav, gospodine Martinoviću, vi ste predsednik Odbora, Narodnu skupštinu čini 250 narodnih poslanika, pa ide dalje – izbore za narodne poslanike… I neko ko kritikuje Vladu u zadnjih godinu i po dana treba da kaže da je promenio četiri organizacije, samo još Jehovin svedok nije bio.
Mandat narodnog poslanika, sada će na izborima biti skraćen, kaže – narodni poslanik, član 102. Ustava, ne može biti poslanik. To piše u Ustavu. Nije ovo izmislio Marijan Rističević. Ja ne predajem pravo na fakultetu, ali toliko znam.
Predlog amandmana je podneo poslanik, a u Ustavu piše – narodni poslanik ne može da bude poslanik. Prema tome, i dalje tvrdim da su ovi amandmani neuredni, usput je i pomalo nepismeno napisati u obrazloženju „s obrizirom“. Ja takvu reč ne znam u srpskom jeziku. Ja sam stvarno zabrinut za kvalitet nastave našim studentima po ovim pitanjima.
Zato kažem, ja bih prihvatio ovu vrstu amandmana, ali u našim propisima stoji, a to bi doktori prava trebali da znaju, da informacije o svom radu ministarstva daju češće Narodnoj skupštini od godine dana, kao što je ovde predloženo, svaka tri meseca. Gospodine ministre, vi se sigurno toga sećate, te vaše obaveze. Prema tome, ja više volim da vi to četiri puta uradite u toku godinu dana, nego jednom kao što predlagač amandmana predlaže.
Verujem da će se moje kolege poslanici složiti da je džabe što ja delim savete, jer kad delite savete to je kao kad donirate organe. Ako ga ugroženi organizam ne prihvati, savet je uzaludan. Hvala.

Zahvaljujem.
Član 9. Mislim da je to amandman broj 17, ali s obzirom da nisam baš u obavezi da slušam svakog, možda sam i pogrešio. Demokratski je da ne moram da slušam šta drugi pričaju.
Ovde piše šta savet čini. Dakle, do sada sam ja pažljivo čitao ove amandmane. Kao i sinoć što sam bio ovde na sednici, sa ove strane je bilo dvoje. Danas sam ispao ja kriv što sam osam, devet sati ovde strpljivo čekao da bi procenio šta Savet treba da čini. Kaže – analizira i daje mišljenje o stanju o kulturi Republike Srbije. Kad to kažem, moram kazati da, ukoliko želimo da govorimo o amandmanu koji je na Zakon o kulturi, sami moramo da budemo kulturni. Meni je to pravo osporeno pre neki dan na veoma uvredljiv način, ali ja ne želim na takav način da odgovorim, ali moram, s obzirom da je ministar tu, da se radi o amandmanu koji je odbijen – analizira i daje mišljenje o stanju u kulturi Republike Srbije.
Postoje razne pojave, pa vas pitam, da li je kultura, kao potpredsednik stranke bivšeg režima… Kakvo mišljenje ćete dati kad nosi neonacističku majicu? Da li treba analizirati i dati mišljenje ovakve vrste kulture? U blizini je i bivši predsednik stranke bivšeg režima. Ovo je neonacistički znak. Ovo Srbija, Srbija kulture, nije zaslužila.
U skladu sa amandmanom na član 9, odnosno član 17. menja se i glasi – analizira i daje mišljenje šta Savet čini o stanju kulture Republike Srbije. Kakvo je ovo stanje? Ovo nije stanje, ovo bi naš narod nazvao drugačije. Zato vas pitam - da li ćemo ovde na kulturan način, a meni je osporeno da imam pravo da se bavim kulturom, izneti primere šta u srpskoj kulturi ne može da se desi i šta ne sme da se desi?
Ovo je svakako ono što ne sme da se desi i Savet i ovaj amandman, koji to predlaže, mora da da sugestiju i mišljenje na ovo. Kao što sam ja strpljivo morao da čekam one od kojih sam očekivao mudrost, s obzirom da smo zauzimali najvažnije funkcije i s obzirom da su u godinama u kojima sam i ja. Mislio sam da mudrost dolazi s godinama, da kultura dolazi s godinama, ali izgleda da nekima idu samo godine. Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Poslovnik.)