Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje tražim da se ovaj amandman odbije zato što je neposlovnički, zato što je protivustavan.
Ja nisam sporio pravo nijednom kolegi narodnom poslaniku da predlaže amandmane. Kaže – evo mene u sali. To je odraz poštovanja prema invalidima. Evo mene u sali da govorim. Dotle je bio prisutan duhom kartice, a onda je uleteo u salu da bi govorio, uhvatio i počeo da fotografiše, što je takođe protiv pravila u ovoj Narodnoj skupštini.
Ja nemam ništa protiv. To rade oni sa kojima bi se slikali da su oni ostali na vlasti. Ali, vredelo bi proveriti koliko je kartica bila pre toga u sistemu. To bi bilo zanimljivo videti, ali ne insistiram na tome. Nisam zakeralo.
Ja bih podržao ovaj amandman u ime invalida, podržao bih najverovatnije zbog toga što do invalidnosti možete da dođete rođenjem ili u toku života, posebno možete da budete u riziku zbog rada i rata. Mi poljoprivrednici, koji smo vekovima imali jednu ruku na plugu, a drugu na maču, mi radnici koji smo vekovima imali jednu ruku na strugu, a drugu na puški, mi smo uvek bili u povećanom riziku da ostanemo invalidi.
I dan danas berači, kombajni, poljoprivredni strojevi, mašine koštaju, ljudi gube ekstremitete, gube zdravlje na radu, na poslu. Nažalost, svedoci smo da smo u zadnjih deset godina prošlog veka to gubili u ratu. I zato bih ja podržao ovaj amandman o tome da se izveštaji podnose Narodnoj skupštini da bi mi videli sa koliko pažnje pristupamo brizi onima koji su izgubili delove svog tela na radu, u ratu, izgubili zdravlje itd, i da su postali predmet ovog zakona, da ne mogu da se potpišu itd.
Mislim da je to vredno pažnje da svakom onom ko pojačava takvu vrstu propisa, pravi ispravke zakona, treba dati podršku i takav amandman treba prihvatiti. Ja bih bio voljan da to učinim. Sećam se i Blagoja Kazandžije i njegovog sina, to najbolje oslikava pripovetka „Sve će to narod pozlatiti“ koja je za vreme stranke bivšeg režima glasila, otprilike, „sve će to narod pomlatiti“.
Dakle, nisu vodili dovoljno brige o invalidima. Danas mi koji ispravljamo njihove propise smo predmet te kritike. Ja bih prihvatio taj amandman, ali i dalje insistiram na tome.
Član 161. daje za pravo da predlog za izmenu i dopunu predloga amandmana može da podnese Ustavom ovlašćeni predlagač zakona. Pravo predlaganja zakona i drugih opštih akata ima svaki narodni poslanik. Da vidimo šta kaže Ustav, gospodine Martinoviću, vi ste predsednik Odbora, Narodnu skupštinu čini 250 narodnih poslanika, pa ide dalje – izbore za narodne poslanike… I neko ko kritikuje Vladu u zadnjih godinu i po dana treba da kaže da je promenio četiri organizacije, samo još Jehovin svedok nije bio.
Mandat narodnog poslanika, sada će na izborima biti skraćen, kaže – narodni poslanik, član 102. Ustava, ne može biti poslanik. To piše u Ustavu. Nije ovo izmislio Marijan Rističević. Ja ne predajem pravo na fakultetu, ali toliko znam.
Predlog amandmana je podneo poslanik, a u Ustavu piše – narodni poslanik ne može da bude poslanik. Prema tome, i dalje tvrdim da su ovi amandmani neuredni, usput je i pomalo nepismeno napisati u obrazloženju „s obrizirom“. Ja takvu reč ne znam u srpskom jeziku. Ja sam stvarno zabrinut za kvalitet nastave našim studentima po ovim pitanjima.
Zato kažem, ja bih prihvatio ovu vrstu amandmana, ali u našim propisima stoji, a to bi doktori prava trebali da znaju, da informacije o svom radu ministarstva daju češće Narodnoj skupštini od godine dana, kao što je ovde predloženo, svaka tri meseca. Gospodine ministre, vi se sigurno toga sećate, te vaše obaveze. Prema tome, ja više volim da vi to četiri puta uradite u toku godinu dana, nego jednom kao što predlagač amandmana predlaže.
Verujem da će se moje kolege poslanici složiti da je džabe što ja delim savete, jer kad delite savete to je kao kad donirate organe. Ako ga ugroženi organizam ne prihvati, savet je uzaludan. Hvala.

Zahvaljujem.
Član 9. Mislim da je to amandman broj 17, ali s obzirom da nisam baš u obavezi da slušam svakog, možda sam i pogrešio. Demokratski je da ne moram da slušam šta drugi pričaju.
Ovde piše šta savet čini. Dakle, do sada sam ja pažljivo čitao ove amandmane. Kao i sinoć što sam bio ovde na sednici, sa ove strane je bilo dvoje. Danas sam ispao ja kriv što sam osam, devet sati ovde strpljivo čekao da bi procenio šta Savet treba da čini. Kaže – analizira i daje mišljenje o stanju o kulturi Republike Srbije. Kad to kažem, moram kazati da, ukoliko želimo da govorimo o amandmanu koji je na Zakon o kulturi, sami moramo da budemo kulturni. Meni je to pravo osporeno pre neki dan na veoma uvredljiv način, ali ja ne želim na takav način da odgovorim, ali moram, s obzirom da je ministar tu, da se radi o amandmanu koji je odbijen – analizira i daje mišljenje o stanju u kulturi Republike Srbije.
Postoje razne pojave, pa vas pitam, da li je kultura, kao potpredsednik stranke bivšeg režima… Kakvo mišljenje ćete dati kad nosi neonacističku majicu? Da li treba analizirati i dati mišljenje ovakve vrste kulture? U blizini je i bivši predsednik stranke bivšeg režima. Ovo je neonacistički znak. Ovo Srbija, Srbija kulture, nije zaslužila.
U skladu sa amandmanom na član 9, odnosno član 17. menja se i glasi – analizira i daje mišljenje šta Savet čini o stanju kulture Republike Srbije. Kakvo je ovo stanje? Ovo nije stanje, ovo bi naš narod nazvao drugačije. Zato vas pitam - da li ćemo ovde na kulturan način, a meni je osporeno da imam pravo da se bavim kulturom, izneti primere šta u srpskoj kulturi ne može da se desi i šta ne sme da se desi?
Ovo je svakako ono što ne sme da se desi i Savet i ovaj amandman, koji to predlaže, mora da da sugestiju i mišljenje na ovo. Kao što sam ja strpljivo morao da čekam one od kojih sam očekivao mudrost, s obzirom da smo zauzimali najvažnije funkcije i s obzirom da su u godinama u kojima sam i ja. Mislio sam da mudrost dolazi s godinama, da kultura dolazi s godinama, ali izgleda da nekima idu samo godine. Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Poslovnik.)

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo pročitao ovaj amandman, ali i prethodni amandman. Ja se bojim da se stranka bivšeg režima ponovo pocepala i da sada neće ni kako oni hoće.
Naime, na član 11. imate amandman koji su predložili kolege narodni poslanici, uključujući i vojvodu maldivskog, gde piše – član 11. briše se. Sledeći amandman je član 23. uvaženih kolega narodnih poslanika, drugog dela stranke bivšeg režima, treći deo otišao, gde piše da se član menja. Ako idemo redosledom, i ako prihvatimo njihove amandmane, ja vas pitam – kako je tehnički moguće da jedan član izbrišemo, po njihovoj želji, a onda posle brisanja, kada izglasamo to, onda smo ga izbrisali, kako je moguće glasanjem, naravno, u demokratskoj proceduri, kako je moguće onda promeniti član koji je izbrisan?
Ja bih voleo da se pripadnici vlade iz senke, kako ih je nazvao Babić – vlada na suncu, ja mislim da oni svoje mesto pod suncem traže iz senke i hladovine, tako da će malo teže da ga nađu, ja bih voleo da se oni dogovore sami sa sobom, da li oni žele da mi izbrišemo ovaj član ili da ga menjamo? Da li su prvi predlagači trebali da povuku taj amandman da bi mi udovoljili želju ovih drugih predlagača? Jednostavno, ja bih voleo da oni te svoje razlike međusobno reše, da nas ne dovode u tehničke nedoumice vezano za našu želju da prihvatimo i izglasamo njihove amandmane.
Tako se to ne radi, kako su oni rekli. Jednostavno se opredelite za jedno rešenje, ali Bože moj. Svaki narodni poslanik ima pravo da predloži različit amandman, da ima mišljenje, da u tom sukobu mišljenja zajedničkih, suprotnih ideja tražimo zajednička rešenja i da u danu za glasanje utvrdimo političku istinu, a prigovori o promeni zakona, zakoni se donose za ljude, oni se menjaju za ljude, menjaju se za društvene grupe, za one na koje se odnose. Vlada pokušava, kao i svaka druga Vlada, da maksimalno izađe u susret većini koja želi te promene i da se na takav način ponaša, ja tako doživljavam i apel premijera.
Svaka Vlada želi da donese onakve odluke koje odgovaraju većini građana ili većini iz te društvene grupe, a da izbegne ono što odgovara samo manjini i ova Vlada upravo to radi.
Da bi mi došli do zajedničkog rešenja, da bi našli mesto pod suncem, mi treba naporno da radimo. U ovom trenutku nas gledaju ili će nas gledati otpušteni, siromašni i slabo plaćeni, oni koji su to postali krivicom stranke bivšeg režima i bilo bi dobro da udružimo snage, da se ujedinimo i da probamo merdevinama uspeha u svim segmentima društva da se popnemo stepenicu po stepenicu i da ne doživljavamo te merdevine uspeha kao lift i da pokušamo da kao stranka bivšeg režima da do nekog rezultata dođemo sa rukama u džepovima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, ja sam predlagače amandmana razumeo, malo mi nedostaje ovaj jedan, kako beše, vojvoda maldivski, ali bez obzira na to, razumeo sam predlagača da teži očuvanju kulturne baštine. To sam razumeo od predlagača amandmana. Kako kada član 25a, odnosno član 12. koji glasi da se dodaje član 25a u osnovni zakon, da Republika Srbija, AP Vojvodina, pokrajina samo, odnosno jedinica lokalne samouprave imaju obavezu između ostalog i čuvanja umetničkog nasleđa, kao i domaćeg kulturnog i umetničkog savremenog stvaralaštva.
Ako se neko zalaže za čuvanje baštine, a traži da se ovo briše, meni onda nije jasno kako se to neko zalaže za našu baštinu. Možda je njima tuđe slađe, ali ja verujem da umetničko nasleđe, da kultura i umetnost našeg naroda, da ono što su oni rekli što su nam ostavili preci, da mi celu državu, uključujući i kulturu i umetnost, moramo makar u istom stanju da ostavimo svojim potomcima u odnosu na ono kako su nama ostavili naši preci državu, kulturu, umetnost. Mi imamo obavezu, što ovde i piše, da svojim radom čuvamo kulturno nasleđe i umetnost našeg naroda i ove države.
Ako neko predloži da se ovo briše, onda ja razumem da mu je tuđe slađe i onda to otprilike glasi onako – ne ostajte ovde, sunce srpskog neba neće vas grijat ko što maldivsko grije. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja predlažem, naravno, da odbijemo ove amandmane, s obzirom da bi se ova tačka 13. znatno izmenila, a po pitanju likovne primenjene umetnosti i dizajna, koje su predložili, govoriću malo kasnije i zato predlažem da se, u skladu sa onim što je Vlada napisala, ovaj amandman odbije.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto se ovde radi o primenjenoj vizuelnoj umetnosti, želeći da kažem zašto treba odbiti ovaj amandman, ja ću da dokumentujem. Meni je ta kultura malo strana, ali, recimo, ne znam koja je ovo vrsta vizuelne umetnosti. Ja ne znam, za mene ovo nije umetnost, ali čovek koji je na fotografiji je meni spočitavao na kulturi. Dakle, ne znam da li je osoba devojčica, trbušna plesačica, da li je punoletna, ali …

Gospodine predsedavajući, ako ste pročitali pažljivo član 55a, radi se o primenjenoj vizuelnoj umetnosti i dizajnu umetničke fotografije. Za mene, ja govorim, ovo i nije neka umetnost. Zašto to kažem? Zato što je za vreme vladavine stranke bivšeg režima i ovo smatrano umetnošću, kada devojke posluže kao poslužavnik. Ja ne znam da li je to ta vizuelna umetnost o kojoj oni govore, ali recimo rashlade se devojke i onda se na zabavama za pravosuđe služi hrana na njima kao na poslužavniku. To je ta vizuelna i umetnička fotografija koja izgleda ovako. Ja ne znam šta to nije jasno. Za mene ovo nije neka vizuelna umetnost i ne znam čemu težnja predlagača amandmana. Dakle, to se dešavalo pre leta 2012. godine. Znači, ukoliko neko rashladi devojke i ovo zove umetničkim sadržajem i ovo brani kao umetnički sadržaj, za mene, možda sam ja previše patrijarhalan, to nije neka umetnost, tim pre što ovo nije za mene kulturno. Ovo derogira celokupan ženski rod. Dakle, ukoliko neko služi…

Ja ne znam zašto vi mene opominjete, kada ovaj član 55a…

Gospodine predsedavajući, predlažem da se amandman odbije, ali sam prikazao i ulogu stranke bivšeg režima i načina na koji oni vide umetničku, vizuelnu umetnost itd. Ja jesam pomalo moderan čovek, ali ovo ne mogu da shvatim, tim pre što je ovaj čovek na fotografiji meni spočitavao o kulturi. Očigledno da ja o kulturi znam više od njega. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da pripadnici stranaka bivšeg režima ne moraju da brinu zbog ovoga, jer ja verujem da po pitanju sredstava u budžetima lokalnih samouprava i AP Vojvodine neće oni odlučivati. Verujem, ako je napravljena neka šteta, da je vladajuća većina napravila sama sebi, jer je nesumnjivo da posle izbora vlada vojvođanskog vlastelina neće vladati Vojvodinom, a bogami, verujem, ni lokalnim samoupravama, ne zato što ja samo verujem u to, već veruju građani Republike Srbije, a posebno građani AP Vojvodine i lokalnih samouprava, posebno sa teritorije AP Vojvodine.
Mislim da ima dovoljno sredstava u budžetu AP Vojvodine. Mislim da ima dovoljno sredstava u budžetima lokalne samouprave, a posebno verujem da vredi više finansirati kulturu iz budžeta AP Vojvodine, nego, recimo, firme koje se bave proizvodnjom pogrebne opreme.
Dakle, ako ima u budžetu, a do sada kod vojvođanskog vlastelina je tako bilo, para koje se poklanjaju firmi za proizvodnju pogrebne opreme koja ta sredstva treba da vrati vojvođanskim pokrajinskim ustanovama i organizacijama u svojim proizvodima. Ako ima para za takvu vrstu poslova u budžetu AP Vojvodine, verujem da je korisnije da buduća vlast to uradi na kvalitetniji način i umesto da finansira proizvođače pogrebne opreme da finansira kulturu, da ne finansira javne kuhinje. Ko nas je doveo do javnih kuhinja? Nego da probamo da napravimo posla, hleba i kulture za sve naše građane. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja moram da dokažem da pripadnici iste izborne liste predlažu dva različita amandmana na član 39. Opet ono tehnički nemoguće. Jedni predlažu da izbrišemo ceo član, a drugi onda predlažu da se taj član izmeni. Dakle, ili je jedno ili je drugo ili je došlo do razdruživanja, a teško od jedne dlake napraviti dve.
Ja verujem ministru da su oni dodelili gospodinu Cepteru nagradu. Ne znam da li se ona zvala „zlatna šerpa“, ali verujem da će posle izbora neki dobiti klasičnu od naroda i građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih prvo da zahvalim onima koji su pokušali da me uvrede. Nije prvi put da mi spočitavaju pravo da govorim o amandmanima bilo koje vrste, a posebno mi prigovaraju na mojoj obavezi i ustavnom pravu da predlažem, tumačim akte, amandmane, ispravke, sve što Narodna skupština ovde treba da odluči i da razmatra. O kvalitetu i ovog amandmana i drugih amandmana najbolje govori prisustvo onih koji su amandmane podneli. Ni sami ne veruju u ono što su napisali. Pogledajte koliko prisustvo je njihovih kolega, u želji da podrže tako kvalitetne amandmane, kako oni smatraju da su podneti.
Nije prvi put da meni, kao poljoprivredniku, osporavaju da nemam pravo da pričam o kulturi. Taj čuveni praziluk koji je njima stalno nešto na umu, sticajem okolnosti, raste na selu, ne raste na pašnjaku. Na pašnjaku rastu zgrade. Onda oni koji uzgajaju zgrade na pašnjaku spočitavaju meni da nemam pravo da se bavim kulturom. Nisam ja ovo izmislio. To je čovek koji mi je osporio pravo da govorim o kulturi, a pri tome, iz ovoga se vidi da sam treba da razmisli da li je ovo kulturno ili ne, za mene nije. Za mene nije kulturan ni kohiba, dok jadna devojčica igra polugola ili gotovo gola. Za mene nije kulturno da neko dobije zlatnu šerpu, ili kako se zove to priznanje, Filip Cepter. Za mene nije kulturno da neko rashlađuje devojke i na njima poslužuje hranu, da budu ancer, poslužavnik, ili kako se to zove. Oni su to pisali kao kulturni događaj, a ne ja. Ovo je za pravosuđe, gle čuda, zabava za pravosuđe, to je bilo u njihovo vreme.
Danas oni govore o tome da ministar kulture nije bio na sednici Odbora. Kod njih ministar kulture i drugi ministri nisu dolazili na Vladu. Da li se vi sećate da su oni vladali SMS porukama? To je bila SMS Vlada, koja kada je trebalo da se zaduži, oni poste poruku – da li ste za to da se zadužimo 500, 600, 700 miliona evra, da dignemo inflaciju na 10%, veštački dignemo penzije, inflacija to pojede itd? Tako su oni vladali. To nije bilo kulturno ni za vladanje.
Oni pričaju o premijeru. Jednom ga optužuju da treba po pitanju ministra Gašića da nam naredi kako da glasamo, a drugi put mu osporavaju da apeluje na nas da razmislimo o glasanju za neki njegov predlog, pokušaj da nas uvredi. Završavam. Ne može nas uvrediti svako, može pokušati. Nije svako, gospodine Babiću, dostojan naše pažnje. Mudrog čoveka teško je uvrediti i poniziti. Možete samo da me ponizite ako ja to dopustim, a vama sigurno to neću dopustiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je sreda, pitanja se postavljaju nekim drugim danima.
Reklamiram članove 106. i 107. Poslovnika. Smatram da se govornik nije držao teme dnevnog reda, pod jedan, a pod broj dva – da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine i svih narodnih poslanika koji čine ovaj saziv Narodne skupštine, pa možda i narodnih poslanika iz prošlog saziva, a bogami, na ovakav način se krnji ugled i poslanika koji će doći posle nas.
Naime, shvatam da je izborna kampanja, sve razumem, ali ako kaže neko da je policija napala selo, ili možda nisam dobro čuo, možda je napala belo, ili je tražila belo pa napala selo, nisam razumeo, ukoliko neko kaže da je policija napala selo, taj širi lažne vesti. Ja kao narodni poslanik nisam upoznat sa tom činjenicom da je policija bilo gde na teritoriji Republike Srbije, posebno ne u poslednjih 12, 13, 14, 15, 16 godina, napala bilo koje selo. Činjenica je da u ova demokratska vremena češće selo napada policiju nego policija selo, odnosno da građani češće nasrću na policiju nego policija što to čini prema građanima.
Razumem tugu i bol za izgubljenom foteljom. Razumem, kada imate fotelju, sve je u redu, ljudska prava su veoma velika, Beograd vam je veoma blizu Novog Pazara, ali kad izgubite fotelju, onda su vam ljudska prava nikakva, onda vam je Beograd daleko, onda vas niko ne razume. Ja razumem tugu i bol za izgubljenom foteljom, ali mislim da je ovo previše.
Tražim da se u Danu za glasanje glasa o ovoj povredi Poslovnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čudan je Poslovnik ovih dana, vrlo čudan. Čudne su liste govornika, pa ću ja, ako dozvolite, nešto i da izjavim po pitanju suda i tužilaštva. Ja i dalje tvrdim da naš trpeljiv narod, pre svega trpeljiv, siromašan, na ivici bede i gladi, ogromna većina živi u bogatoj i plodnoj zemlji, ali siromašni i gotovo gladni više od tog hleba žele pravdu. Oni žele da se kazne, oni kao gubitnici tranzicije, čekaju i uporno čekaju da se kazne dobitnici tranzicije. Ne oni koji su to stekli svojim umećem, svojim biznisom, svojim kapitalom, već pre svega oni koji su to stekli kriminalom, koji su državu pretvorili u baru kriminala, gde dok nismo ušli u nju nismo znali ni koliko je duboka, a mnogo je duboka. Zato oni više od hleba traže od sudske vlasti da utvrdi istinu, da utvrdi istinu, da kazni krive i zaštiti žrtve, ne samo da bi ih kaznili, već da bi se ubuduće krivična dela ili nedela na takav način sprečila.
Verujem da nove sudije, verujem da promene u tužilaštvu treba da obezbede da se na tom sudu jednom utvrdi istina. Takođe, želim da podstaknem tužioce da u ime naroda tragaju za tom istinom. Da bi sud imao šta da radi i kako da utvrdi istinu, oni zbog naroda moraju da tragaju za tom istinom iz razloga da se kazne krivi, da se zaštite oni koji nisu krivi.
Činjenica je da su partijski sudovi, koji su postojali kao sudovi partije, kao produženi organi određenih stranaka, stranaka bivšeg režima, koalicije, pre svega služili da zaštite svoje partijske moćnike. To su bili sudovi partija. To nisu bili sudovi naroda koji su trebali da utvrde istinu, već su to bili sudovi koji su bili protiv naroda i protiv istine.
Zadatak onih koji danas, kao sveža krv, ulaze u pravosuđe je da u ime toga pristupe rešavanju teških slučajeva. Ja pozdravljam razrešenje sudija u Valjevu, iskreno pozdravljam i snažno pozdravljam, ali ja ne verujem da su drugi sudovi imuni na divljanje sudskih izvršitelja kojim je nedavnom promenom zakona to divljanje sprečeno i ublaženo. Zakon koji je bio na snazi donedavno je sprečavao žrtvu da se uopšte žali. Izvršitelji su divljali, imali su svoje sudije, imaju svoje izvršitelje, svi su bili u kombinaciji, kao da su radili na procenat. Sudovi su lupali pečate kao da su bili šalteri sudskih izvršitelja, a ponekad i nekih advokata i nisi morao pitati – zašto je doneta neka presuda, već pošto je doneta neka presuda.
Naš narod priča, a ja verujem gde ima dima ima i vatre, da se neki novac vraća i prebija u presudama. Kod mene u Inđiji očigledna nepravda. Čovek se spalio u dvorištu svog advokata uz tvrdnju da je advokat bio prvo njegov, pa prešao na protivničku stranu. Pošto nije bio zadovoljan pravdom, on se spalio. To je građanin ove zemlje. Ma koliko bio siromašan, on kao građanin ove zemlje, on kao neko koga mi predstavljamo ovde, ima pravo na zaštitu, bez obzira koliko je bio siromašan. Presuda je bila pravosnažna. Nažalost, nije mu se moglo pomoći. On je svoje muke malo gorom mukom skratio, ali nas je opomenuo da po pitanju izvršenja, što izgleda ovako benigno… Ovde se otprilike debate vode oko toga ko će gde biti koji tužilac, sudija itd. Debate treba sa se vode oko prava, prava građana na istinu i pravdu. Jedno je pravo, drugo je pravda. Sudovi moraju težiti ka istini, težiti da zadovolje one koje treba da štite i da kazne one koji ugrožavaju njihov život, njihovu slobodu, njihovo pravo na posao, pravo na hleb, barem je to moje mišljenje.
O Holokaustu. Kao pripadnik familije koja je u svim ratovima, na sreću, bila među žrtvama, ono Patrijarha Pavla - ako ne možemo da živimo kao ljudi, bolje da nestanemo, da ne živimo kao neljudi, bolje da nestanemo. Otprilike tako. Tako se moja familija ponašala. Nestajali smo, ali smo gledali da ostanemo ljudi. Ja verujem da te naredbe postoje, ali toj nepravdi, koju danas ispravljamo, učinjena je još veća nepravda. Nekom novom naredbom, zločin je zadržati tu imovinu za vreme rata. To je zločin, kriminal, nazovite kako hoćete, veliki kriminal. Neću da govorim o imenima.
Tadašnja okupirana Srbija, bez obzira što je bila okupirana, nije imala pravo da učini to. Učinila je pod pritiskom, postoji naredba. Šta ćemo sa naredbom kojom je ta imovina zadržana u slobodi? Ako je zadržana u ratu, a što je zadržana u slobodi? Ja pitam drugove i drugarice, pitam gospodina Martinovića koji je istoričar, pravnik istoričar, koji to najbolje zna. Posebno je dobar u istoriografiji koja vas zanima, gospodine, koji dobacujete. Verujem da je veoma dobar, ali ja govorim činjenicu.
Ja neću govoriti o martovskim sporazumima. Neću govoriti o Velebitu, Đilasu, Koči Popoviću. Neću govoriti o pregovorima u Zagrebu. Evo, neću govoriti. Neću pokazivati ovlašćenje Koči Popoviću da pregovara. Evo, neću govoriti. Ja govorim zašto se u slobodi, koliko je prošlo godina, 70, 40, 50, zašto se u prvih 10 nepravda nije ispravila? Reći ću vam. Zbog braće po žrtvovanju. Romi, Jevreji, Srbi, braća po muci, braća iz gasnih komora, ubijena, zaklana, preklana, kako god hoćete, u Aušvicu, Jasenovcu, Sajmištu, Banjici, gde god hoćete. Oni su bili jednaki i kad je otimana imovina. Ova naredba, koja je sramna, zašto nije ukinuta posle rata? Čak i umnožena. Zašto je u Slavoniji Srbima zabranjen povratak? Kojom naredbom, gospodine ministre? Donesite i nju, da vidimo, biće pravedno.
Kada govorimo o žrtvama holokausta, moramo da se setimo da je jedan narod uz jevrejski procentualno najviše nastradao oslobađajući sebe i druge, živeći kao ljudi, a bilo je među nama i neljudi, živeći kao ljudi u zadnjih sto godina 20. veka izgubili smo tri miliona pripadnika srpskog naroda.
Mislim da su samo Jermeni i Jevreji doživeli goru sudbinu od nas. Mi smo doživeli i zašto to ne reći, kao armatura bivše Jugoslavije da budemo proglašeni isključivim krivcima za zadnju dekadu 20. veka. Zašto to ne reći u ovom parlamentu, zašto ne reći da pripadnicima većinskog naroda takođe nije vraćena imovina? Salaši, njive, objekti, mehanizacije itd.
Pozdravljam ovaj povratak imovine, čak i u situacijama kada nema naslednika, ali mi nismo vratili većinskom narodu imovinu koja je oteta od 1944. godine pa nadalje od ljudi koji su krivi samo zato što su imali. Pobijeno je desetine hiljada ljudi. To nije sigurno uradio pokojni Draža, ni pokojni Hitler. Možemo govoriti o tome.
Ne želim da se bavim podelama, gospodin Martinović je rekao – postoji crna i bela strana, postoje sivi tonovi. Mislim da smo svi u grešci. Dame i gospodo narodni poslanici svi grešimo. Za vreme Drugog svetskog rata bratoubilačkih ratova je bilo samo na teritoriji Srbije, brat na brata. Ovo sve drugo su bili ubilački ratovi, nemoj da lažemo i sebe i druge. Ne valja, ali mi ne smemo da se bavimo crnim i belim tonovima, mi ne treba da se bavimo podelama. Teško ćemo, ma koliko pokušavali u ime svojih ideologija da iskreiramo prošlost, teško možemo urediti prošlost. Ona se ne da urediti, ona se desila. Mi možemo na lepši ili lošiji ili ružan način opisivati jedne, druge ili treće.
Možemo reći da je engleska reprezentacija 1938. godine, fudbalska, pozdravila Hitlera njegovim pozdravom. Ja to ovde ne mogu da imitiram, nepristojno je, ali to se desilo. Mi ne treba time da se bavimo. Previše smo jadan, iscrpljen, mali narod, toliko puta klan, ubijan, vešan, nabijan na kolac, da ne spominjem sve zločine i da ih ne opisujem toliko živopisno. Mi ne možemo iskreirati prošlost, možemo samo jedni drugima prebacivati neke krivice. To narod i na teritoriji bivše Jugoslavije ne radi.
Mi treba ne da pričamo o podelama, mi treba da pričamo o sabiranju. Previše smo mali narod da bismo se više delili. U zadnjih sto godina 20. veka jedino Srbi nisu imali nikakav priraštaj na Balkanu. Grci 35%, Bugari 38%, u Rumuniji 45%, Srbi 0%, Turci 400%, Albanci 700% za sto godina priraštaj. Zato mi nemamo vremena da se bavimo podelama. Mi treba da se bavimo sabiranjem, množenjem, dizanjem ekonomije. Mi moramo da se ujedinimo oko nevolje u koju smo upali. Svu energiju da posvetimo rešavanju, da muka i nevolja bude to što nas je ujedinilo i tako ujedinjeni da napravimo državu, zemlju slobodnih i dom hrabrih. Da ekonomiju podignemo na noge i tada će nas poštovati svi drugi koji su nas podeljene koristili jedne protiv drugih.
Zato je moja poruka za kraj, nemojte dozvoliti da nas dalje dele i da nas koriste jedne protiv drugih, dajte da se ujedinimo i da se mi jednom dozovemo pameti, da napravimo jednu državu po meri naroda, gde će nam narod biti manje bos, manje gladan, manje siromašan, da napravimo snažnu ekonomiju koja može da nosi napredak. Tako ujedinjeni da podignemo, a svedoci smo gospodo sudije, gospodo budući tužioci, da u prethodnih 15 godina ili 30 godina kada su nas prvo spolja ugrožavali, a unutra potkradali pa se obrnulo od 2000. godine su nas unutra više potkradali nego spolja pritiskali. Svedoci smo da nam samo orlove sa grba nisu pokrali. Zato vas pozivam da se ujedinimo, da se ne delimo, već da se saberemo i umnožimo. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, postoje dva poslovnika. Jedan za mene, drugi za opoziciju. Dovoljno je samo reći – vaša stranka, pa da neko dobije pravo na repliku.
Ja poštujem tu toleranciju i u ime te tolerancije ne želim da govorim. Hvala.