Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih u nekoj varijanti možda i podržao ovaj amandman. Mi koji učestvujemo u proizvodnji robe, od kojih se realno puni budžet, trebalo bi da pozdravimo svaku uštedu koju ponudi neko od poslanika, neko od predlagača.
Stoga, ja ne bih imao nikakvu sumnju da se ovaj amandman podrži, s obzirom da je nova „celoba“ i da mi koji proizvodimo robu izdvajamo srazmerno svojoj ekonomskoj snazi novac za zajedničke potrebe, jer ne može svako sebe da čuva, svako sebe da leči, svako sebe da školuje. Stoga, mi izdvajamo novac i biramo ljude koji će se starati o tim javnim poslovima, a oni angažuju samo neophodan broj ljudi da bi se ti javni poslovi sproveli.
Problem je nastao kada je taj neophodan broj prerastao u tri puta veći broj zaposlenih u javnom sektoru, tako da se pribeglo uzimanju nesrazmerno ekonomskoj snazi, već prekomernom uzimanju iz realnog sektora i zato smo došli gde smo došli. Da bi se namirio onaj drugi deo iz javnog sektora, ne samo da se uzimalo preko mere, nije se uzimalo srazmerno ekonomskoj snazi, već više, a onda kada više nismo mogli da zaradimo koliko su oni mogli da potroše, onda su rekli - baš nas boli briga, ako ne možete da zaradite koliko mi možemo da potrošimo, mi ćemo vas onda zadužiti. Upravo se to desilo.
Ne samo da je problem što se to desilo, već sada najviše prigovora imamo od onih koji su omogućili da se zaposli prekobrojni broj ljudi u javnom sektoru i da se uzima nesrazmerno ekonomskoj snazi, odnosno da se uzima više i da se uzima i ono što nismo zaradili. Stoga bih podržao svaki amandman, s tim da je predlagač morao predvideti uštedu i Direkciji za robne rezerve. Trebalo je članom 1. obuhvati i taj deo. Recimo, mogao je predvideti neku uštedu od četiri miliona evra, tačno koliko je lider njihove stranke dobio pšenice iz robnih rezervi.
Dakle, ja iz ovog budžeta nemam ništa. Nekoliko dana slušam primedbe na račun ovog budžeta kako on ne valja. Ja od 740.000 zaposlenih nemam nijednog, ni kao pojedinac, ni kao stranka. U javnom sektoru nemam ni portira. Ali, predlagači amandmana i predlagači raznih ušteda su trebali biti malo samokritični, pa reći – naš lider je dobio od budžetskog korisnika pšenice za pozajmicu iz robnih rezervi u toku ove godine 21 milion kilograma, što vredi četiri miliona evra. To se desilo pred žetvu. Puštanjem te pšenice u trgovinu seljacima je snižena cena za pet dinara. Sa 23 dinara i 84 pare došlo se do 15 dinara, a u žetvi je najmanje pšenica trebala biti 20 dinara, da nije puštena ona količina krajem maja, a bila je 21.000 tona, odnosno 21 milion kilograma.
Rušenjem cene seljaci su izgubili negde oko 100 miliona evra ili 20.000 traktora „Fergusona“. Zato bih ja podržao ovaj amandman da se time predvidela ušteda, makar za onu dužničku dobit koja je u julu mesecu bila negde oko 130 miliona dinara. Lako je o trošku sirotinje koja puni budžet piti vino od 5.000 evra, što je 500 penzija moje majke. Lako je biti izdašan tuđim novcem, lako je biti biznismen i lako je od javnih poslova praviti privatne biznise. Zato bih ja podržao ovaj amandman da je predvideo takvu vrstu ušteda, a ovako ne mogu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih podržao ovaj amandman. Ali, kao farmer, kako kažu, a ja se time ponosim, imam dilemu s obzirom da je Vlada odgovorila da će eventualnim prihodima iz privatizacije pokušati prevremeno da otplati neki dug, ukoliko sam dobro razumeo obrazloženje zašto je amandman odbijen, pa sam pristalica toga da se Vladi da šansa, a prihvati amandman da je predlagač ovih 2,6 milijardi, koliko sam ja podelio, namenio da pre nego što ode za prevremenu otplatu duga, da ih pustimo kroz poljoprivredu, prehrambenu industriju i energetiku. Onda bih za to glasao sa dve ruke.
Ideja nije loša, ali je veliko pitanje za nas farmere da li se isplati jednu rupu krpiti drugom rupom? Za nas je to poprilično uzaludan posao, ali, s obzirom na niže troškove kamate, to je svakako poduhvat koji vredi razmotriti i Vlada je, koliko vidim, razmotrila da će prevremeno da vraća dugove iz prihoda privatizacije, ukoliko oni uopšte budu mogući, jer ne znam šta je ostalo da se privatizuje.
Bio bih pristalica, a nisam podneo amandman, da je amandman podnet tako da se, pre nego što se razdužimo, taj novac pusti kroz poljoprivredu, proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, biomase, zelene mase itd, da se pusti u stočarstvo, navodnjavanje, da se pusti u prehrambenu industriju i da se pusti u izgradnju dve velike firme koje bi servisirale i poljoprivredu i prehrambenu industriju, tako da imamo u jednoj firmi i IMT i „Zmaj“ i Knjaževac i svu opremu koja se proizvodi za sitnija poljoprivredna gazdinstva, s obzirom da ova veća u Vojvodini koriste mehanizaciju koja je uvozna i koja je daleko većih konjskih snaga i namenjena velikim posedima.
Na takav način bi kroz finansiranje poljoprivrede rasteretili sebe duga, a da bi to bilo iz proizvodnje i ljudi bi za taj novac kupovali nove mašine, stoku, obnavljali gazdinstva, dizali plastenike, staklenike, sušare, hladnjače. Na takav način bi država iz realnih izvora servisirala dug, a mislim da bi svakako ostalo i da se u nekom budućem budžetu na realan način taj dug umanji i kamate otplate.
U svakom slučaju, ja sam u dilemi da li poverovati Vladi ili ministri finansija koji je bio do nedavno i tu ideju je i ranije zastupao, ali bi najviše voleo da se zadužimo i da taj novac gurnemo u poljoprivredu. Ukoliko se ne možemo zadužiti, ja sam pristalica toga da državno zemljište, odnosno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini prodamo zemljoradnicima koji imaju manje od 20 hektara na kredit na 20 godina i da tako obezbedimo to zaduženje od tri do četiri milijarde.
Po meni, ne treba ga odmah gurnuti u razduživanje, nego ga treba pre gurnuti u privredu, da se na takav način napravi izvor za vraćanje duga i deo privrede koji može da garantuje malo veće prihode stanovništvu, odnosno veću kupovnu moć i da se tako dođe zajedno i do domaće proizvodnje i do veće potrošnje. Hvala.

Pa radi gledalaca, da me ne bi pogrešno razumeli, svakako sam pristalica što hitnijeg razduživanja zemlje, samim tim i stanovništva. Kad se država zadužuje narod piše menicu. Dakle, bogat je onaj ko nije dužan, to je stara poslovica. Slažem se da mi pod hitno moramo da se razdužimo i da je prava katastrofa zato što danas oni koji nas ogovaraju, a tu ne mislim na prethodnog govornika, su nas u mnogome i zadužili i doveli uvrlo nezgodan položaj, ne samo zato što su nas zadužili već zato što u tom zaduženju nisu napravili izlaz za vraćanje duga. Da je napravljen izlaz za vraćanje duga, bez obzira koliki on porastao bi bruto društveni proizvod i mi bi imali odakle da se servisiramo ovako visoke kamate i ovako visoke glavnice.
Međutim, oni koji su nas u ovaj položaj doveli danas su najglasniji i kažem, ne mislim na prethodnog govornika, pristalica sam što hitnijeg razduživanja, jedina razlika je u tome što sam ja bliži u ovom trenutku stavu Vlade, da to zaduživanje treba razdužiti prihodima od privatizacije i već sam rekao koji deo treba privatizovati i pre svega ga prodati seljacima koji imaju manje od 20 hektara da bi napravili što više tih srednjih poljoprivrednih gazdinstava, koja ekonomski sami sebe mogu da nose i da doprinesu što hitnijem razduživanju zemlje.
Nisam baš do kraja pristalica, ali ako to mora i ako ministri finansija se dogovore, da se jednim kreditom razdužujemo za drugi kredit. Više sam pristalica da se jednim kreditom koji se pusti kroz poljoprivredu, prehrambenu industriju i energetiku za godinu dana napravi neki izlaz za vraćanje duga i da vratimo ne 2,6 milijardi, nego da vratimo tri, i da nama nešto malo više ostane. To je jedina razlika, inače podržavam u potpunosti prevremeno razduživanje zemlje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bude zabune, i ja sam pristalica hitnog razduživanja zemlje, to sam i rekao, i da ministri finansija i bivši i sadašnji to razmotre na koji način da se uradi.
Predložio sam da, ukoliko se zemlja ponovo zadužuje, se novac ne ulaže odmah u vraćanje dugova, već da se propusti kroz proizvodnju, kroz poljoprivedu, prehrambenu industriju, kroz energetiku, i ne samo kroz ratarstvo i povrtarstvo nego da se novac uloži i u stočarstvo, navodnjavanje, prehrambenu industriju, izgradnju fabrika fabrike za mehanizaciju i opremu za mala poljoprivredna gazdinstva i za one preduzetnike koji će se baviti prehrambenom proizvodnjom, odnosno izgradnjom hladnjača, sušara, itd.
Znači, ja jesam pristalica hitnog razduživanja zemlje, ali bih više voleo da se, ukoliko se zemlja zadužuje, da se to propusti kroz proizvodnju, pa da umesto tih 2,6 milijardi nama kroz godinu dana ostane. Recimo tri milijarde da se razdužimo i da nešto ostane više stanovništvu i nama da možemo kroz proizvodnju više da podelimo i da na takav način stvaramo izvor za vraćanje dugova, jel nisam baš pristalica da se jedna rupa krpi drugom rupom.
Dakle, ukoliko se ministri finansija dogovore, i na takav način bih ja pristao samo da se zemlja što pre razduži. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao nekadašnji korisnik usluga železnice, glasao bih za ovaj amandman, ali ukoliko izmeštamo prugu u jednom gradu, onda bi to trebali i u Beogradu. Pruga ide od Batajnice pa do glavne železničke stanice. Svojevremeno sam radio u IMT, skoro šest godina. Iz druge smene nam je to bio jedini prevoz i onda je bilo zadovoljstvo putovati tim vozom jer je bio prepun radnika, čak i iz druge smene.
Šta hoću time da kažem? Traže se sredstva za izmeštanje železnice, a ne traže se za nadvožnjake ili za rešavanje nekih problema u saobraćaju već se traži izmeštanje kompletne pruge. Imali smo situaciju da su lustrirani radnici iz fabrika i time je železnica ostala bez putnika. Najverovatnije da bi 400.000 radnika koji su ostali bez posla koristili železnički prevoz što je jedan od glavnih prevoza, s obzirom da je on najjeftiniji.
Još nešto, da su ti radnici ostali, da nisu lustrirani iz fabrika na veoma surov način i da fabrike nisu otete oni bi svakako napravili neki društveni proizvod, a ja sam svedok toga da su tim vozovima putovali radnici „Zmaja“, „Minela“, IMT i IMR koji su radili od Inđije, Nova Pazova, Stare Pazove. Znači, na 1.000 radnika su iz prve i druge smene koristili pruge, odnosno železnički prevoz. Takođe, teretni vozovi su vozili od traktora, kombajna, berača, prikolica itd, mehanizaciju i delove rakovičkih traktora. Dakle, prevozili su robu koju su ti radnici, pa i uz moje učešće tada proizvodili.
Nažalost, te fabrike su opljačkane i prodate i pretvorene u građevinske zone i radnici su lustrirani i oterani iz tih fabrika i mi u ovom trenutku nemamo dovoljna broj korisnika za železničku prugu koji bi to koristili za prevoz putnika, a nemamo ni robu koju bi ti radnici, odnosno putnici napravili. S toga se bojim, sve da napravimo najidealniju infrastrukturu, šta ćemo prevoziti tom prugom osim tuđe robe? Dakle, niti imamo radnika niti proizvodnju i zato sam pristalica toga da pre svega napravimo neku proizvodnju, izvoz za vraćanje duga i izvor koji može da nam održava infrastrukturu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čisto radi gledalaca, ma kada išao ovaj prenos, u prethodnom svom govoru ja sam izrazio žal za vozovima prepunim radnicima, za šinobusima koji su bili prepuni radnika, za vozovima koji su prevozili ono što su radnici proizvodili. Ja sam radio u IMT-u. Mi smo proizvodili 45 hiljada traktora. Samo do luke Bar je godišnje išlo za Alžir 10 hiljada traktora. Za unutrašnje tržište je išlo 30 hiljada komada i za izvoz na druga tržišta je išlo još pet hiljada komada. Samo od toga železnica je prihodovala onda preko 40 hiljada maraka, samo na prevozu robe iz jedne fabrike.
O tom žalu sam ja govorio. Govorio sam o industrijskom prstenu u Beogradu koji je imao preko 250 hiljada zaposlenih u proizvodnji, između 250 i 300 hiljada, a danas broji samo 20 hiljada. Govorio sam o tome da pare ponovo treba da uložimo u proizvodnju, da ne pričamo samo kako ćemo nešto izvaditi iz budžeta, već kako ćemo kroz proizvodnju nešto i ubaciti u budžet.
S obzirom da sam radio u IMT-u šest godina, s obzirom da sam sretao svakodnevno ljude u prvoj i drugoj smeni u tim vozovima, ja mogu da opišem tu sreću koju su ti ljudi imali kada nose svoju platu svojim ukućanima i kada ponosno mogu da izađu pred svoju decu. O tome sam ja govorio i rekao da su oni na određeni način lustrirani i evo, priznajem grešku. Umesto njih što su otpustili, treba lustrirati političare koji su oteli državu i fabrike i radna mesta i dostojanstvo. Stoga se slažem da sam pogrešio što sam rekao da su lustrirani, otpušteni su surovo od onih koje smo mi trebali lustrirati iz politike i iz javnog života.
Ja sanjam san da ponovo napunimo te vozove, da tako punim vozovima ubrzavamo svoje pruge. Razumem ja i gospodina Šajna, Kovačica, kroz Šećeranu, po svakom svom građaninu izveze dve do tri hiljade evra šećera. Ja pozdravljam to što Kovačica može da digne društveni proizvod, da proizvede određenu robu i da učestvuje u punjenju budžeta.
Ali, ja ne razumem nastojanja da se samo iz budžeta nešto uzme, da se svoja greška pripiše nekom drugom protivniku, ne razumem da je neko otpustio 400 hiljada radnika i da onda kaže da je to uradila ova Vlada.
Ja sanjam san da ponovo vozovi budu prepuni robe i putnika, da se digne proizvodnja u Srbiji i to mi niko ovde ne može zabraniti. Hvala.

Dame i gospodo, ja bih se vratio na amandman. Nadam se da zbog usvajanja amandman gospodina Vuka Jeremića niko neće da nas prokune. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, reklamiram čl. 103. 104. i 109, pošto je to međusobno vezano. Član 103. kaže da narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu Poslovnika, što ja činim i činile su i prethodne kolege. Član 104. kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe navodeći njegovo ime i prezime i funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik ima pravo na repliku. Pred kraj kaže – o korišćenju prava iz st. 1 i 2. ovog člana odlučuje predsednik Narodne skupštine.
Ovom prilikom hoću da kažem da u slučaju mojih kolega niste povredili Poslovnik, niti je kolega iz čije grupe sada žamore govorio, nije imao izlaganje. Pod dva, niko se nije prema njemu uvredljivo izrazio. Čak mislim da je izraz bio pohvalan, da se govorilo o dijalogu koji treba voditi. Prema tome, tu ste u pravu.
Jedino što niste bili u pravu je član 109. stav 1. koji kaže – opomena se izriče ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze. Mislim da je uvredljivo reći potpredsedniku Skupštine da već sada nije u stanju da vodi sednicu, da sednicu vodi na osnovu ličnih impresija itd. Stoga mislim da ste povredili Poslovnik u članu 109. zato što je predsedavajućem reći – niste u stanju da vodite sednicu na način na koji je to rečeno poprilično uvredljivo i u tom delu ste po meni prekršili Poslovnik.
S obzirom da je to opozicija neću insistirati da se glasa o ovome. Samo želim da skrenem pažnju na ovu činjenicu čisto publike radi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. stav 1. „Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog Poslovnika, a učinjeno na sednici Skupštine koje je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi“.
Ako neko umesto o povredi Poslovnika priča o penzionerima, ukoliko priča da svi penzioneri nisu u PUPS itd, kakve to veze ima sa Poslovnikom. A kakve tek veze ima sa Poslovnikom, ako se u toku reklamacije neko neposredno obrati drugom poslaniku i kaže to nema veze sa dopunom mobilnih telefona, Marijane itd. Stvarno ne znam kakve veze ima neka dopuna sa mnom, dopuna mobilnih telefona i kakve to veze ima sa povredama Poslovnika.
Povredu Poslovnika ne može da učini PUPS. Povredu Poslovnika može da učini samo predsedavajući Skupštine, odnosno predsednik ili predsedavajući i svaka rasprava o PUPS i penzionerima u okviru povrede Poslovnika nije ima blage veze sa reklamacijom o Poslovniku, a posebno, imajući u vidu da nema pravo na repliku, neposredno obraćanje drugom poslaniku, koje je zabranjeno, a u okviru reklamacije povrede Poslovnika. To je za mene neprihvatljivo i smatram da je gospodin Andrić povredio Poslovnik, odnosno da je predsedavajući povredio Poslovnik kada je dopustio da gospodin Andrić nastupi na način na koji je nastupio po povredi Poslovnika, ali s obzirom da se radi o opoziciji, pravila opozicije, neću tražiti da se o tome izjašnjavamo u danu za glasanje. Hvala.

Šta hoćeš bre?

On meni dobacuje.

Ko sluša ovog bolesnika?

Šta sam ja njemu rekao? Nisam ja njemu ništa rekao, nego on meni. Zašto ste mi dali opomenu?

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram čl. 109. i 107. stav 2. „Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica“.
Član 109. stav 1. tačka 5) – „Opomena se izriče narodnom poslaniku koji se neposredno obraća drugom narodnom poslaniku“.
Dobio sam opomenu da se prvo meni prethodni govornik obratio i to dva puta, a pre toga je pokušao da se, koliko sam razumeo, obrati kolegi Giriću.
Dok sam se ja informisa oko toga šta to ima u vezi sa dnevnim redom i pitao gospodina Girića, meni se poslanik Đurić obratio dva puta.
Svi ste ovde svedoci da mu ništa nisam dobacio.
Predsedavajući, s obzirom da njemu niste izrekli opomenu, s obzirom da se radi o poslaniku koji je ceo dan provocirao ne samo mene, provocirao je i druge narodne poslanike, provocirao je i potpredsednika Narodne skupštine Arsenovića, vi ste ponovo propustili priliku da kaznite ponašanje narodnog poslanika Đurića, ali ste zato kaznili mene posle dvostrukog neposrednog obraćanja meni, a da pri tome ja to ničim nisam zaslužio.
Nema problema, ja ću časno da nosim ovu opomenu. Imam razumevanja, bila je akcija „Grom“ i mnogi su nervozni. Stoga ću ovu opomenu primiti muški, bez ikakvog prigovora. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Ivo Andrić je lepo opisivao ova vremena i ne bih ga previše citirao, ali bih rekao da su progovorili bogati. Došla su vremena da progovore milioneri i da nam ukažu na njihove greške. Sve su nam oprostili sem njihovih grešaka. Kaže se – kada čovek vidi da greši on prestane.
Ovde su se pozivali na Lazara Pačua, a mogli su i na Đorđa Vajferta, ali su to trebali reći svojim ministrima finansija.
U članu 1. je pokušaj da se ostvari štednja, a štednja je najbolja zarada. Slušali smo bivšeg ministra finansija, da je stao na svoj novčanik još bi ga bolje i video, kako se kroz javnu potrošnju, valjda je na to mislio, oživljava proizvodnja. Oni su to uporno pokušavali 10 do 12 godina. Zaduživali su zemlju, ali novac nije išao u proizvodnju, već direktno kroz javnu potrošnju je išao za nabavku stranih roba i zato je danas na tržištu dve trećine stranih roba, a samo jedna trećina domaćeg porekla. To nije kompenzovano preteranim izvozom i to je izvor naše nesreće.
Iza njih je ostao popriličan dug. Ove godine nam je trebalo 4,8 milijardi evra da otplatimo dugove koje su napravili bivši ministri finansija iz stranke bivšeg režima, a sledeće godine će nam trebati celih pet milijardi, od čega će jedna milijarda ići na kamatu, a ostale četiri će da idu na otplatu glavnice.
Danas oni pitaju – zašto štednja u javnom sektoru, zašto smanjujemo broj zaposlenih, odnosno da se bez dozvole ministarstva ne može u javnoj administraciji zaposliti tako lako neko ponovo? Pri tom zaboravljaju da su napravili državu u kojoj radi 740.000 u javnom sektoru. U poslednjih 12 godina izgubili smo 400.000 stanovnika, izgubili deo teritorije koju kontrolišemo, ali je broj činovnika uvećan, upravo za vreme vladavine bivših ministara finansija. Zaduživali su koliko su mogli, trošili su još više, sve do jednog. Kada preispitate, videćete da su ti ministri postajali olako milioneri, vrlo lako milioneri. Recimo, predsednik stranke bivšeg režima, samo za pet godina prihodavao je na sve svoje firme 973 miliona dolara. Dakle, postao je milijarder …
(Predsednik: Molim vas, gospodine Rističeviću, to nije predmet ovog amandmana.)
Objasniću vam da je tema.
Postao je milijarder tako što je iz javnog sektora, preko zaposlenih u javnom sektoru, naručivao čak i štampanje brošura u javnom sektoru za svoju firmu koja se zvala „Big print“ ili tako nešto.
Zapošljavanje u javnom sektoru je bilo toliko da ova država nije mogla da podnese. Uporedo sa tim, dok su sa jedne strane umnožavali administraciju, sa druge strane umanjen je broj zaposlenih u realnom sektoru. Izgubili smo 400.000 radnih mesta i ukoliko još nekog zaposlimo u javnom sektoru, izgubićemo, na svakog koga zaposlimo u javnom sektoru, još dva radna mesta. To se moralo zaustaviti.
Ja ne mogu da podržim ovaj amandman koji su predložile stranke milionera, iz prostog razloga što bi nas to odvelo još u veću dubiozu. Ponoviću da je štednja najbolja zarada, da mi povećanom potrošnjom ne bi podigli proizvodnju, da je vreme da Ministarstvo finansija i Ministarstvo privrede nađu model da razvijamo poljoprivredu, energetiku, prerađivačku industriju, i da novac za koji se zadužimo, ako uopšte više možemo da se zadužimo, jer su se ovi zadužili preko glave, pa sada moramo samo da otplaćujemo njihove dugove, oni su živeli od zaduženog, mi moramo da živimo od zarađenog i vraćamo ono što su oni povukli dok su se zaduživali.
Dakle, ukoliko postoji model da za sledeće zaduživanje povučemo novac za proizvodnju, za poljoprivredu, za energetiku i prehrambenu industriju i da u realnom sektoru imamo više zaposlenih, svaki drugi penzioner danas prima penziju iz budžeta, otuda i ne mogu da rastu penzije ukoliko ne podignemo proizvodnju. Da je onih 400.000 radnih mesta ostalo, sada bi komotno penzije mogle da budu 25% veće, ali s obzirom da su upropastili sve čega su se dohvatili, neprihvatljivo je, barem za mene, da nam oni danas morališu i drže lekcije iz moralnog obrazovanja. Hvala.