Čisto da bude zabeleženo u zapisniku, odustao sam na vašu molbu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se bojim da ovaj zakon većina posmatra kao zakon o nelegalnim objektima, a pri tome mislim samo na stambene objekte.
Pošto ja živim na selu, tu je negde oko 3.000 stanovnika, ima i manjih sela, u te nelegalne objekte spadaju i razne šupe, svinjci, kokošinjci, itd. To moramo imati u vidu, čisto radi građana, da pokušam da pojasnim u čemu su sve naše dileme, a zbog naše dileme to može da unese još veću zabunu, ali ista zabuna vlada zbog zakona o upisu nelegalnih objekata u katastar nepokretnosti.
Dakle, radi se o objektima koji su predviđeni Zakonom za legalizaciju i koji su izgrađeni do 11. 09. 2009. godine i to podnetih zahteva, i tada je bilo, koliko se ja sećam, 720 hiljada predmeta.
Znači, ovim zakonom, oni imaju pravo da legalizuju objekte. Drugi to pravo nemaju, ali oni koji su izgradili do tog datuma svoj objekat, a nisu podneli zahtev za legalizaciju, zakon koji je ova Skupština usvojila o upisu nepokretnosti, odnosno o upisu nelegalnih objekata za katastar, stiču pravo da se upišu u taj katastar, bez obzira što su propustili rok.
Ono što ja želim da pitam ministra, šta je sa onima koji su pokrenuli postupak legalizacije, plaćali rate, a više ne mogu i sada žele da promene, da više ne idu na legalizaciju, nego da pređu na upis nelegalnih objekata u katastar nepokretnosti, odnosno da li je moguće da sa legalizacije pređu na upis, s obzirom da više nemaju novca da plaćaju neke nadoknade koje su pojedinim opštinama, s obzirom da ja dolazim iz opštine Inđije, a tamo je legalizacija jako skupa, razne kamate, tako da ljudi odustaju i žele da pređu. Ministar kaže da je moguće da pređu, mislim na upis nelegalnih objekata katastra nepokretnosti.
Šta uopšte znači nelegalan objekat? Znači protivzakonit. Svi objekti koji su nelegalni, napravljeni su protivzakonito. Za neke sagrađene posle određenog datuma, ta gradnja predstavlja krivično delo, a ranije je to bio neki prekršaj. U suštini i jedni i drugi i treći objekti su sagrađeni nelegalno, odnosno protivzakonito.
Ovde su mnogi govorili o porezu i ja se slažem da se porezi plate, ali posebno mi koji dolazimo sa sela, posebno u Vojvodini, većina infrastrukture je napravljena mesnim samodoprinosom. Ovim zakonom je predviđeno da opština može to da uzme u obzir, ali ja se bojim da će postojati opštine koje to neće uzimati, ali želim da kažem da je jedan porez već plaćen kada je to građeno. Plaćen je porez na promet, sada se to zove PDV, a on se ranije delio između lokalne samouprave i republike u određenim procentima.
Dakle, lokalna samouprava je već imala koristi, zato što je građevinski materijal, kojima su građeni ti objekti bio oporezovan.
Naravno da mi ne možemo da podstičemo nelegalnu gradnju, ali se meni dopao amandman gospodina Radenkovića, odnosno amandman SPS, koliko vidim, dva poslanika su to predložila.
Imam jednu dilemu, taj amandman je podržao jedan pravnik, koji sada doduše nije tu ili pravnica, koja je tražila da se član 5. briše, a onda je podržala ovaj amandman da se promeni stav 1. Sada sam ja seljak, nisam pravnik, ali kako jedan pravnik može da predloži da se usvoji ovaj amandman, a prethodno da se glasa o amandmanu da se član 5. briše.
Ja vas sada kao seljak pitam, a ovde ima i profesora prava koji to nisu primetili, nažalost, kako da usvojimo amandman ako se desi, pošto amandman nije povučen, gospođe Batić, ako se njen amandman usvoji, izbrišemo član 5, kako ćemo da prihvatimo amandman gospodina Radenkovića, kako je uopšte moguće da se promeni stav 1. u članu koji je izbrisao?
Dakle, niti sam pravnik, niti sam profesor na pravnom fakultetu, ali za mene je logično bilo da tako vrstan pravnik uz podsećanje nekog profesora na pravnom fakultetu, kaže, ja povlačim svoj amandman da se član 5. briše i podržaću amandman SPS koji predlaže da se stav 1. menja odnosno da se svi objekti izgrađeni do dana stupanja na snagu ovog zakona budu predmet legalizacije. To bi bilo pošteno od pravnika, a ja nisam pravnik, ali ako nas budu uređivali pravnici, izgleda da ćemo veoma loše proći, jer ne znam pravnicima predaju profesori, a ko će predavati profesorima, to sveti bog zna.
Što se tiče nelegalnih objekata, ova skupština ima pravo da amnestira, može da amnestira nelegalnu gradnju u raznim razdobljima, a naravno da je to u jednom trenutku postalo krivično delo i niko nema pravo da podržava vršenje krivičnih dela, ali Skupština može da donese odluku da se legalizuju objekti, a vlasnici mogu krivično da odgovaraju za to da su za to vreme dok je to bilo nelegalno gradili, barem onoliko koliko ja kao seljak vidim.
Mi ovim zakonom ne tražimo da se izbrišu krivična dela koja su oni počinili, mi samo želimo usvajanjem amandmana poslaničke grupe SPS da objekti budu legalni, a oni koji su počinili određeno krivično delo, mi ne tražimo da budu amnestirani. Zato sam ja blizu onoga što ministar nije izrekao, a ja sam poslanik, pa to mogu da kažem, da se dvoumim i najverovatnije da ću glasati za amandman SPS, ali ja sa njima nikada nešto nisam bio posebno blizak, ali amandman je racionalan, jer se odnosi na objekte koji su izgrađeni posle 11. 09. koji ne mogu da se legalizuju ovim zakonom, ne mogu da se upišu u katastar nepokretnosti kao nelegalni objekti.
Mi ne želimo da ih srušimo i najracionalnije je da ne čekamo novi zakon o planiranju i izgradnji, jer to i ako bude, biće, ali najrealnije je da mi glasamo i ja sam blizu toga da mi podržimo ovaj amandman, s tim u vezi što na selu imamo mali milion tih objekata, svinjci, kokošinjci, koji su iz nužde napravljeni, zbog ekonomskog interesa, odnosno zbog profesionalne delatnosti seljaka, jer on na brzinu treba da sklepa neki tor, svinjac, a to po novom zakonu o planiranju i izgradnji, takođe je objekat. Ja ne podržavam tu nelegalnu gradnju, ali mnogo toga je nastalo i da mi to ne možemo tek tako preći preko toga i čekati neki budući zakon.
Takođe, ovde je rečeno, da se ja složim jednom sa opozicijom, da se moraju rušiti objekti izgrađeni na vodnim zahvatima. Ja se sa tim slažem.
Mi imamo problem u Inđiji. Ti isti koji tamo vrše vlast su napravili fabriku za reciklažu olova na vodozahvatu i ekološku saglasnost je dao pokrajinski sekretarijat za ekologiju. Znate kako su dali? Zahtev su podneli na jedan broj parcele, tu su dobili saglasnost, a onda su rekli da je to tehnička greška, pa su izgradili na vodozahvatu, na regionalnom vodozahvatu za čije granice je nadležna Vlada Republike Srbije, a da bi sve to bilo usklađeno, pošto je bio regionalni urbanistički plan, prostorni plan itd. i regulacioni planovi, da ne bi menjali sve, oni su rešili da promene prostorni plan, pa su prostornim planom izmislili vodozahvat koji i dalje postoji, a po prostornom planu nema i izgrađena je fabrika za reciklažu olova.
Na sve moje žalbe i primedbe i na sve krivične prijave, svi su ostali gluvi i nemi, nije nadležno republičko ministarstvo za kontrolu toga, već je to, gle čuda, zakonom o prenosu nadležnosti, pripalo Pokrajini Vojvodini i, gle čuda, onaj ko je dozvolio takvu gradnju, predsednik opštine, postao je sekretar za poljoprivredu, vodoprivredu i na određeni način je postao nadležan za svoje brljotine koje je napravio.
Želim da podržim to, da se posebno zagađivači, a fabrika za reciklažu olova je očigledan zagađivač, na vodozahvatu drva ne smeju da se stružu, i podržavam tu stav opozicije da se takvi nelegalni objekti odmah sruše. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. stav 1 – Narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu postupka predsednika Narodne skupštine. Prethodni govornik uopšte nije govorio o povredi Poslovnika, on je govorio o povredi sasvim drugog akta i o povredi Ustava.
Gospodine predsedavajući, ukoliko vi ne predstavljate Ustavni sud, koji je kolektivno telo, ukoliko nemate ovlašćenje da procenite da li je neko prekršio Ustav ili ne, ukoliko vi ne ocenjujete zahtev za ocenu ustavnosti, ja smatram da su prethodne dve reklamacije besmislene.
Neću ulaziti u to ko je šta radio ali očigledno je da je neko prešao veliki put da bi od otporaške pesnice došao do srednjeg prsta koji je ponudio narodu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj žamor mene neće toliko ometati.
Danas kada biramo predsednike sudova, kada biramo određene sudije koje se prvi put biraju na funkciju, iz prethodnih govora, posebno čoveka koji je unizio ovaj parlament pokazujući srednji prst, smo mogli da čujemo sve i svašta.
Radi građana moram reći…

Govorim.
Radi građana moram reći da mi još nismo protivustavno izabrali predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, mi smo u ovom parlamentu bili u prilici da, poštujući odluku Ustavnog suda, uz negodovanje sa one druge strane, opšte negodovanje, moramo da razrešavamo predsednika Vrhovnog kasacionog suda, koji je izabran protivustavno i to je ocenio Ustavni sud, koji je izabrala bivša vlast.
Mislim da treba mnogo hrabrosti da neko izađe danas i da kaže da mi politički motivisano biramo neke sudije i da mi politički vršimo pritisak na pravosuđe.
Koliko znam, još Ustavni sud nije doneo nijednu odluku da smo izabrali nekog sudiju protivustavno i protivzakonito. Poslanici treba da brane Ustav, ali konačnu ocenu ustavnosti daje ipak Ustavni sud.
Takvu odluku da smo izabrali, a birali smo neke sudije i neke predsednike, još nismo dobili, ocenu Ustavnog suda da smo mi u ovom sazivu parlamenta izvršili, odnosno povredili Ustav i izvršili neustavan izbor bilo kog sudije.
Takođe moram reći da pravosuđe koje smo mi zatekli je u međuvremenu dopunjeno. Dakle, mislim da je isti taj Ustavni sud ocenio da sve neizabrane sudije za vreme mandata bivše Skupštine i bivše većine budu vraćene na posao. To nije bila odluka nas. To nije bila odluka ovog parlamenta. To je bila odluka Ustavnog suda koji je, ponavljam, takođe bio izabran za vreme bivše vlasti.
Takođe ne znam, a ovde je predstavnik Visokog saveta sudstva, da li je predsedniku Vrhovnog kasacionog suda, a bivši izabran prvo predsednik, pa onda birane sudije, to kao kada bi izabrali predsednika parlamenta, pa on da vrši izbor poslanika. Dakle, na takav način je izabran bivši predsednik Vrhovnog kasacionog suda i sada se mogu otvoriti i pitanja legalnosti odluka koje je taj sud donosio, s obzirom da je izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda bio neustavan.
Da li je sin novog predsednika Vrhovnog kasacionog suda, onog koga ćemo najverovatnije izabrati, izabran za sudiju višeg suda odjednom? To je pitanje za predstavnika Visokog saveta sudstva – da li novopredloženi kandidat za predsednika Vrhovnog kasacionog suda ima sina koga će progurati za sudiju višeg suda, a pri tome će kao predstavnik Visokog saveta sudstva osporavati drugim sudijama pravo da budu izabrani zbog međusobnih rodbinskih veza?
Dakle, to smo imali za vreme bivšeg mandata, da je predsednik Vrhovnog kasacionog suda član Visokog saveta sudstva osporavao izbor sudija zbog toga što su u rodbinskim odnosima, odnosno zato što su supružnici i u rodbinskim odnosima sa drugim sudijama, a pri tome to nije važilo za sina predsednice Vrhovnog suda. Mislim da to…

I te kako sam u temi. Mi biramo predsednika Vrhovnog kasacionog suda i ne biramo ga na način na koji je izabran bivši. Ako to nije tema, ja onda ne znam šta je na dnevnom redu? Koliko ja imam u materiju, jedna od tačaka je izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, gde je zamereno da mi gospodina biramo politički motivisani, da za nas ne važe nikakva pravila, itd.
Ja takođe pitam predsednika Visokog saveta sudstva – da li je neko od ovih predloženih sudija mrtav? To vas ozbiljno pitam, zato što je bivši saziv Skupštine na predlog Visokog saveta sudstva izabrao mrtvog sudija. Danas sam o moralu i o čestitosti tog izbora, kako su oni kao stranka jedva uspeli da ustanove to nezavisno sudstvo, a to mi je malo čudno, tu su nam spočitavali sve i svašta, a pri tome su izabrali u bivšem sazivu mrtvog sudiju. Dakle, danas sam o moralu i o čestitosti tog izbora, kako su rekli kako su oni kao stranka jedva uspeli da ustanove to nezavisno sudstvo, a to mi je malo čudno, tu su nam spočitavali sve i svašta a pri tome su u bivšem sazivu izabrali mrtvog sudiju. Zato je opravdano moje pitanje – da li je neko od ovih kandidata slučajno mrtav? Ja očekujem da mi predstavnik Visokog saveta sudstva jasno odgovori na to pitanje.

Gospođo, ja se bojim da vi mene ne razumete. Lepo sam rekao da je u prošlom sazivu Skupštine takav čovek izabran. Ja kao poslanik neću da dođem u poziciju da slučajno napravim grešku koju su napravili oni za vreme vladavine bivšeg režima. Dakle, činjenica je da su oni izabrali mrtvog sudiju u prošlom sazivu, a vi ste onda jedini koji to ne znate.
Ja se zalažem za nezavisno sudstvo. Takođe se zalažem i za nezavisno tužilaštvo. Ono danas postoji. To odgovorno tvrdim, da je sudstvo i tužilaštvo nezavisno od sadašnje izvršne vlasti, ali se bojim da od bivše nije, i po načinu nastupanja i po načinu izbora i po 850 eliminisanih sudija. Ja se bojim da je u bivšem sazivu bilo partijsko sudstvo.
Danas građani treba da znaju da se procesi odvijaju sporo zato što je izbor sudija prošli put, ne ovaj put, bio partijski izbor i zato što oni uglavnom sude svojim partijskim kolegama. Otuda neadekvatne optužnice i otuda sudski postupci u kome se oslobađaju ljudi za aferu „Satelit“, za aferu „Aerodrom“, itd. Naravno, i osoba koja išamara starca na Trgu republike, i ona bude oslobođena. Toliko o tom nezavisnom sudstvu a oni nam danas spočitavaju da mi biramo neko svoje sudstvo i niko od sudija koje su oni izabrali nije razrešen na način na koji su to oni radili.
Želim da kažem da danas biramo sudije Privrednog suda. Zbog Privrednog suda, a Privredni sud je biran onako kako su tajkuni želeli, sve privatizacije i grabizacije su urađene uz punu podršku bivšeg sudstva.
Ja se nadam da ovog puta ne pravimo grešku koju je napravio bivši režim birajući sudije Trgovinskog, odnosno kasnije i Privrednog suda i da nećemo izabrati sudije koje će voditi postupke onako kako to odgovara bogatima, kako odgovara onima koji su oteli sve, da bi najširi krug ljudi osiromašio i izgubio sve.
Ovo je tužba podneta Strazburu zbog načina rada Privrednog suda čije sudije danas biramo. Nemoj da napravimo grešku i da izaberemo sudiju koji će samo posle dva meseca napraviti ovakvu grešku, zbog čega će biti tužena država Srbija.
Ova šećerana „Kovačica“, nju je kupio bivši finansijski direktor stranke koja je donedavno vladala. Bio je kum njihovom predsedniku partije. Šećerana prodata za tri evra, gde su manjinski akcionari Privrednom sudu, čije sudije danas biramo, podneli zahtev za raskid privatizacije i novi reformisani sudija koji je izabran, smenjuje starog, i doneo presudu na štetu akcionara, zbog čega je usledila ova tužba u Strazburu vredna 20 miliona evra. Cela šećerana je prodata za tri evra. Veštaci koje je sud imenovao su utvrdili da je to tačno, ali sud nije priznao nalaze veštaka i presudio je u korist finansijskog direktora stranke bivšeg režima.
Ovde su akcionari manjinski, oštećeni za tri miliona evra, a država zbog presude koju su doneli sudije iz reformisanog pravosuđa, zbog takvih presuda iz Trgovinskog suda, sada Privrednog suda, ova država može da plati manjinskim akcionarima preko 20 miliona evra, jer investicioni i socijalni program, sve ono što piše u ovoj tužbi, nije ispoštovano. Ali, gle čuda, taj Trgovinski sud je presudio u tom slučaju, ali i u drugim slučajevima uvek u korist tajkuna koji su, gle slučaja, bili u kumovskim vezama, u partijskim vezama sa bivšim režimom.
Mislim da bez obzira ko je izabran, a želim da čestitam svima onima koji budu izabrani, i da im preporučim da rade ni po babu ni po stričevima, želim da kažem ma ko bio izabran, da naš narod koji je u bedi, siromaštvu, koji je go, bos, koji jako bedno živi, naš narod više od hleba želi pravdu. Naš narod želi da sud ove zemlje konačno kazni krivce za opštu pljačku države i građana Srbije i zato apelujem na sudije da u svojim presudama pokušaju da nađu pravo, da nađu pravdu i da pokušaju da ovoj državi i njenim građanima vrate sve ono što je opljačkano za vreme bivše vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o Zakonu o zaštiti konkurencije, odnosno izmenama i dopunama zakona. Moje kolege, na žalost, nisu razumele da kada su u pitanju izmene i dopune zakona poslanici imaju pravo da govore o onome što zakon ne sadrži. Tačno je da zakon ne sadrži zaštitu, odnosno zaštitu domaćih proizvođača cigareta. Delimično se slažem sa time da treba zaštititi od nelojalne konkurencije domaće proizvođače.
Ovde ima poslanika iz 2000. godine i vrlo dobro znaju da ono što je rečeno, da je u to vreme Vlada Republike Srbije stvarno uistinu zaštitila domaće proizvođače cigareta, ali je propušteno da se dokaže da je to bio izričit moj zahtev, gotovo da sam vodio kampanju za zaštitu naših domaćih proizvođača cigareta od hrvatskih, odnosno od „Ronhil“ cigareta, a bilo je pokušaja da se one predstave kroz „Ronvil“ kao domaće cigarete itd.
Slažem se čak i sa opozicijom da treba štititi domaće proizvođače u trgovini, ali takođe moramo znati da imamo i nasleđeno stanje. CEFTA sporazum koji je predviđao 38% carinsku stopu za naše cigarete u Hrvatskoj i njihovo 15% na našem tržištu nije potpisao niko sa ove strane. Očigledno je da je taj sporazum potpisan 2008. godine, koliko ja znam i ukoliko on sadrži neke manjkavosti, to je krivica onih koji su potpisali takvu vrstu sporazuma.
Što se tiče ovog kontingenta od 1.600 tona, koji može da utiče na konkurenciju, molim ministra da pažljivo sluša, koliko sam ja shvatio meru EU, to nije mera Hrvatske, već mera Evropske komisije i u tih 1.600 tona, koji umesto 57 carinu plaćaju 15%, a razlika jeste 7-8 miliona evra, ali na 10 godina to je oko 70 do 80 miliona evra.
Takođe je tačno da mi imamo stopu prema Hrvatskoj nula, ali oni imaju neke druge vancarinske mere, tako što je TDR vlasnik svih trgovinskih objekata, tako da ne puštaju da u trgovinu uđu naše cigarete. Inače, što se propisa tiče, carina je tačno nula i to u razgovorima sa Hrvatskom treba razjasniti, da li njihovi trgovinski lanci koji su u vlasništvu TDR treba, odnosno moraju da dopuste da naše cigarete uđu tamo.
Ovaj kontingent, ono što ja predlažem, je da podzakonskim aktom Vlada raspodeli ne samo Hrvatskoj, već svim proizvođačima, odnosno uvoznicima cigareta koji su učestvovali na našem tržištu, a da ne bi bilo korupcije, da se to uradi spram proseka koliko su ti proizvođači do sada trgovali na našem tržištu. Mislim da bi to bila najbolja mera, da ne bi narušavali odnose sa Evropskom komisijom, a da bi ispoštovali tu kvotu koja nije Hrvatska, nego kvota koju EU želi da ubaci po carini od 15% na naše tržište, a sve drugo će biti po carinskoj stopi od 57%.
To što je Hrvatska unela u EU, to se raspodeljuje na sve proizvođače koji posluju na našem tržištu. Dakle, pod tim uslovima, po tih 1.600 tona mogu da uđu i „Filip moris“ i „BAT“ itd, tako da je moj savet našoj Vladi, resornom ministarstvu, da podzakonskim aktom reguliše da na osnovu dosadašnjih učešća na našem tržištu to bude neka naša zaštitna mera, a da ispoštujemo odluku Evropske komisije. Mislim da bi to bilo dobro.
Ponovo apostrofiram da su za ovu situaciju zaslužni oni koji su potpisali SSP i CEFTA sporazum, a to nije bila ova Vlada, posebno nije u tome učestvovao SNS.
Takođe želim da kažem ono što nije obuhvaćeno ovim zakonom, a to je zaštita od nelojalne konkurencije koja ne može biti propisana od sivog tržišta. To je najgora vrsta nelojalne konkurencije, koja po znatno nižim cenama, zbog izbegavanja poreza, akciza itd, konkuriše legalnoj ekonomiji i tako država, odnosno budžet gubi ogroman novac, a učesnici u trgovini na našem tržištu dobijaju nelojalnu konkurenciju koja je za njih najgora.
Takođe, u sivom tržištu ima i one koja je iz nužde, sitnih prodavaca, ali ima u sivom delu ekonomije i onih koji distribuiraju velike količine robe i konkurišu onima koji plaćaju sve poreze i doprinose. To ovaj zakon ne obuhvata.
Takođe, zakon ne obuhvata ono što se već desilo, a to je da su sve zemlje Balkana postale drugorazredne i trećerazredne kolonije, da je jedna velika zemlja koja je imala veliko tržište i veliku privredu koja je zadovoljavala to tržište uz pomoć raznih stranih faktora 90-ih godina razbijena u više malih država i tu je uglavnom preuzimano tržište. Ekonomija, odnosno privredna aktivnost je pala za 50% i svi smo mi na ovaj ili onaj način postali tržišta, a izgubili smo privrednu aktivnost na tim usitnjenim tržištima, odnosno na delovima bivše SFRJ, tako da je veoma teško zaštititi se od raznih vrsta nelojalnih konkurencija.
Spomenuću da je zbog stranih banaka, stranih trgovinskih lanaca, strane robe učešće PDV dve trećine za stranu robu, a samo jedna trećina je na domaću robu. To nismo kompenzovali izvozom. Naša privredna aktivnost pada. Trgovina, ono što treba da kruniše neku našu proizvodnju, to se ne događa. To su oni problemi koje imamo.
Danas kada odete u „Ideu“, naravno da ćete naći samo „Dijamant“, jer su u međuvremenu, pored svega ovoga što se desilo, strane kompanije, ono što vi zovete stranim investicijama, uglavnom kupile firme koje su ovde imale monopolski položaj, koje su imale tržište, kupce, koje su donosile profit, fabrike cigareta, cementare, fabrike piva itd, telekomunikacije. To su one strane investicije koje na određeni način nama uvećavaju trgovinski deficit. I danas kada uđete u neki strani trgovinski lanac, u neku njihovu kuću, to je kao da ste otišli u inostranstvo. Sav onaj prihod koji oni prihoduju kroz strane banke pretvore u devize itd.
Savetujem i ovoj Vladi, bez obzira na to što je ovaj zakon dobar, ja ću za njega glasati, da povede više računa o tome da se naša privredna aktivnost digne na viši nivo, da više naše robe bude na domaćem tržištu, a da pri tome ne kršimo nijedan propis, a već sam jednu meru predložio. Dozvolio sam sebi da predložim na koji način regulisati ovu krizu sa cigaretama.
Mislim da je zakon dobar. Za ovo ću glasati. Slažem se da ovo sa cigaretama nije dobro, ali postoji način da se to reguliše. Slažem se sa time da, recimo, kada dođete u taj strani trgovinski lanac ne možete gotovo ništa od domaće robe da kupite, gotovo kao da ste otišli u šoping u inostranstvo. Mislim da je vreme da se Vlada posveti povećanju domaće proizvodnje i da iz toga kroz trgovinu mi napravimo neki društveni proizvod koji ćemo zajedno deliti i koji će biti u korist svih stanovnika, a pre svega onih najsiromašnijih radnika, seljaka i drugih.
Kada smo kod seljaka, takođe tražim od ministra da se robne rezerve ubuduće, za razliku od prethodnog perioda, koriste da ne budu više nelojalna konkurencija seljacima pred žetvu itd, da se koristi isključivo da to bude u korist održavanja stabilnosti tržišta i stabilnosti cena u žetvi i berbi kukuruza, odnosno u žetvi pšenice, da Vlada za razliku od prethodnih vlada ne bude na strani prerađivača, već da jednom bude i na strani primarnih proizvođača. Hvala.

Odustajem od povrede Poslovnika, s obzirom da ste postupili u skladu sa Poslovnikom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, ovog puta ste stvarno prekršili Poslovnik, član 103. stav 2. koji kaže – narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano.
To je kod nas uvek postojala dilema kada više poslanika ukaže na istu povredu ali ovog puta je jedan poslanik ukazao na istu povredu Poslovnika dva puta uzastopno, a da sem predsedavajućeg nismo imali i vašeg objašnjenja da nije bilo povrede Poslovnika, nismo imali nijednog govornika između te dve reklamacije. Pogledajte statistiku.
Dakle, neko ko se najviše puta javio za povredu Poslovnika, na neki način bi trebalo da bude ekspert za taj Poslovnik i zato me iznenađuje kršenje Poslovnika odredbe 103. stav 2. od poslanika koji je govorio. To me više iznenađuje nego da vi niste to sankcionisali s obzirom da znam da ste vi liberalni i to podržavam.
Posebno podržavam kada ste liberalni prema opoziciji zato što i kada sam sam bio opozicija meni je smetalo da oni koji sad zloupotrebljavaju vašu toleranciju, dakle, oni su bili veoma restriktivni po ovom pitanju primene Poslovnika i veoma su nas strogo kažnjavali zbog tih povreda.
Neću tražiti da se o ovome. Cenim vašu dobronamernost ali takođe druge kolege koje su po statistici reklamirali Poslovnik ne znam koliko puta, bi ipak trebali da imaju razumevanja za tu vašu tolerantnost. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam svakako za akademiju za nacionalnu bezbednost. Ova zemlja mora imati kvalitetne bezbednosne službe, da bi čuvali institucije, a pri tome da budu dovoljno obučeni da ne krše osnovna ljudska prava. Izgleda da su neki navikli da službene tajne budu javne a da javne nabavke budu tajne. U ovoj državi se sve okrenulo, pa iz te obrnute prakse proističu i neka mišljenja da nama ne treba akademija za nacionalnu bezbednost.
Ovde je mnogo toga rečeno lošeg o našoj službi. Ja mogu iz svog iskustva iz 90-ih reći da je u toj službi svakako bilo zloupotreba, posebno po pitanju opozicionih prvaka, ali je takođe bilo i opozicionih prvaka koji su radili za službu. Dovoljno je da podsetim na ono umetničko ime – Sokrat, i ovde će sve iskusnije kolege znati o kome se radi i kako je neko iz opozicionih redova denucirao sopstvene drugove i kolege. Ja nemam ništa protiv da se ti dosijei otvore, čak naprotiv, gospodin Čikiriz svakako treba da zna da u trenutku kada su oni tražili da se to stavi na dnevni red, ja sam za to glasao, ali mnogi od nas koji smo se borili 90-ih godina, 2000. godine su okrenuli stvar, navodno u našu korist, nisu glasali za to. Interesantno je takođe da neki znaju šta u tim dosijeima piše, pa se bojim da su i oni imali odgovarajuću konekciju sa tim službama, navodno zlim, 90-ih godina.
Ovde je govoreno i o nekoj jedinici za specijalne operacije koja je po zlu poznata i tu ćemo se složiti. Ali, moramo priznati, mi, koji smo 90-ih godina bili opozicija, 2000. godine okrenuli stvar, moramo priznati svoje greške. Moramo priznati da su postojale reklame ispred vladinih institucija – Terorizam je bolest, pozovite doktora, JSO. Ta reklama je bila sve do početka 2003. godine na bilbordima ispred samog MUP-a, koji je valja neka vladina institucija. Mi moramo priznati da je to bio i naš propust, što se takva jedna služba održala od 2003. godine i ja sa svoje strane, s obzirom da sam tada pripadao vladajućoj većini, tu grešku priznajem i delim zajedno sa drugima, jer nisam u dovoljnoj meri kritikovao kao poslanik takvu pojavu koju sam viđao duž bulevara, kada sam dolazio u Narodnu skupštinu.
Moram da kažem i sledeće - ne daj bože da naša služba ima Gvantanamu i ne daj bože da naša služba iz bezbednosnih razloga u praksi sprovodi ono što je naučila na svojim fakultetima i akademijama za bezbednost, a tu mislim na neke zemlje u inostranstvu. Ja se ponosim time što nemamo takav slučaj zloupotreba službi bezbednosti i takav slučaj kršenja elementarnih ljudskih prava. Zato sam ponosan na naše službe, bez obzira na sve manjkavosti koje su one imale, što nisu uradile, niti sada čine, ono što čine neke službe visoko demokratskih zemalja. Dakle, mislim da ćemo se oko toga složiti, da mi takvih prekršaja, takvih koordiniranih prekršaja, zloupotreba po pitanju ljudskih prava, u ovoj državi nismo imali, bez obzira da li se radi o vojnoj ili civilnoj službi bezbednosti.
Zato mislim da nam ova akademija za nacionalnu bezbednost treba i za taj drugi segment, da se obuče dokle im je granica, dokle mogu da rade u interesu nacionalne bezbednosti, u zaštiti institucija, u preventivnoj zaštiti bezbednosti građana, u zaštiti od terorizma, itd. Tu im treba dobra obuka, dobri predavači, ali takođe im trebaju i predavači u oblasti ljudskih prava, da spreče svaku moguću zloupotrebu, koje je bilo, ne samo 90-ih, već i kasnije.
Takođe se slažem da je Stanko Subotić Cane trebao biti predmet onih koji se obučavaju na ovakvim akademijama, ali nisam se ja vozio njegovim avionom.
Po pitanju bezbednosti, bilo bi zanimljivo šta taj čovek ima da kaže po pitanju gradnje fabrike cigareta u Kragujevcu do koje nije došlo, ali to je bila zajednička ideja.
Bilo bi po pitanju bezbednosti, obuka budućih kadrova na akademiji za bezbednost otvoriti pitanje tog Fonda za razvoj demokratije, da su sredstva po njegovim navodima, koje svakako treba proveriti to dobro proveriti dva puta više nego kod drugih ljudi, da li su ta sredstva završavala kod određene stranke koja je dugo bila vladajuća. Samim tim to narušava pitanje bezbednosti zemlje. Ukoliko se određena lica prevoze njegovim avionom, to takođe dodatno može, a ne mora urušiti bezbednost. Bojim se da oni, a među nama možda takvih nema, ali u nekim sazivima ih je bilo, koji su obučavani u Budimpešti i na Svetom Stefanu od nekih drugih službi kako se treba baviti procenom bezbednosti, kako to treba činiti, tako su dobro obučeni, da su praktičnu nastavu imali u motelu „Šarić“. Ako treba, ovde ima kolega koji su svakako kao i ja sam bili iznenađeni tih dvehiljaditih godina da nam se tako nešto moglo desiti, da neko ode u motel „Šarić“ i uradi ono što je urađeno.
Pošto čovek nije tu, neću spominjati ime, ali se bojim da u poslednje vreme, akademija nije bila potrebna i da su neki stekli zaključak da je dovoljno biti na Svetom Stefanu, da je dovoljno otići na kurs u Mađarsku, da je dovoljno potrčati u prvu stranu ambasadu i dati sve podatke dobrovoljno, čak i bez novca, ogovarati jedni druge i na takav način, govoreći jedni o drugima, urušavati autoritet institucija, samim tim i bezbednost zemlje.
Dakle, mislim da ta vremena treba da budu iza nas, da treba da imamo akademiju za nacionalnu bezbednost, da nam ona svakako treba, da po pitanju juga Srbije, da po pitanju KiM, da će to biti veliki bezbednosni izazovi, da treba inovirati i predavače i da ih treba prilagoditi novoj bezbednosnoj situaciji u našoj zemlji koja preti da ubuduće, s obzirom na dešavanja u svetu, s obzirom na dešavanja na KiM, s obzirom obuku koja se vrši u Bosni i Hercegovini, s obzirom na razne grupe koje se obučavaju na teritoriji bivše SFRJ, mislim da i predavači, s i ta akademija mora da se prilagodi novo nastalim uslovima, da se što više okane praćenja političkih protivnika, a da još više još jače radi po pitanju bezbednosti zemlje na neki novi način, a da pri tome, podvlačim peti put, ne krši ljudska prava ni jednog čoveka, a posebno političkih protivnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da ćemo svi podržati studente. Dakle, umesto pet imaćemo šest rokova, umesto 50 bodova imaćemo 48, ali veliko je pitanje da li će to rešiti problem našeg visokog obrazovanja. Da li će to visoko obrazovanje biti dostupnije, da li će oni imati dovoljno novca? Mislim da imamo talentovane i pametne i studente i profesore. Problem je država koju smo zatekli i veliki je problem da li u ovoj državi uopšte ima države?
Naša energija je u nama samima. Ukoliko mi ne organizujemo državu koju smo zatekli u sopstvenom rasulu, niko nam sa strane, sem nas samih, neće pomoći. Ne može visoko obrazovanje školstva, posebno visoko obrazovanje, da bude van društvenih tokova i negativnih društvenih pojava koje su se pojavile, da kažem, od početka devedesetih godina, pa do dana današnjeg.
Slušajući neke moje kolege gotovo da sam pomislio da su sada ovu državu vodili marsovci, pa su sve negativne pojave nastale u poslednjih godinu dana, uključujući i one koji dodiruju visoko obrazovanje. Oni su imali priliku da organizuju svoju državu na način na koji su je organizovali. Naši studenti i naši profesori, gde god odu smatraju se talentovanima i uspešnima. Jedino taj uspeh ne mogu da naprave u svojoj zemlji i mislim da ništa nije ni do studenata, ni do profesora, sve je do nas samih, do naše energije i naše organizacije.
Ne mogu da se složim da je ova država diktatorska, da ima diktatora. Da bi država imala diktatora jedna osoba mora da bude predsednik države, predsednik republike i predsednik partije. Od Borisa Tadića pa na ovamo mi takvog državnika nemamo. Ako tome dodam da jednog diktatora, da bi bio uspešan diktator i da bi ga drugi smatrali za diktatora morao bi da ga odlikuje drugi diktator. Posle odlikovanja koje je Boris Tadić dobio od Gadafija, ne znam ni jednog diktatora u Srbiji koji je dobio odlikovanje od drugog diktatora. To je poslednji čovek sa tim obeležjima koje diktator obavezno mora da ima, koga sam ja upoznao i na sreću ispratio u političku prošlost, a koliko vidim nije odgovarao ni sopstvenoj stranci, jer su ga oni brzo posle prestanka te diktature, kad je to drvo neslobode, kako Borislav Pekić kaže slomljeno, kako je rekao onog 9. marta, treba ga lomiti…

Dobro. Izvinjavam se i vama, a i pokojnom Pekiću, jer sam bio prinuđen da ga citiram.
Prelazim na ono što je tema o dostupnosti visokog obrazovanja. Pošto sam ja predsednik Narodne seljačke stranke, ja mislim da ovaj zakon koji menjamo, dopunjavamo treba dopuniti ubrzo još jednim. Treba omogućiti studentima iz unutrašnjosti, studentima sa sela, studentima iz radničkih porodica kojih je sve manje, gotovo se na prste mogu prebrojati studenti iz poljoprivrednih domaćinstava, treba omogućiti pozitivnu diskriminaciju. Ja sam takve amandmane predlagao, ali su oni proglašeni neustavnim.
Određene grupe su na isti način pozitivno diskriminisani i mislim da svako ko dođe sa sela, svako ko dođe iz radničke porodice, treba da bude pozitivno diskriminisan, da mu se unapred da određeni broj poena, jer nije isto kad vam je fakultet iza ugla i nije isto kada putujete dnevno tamo i nazad tri do četiri sata od kuće do fakulteta. Za ta tri, četiri sata u toku studiranja što provedete u putu možete maltene i da završite fakultet.
Ukoliko ne želite da putujete dva, tri ili više sati, ukoliko živite u unutrašnjosti, onda morate da imate roditelje sa parama, a takvih roditelja koji imaju pristojne plate je sve manje.
Mislim da je došlo vreme, ako ne sada, a ono ubuduće ovaj zakon da prilagodimo i tim društvenim okolnostima, a posebno treba favorizovati studente koji dođu iz unutrašnjosti sa sela, koji budu studirali poljoprivredu, prehrambenu industriju, odnosno profesije koje se zapošljavaju u poljoprivredi, preradi i prehrambenoj industriji. Samo takvom vrstom organizacije možemo pomoći i studentima i državi. Možemo tako spojiti i obrazovanje i populacionu politiku. Na takav način možemo oživeti selo. Ukoliko se oni sa tim stečenim znanjem vrate na selo i ne putuju kao oni putujući agronomi koji su putovali ne znam koliko da dođu do sela, samo tako oni svojim znanjem mogu da pomognu i sebi i svojim bližnjima.
Ja ću se ubuduće zalagati za to i dalje, za takvu vrstu pozitivne diskriminacije, ne samo za seosko stanovništvo, ne samo za radničke porodice, već i za druge ugrožene grupe, hendikepirane, koje u ovom trenutku, čini mi se, a to gospodin Šajn zna bolje od mene, imaju neku vrstu pozitivne diskriminacije. Mislim da to nije protivustavno.
Na kraju, da zaključim, mnogi velikani su rođeni na selu, mnogi su osnovnu školu završili na selu, mnogi naučnici, mnogi umetnici i prava bi bila grehota da ove moje ideje jednog dana ne budu pretočene u delo. I sam Borislav Pekić je došao iz Bavaništa u Beograd, gde je završio gimnaziju, a kasnije i fakultet. Na kraju ću završiti, ovo je visokoobrazovana osoba u Narodnoj skupštini koja prstom narodu pokazuje šta misli i o Narodnoj skupštini i o narodu koji Narodna skupština predstavlja. Boris Pekić, koji je studirao kliničku psihologiju, sigurno na ovakav primerak visokoobrazovane osobe nije naišao. Hvala.

Složiću se da sam napravio lapsus i da je to bio Mihiz. Taj govor sam slušao, ali zapravo oko diktature, to drvo ne slobode itd.
Reklamiram povredu člana 104. Ukoliko vi kažete da ćemo završiti sa replika, voljan sam da od ove replike odustanem samo uz jednu ispravku, kažem, da na fotografiji sa srednjim prstom, koji se pokazuje Narodnoj skupštini, nisam ja, nego Srđan Milivojević. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se javio povod prethodnom amandmana jedno četiri puta, ali zahvaljujući dinamičnoj diskusiji, evo konačno sam stekao pravo na narednom amandmanu.
Dakle, juče je bio 5. oktobar. Trinaest godina. Dan kada je 70% građana ove države uložilo ogromnu energiju, verujući da će tadašnji oblici svojine, a bila je državna, društvena, javna, zadružna, pripasti narodu, da će prirodno stvoreni resursi biti javna svojina, privatna svojina, zadružna svojina, akcionarska svojina. Dakle, da neće biti tranzicioni gubitnici, nego da će zahvaljujući tog ogromnoj energiji, koju su uložili za političke promene i ekonomske promene, njima biti bolje, da će svima biti bolje, a ne samo pojedinima. To je bilo pre 13 godina.
Na mesto prvog ministra finansija došao je ekspert. Dobro se sećam, nestranačka ličnost. Dakle, ne verujem da će se sad neko javiti za repliku, s obzirom da govorim o ekspertima, ne govorim o pripadnicima stranaka.
Tada sam verovao da će javna svojina biti očuvana, da će se sa društvenom pažljivo privatizovati, da to neće biti kao šerpa puna školjki gde će neko to uzimati, uhvatiti ono što je dobro, a praznu ljušturu vratiti nazad, odnosno uzeti firmu, isisati sav kapital za sebe i praznu firmu vratiti državi da to bude državna svojina, eventualno javna svojina.
Bilo je amandmana da se briše ovaj član. Najverovatnije oni koji su ga podneli želeli su da ta javna svojina nestane, odnosno da taj ostatak ostataka javne svojine nestane. Ne bi me iznenadilo da su predloženim amandmanom da to pripadne predsedniku te stranke, jer nije uspeo baš sve od javne svojine, posebno u gradu Beogradu, a bogami i u ovoj državi, da pretoči, a ni njegovi kompanjoni koji su se, da tako kažem, kretali kao sateliti oko bivšeg predsednika Republike Srbije. Ogroman kapital, ogromna svojina, uključujući i javna je nestala.
Danas na moje iznenađenje, slušam ovde doktore prava, profesore, koji pričaju o privatnim porodicama. Ne razumem. Kad kaže doktor prava, profesor prava, da postoji privatna porodica, ne znam kakve druge postoje. Ne razumem da li postoje neke stranačke itd. Uopšte mi je takav način nerazumljiv, tako da sam zabrinut za znanje studenata, odnosno budućih pravnika koje budu školovali ovakvi profesori.
Strpljivo sam slušao sve i svašta, ali ništa nisam uspeo korisno da zaključim, sem da smo mi krivi i odgovorni što ostatak ostatak javne svojine nije upisan do današnjeg dana, bez obzira što i dan danas postoje raznorazne koalicije, raznorodne koalicije u gradovima. Dakle, nije krivica ni do jedne stranke, ni do jedne vlasti, krivica je opšta i treba produžiti rok za godinu dana da bi se ostatak ostataka javne svojine upisao.
Takođe, moram da kažem, oni koji danas nama najviše zameraju, tzv. eksperti koji puštaju bradu da ih sad manje poznaju, ovde govore o privatizaciji, o privatizaciji koja se mogla nazvati maltene grabizacijom, o privatizaciji državne, društvene, javne svojine. Dakle, mnogo toga je presuto u dušeke bivših funkcionera.
Voleo bih da ministar finansija, sem što će voditi registar zaposlenih u javnoj upravi, izvede i registar javne svojine koja je nestala, društvene i državne, koja je nestala od 2000-20013. Takođe, da napravi jedan registar, a to će biti veoma teško, koji će obuhvatiti imovinu, najverovatnije opljačkanu, koju poseduju bivši funkcioneri od 1990. do danas i koja je kao javna, državna pretočena u privatnu, gde su ortačka društva koja su sebe nazivala vladama, i javnu, državnu i društvenu svojinu pretočili u sopstvenu, stavili u dušeke i danas nama drže predavanje. Voleo bih da to čujem.
Što se tiče državne zemlje, koje je neko predložio da se popiše kao javna svojina, ona to ne može biti. Predlažem ministru da prodaju državno zemljište, da prodaju zemljoradnicima na 20 godina, onima koji imaju manje od 20 hektara, da ta sredstva koja će ubirati 20 godina iskoriste kao rate za vraćanje kredita. Na takav način će imati više dobiti.
Prvo, sprečiće strance da takvu zemlju kasnije kupe. Drugo, osnažiće poljoprivredna gazdinstva. Treće, dobiće ratu po kojoj mogu da povuku kredit od tri milijarde, a koji treba da ulože u poljoprivredu, prerađivačku industriju, u razvoj energetike na bazi zelene mase i bio mase, na bazi razvoja na samom selu, pa da tako pokrenu selo, da tako pokrenu prerađivačku industriju, da stvore konkurenciju monopolistima, da steknu priliku da seljacima podignu prerađivačku industriju kojom će oni gazdovati, otplaćivati te kredite i da tako pokrenu jedan domaći investicioni ciklus, da ne urade ono što je radila bivša vlast, da ne urade i ne prodaju sve što se još prodati može.
Dakle, iznenađen sam količinom kritike, ne time što su predložena tri amandmana, već sam iznenađen kritikom onih koji su se, umesto da služe državi, državom služili, umesto da sa narodom dele dobro i zlo, sebi su ostavili dobro, a narodu ostavili zlo. To je za mene danas apsolutno iznenađenje. Hvala.