Poštovani predsedavajući, gospodine generale, poštovani ministre, pomoćnici ministra, državni sekretari, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi, pre nego što počnem da govorim o ovom setu zakona, da se zahvalim gospodinu ministru i njegovom timu što je smogao snage u najkritičnijem momentu da poseti Univerzitet na Kosovu i Metohiji u Kosovskoj Mitrovici, zajedno sa svojim saradnicima. To čine i danas. Danas je državni sekretar dole, dr Mašić i Vera Vujičić itd. Bilo bi dobro da se i u budućnosti održava takva veza.
Poštovani narodni poslanici, živimo u vremenu transformacija i promena, kako na globalnom planu, tako i u našoj zemlji. Zapravo, živimo u vremenu globalizacije kao univerzalnog procesa integracija i promena na međunarodnoj osnovi.
Republici Srbiji, pa i zemljama u regionu, posebno je teško slediti proces globalizacije zato što moraju izvršiti bolan proces tranzicije, tj. prelaza društvenih socijalističkih odnosa u kapitalističke odnose, odnosno transformaciju socijalizma u parlamentarnu demokratiju. Srbiji je to još jedan teži zadatak zato što je imala prethodne ratove.
Od tranzicionih promena su bivše vlasti obećale građanima Srbije sledeće. Prvo, intenzivni rast industrijske proizvodnje. Drugo, rast investicionih ulaganja. Treće, veći dotok stranog kapitala i ulaganja u privredu zemlje. Četvrto, bolji standard građana. Peto, brži rast zaposlenosti. Šesto, nagli pad korupcije i kriminala i sedmo, kvalitetnije vaspitanje i obrazovanje.
Ove obećane vrednosti tranzicione promene u našoj zemlji nisu se ostvarile. Umesto tih vrednosti građani Srbije i država Srbija dobili su sledeće. Prvo drastičan pad industrijske proizvodnje. Drugo, zamrzavanje investicionih ulaganja. Treće, prespor dotok stranog kapitala. Četvrto, veliki porast nezaposlenosti, negde do 26%. Peto, slabiji standard građana Srbije. Šesto, nagli porast korupcije kriminala i sedmo, o čemu danas ovde govorimo je, loš kvalitet vaspitanja i obrazovanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, motor svih tranzicionih promena trebalo je biti znanje, odnosno vaspitanje i obrazovanje. Srbija je najpre trebala izvršiti transformaciju vaspitanja i obrazovanja, ne samo u njegovim pojedinačnim delovima, kao što je činjeno, nego čitavog sistema u celini. Kažem da je vaspitanje trebalo transformisati ne obrazovanjem samo, nego i vaspitanjem, a da ga je ukinula a ne transformisala. To ću posebno i obrazložiti.
Srbija nije prihvatila transformaciju sistema vaspitanja i obrazovanja u celini jer nije imala hrabrosti. To znači da nije imala viziju, nije imala ljude u ministarstvima prosvete koji su trebali imati toliko političke hrabrosti da idu u promene koje su neminovne, ne samo u zemljama severoistočne Evrope, a posebno u našoj Srbiji.
Najpre je trebalo transformisati opšti cilj vaspitanja. Na tome insistiram, gospodo iz ministarstva, jer postajući socijalistički, citiram - svestrano razvijena ličnost sa bogatim umnim, dakle, intelektualnim, moralnim, estetskim, radno-tehničkim i fizičkim karakteristikama, završen citat, nije odgovarao novim kapitalističkim odnosima. Možda je novim kapitalističkim odnosima nešto trebalo transformisati u smislu nečega drugog, da idemo ka ličnosti znanja u funkciji rada i života.
Dalje, može se postaviti pitanje – kakvog znanja, da li usko stručnog, informativnog, ili sa naglašenom radno-tehničkom karakteristikom? Nažalost, ovu radno-tehničku karakteristiku ovim zakonima koji su pred nama smo zapostavili, a to bi trebalo da bude jedan od prioritetnijih komponenata pri definisanju opšteg cilja vaspitanja i obrazovanja.
Do danas, i u ovim zakonima koji su pred nama, nismo izvršili redefiniciju opšteg cilja vaspitanja. To je kao da gradimo kuću bez temelja. Osnov svakog sistema vaspitanja i obrazovanja jeste njegov opšti cilj. Na osnovu takvog redefinisanog opšteg cilja je trebalo izvršiti redefinisanje vaspitno obrazovnih zadataka u celini. Pri tome, ne bi se trebalo zaboraviti na tradicionalne, moralne, nacionalne i civilizacijske vrednosti. O tome je nešto govorio prethodnik. Isto tako, trebalo je redefinisati ulogu porodice kao važnog faktora vaspitanja i obrazovanja. To znači zdravu i celovitu porodicu kao jedan od nezaobilaznih faktora vaspitanja. Tranzicioni, ekonomski i socijalni odnosi su porodicu doveli u takav položaj da ona ne može ispuniti svoj vaspitno obrazovni zadatak.
Sve više nam je porodica sa jednim roditeljem, takvom vidu porodice doprinela su razna događanja, ali sve učestalije rastave brakova. Njena vaspitna uloga svedena je zbog ekonomske krize takoreći na minimum. Tranzicione promene dovele su sistem vaspitanja i obrazovanja dotle da je on danas urušen, nije otvoren, devalviran, degradiran i nejedinstven. To su osnovne karakteristike po meni danas vaspitanja i obrazovanja sistema u kojem se mi nalazimo.
Stručno dozvolite da kažem nešto iako je u zakonima ovim nagovešteno o stručnom usavršavanju nastavnika da nije na zavidnoj rezini, iako je u zakonima inicirano ovde na vrlo dobar način, ali u praksi vrlo često se na seminarima za stručno usavršavanje nastavnika pojavljuju osobe iz nevladinih organizacija čije su stručne i obrazovne mogućnosti počesto ispod nivoa samih nastavnika koje oni obučavaju. Ovo je dokaz da naš vaspitno obrazovni sistem zahteva istinsku reformu i rekonstrukciju na nivou, rekao bih, pedagoške revolucije.
Zanemarili smo vaspitanje ne samo u školi, nego i u društvu. Rekao bih da smo proterali vaspitanje iz škole, iz učeničkih organizacija, sa ulice i slobodnih aktivnosti učenika, čak smo proterali, verovali ili ne, vaspitanje iz zakona. Tako su nam se zakoni zvali – Zakon o osnovnoj školi, Zakon o srednjoj školi, umesto Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju, Zakon o vaspitanju i obrazovanju u srednjoj školi itd. Kao posledica toga danas imamo nevaspitanje vrlo često u školi, roditeljskom domu, na sportskim igralištima, u sportskim organizacijama, u političkim strankama, pa čak i ako hoćete i u ovom parlamentu i društvu u celini. Zbog toga se bavimo sa posledicama nevaspitanja, a to znači nasiljem, mržnjom, nekulturnim ponašanjem na svakom mestu, ubistvima u školi, što nam se neretko događa, na ulici. Bavimo se drogom, alkoholizmom, prostitucijom, pljačkom, mitom, korupcijom, kriminalom, a to je sve, verovali ili ne vi koji radite u vaspitno obrazovnim ustanovama, posledica vaspitanja, odnosno bolje reći nevaspitanja.
U ovoj tranzicionoj krizi pojavila se poplava privatnog školstva, ovo posebno podvlačim, sa tendencijom da i stranci otvaraju ne samo škole nego i fakultete u našoj sredini. Ovu problematiku potrebno je izanalizirati i proučiti, kako bi je postavili na mesto koje joj pripada u našem društvu. Pedagoški poziv prosvetnog radnika je ugrožen sa više strana brzim razvojem obrazovanja, lošom politikom u vezi sa materijalnim položajem prosvetnih radnika, neodgovornim i neprofesionalnim ponašanjem pojedinih nastavnika koji su zalutali u školu i kadrove, a njih, priznaćete, nije malo. Tu malo greše i gospoda iz Ministarstva. Izvinjavam se što moram reći. Verovali ili ne, na moje pitanje - da li postoji popis univerzitetskih profesora, odgovor je bio – ne. Odgovaram da se ode u Lovački savez Srbije pa ćete videti da ima popis. Znate li zašto popisa nema? Zato što nam nastavnici na univerzitetima izvode nastavu na tri, pet, 10, 12, a jedan čak na 22 radna mesta. Po zakonu može samo na jedno radno mesto u trećinskom odnosu. Kako možemo otvoriti perspektivu mladim generacijama? Zakonodavac je tu bio jasan, ali mi u praksi sprovodimo druge stvari.
U vreme teške ekonomske krize škole i fakulteti trebaju preduzeti mere za zaštitu porodičnog budžeta od raznih vidova profiterstva, a on nije mali u školama, sitne i krupne trgovine, bilo da je reč o kupovini udžbenika, radnih sveski, rekreativne nastave i ekskurzija, kao i svih vanrednih izdataka roditelja. Imamo slučaj da se kupuju dupli udžbenici. Jedan se ostavlja u školi a drugi se nosi kod kuće. Da li možete verovati da se to radi u Srbiji u 21. veku. Kažu da su teška deci pa neka ostave kod kuće. To je pedagogija pljačke roditelja i to je nerazumljivo u pedagogiji 21.
veka. Znate li zbog čega se to radi? Neko je uzeo postotak i to dva različita udžbenika, pogotovo ako je u pitanju Bukvar u prvom razredu. Učitelj mora dva da ima, pa i učenik.
Štednja kao stalna moralna vaspitna kategorija ličnosti mora biti vaspitna vrednost ukalkulisana u ovaj zakon ovde, a njega gospodo zaista nema. Pogledajte zakone Nemačke i drugih organizacija i vidite ovu moralnu vrednost pa ćemo da vidimo da je kod njih ukalkulisano.
Strategija obrazovanja koja je donešena. Mogu da pohvalim i Ministarstvo prosvete što je nakon dugi niz godina ipak izradilo tu Strategiju obrazovanja, ali se nije dovoljno oslonilo na pedagošku nauku niti na bogato srpsko iskustvo već na preporuke i naloge iz evropskih centara. Govorim o onom smislu o kojem je moj prethodnik malo pre govorio. Ona već u svome nazivu nema vaspitanja. Pokazaću vam. Evo te strategije. Ona nosi naziv – Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.
Predsedavajući, ako im nije interesantno neka poslanici napuste, a ne da ometaju. Ovo govorim zbog predstavnika Ministarstva i građana, a ne zbog vas gospodo kojoj ovo nije zanimljivo.
Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine umesto da nosi naziv – Strategija vaspitanja i obrazovanja. Verovali ili ne, ako ste je čitali, a verujem da jeste jer smo je dobili, do 15 strane u nijednoj rečenici ne spominje se reč vaspitanje. Izvolite pogledajte pa ćete videti koliko držimo do vaspitanja. Strategija nije išla na ovu skupštinu. Nju je donela Vlada. Bilo je čitanje, ali nije bilo na odmet da se našla među narodnim poslanicima.
Razvoj vaspitanja i obrazovanja kod nas zadnjih 10 godina kretao se u okviru paradoksa i protivrečnosti. Konstantno sve vlade od prethodne do današnje deklarisale su i obećavale reforme, a istovremeno sve znatnije pogoršavale materijalne osnove vaspitanja i obrazovanja i rapidno otežavanje uslova za pedagoško stručno usavršavanje kadrova i praćenje inovacija. Nastavnici to vrlo dobro znaju u osnovnim i srednjim školama. Ugašeni su dečji listovi, časopisi. Teže se ide na seminare. Centralizacijom rukovođenja u ustanovama stvorena je kontraproduktivna atmosfera nesigurnosti i straha, pasivnosti u školama. Iz nastavnih predmeta proterali smo sadržaje koji govore o patriotizmu. Sa tom rečju su pojedinci u ovom parlamentu unazad tri godine se ismejavali, da ne kažem da nije reč smela da se upotrebi.
Istoriju kao nastavni predmet svodimo na minimum. Te sadržaje koji govore o patriotizmu treba hitno vratiti u nastavne programe, a istoriju kao obavezan nastavni predmet od petog do osmog razreda u osnovnoj školi sa po dva časa i u srednjoj školi sa dva časa bez obzira koji su smerovi. Bilo bi dobro da vratimo ono što smo izbacili iz slušanja muzike iz četvrtog razreda osnovne škole. Baš "Marš na Drinu" smo izbacili ili iz srpskog jezika Ivan Goran Kovačić "Jama, deseto pevanje". Isto tako sadržaje iz područja zaštite i unapređivanja čovekove okoline treba vratiti kroz sve nastavne predmete.
Ovde je bilo reči da bi se trebao poseban nastavni predmet baviti sa tim. Gospodo iz Ministarstva, vi ste to vrlo dobro inicirali prvi put u zakonu, što je dobro. Međutim, moram da kažem da u praksi ne sprovodimo ekologiju onako kako bi ona zaista trebala. Moram da kažem da je bivši ministar ekologije u bivšoj vlasti imao slogan – očistimo Srbiju, umesto da je postavio slogan – ne prljajmo Srbiju.
Reći ću vam zašto to, ali je znao uzeti za takve bilborde 500.000 eura, ne govorim iz štampe, nego DRI.
Sve više neke nevladine organizacije promovišu slogan "Upotrebljavajmo pravilno špric kada je u pitanju droga", umesto "Ne drogirajmo se, ne drogirajmo našu decu". Ovo govorim, dame i gospodo narodni poslanici, zbog toga što se mi stalno bavimo posledicama umesto uzrocima i to je problem. To je problem ovih zakona. Zakoni su dobro postavljeni, gospodo iz Ministarstva, međutim mi se u praksi počesto, zbog zanemarivanja vaspitne funkcije škole i faktora vaspitavanja, bavimo onda posledicama a ne uzrocima.
Dobro je što ste u zakon stavili naglašenu ulogu zaštite i unapređivanja čovekove okoline i što ste to stavili kao jedan od elemenata godišnjeg rada plana škole. Potpuno razumem zašto ste to stavili, premda ne bi trebalo možda to u zakon, zbog toga što je bilo zanemareno. Verujem da ste želeli naglasiti funkciju ekologije u životu u celini.
Kada je u pitanju osnivanje univerziteta, dve rečenice o njima, jer sistem mora biti jedinstven od osnovne škole do univerziteta, trebali smo se držati evropskih merila. To su danas neke kolege ovde i govorile, ali dame i gospodo narodni poslanici, po tim merilima na svakih milion stanovnika dolazi jedan univerzitet. Gde smo mi danas u Srbiji? A, mi radimo suprotno, imamo, čini mi se, sedam državnih univerziteta i osam privatnih, čuo sam čak i deveti da se privatni uspostavlja, petnaest, a nemamo 15 miliona stanovnika. Za taj broj trebali bi imati otprilike 15 miliona stanovnika, pa umesto u Evropu, mi odosmo u Afriku.
To je ono što mi u zakonima donosimo jedno, u praksi sprovodimo drugo, a iz kojih razloga, vama je vrlo dobro poznato. Koliko ima područnih odeljenja fakulteta, niko ne zna. Zašto imamo preveliki broj univerziteta? Zato što je to najlakši način zarade, a mito i korupcija i kriminal i to neviđenih razmera. Nastava se izvodi, citiram: "u ciglanama, fiskulturnim dvoranama i bioskopskim salama" – "Politika", 20.11.2010. godine, verovali ili ne, a izveštaj glavnog inspektora. To je naša stvarnost. Dakle, zakon je jedan, a u praksi sprovodimo drugo.
Nepotizam koji preti vaspitanju i obrazovanju da ga uništi, kao oblik kriminalnog ponašanja, u školama i fakultetima caruje. U jednoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi imamo pet zaposlenih iz iste porodice, a da ne kažem da je glava porodice dekan fakulteta. To smo mi. To je Srbija danas. Kako reče prethodnik, trebamo videti šta smo danas, a šta bi u budućnosti.
Da bi se unapredilo vaspitanje i obrazovanje, potrebno je najpre reorganizovati Ministarstvo prosvete da bude funkcionalnije, efikasnije. Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja treba izdići na mesto koje mu pripada, da unapređuje vaspitanje i obrazovanje, a ne da osnivamo nove agencije za vaspitanje i obrazovanje. Pogledajte zadatak.
Molim vas, predsedavajući, da umirite gospodu poslanike, pa makar iz moje poslaničke grupe, ili ću ja zaista završiti, prekinuti. Ja ovo zbog pojedine gospode i ne govorim ovde…
(Predsedavajući: Izvinjavam se. Stvarno molim narodne poslanike da ne komentarišu sa mesta. Izvolite.)
… govorim zbog predstavnika Ministarstva i pojedinih poslanika kojima je ovo interesantno.
Dakle, ova agencija ima isti zadatak, ako ste videli i uporedili, kao i Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, isti je cilj. Ako ste imali nameru da preorijentišete Zavod i ona dva zavoda u agenciju, onda ću ja to pozdraviti, da se ne uzimaju novi ljudi, ali to je trebalo onda naglasiti ili obrazložiti.
Transformaciju škole iz obrazovne u vaspitno-obrazovnu ustanovu hitno moramo izvršiti. Mi smo u školu uveli milicajce, umesto pedagoge i vaspitače. Dame i gospodo, možemo mi njih uvesti umesto 250, gospodine ministre, danas koliko imamo u školama, još 10.000, ali mi koji se bavimo čitav život pedagogijom znamo da nećemo poboljšati vaspitanje sa uvođenjem policajaca. Uvođenje milicije u škole je krajnje priznavanje da nam je vaspitna funkcija škole na najnižoj tački u istoriji pedagogije. To gospoda profesori na fakultetu koji su predavači pedagogije vrlo dobro znaju, kao i oni koji dobro znaju istoriju pedagogije.
Umesto toga, vratimo tradicionalne faktore vaspitanja, redefinišimo njihove sadržaje i imaćemo dobru vaspitnu situaciju u školama. Daću jedan primer. Imali smo do sada u moralnom vaspitanju jedan od zadataka – odnos prema društvenoj imovini. Šta smo mi tu učinili? Ništa. Promenili društvenu imovinu, ostao isti zadatak. Umesto, mogli smo promeniti taj zadatak, odnos prema privatnoj i prema eventualno državnoj imovini i odrediti sadržaj, uzeti iz prethodnog zadatka i nove sadržaje. Ostavili smo to, ostavili smo haos i zato imamo vaspitnu situaciju kakvu momentalno imamo.
Apelujem, gospodo iz Ministarstva prosvete, na vas i čitavu Vladu Republike Srbije da skinu Srbiju sa stuba srama u Evropi činjenjem i nečinjenjem, što pedagoški radnici, vaspitači, učitelji i nastavnici, profesori, pedagozi nisu dobili nacionalne penzije, dok bogati sportisti jesu, a čiji su proizvod povremeni pehari i medalje, dok su proizvodi pedagoške armije za katedru ljudi, intelektualni kapital, finansijski i kulturni kapital, sloboda i demokratija. Ovu nacionalnu bruku u društvu znanja 21. veka, u svetosavskoj, vukovskoj i pelagićevskoj Srbiji, sasvim izvesno oštro bi osudio i vožd Karađorđe i njegov veoma uvaženi prvi popečitelj prosveštenija, vaš prezimenjak, gospodine ministre, Dositej Obradović. Zato unesite to u Zakon o vaspitanju i obrazovanju, da bismo učitelje digli na pijedestal društva, učenja, znanja i slobode i demokratije 21. veka.
Na kraju, dozvolite da kažem. Do danas oblast osnovnog i srednjeg obrazovanja uređivala su tri zakona, Zakon o osnovama sistema, vaspitanja i obrazovanja, Zakon o osnovnoj školi i Zakon o srednjoj školi. Dakle, dve oblasti vaspitanja i obrazovanja uređivala su tri zakona bespotrebno. Voleo bih da mi neko kaže zbog čega je to. Sa ova tri zakona uveden je haos u obrazovanje i vaspitanje, to dobro znaju nastavnici. Moja anketa među učiteljima i nastavnicima u osnovnoj školi govori da 40% ih ne zna uopšte da postoji krovni Zakon o osnovama vaspitanja i obrazovanja, nego samo Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju.
To stanje trebalo je prekinuti donošenjem dva ova nova zakona, bez Zakona o osnovama sistema, odnosno krovnog zakona. Ako je to Zakon o osnovama sistema, govorim o sistemu vaspitanja i obrazovanja, zašto se ne govori o visokom obrazovanju, ili njega mislite da ste izbacili iz sistema vaspitanja i obrazovanja. Nema ni jedne reči. Dakle, takvog krovnog zakona nemaju ni zemlje u okruženju, a nema ga nigde u Evropi, a mi hoćemo u EU. Hoćemo evropska merila.
Počesto se prepliću isti zadaci i u jednim i u drugim. Sva potrebna rešenja valjalo je ugraditi u Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju i Zakon o srednjem vaspitanju i obrazovanju. Ovako zadržavamo haos, ako hoćete, i u pravnom pogledu.
Na kraju da kažem da u celini zakoni imaju jako dobrih rešenja, da su neke stvari inicirale koje nisu prethodni zakoni, pa pitanje je kako će se sprovesti u praksi. To zavisi i od donošenja novih nastavnih planova i programa koje hitno treba redefinisati. Zbog toga predlažem Ministarstvu da pod hitno, zajedno sa fakultetima, definišu opšti cilj vaspitanja i obrazovanja iz koga bi proizilazili posebni ciljevi i zadaci, da izradi nacionalni okvir kvalifikacija, o tom posebno nisam hteo govoriti, to je nezamislivo.
Dalje, hitno doneti zakon o visokom obrazovanju. Ne znam zašto on nije donet u sklopu ovoga, jer tu imamo najviše problema. Najhitnije treba doneti transformisane nastavne planove i programe pojedinih nastavnih predmeta za osnovnu i srednju školu i hitno, najhitnije prići nostrifikaciji naših diploma. Mi smo imali jedno slušanje i to je haos. Može i nas poslanike da bude sramota što nismo podsticali. Naša deca završe na Kembridžu i drugim evropskim fakultetima da bi nostrifikovali diplomu od dva meseca do pet godina, od 200 evra, citiram, do 2.000 evra. Prosek Evrope je 75 evra.
Možemo mi doneti sve zakone, ali ako ih ne budemo sprovodili u praksi, a to je moguće jedino uz dobar inspekcijski nadzor, koji je na vrlo niskom stepenu jer i njega treba reorganizovati, od ovih zakona neće biti ništa. Gospodo, pozivam i vas iz opozicije i pozicije da glasamo za ove zakone. Zašto? Zato što su inicirali masu stvari koje nisu imali prethodni zakoni. Da su trebali još neke stvari obuhvatiti, trebali su, ali je trebalo ići u korenitu reformu. Tu korenitu reformu trebalo je započeti 2000. godine. Da li ćemo mi krpljenjem ovih zakona izaći iz krize? Verovatno hoćemo, jer smo po meni polovinu stvari već prevazišli, redefinisali. Zato vas pozivam da glasamo za ovo i damo mali doprinos, ne Ministarstvu prosvete, nama i zakonima, nego našoj deci. Verujte da će nam biti zahvalni. Hvala.