Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je set zakona o potvrđivanju sporazuma o vojnoj saradnji i između ostalog o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije.
Naime, ovaj ugovor je potpisan 13.11.2013. godine i usvajanje navedenog Predloga zakona ima za osnovni cilj uspostavljanje sveobuhvatne saradnje u oblasti odbrambene i bezbednosne politike, zatim vojnog obrazovanja i obuke, naučno-tehničke saradnje, saradnje u oblasti vojne medicine, kao i razmeni različitih iskustava stečenih u mirovnim misijama širom sveta.
Sporazum takođe podrazumeva veoma veliki značaj daljem razvoju srpsko-ruske saradnje praktično u svim oblastima u kojima dve prijateljske zemlje mogu da sarađuju, a da pri tom poštuju princip suvereniteta i nemešanja u unutrašnja pitanja. Vlada Srbije i Vlada Ruske Federacije će ovim sporazumom sarađivati u vojnoj oblasti, pri čemu će se poštovati zajednički interesi, uz poštovanje međunarodnog prava i u skladu sa principima Povelje UN, a tiče se ravnopravnosti država, teritorijalne nepovredivosti i nacionalnog zakonodavstva.
Naravno, realizaciju ovog sporazuma preuzeće ovlašćeni organi, sa jedne strane Ministarstvo odbrane Republike Srbije, a sa druge Ministarstvo odbrane Ruske Federacije. Ovlašćeni organi imaju zadatak da obrazuju zajedničku radnu grupu radi efikasnije realizacije ovog sporazuma, kao i određivanje konkretnih aktivnosti.
Ono što je bitno u ovom sporazumu, to je da se neće razmenjivati tajni podaci i službene informacije sa ograničenim pristupom. Pored toga, nijedna od država u ovom sporazumu ne može ustupati podatke trećoj strani bez pismene saglasnosti ili pisane saglasnosti druge strane.
S obzirom da su finansijskim planom Ministarstva odbrane Srbije predviđena sredstva potrebna za sprovođenje ovog sporazuma, dodatna finansijska sredstva nisu potrebna.
Mislim da će glasanje za ovaj set zakona i za ovaj Predlog zakona o vojnoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Ruske Federacije unaprediti značajno odnose ove dve zemlje i zato pozivam sve poslaničke grupe da u danu za glasanje podrže ovaj set zakona. Naravno, poslanička grupa SNS podržaće ovaj set zakona. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovana ministarka sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, s obzirom da je ovlašćena predstavnica SNS, koleginica Marija Obradović zaista iscrpno i lepo govorila o svim tačkama dnevnog reda, daću samo kratak komentar na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije.
Ovo je zapravo jedan u nizu institucionalnih mehanizama u borbi protiv terorizma, organizovanog kriminala i drugih oblika međunarodnog kriminala. Zakon na veoma jasan i precizan način definiše saradnju naših nadležnih organa sa institucijama EU, u ovom slučaju sa Europolom.
Svi smo već svesni činjenice da akteri kriminogenog miljea nemaju nikakvih barijera u međusobnim komunikacijama, razmeni informacija, planova i dogovaranja. Disperzija različitih vidova komunikacija omogućava da nesmetano komuniciraju i da često svoje aktivnosti podignu i na interkontinentalni nivo. Na drugoj strani interna zakonodavstva brojnih zemalja zabranjuju raspolaganje i ustupanje obrađenih podataka trećoj strani ili stranama, što samo ide u prilog kriminalnim strukturama, a na štetu poštovanja zakona i sprečavanja planiranih protivzakonitih aktivnosti.
Navedenim predlogom zakona uspostavlja se puna i sveobuhvatna saradnja između naših nadležnih organa i Europola, sa ciljem da se blagovremenom razmenom informacija spreči izvršenje najtežih krivičnih dela od strane kriminogenih struktura. Takođe, zakonom je predviđen način i uslovi za razmenu podataka, način postupanja sa već obrađenim podacima, kao i njihovo arhiviranje i naknadno uništenje.
Pored ovoga, akcenat je stavljen i na zaštitu podataka o ličnosti svakog građanina i predviđeni su mehanizmi zaštite navedenih podataka. Istovremeno, osim razmene podataka, zakon predviđa mogućnost zajedničke obuke, rada analitičkih timova, ali i određene rezerve kojih se svaka ugovorna strana može pridržavati, a sve u skladu sa svojim bezbednosnim procenama.
Na kraju, procenjujući da je ovaj zakon i set zakona koji je na dnevnom redu od značaja za Srbiju, pogotovo zakon o kome pričam, SNS će u danu za glasanje podržati ovaj set zakona. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je set pravosudnih zakona. Ja nisam iz pravne struke, ali ću dati komentar na Zakon o parničnom postupku.
Svesni smo činjenice da su sudovi u Srbiji zatrpani brojnim predmetima i da se neretko trajanje pojedinih parnica prolongira godinama, pa i decenijama, a postoje i slučajevi u kojima se parnice prenose sa generacije na generaciju bez naznake kada bi mogle biti okončane. Nesporno je da naš narod i te kako voli da se sudi i parniči i da mu je milije da godinama gubi vreme i troši novac na sudu, nego da dogovorom rešava postojeće probleme.
Sve ovo, ali i mnogo toga što nije pomenuto, dovelo je do situacije u kojoj se danas nalazimo, a to je da su sudije zatrpane brojnim predmetima, zapravo sudija pojedinac je zadužen za više stotina predmeta, da postoji veliki broj nerešenih predmeta iz pretprošle, a naročito prošle decenije, da parnični postupci traju toliko dugo da troškovi postupka vrlo često premašuju iznos osnovnog potraživanja, da se tokom trajanja postupka više puta menjaju veća ili sudije pojedinci, pa postupak i posle više godina počinje iznova, što dalje znači da pri postojanju ovakvog pravosuđa opterećenog brojnim nasleđenim nedostacima građani se za zaštitu svojih prava sve češće obraćaju ili Vrhovnom i Ustavnom sudu ili pravdu traže u Strazburu.
Praksa Ustavnog suda pokazuje da je tokom 2012. godine, a vi ćete me ispraviti ako nemam dobre podatke, doneto 2.587 odluka, od kojih je u 2.112 predmeta utvrđena povreda Ustavom zajemčenih prava, gde dominira povreda prava na suđenje u razumnom roku, a o broju predstavki upućenih u Strazbur ne treba ni diskutovati, jer premašuju sva normalna očekivanja.
Imajući u vidu sve napred navedeno, novi predlog zakona ima za cilj da pored očuvanja stečenih standarda, koji su se pokazali ispravnim, izvrši unapređenje onih delova postojećeg zakonodavstva koji su se u praksi pokazali kao nedovoljno efikasni.
Ciljevi koje novi zakon treba da postigne se upravo ogledaju u potrebi da se unapred rad sudova, i to ne na bilo koji način, već kroz proces bržeg rešavanja sporova, kako onih koji se iniciraju sada, tako i brojnih zaostalih predmeta iz prethodnog perioda.
Nova tehnička rešenja koja predviđa ovaj predlog zakona u dovoljnoj meri ograničavaju mogućnosti zloupotrebe procesnih ovlašćenja parničnih stranaka i kroz vremenski okvir trasiraju put za okončanje parničnog postupka u razumnom roku. Međutim, neće samo primena zakona rešiti, odnosno ovog novog zakona, sve probleme vezane za naše pravosuđe. Paralelno sa primenom novih zakonskih rešenja neophodna je i permanentna edukacija sudija i sudijskih pomoćnika, ali i donošenje novih zakona u drugim oblastima koji će umanjiti, a ne povećati potrebu za parničnim postupkom. Kada to kažem mislim na brojne imovinske sporove koji uopšte ne bi postojali kada bi građani blagovremeno izvršili upis prava svojine prilikom sticanja imovine nasleđen, zaključenjem ugovora o kupoprodaji i poklonu, doživotnom izdržavanju i slično.
Ukoliko želimo da izbegnemo situaciju da svaki treći parničar u Srbiji po pravdu ide u Strazbur, neophodno je da se osim procesnog zakonodavstva uredi i materijalno pravo, jer ne može nam biti cilj da parnice kratko traju, već da se u što većem obimu izbegne njihov nastanak.
Na kraju, gospodine ministre, prihvatamo vaš poziv i u danu za glasanje SNS će glasati za ovaj set pravosudnih zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, poštovani ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege, moje kolege predlagači takođe ovog amandmana su uglavnom rekli sve podatke koji se apsolutno slažu sa mojim podacima, od broja sudija, preko parničnih, vanparničnih i krivičnih postupaka, tako da ne bih ponavljao, osim ovog drugog dela. Mislim da je tu onaj osnovni kriterijum, mada vaš stav, ministre, znam dobro po ovom pitanju.
Ovi dopunski kriterijumi, što se tiče putne mreže, treba reći da je to praktično 73 naseljena mesta, od čega je dosta mesta u brdsko-planinskom području. Neka su i iznad 1.600 m nadmorske visine. Koleginica je rekla – s obzirom da hladni period počinje od oktobra, a završava tamo krajem, odnosno početkom maja meseca, a to je negde oko 60 km udaljenosti od opštine Vlasotince, govorim o Crnoj Travi.
Pored toga, u Vlasotincu postoji konstantan broj registrovanih veštaka ekonomsko-finansijske struke, građevinske, poljoprivredne struke. Zatim, postoji adaptirana i renovirana sudska zgrada sa osam sudnica i optimalnim brojem kancelarija i arhivom sa solidnom materijalno-tehničkom opremljenošću.
Treba napomenuti da je u Vlasotincu dosta razvijena privredna aktivnost. Postoje tri inostrana privredna društva: ELRAD iz Slovenije, „Gruner“ iz Nemačke i „Grupa Fjorentino“ iz Italije, koje zapošljavaju oko 1.000 radnika. Pored toga vrlo je živa privredna aktivnost.
Iz ovih razloga i uz ovo obrazloženje i mojih kolega i mene, još jednom bih vas zamolio, ministre, da razmotrite i prihvatite ovaj amandman. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedniče.
Ja sam hteo samo jednu rečenicu da kažem ministru, da evo ovaj podatak ima, da se samo Vlasinsko jezero nalazi na 1230 metara nadmorske visine, a da su naseljena mesta ili tzv. mahale, sa stalno naseljenim ljudima znatno iznad te visine Vlasinskog jezera, samog Vlasinskog jezera. To je podatak u koji ste vi sumnjali, to možete proveriti, to je tačan podatak. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Skupštine i predlagaču ovog zakona, koleginice i kolege, neću ponavljati već toliko stvari koje su ovde rečene. Značajno vreme smo izgubili na silnim replikama koje su bile.
Osvrnuo bih se samo na par stvari koje su u ovom zakonu jako bitne. To je da predviđa i omogućuje pružanje zdravstvene usluge porodiljama, trudnicama i decu kada potrebne isprave zdravstvenog osiguranja nisu overene, zbog neuplaćenog doprinosa za zdravstveno osiguranje, što do sada nije bilo moguće ostvariti. Ovaj Predlog zakona je jedini način da se omogući zdravstvena zaštita ovih kategorija na pravno valjan način, bez ugrožavanja drugih propisa.
Ono što je takođe bitno u ovom zakonu jeste da pored zdravstvene zaštite dece, trudnica i porodilja je bitna i nadoknada troškova zbog toga, u vezi prevoza na mesto korišćenja zdravstvene usluge. To je zbog toga što se u nekim slučajevima dešavalo da nije bilo moguće nadoknaditi putne troškove i deca, trudnice i porodilje nisu mogle da dođu do mesta gde bi im se ukazala prava zdravstvena zaštita.
Pored toga, zakonom su definisane i obaveze, a to je pre svega ginekologa, da saznanje o prekidu trudnoće prenese Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, zatim obaveza zdravstvene ustanove da ukoliko porodilja rodi mrtvo dete, o tome obavesti Republički fond za zdravstveno osiguranje, a da porodilja koja je rodila mrtvo dete ima pravo na zdravstvenu zaštitu. Zatim, obaveza specijaliste pedijatra, koji ima saznanja o smrti deteta do godine dana života, dužan je da obavesti Republički fond za zdravstveno osiguranje.
Što se tiče kaznenih odredbi i za pojedince i za ustanove smatram da su sasvim primerene. Značajno je to da samo sprovođenje ovog zakona ne opterećuje budžet Republike Srbije. To je već bilo i na odboru, da će se određena pozicija u finansijskom planu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje biti predviđena za ovo.
Da se ne ponavljam, očekivali smo podršku, mislim da će se to i dogoditi, od svih stranaka u parlamentu za ovako plemenit zakon koji je danas na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Jovanoviću, koleginice i kolege, pred nama je set četiri zakona iz domena pravosuđa, a ja ću govoriti o Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Iako nisam stručnjak iz ove oblasti, daću nekakav komentar.
Znam da je Ministarstvo, na čelu sa ministrom Selakovićem i njegovim saradnicima, dugo i pažljivo radilo na ovom setu zakona, vodeći računa o mnogim činjenicama i, uz pozitivno mišljenje Venecijanske komisije, poslanička grupa SNS će svakako podržati ovaj set zakona.
Od 1. januara 2010. godine važi Zakon o područjima sudova i javnih tužilaštava i u periodu od skoro četiri godine, od kada se primenjuje, uočeni su mnogi nedostaci u odnosu na teritorijalnu organizaciju osnovnih sudova i osnovnih tužilaštava. S obzirom da su se krivični postupci i većina parničnih postupaka vodila u sedištima sudova, bilo je dosta problema i velikih troškova svih učesnika u postupcima.
Pored toga, veći broj opština ostao je bez osnovnog suda, iako broj stanovnika i tradicionalno postojanje osnovnog suda nije bilo standard i merilo, što svakako nije bilo opravdano. Tako je i opština na jugu Srbije, Vlasotince, ostala bez osnovnog suda, ka kome gravitira i opština Crna Trava na samoj granici sa Republikom Bugarskom.
Radi povratka osnovnog suda u Vlasotincu, meni se obratila grupa građana opštine Vlasotince i Opštine Crna Trava. Zatim, imam zahtev opštinskog javnog pravobranioca opštine Vlasotince. Zatim je Skupština opštine Vlasotince odlukom od 26.09.2013. godine u ime svojih građana tražila da sud opšte nadležnosti u Vlasotincu bude organizovan kao osnovni sud Vlasotince, a ne kao sudska jedinica.
Inače, Osnovni sud u Vlasotincu bi trebalo da pokrije, površinski gledano, područje od oko 615 kvadratnih kilometara. Brojnost stanovništva je oko 40.000 građana i 73 naseljena mesta ove dve opštine, od kojih je najudaljenija oko 70 kilometara.
U skladu sa navedenim, moj je predlog, moguće rešenje je da se planira osnovni sud u Vlasotincu, našta sam zajedno sa kolegama iz PUPS podneo amandman, da se sudska jedinica, koja je planirana za Vlasotince, dodeli nekoj od opština kao npr. opštini Ljig, ili opštini Varvarin, a da osnovni sud bude organizovan u opštini Vlasotince.
Naravno, o tome će biti reči kada bude reči i amandmanima. Ono što je rekao kolega Mujo, bez obzira na postupak Ministarstva po ovom predlogu i ovom amandmanu, poslanička grupa SNS će glasati za ovaj set zakona. Zahvaljujem.

Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege, ja ću govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Donošenje ovog zakona je očekivan, obzirom da je platforma konvencije 1. aprila 2012. godine usvojena na Skupštini, a 4. aprila iste godine je potpisana sa Savetom Evrope, tako da donošenje ovog zakona predstavlja samo logičan sled događanja i neophodnih koraka približavanju i integraciji naših zakona sa evropskim. To je prihvatanje načelne politike EU u borbi protiv svih oblika diskriminacije i nasilja sa posebnim naglašavanjem na nasilja diskriminacije žena i dece, kao i svih oblika nasilja u porodici.
Preko potrebno je da se bezuslovno usaglasimo sa ciljevima konvencije koji se odnose pre svega na zaštitu žena i porodice od svih vidova nasilja, donošenjem mera, propisa i zakona koji će omogućiti realizaciju prevencije, ranog otkrivanja, procesuiranje i kažnjavanje počinitelja nasilja. Na taj način dajemo značajan doprinos u suzbijanju diskrimacije, polne jednakosti, a isto tako promovišemo i jednakost polova, uključujući tu i aktivnosti na osnaživanju i ohrabrivanju žena u njihovim nastojanjima za aktivnom i odgovornom ulogom u zajednici u okvirima Nacionalne strategije po ovom pitanju.
Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilje u porodici, detaljno sistematski i eksplicitno u svim segmentima usvojene Platforme, definiše sve prisutne elemente nasilja, stavove zajednice prema njima, kao i zakonske mere prema počiniocima nasilja i diskriminacije, a odnosi se na sprečavanje, odnosno ohrabrivanje žena i žrtava nasilja u porodici da prijavljuju nasilje, detektovanje, procesuiranje i konačno sankcionisanje kod počinitelja, kroz paralelnu zaštitu žrtava nasilja u svim segmentima, od pravnih, a to bi bilo od donošenja adekvatnih zakona, preko ekonomskih, potraživanje nematerijalne nanete štete, kao i zaštite žrtava za izgradnju sigurnih kuća.
Konvencija samo u jednom članu dosta stidljivo navodi da žrtve nasilja mogu biti i muškarci, što malo marginalizuje sve učestalije prisustvo problema sa muškim polom, muškarcima, kao žrtvama nasilja u porodici.
Godinama unazad, muškarci su sve češće žrtve nasilja u porodici, što govore podaci iz MUP-a, centara za socijalnu zaštitu i psihijatrijskih ustanova i to kako psihičko, tako i fizičko.
Taj uzlazni trend nove vrste nasilja, ne treba u budućnosti zanemariti. Opravdana je zabrinutost da bi ovakvo minimiziranje učešća muškaraca kao žrtava nasilja moglo ohrabriti pojedine organizovane grupe žena za delovanje u sasvim drugim krajnostima.
Isto tako, nisu dovoljno transparentno date mogućnosti, za detaljno viktimološko preispitivanje žrtava nasilja, odnosno u kojoj meri i koliko sama žrtva nizom postupaka i aktivnosti provocira nasilje, kakva je tu njena odgovornost, a posebno u bračnim zajednicama gde su mogućnosti raznih socijalnih, psiholoških i seksualnih manipulacija žena nad muškarcima jako prisutne i neretko zloupotrebljene, mnogo pre nego što je nastala konačna posledica ovakve provokacije, odnosno fizičko nasilje u porodici.
To zahteva i potrebu za ozbiljnim budućim pristupom ovom problemu, u odnosu polova, čak možda i do donošenja zakona o zaštiti muškaraca. Iako su muškarci fizički jači od žena, isto tako su žene najčešće psihološki i verbalno, manipulativno, socijalno i ekonomski dominantnije od muškaraca, što izjednačava snagu njihovih oruđa u konfliktu sa rezultatima povređivanja i nasilja.
Zanemarivanje ove činjenice bio bi početak nove diskriminacije, ali sada prema muškarcima, to je u potpunoj suprotnosti sa principima EU o ravnopravnosti polova.
Kako je konvencija ultimativna, jer ne dozvoljava bilo kakve komentare, izmene zakona, osim u članu 30, 41, 55, 58. i 59. koji se tiču dosta marginalnih i tehničkih pitanja, mišljenja sam da je ovaj zakon u celini kvalitetan i da ga treba prihvatiti, pogotovo što je to još jedan korak ka približavanju i našeg usaglašavanja EU.
Zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedavajući. Ja sam se vrlo jasno izjasnio da je opravdana zabrinutost, da bi ovakvo minimiziranje učešća muškaraca kao žrtava nasilja moglo ohrabriti, možda niste od početka slušali, pojedine organizovane delikventne grupe žena za delovanje u sasvim drugim krajnostima. To je jedna stvar.
Druga stvar, ne odnosi se na koleginice koje se nalaze ovde, ovde je samo doprinos konstatacije da se radi o jednakosti polova i da se borimo za jednakost polova, a koristio sam podatke i to sam naveo iz MUP-a centara za socijalnu zaštitu i psihijatrijskih ustanova. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre i članovi ministarstva, koleginice i kolege, na dnevnom redu je set zakona, a ja ću govoriti o predloženim izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini, koje se uglavnom odnose na brisanje definicija koje stvaraju konfuziju kao i na harmonizaciju sa direktivom o elektronskoj trgovini.
Ne može se reći da je dosadašnji pravni okvir za elektronsku trgovinu u Srbiji bio loš. Loša je bila njegova primena u praksi. Dakle, pravni okvir za elektronsku trgovinu nije problematičan, ali je problematičan vrlo nizak nivo elektronskog poslovanja u Srbiji.
Hteli mi to da priznamo ili ne, još uvek smo daleko od ciljeva zacrtanih u strategiji za razvoj informatičkog društva, strategiji za razvoj elektronskih komunikacija i strategiji za razvoj trgovine.
Trebalo bi u tom smislu da sledimo iskustva razvijenih zemalja koje su pružile značajan podsticaj inicijalnom rastu elektronske trgovine. Koristan je primer SAD, koje su nastojale da sačuvaju internet kao medij oslobođen bilo kakve regulacije na kome bi konkurencija i sloboda izbora trebalo da oblikuje tržište.
Američka administracija još 1997. godine formulisala nekoliko opštih principa kojima će se kreirati jedna globalna slobodna trgovinska zona na internetu. Oni su ukinuli nepotrebne barijere i ograničenja slobodne trgovine na internetu uz preporuku vladama svih zemalja da ne uvode nove regulative, birokratske procedure ili nove poreze i carine za komercijalne aktivnosti na internetu. Zatim, pospešivanje globalne elektronske trgovine itd.
Američki kongres je 1997. godine, usvojio zakon o poreskoj slobodi na internetu, kojim je, između ostalog uveden moratorijum na oporezivanje elektronske trgovine na internetu. Ostale komponente pomenutog zakona, koji je američki kongres doneo su moratorijum na nove federalne poreze na internetu ili za pristup internetu, zatim deklaracija da internet treba da bude oslobođen međunarodnih carina i drugih trgovinskih barijera. Trogodišnja zabrana uvođenja novih poreza na pristup internetu, i višestrukih diskriminatorskih poreza na elektronsku trgovinu.
Pomenuti trogodišnji moratorijum je kasnije produžavan u nekoliko navrata a poslednje produženje je bilo 2007. godine, a važiće do 2014. godine. Dakle, da bi smo dali početni podsticaj razvoju elektronske trgovine, potrebno je pored izgradnje adekvatne informatičke infrastrukture da se država privremeno odrekne dela svojih budžetskih prohoda, bilo smanjenjem zahvatanja ili uvođenjem subvencija, kako bi se povećala konkurentnost elektronske trgovine, samim tim i njen obim.
Kada nakon određenog vremenskog perioda obim elektronske trgovine postane zadovoljavajući država bi imala daleko veće koristi u odnosu na početna odricanja. Pored toga, predstoji nam mukotrpan proces usklađivanja zastarelog poštanskog i carinskog sistema i relevantnih zakonskih propisa sa Zakonom o elektronskoj trgovini. Izvesne odredbe ovog zakona koje regulišu problematiku poreza, carina i sprečavanja pranja novca, takođe predstavljaju prepreku daljem rastu elektronske trgovine. Pored svega, neophodno je preispitati, prilagoditi i liberalizovati carinske propise i maksimalno ograničiti diskreciona ovlašćenja o carini.
Ne mogu se svi problemi rešiti samo jednom izmenom i dopunom zakona, ali to je dobar početak. I sam predlagač je svestan da se ovim zakonom samo uređuju pravni okviri za elektronsku trgovinu i teži da se to uradi uz minimalna ograničenja kako se ne bi stvarale bespotrebne prepreke za obavljanje elektronske trgovine.
Daću par predloga ili razmišljanja, kao na primer u članu 2. stoji da se ovaj zakon ne primenjuje na zaštitu podataka o ličnosti. Moj predlog je da je potrebno uvesti obavezu pružaoca usluga informatičkog društva, ukoliko to drugim zakonom nije definisano, da se sačine posebne politike i procedure u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti, da te procedure budu jasne, javno publikovane i da postoji organ koji će se starati o njihovom poštovanju.
U članu 3. se navodi da je pružaoc usluga informacionog društva pravno lice ili preduzetnik kao i fizičko lice koje ima svojstva trgovca u skladu sa zakonom koji uređuje trgovinu. Od fizičkih lica, pogotovu onih koji su nezaposleni, a bave se pružanjem intelektualnih usluga ne bi trebalo zahtevati da imaju svojstva trgovca u smislu Zakona o trgovinu. Treba im dati mogućnost da se u određenom vremenskom periodu, recimo pet godina opredele da li će se po isteku navedenog vremenskog perioda registrovati ako preduzetnici, ali trgovci, ili će odustati od registracije i svoje delatnosti. Na ovaj način bi se nezaposlenim licima omogućilo da razviju svoju delatnost nakon čega bi odlučili da li će se za tu delatnost i registrovati. Ovakva mera bi se pozitivno odrazila i na zadržavanje mladih i stručnih ljudi u zemlji.
Dobro je brisanje stava 2. u članu 5. koji se odnosio na neophodnost registrovanja pružaoca usluga u Registar privrednih subjekata, pre nego što počnu da obavljaju delatnost pružanja usluga. Sama činjenica da za pružanje usluga informatičkog društva više neće biti potrebna posebna dozvola ili odobrenje. Doprineće porastu obima elektronske trgovine.
Na kraju, u poslednjem stavu člana 22. stoji u slučaju posebno teških povreda i ponavljanje povreda iz stava 1. ovog člana, može se izreći zabrana vršenja delatnosti pravnom licu u trajanju od tri do šest meseci. Smatram da bi ovakvo ograničavanje roka zabrane vršenja delatnosti na maksimalno šest meseci moglo negativno da se odrazi u smislu podsticaja na vršenje teških povreda i ponavljanja povreda iz stava 1. ali i iz ostalih stavova. Zbog toga je bolje da se gornja granica ne formuliše, već da se može izreći zabrana vršenja delatnosti na najmanje tri meseca, dok bi se gornja granica utvrđivala u skladu sa težinom povrede i u skladu sa drugim relevantnim zakonskim propisima.
Na kraju, podržavamo ove izmene i dopune Zakona o elektronskoj trgovini, u danu za glasanje poslanička grupa SNS će podržati ove izmene i dopune zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, članovi ministarstva, poštovane koleginice i kolege, izmene i dopune zakona koje se odnose na broj ispitnih rokova i ESPB poena potrebnih za upis na budžet, a koje su vršene poslednjih godina u nekoliko navrata, nedvosmisleno ukazuju na to da je naš visokoškolski sistem još uvek nedovoljno efikasan. Mi se bavimo posledicama, umesto da otklonimo uzroke.
Tu se postavlja više pitanja. Da li je problem u nedovoljnoj usklađenosti sa Bolonjskim procesom, lošoj organizaciji i samovrednovanju, neadekvatnim standardima, korupciji, regulativi, neadekvatnoj kontroli kvaliteta, nedovoljnom upravom i inspekcijskom nadzoru, nastavnom kadru ili u samim studentima? To su pitanja na koja treba dati odgovor, kako se ovakva situacija ne bi ponavljala iz godine u godinu.
Na bazi konsultacija sa ljudima koji rade u visokom školstvu, ukazao bih na neka rešenja i nedorečenosti u dosadašnjem sprovođenju zakona, koje bi podhitno trebalo rešavati jer otvaraju prostor za korupciju. Jedno od loših rešenja je to što je samim visokoškolskim ustanovama, tačnije savetu visokoškolske ustanove omogućeno da utvrđuje veličinu školarina. Kada su u pitanju privatne visokoškolske ustanove, ovo rešenje nije sporno. Isto tako, ovakvo rešenje je u skladu sa zakonskom regulativom i autonomijom visokoškolskih ustanova.
Ipak, smatram da ovakvo rešenje otvara prostor za korupciju na visokoškolskim ustanovama, čiji je osnivač Republika Srbija i čiji se rad finansira iz budžeta Republike Srbije. Tu bi trebalo uvesti kontrolne mehanizme putem kojih bi nadležno ministarstvo moglo da preispita kriterijume na osnovu kojih je visokoškolska institucija utvrdila visinu školarine, a u čitavu proceduru bi trebalo uključiti i studentske organizacije i konferencije, jer studenti najbolje mogu da procene kakvi su uslovi studiranja i kvalitet obrazovanja koji dobijaju za dati iznos školarine.
Zaprepašćen sam jednom činjenicom, da su pojedine nevladine i studentske organizacije tražile od pojedinih visokoškolskih ustanova da im dostave kriterijume za utvrđivanje školarina i način na koji se sredstva od školarina troše, ali nisu uspeli da dobiju traženu informaciju čak ni preko Poverenika za informacije od javnog značaja.
Ovo je alarmantno, jer visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija moraju da obezbede potpunu transparentnost u svom radu, dok se u praksi dešava upravo suprotno. Štaviše, na pojedinim visokoškolskim ustanovama se prihodi od školarina, koji su zakonom definisani kao sopstveni prihodi škole, dele nastavnom i nenastavnom osoblju u vidu autorskih honorara, za koje često ne postoje ni validni kriterijumi za isplatu, a visina autorskih honorara se proglašava za poslovnu tajnu.
Smatram da visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija treba da imaju potpunu autonomiju po pitanjima koja se tiču naučnoistraživačkog rada i stručnog izbora nastavnika i saradnika, izbora studentskih programa i kvaliteta nastave. Ova autonomija, međutim, ne može i ne sme da se odnosi na utvrđivanje školarina i trošenje sopstvenih sredstava.
Samim tim što je Republika Srbija osnivač ovakvih ustanova i što njihovo funkcionisanje finansira iz svog budžeta, ona mora da ima uvid u utvrđivanje školarina. Ovo tim pre što u članu 59. stoji da osnivač, odnosno Republika Srbija, obezbeđuje sredstva visokoškolskoj ustanovi, pa se onda taksativno navodi – za materijalne troškove, tekuće i investiciono održavanje, plate zaposlenih u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, opremu, bibliotečki fond, obavljanje naučno-istraživačkog odnosno umetničkog rada koji je u funkciji podizanja kvaliteta rasprave, naučno i stručno usavršavanje zaposlenih, podsticanje razvoja, nastavno-naučnog i nastavno-umetničkog podmlatka, rad sa darovitim studentima, međunarodnu saradnju, izvore informacija, informacione sisteme, izdavačku delatnost, rad studentskog parlamenta i vannastavnu delatnost studenata, finansiranje opreme, uslova za studiranje studenata sa hendikepom i druge namene.
Ako osnivač obezbeđuje sva ova sredstva visokoškolskim ustanovama, zbog čega su onda školarine tako visoke? Postoji li racionalna kalkulacija kojom to bilo koja visokoškolska ustanova čiji je osnivač Republika Srbija može to da potkrepi?
Svedoci smo da su pojedini studentski programi atraktivniji od drugih, pa su zbog toga i ustanove koje izvode atraktivne studentske programe u stanju da ostvare ogromne sopstvene prihode. Da bi se smanjila izdvajanja iz budžeta, država bi trebalo da budžetskim sredstvima finansira studentske programe koji nisu atraktivni, a za kojima postoji realna tražnja na tržištu rada. Obrnuto, država bi trebalo da prestane da finansira iz budžeta one studentske programe za koje vlada veliko interesovanje, uprkos činjenici da postoji veliki broj svršenih studenata tih studentskih programa koji su dugo godina na evidenciji nezaposlenih lica.
Kompromisno rešenje bi bilo da se sopstveni tzv. prihodi visokoškolskih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija odnosno prihodi od školarina sufinansirajućih studenata uplaćuju u poseban fond za razvoj naučno-istraživačkog rada, pa da se odatle putem konkursa dodeljuju za naučno-istraživačke projekte i za finansiranje manje atraktivnih studentskih programa, u skladu sa potrebama tržišta rada.
Takođe, treba videti mogućnost izmene člana 54. koji se odnosi na izbor organa poslovođenja, a u kome stoji da se organ poslovođenja bira na tri godine, sa mogućnošću jednog ponovnog izbora. Praksa je pokazala da ovo rešenje nije dobro, jer organ poslovođenja samim tim što mu je data mogućnost ponovnog izbora na istu funkciju svoju funkciju zloupotrebljava, u smislu stvaranja uslova za njegov ponovni izbor. Metode su različite, od manipulisanja prilikom izbora ili reizbora nastavnika, angažovanja podobnih nastavnika na fiktivnim projektima koji ostvaruju pravo na uvećanje zarade po osnovu autorskog honorara, to bi bila trgovina uticajem, pa do različitih vrsta pritisaka i mobinga nepodobnih nastavnika.
Član 64. koji se odnosi na uslove za izbor u zvanje nastavnika je takođe nedovoljno precizan i ostavlja prostor za zloupotrebu. U ovom članu su samo okvirno navedeni uslovi za izbor u pojedina nastavnička zvanja, dok se bliži uslovi preciziraju aktom visokoškolske ustanove, u skladu sa preporukama Nacionalnog saveta iz člana 11. stav 1. tačka 13. ovog zakona. Na taj način se omogućava organu poslovođenja i stručnim organima da na konkursu izaberu manje kvalitetne kandidate, pa čak i one koji ne ispunjavaju preporuke Nacionalnog saveta, jer time oni ne čine povredu zakona već jednostavno ne poštuju preporuke Nacionalnog saveta, za šta nisu ni propisane neke posebne sankcije.
Na kraju bih naglasio da Zakon o visokom obrazovanju, donet 2005. godine, od tada su vršene promene tog zakona zaista minorne, u praksi se pokazalo da je zakon u mnogim članovima nedorečen ili sa nedovoljno preciznim formulacijama koje ostavljaju prostora za manipulacije i koruptivne radnje. Zbog toga se zalažem da se ovaj zakon podvrgne u dužem vremenskom periodu sistematskom sudu stručne javnosti, kako bismo za narednu godinu pripremili valjane izmene i dopune koje će biti znatno sadržajnije i obuhvatnije i koje će biti usvojene u redovnoj a ne u hitnoj proceduri. U suprotnom, imaćemo istu ovakvu situaciju i naredne godine i u godinama koje slede, jer na ovaj način mi probleme ne rešavamo sistematski, već ih samo guramo pod tepih do naredne školske godine. Zahvaljujem se.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, koleginice i kolege dosta je rečeno o ovim zakonima. Trudiću se da budem koliko mogu kraći i krenuću od Zakona o pravima pacijenata. Predlog zakona o pravima pacijenata predstavlja u svojoj suštini pokušaj da se problem u ovoj sferi ljudskih prava reši na lokalnom nivou tako što će se u to uključiti i lokalna samouprava. Formiranje saveta za zdravlje i prebacivanje savetnika pacijenata na nivo gradova Ministarstvo zdravlja ovim formira još jednu ovog puta lokalno političko pravno regulatorno telo koje će nadzirati rad lekara. Zakon sugeriše da kršenje prava pacijenata nije sistemski nego personalni problem i da će visoke novčane kazne koje su zaprećene naterati lekare da unapred partnerski odnos sa pacijentima.
Međutim, jasno je da pravo pacijenata na dostupnu, kontinuiranu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu ne krši neodgovorni zdravstveni radnik nego pre svega loše uređen sistem. Do toga je došlo jer se usklađivanje propisa sa propisima EU posle 2002. godine uglavnom svodilo na prepisivanje zakona a da nisu uzete u obzir specifičnosti postojećeg stanja.
Vremenom takvi zakoni doveli su do velikih problema u oblasti zdravstvene zaštite. Kada se pokazalo da Zakon o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine nije primenjiv, tada su izabrani lekari, zaštitnici pacijenata, dopunski rad, komore, akreditacije i ostale novotarije ovog zakona funkcionisale su čestim izmenama i dopunama zakona. Kada i to nije pomoglo, onda je legalizovana njihova selektivna primena, odnosno kršenje zakona. Tako nastalo nepoštovanje zakona na kraju nas je zvanično dovelo do nezavidnog poslednjeg mesta u Evropi po kvalitetu zdravstvenih usluga.
Zdravstveni savet, kao udruženje građana iz redova pacijenata, zajedno sa predstavnicima zdravstvenih ustanova i predstavnicima Fonda za zdravstveno osiguranje u saradnji sa Zaštitnikom pacijenata iz redova pravnika, koji već rade u lokalnoj samoupravi, po predlogu zakona treba da se staraju o pravima pacijenata. Međutim, oni neće unaprediti kvalitet zdravstvenih usluga ako ovaj zakon u većoj meri ne afirmiše, pre svega, partnerski odnos lekara i pacijenata. Vraćanje dostojanstva medicinskoj struci i uspostavljanje novog poverenja i međusobnog uvažavanja zdravstvenih radnika i građana predstavlja važan, veoma važan programski cilj SNS. Zato nećemo dozvoliti da se krivica za kršenje prava pacijenata svaljuje samo na lekare.
Naime, sam naslov ovog zakona, zatim i veliki broj kaznenih odredbi sa visokim novčanim iznosima, zdravstvenu službu predstavljaju kao potencijalnu društvenu opasnost. Da bi se taj utisak izbegao potrebno je u ovom zakonu uravnotežiti, za šta se i vi zalažete, prava pacijenata sa njihovim obavezama i naglasiti potrebu razvijanja partnerskih odnosa sa zdravstvenim radnicima.
Lekari već trpe preveliki pritisak u javnosti, jer su bezrazložno izvedeni na stub srama kao najkorumpiraniji službenici. Međutim, za korupciju kao i kršenje prava pacijenata nisu najodgovorniji zdravstveni radnici, nego loše uređen sistem.
U obrazloženju predloga zakona, na primer, stoji da donošenje zakona o pravima pacijenata treba da, citiram, "usaglasi postojeće propise koji na direktan ili indirektan način uređuju oblast prava pacijenata." Kako će se usklađivati odredbe već postojećih zakona sa pravima pacijenata u ovom predlogu zakona kada se vrlo često postojeći zakoni ili ne primenjuju u praksi, ili su sami po sebi uzrok kršenja prava pacijenata.
Primera radi, kako ćemo obezbediti pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, ako pacijenti kod privatnika plaćaju usluge koje su već pokrivene zdravstvenim osiguranjem, i to plaćaju lekara koji iste te usluge pruža i u državnim ustanovama. Na neki način, kroz lošu organizaciju rada u državnim zdravstvenim ustanovama, pacijenti su prinuđeni da te usluge ponovo plate. Tako u eri bele kuge, na primer, kod nas, kontrola trudnoće postaje dodatni trošak, a u eri povećanja broja obolelih od karcinoma grlića materice, papa test postaje pouzdani privatni biznis. To se ne može promeniti zakonom o pravima pacijenata, a još manje olako dati obećanjima. Potrebna je korenita promena zdravstvene politike i čitavog seta zdravstvenih zakona, a zatim i povratak na običaj njihovog poštovanja.
Kako pacijentima može da pomogne deklarativno pravo preventivne mere bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti u ovako uređenom dopunskom radu? Sada i vrapci na grani znaju da dopunski rad, pod znacima navoda, državnih lekara u privatnoj praksi, klasičan primer sukoba interesa, čak i kada je legalan. Međutim, uglavnom je nelegalan, jer retko je koji lekar skratio radno vreme u državnoj ustanovi da bi mogao da radi privatno, a kako je predviđeno zakonom.
Izveštaji lekara koji ovako rade izdaju se sa potpisom penzionera na čije ime je ambulanta registrovana. Neki od tih penzionera su već toliko stari da im se diplome licenciraju na stručnim sastancima na kojima nisu u stanju da prisustvuju. Sve je organizovano pod patronatom vlasnika privatnih poliklinika koji jedini imaju koristi. Pitanje je samo – kakva bi uloga trebala da bude u svemu tome Ministarstva zdravlja, zdravstvenih inspektora, lekarske komore, koji bi naravno trebalo da štite ovaj zakon i da obezbede njegovu primenu?
Sam po sebi Predlog zakona o zaštiti pacijenata bez pratećeg seta zakona koji bi suštinski korigovali zdravstvenu politiku Srbije, pacijenti će i dalje prepustiti zakonu tržišta. Ako želimo da se po kvalitetu zdravstvene zaštite pomerimo sa nezavidnog zadnjeg mesta u Evropi, moraćemo ozbiljnije i opsežnije da se pozabavimo zakonskom regulativom u ovoj oblasti.
Prvi korak na putu ozdravljenja srpskog zdravstva bila bi temeljna revizija svih dokumenata vezanih za definisanje i sprovođenje zdravstvene politike Srbije iz 2002. godine. Politike koja je, između ostalog, doživela krah iz zbog potpune improvizacije na dnevnoj političkoj bazi, preovlađivanje stranačkih umesto nacionalnih interesa. Pojedini direktori zdravstvenih ustanova su postavljani i zaštićeni, a da mnogi od njih nisu imali nikakav koncept razvoja, ni elementarno poznavanje ustanove kojom treba da rukovode, a i dalje su na tom mestu. Zar nije jasno da oni koji su bili deo problema, ne mogu biti deo rešenja. Mnogi su se upustili u brojne nezakonite radnje i kriminal koji mora biti istražen isto onako revnosno i brzo kao što je istraženo uzimanje mita od 50 evra od strane jednog doktora.
Danas su hitno potrebni novi zakoni, novi ljudi u ovoj oblasti, a ne dorada postojećih. Kada donesemo zakone koji neće obmanjivati pacijente, kao na primer da imaju svog sopstvenog lekara koga sami biraju tzv. izabranog lekara, a u stvari samo se ograničava pravo na drugo stručno mišljenje ili da će imati pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu dok u praksi imaju besplatno samo pregled kod lekara opšte prakse. Dakle, kada se oslobodimo ovakve štednje, pod znacima navoda, koja je došla iz nekih drugih sistema gde je situacija sasvim drugačija u odnosu na našu, tek ćemo onda našim pacijentima moći da obezbedimo prava koja se pominju u ovom zakonu.
Partnerski odnos i uzajamno poverenje između lekara i pacijenata treba da predstavlja njegov najvažniji segment. Međutim, zakon će doprinositi tom partnerstvu jedino ako se i ostali zakoni u zdravstvu promene, a u skladu sa pravima pacijenata koji su ovde navedena i do kojih nam je, naravno, svima stalo. Zbog toga očekujemo što pre novi zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, a za koje se SNS zalaže i čijoj će izradi dati puni doprinos.
Osvrnuo bih se na Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, uz nekoliko sugestija. Najpre da kažem da Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama predstavlja značajni, dugo očekivani i hrabar korak u zakonodavnom rešavanju problema lica sa mentalnim smetnjama. Obzirom da je većina mera vezana za lica sa mentalnim smetnjama do sada funkcionisala šarenoliko, najvećim delom regulisana je ukazima i uredbama iz 1995. godine.
Problem prisilne hospitalizacije lica sa mentalnim smetnjama je ujedno veliki pravni i etički problem u delu potrebe da se zaštite prava lica sa mentalnim smetnjama, a ujedno da se obezbedi zaštita socijalne i materijalne okoline koja mogu biti bitno kompromitovane i ugrožene u pomenutom kontekstu.
Moja sugestija se odnosi na član 22. koji reguliše pokretanje postupka za zadržavanje lica sa mentalnim smetnjama, gde se kaže, citiram, "postupak za zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama mogu pokrenuti članovi njegove uže porodice, organ starateljstva, poslodavac i zdravstveni radnici obaveštavanjem MUP i hitne medicinske pomoći o ugrožavajućem ponašanju takvog lica". Obzirom da lica sa mentalnim smetnjama često nisu u radnom odnosu, nemaju ili imaju fragmentisane ili mentalno poremećene porodice bez pravog uvida u njihovo zdravstveno stanje, da su staraoci često neodgovorni ili odsutni u tom trenutku, a zajednica trpi posledice maladaptivnog ponašanja osobe sa mentalnim smetnjama, smatram da bi trebalo proširiti član 22. ili naći neki modus da, osim navedenih, postupak za zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama mogu pokrenuti članovi njegove uže porodice, organ starateljstva, poslodavac, zdravstveni radnici, kao i da se mogu dodati predstavnici mesne zajednice ili skupštine stanara gde lice živi obaveštavanjem MUP i hitne medicinske pomoći o ugrožavajućem ponašanju takvog lica.
To je moja sugestija. Mi ćemo, svakako, u danu za glasanje, odnosno poslanička grupa SNS, podržati oba zakona uz par amandmana koje smo podneli. Nadam se da ćete ih prihvatiti. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministar, trudiću se da budem što kraći i istaknem samo ono što je najbitnije za ova dva seta zakona, zbog čega će i SNS podržati ove izmene i dopune zakona.
U izmeni i dopuni Zakona o zdravstvenom osiguranju, ono što je bitno i ono što je ministarka izdvojila, a mi se slažemo sa tim, to je da se povećava broj lica koja stiču pravo osiguranika i to onih koji su izloženi većem riziku oboljevanja, a do sada nisu bili obuhvaćeni zdravstvenim osiguranjem.
Ovim zakonom biće obuhvaćen najširi sloj stanovništva, biće u sistemu obaveznog zdravstvenog osiguranja, što je i princip savremenog sistema zdravstvene zaštite.
Pored toga, skraćeni su rokovi kojima je Republički fond za zdravstveno osiguranje dužan da donese odluku o stavljanju leka u promet ili skidanja leka sa liste, u zavisnosti od toga da li se generički lek nalazi na listi lekova ili ne.
Podržavamo proceduru obrazovanja centralne komisije za lekove, kao i imenovanje članova komisije što će umnogome doprineti profesionalizaciji poslova koji se obavljaju u Republičkom fondu zdravstveno osiguranje.
Finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije za podršku ovog seta zakona, planiraće se u skladu sa mogućnostima raspoloživih sredstava predviđenih planom Republičkog fonda.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, svakako će se uspostaviti zdravstveni sistem koji je finansijski održiv i zasnovan na racionalnijom upotrebom sredstava javne potrošnje i ne može se posmatrati odvojeno od zakona o zdravstvenom osiguranju.
Najveći doprinos ovog zakona je pravni osnov za sprovođenje centralizovanih javnih nabavki, za potrebe zdravstvenih ustanova iz plana mreže koje donosi Vlada. Samo osnivanje uprave za centralizovane javne nabavke za potrebe zdravstvenih ustanova, nesumnjivo će doprineti smanjenju mogućnosti korupcije prilikom javnih nabavki, što je bio i deo predizbornog programa SNS.
Izmene i dopune zakona omogućiće ugroženim kategorijama građana zdravstvenu zaštitu i sredstva javne potrošnje, a poslovanje zdravstvenih ustanova će biti sa povećanom odgovornošću i disciplinom trošenja javnih sredstava. Ovim zakonom se bliže uređuje način i postupak donošenja kadrovskog plana zdravstvenih ustanova kao osnov za finansiranje plata zaposlenih i dodataka na platu iz javnih sredstava. Predviđena ušteda od 20 do 40% ovim merama zakona, olakšaće funkcionisanje zdravstvenog sistema u celini.
Ovo je prvi korak koji bi trebalo da bude shvaćen kao početak daljih promena u sistemu zdravstva, a donošenje zakona po hitnom postupku podržavamo jer je zaista bio potreban Srbiji.
U vremenu koje je pred nama, voleo bih u mesecima koji dolaze, očekujemo da će doći do kompletne izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, za šta je Srpska napredna stranka spremna da svoj puni doprinos.
Još jednom ću ponoviti da ćemo u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, poštovane koleginice i kolege, danas je na dnevnom redu Skupštine Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima. Najpre bih podsetio da Agencija za lekove i medicinska sredstva je odgovorna da se narodu Srbije obezbede efikasni, bezbedni i kvalitetni lekovi po ceni koju naš zdravstveni sistem može da podnese. Zbog toga je veoma bitno i potrebno da u Agenciji za lekove i medicinska sredstva rade visoko profilisani kadrovi sa puno iskustva koji dobro poznaju lekove, rad u industriji i regulatorne zahteve po kojima se lekovi i medicinska sredstva registruju.

Usvajanjem izmena i dopuna Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima smanjiće se tarife koje plaćaju učesnici na tržištu lekova i stvoriće se povoljniji uslovi za poslovanje svih privrednih subjekata u ovoj delatnosti.

Bitno je da sprovođenje ovog zakona ne zahteva obezbeđivanje dodatnih sredstava u budžetu Republike Srbije i u članu 1. je predloženo da se ukine obaveza plaćanja naknade Agenciji za izdavanje uverenja za potrebe izvoza lekova i medicinskih sredstava.

Ovom prilikom bih upozorio na nekoliko stavki o kojima treba voditi računa. Najpre, moj prethodnik, kolega Poskurica je govorio o tome, ne dostaje pravilnik o tzv. bioekvivalentnim ispitivanjima, a naše tržište je preplavljeno sve više generičkim lekovima. Sve zemlje u okruženju, kao i zemlje EU, imaju jasno definisan pravilnik kako se sprovode ispitivanja i koja ispitivanja treba da se sprovedu u cilju registracije jednog generičkog leka.

Zatim, pravilnik o kliničkim ispitivanjima je nepotpun i ne odgovara relevantnim pravilnicima EU, nema jasno definisanih tačaka koje se odnose na ispitivanje na starima, deci i posebnim populacionim grupama.

Potrebno je objasniti neusklađenost između aktuelnog Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima i Pravilnika o varijacijama, a razlog je što se taj pravilnik u praksi ne može primeniti.

U svakom slučaju, trebalo bi podići rad Agencije na viši nivo, jer je zdravlje stanovništva na ovaj način zaista ugroženo zbog registracije lekova koji nisu dovoljno ispitani, ali pod pritiskom farmaceutskih kompanija bivaju registrovani. Na taj način se otvara put, ne samo za stavljanje ovih lekova u promet u Srbiji, već i za njihovo uvrstavanje na liste koje plaća osiguranik.

Osim izostanka ili sumnje u izostanak pojedinih lekova, naročito generičkih, kao i lekova biološkog porekla, postoji opasnost da lečenje ovakvim lekovima izazove nesagledive neželjene reakcije koje se ne mogu prepoznati, a koje se dalje mogu lečiti. Poznata je afera o uvozu vakcina, citostatika, imunoglobina itd.

U tom smislu, trebalo bi obezbediti kontrolu nad Agencijom, da jedan čovek, makar i ministar bio, ne odlučuje sam i uvek po preporuci Svetske zdravstvene organizacije. Poznat je primer ministarke zdravlja Poljske, koja se usprotivila pritisku Svetske zdravstvene organizacije i nije pribavila sumnjive vakcine.

Napomenuo bih da je Ministarstvo zdravlja donelo program i odredilo zdravstvene ustanove u kojima se zavisnicima od opojnih droga, najčešće heroin- zavisnici, odvikavaju od opijata uz pomoć metadona, tzv. metadonski program. Problem je što zavisnici u toku metadonskog programa odu na izdržavanje zatvorske kazne i ne budu u situaciji da nastave program odvikavanja. Zatvorski deo zdravstvene zaštite je u ingerenciji Ministarstva pravde i nije moguća nabavka opijata za nastavak programa, jer po zakonu zatvorske jedinice nisu referentne ustanove za nabavku opijata. Potrebno je zakonom definisati ko može da vrši promet i nabavku opojnih sredstava. Na taj način će se omogućiti sprovođenje terapije kod zavisnika na odsluženju zatvorske kazne.

Smatram da bi rad Agencije bio uspešniji i treba imati u vidu da se sam izbor direktora Agencije treba sprovoditi transparentno konkursom, kroz adekvatnu sistematizaciju radnih mesta, odgovarajući statut Agencije, norma i standardizacija rada, obezbeđenje kvaliteta rada, poboljšanje međuljudskih odnosa i, ono što je jako bitno, da članovi Komisije za lekove i Komisije za klinička ispitivanja ne bi trebali da budu u sukobu interesa.

Na kraju, SNS podržava ove izmene i dopune zakona i u danu za glasanje će podržati ove promene zakona. Zahvaljujem.