Odustajem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Prekršili ste član 106, objasniću i zašto, koji kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda.
Međutim, vi ste se pozvali na član 76. Ustava Republike Srbije dozvolivši prethodnom govorniku da iznese masu neistina i optužbi na račun vladajuće stranke i na institucije Republike Srbije, jer član 76. Ustava na koji ste se vi pozvali kaže da se pripadnicima nacionalnih manjina jamči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, zabranjena je bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini itd.
Mislim da nikakvo pravo niste imali da dozvolite gospodinu, odnosno govorniku pre toga da iznese svoj politički stav, koji se ne može nazvati političkim stavom, nego masom neistina koje je izneo u svom govoru. Mislim da ste prekršili Poslovnik, odnosno član 106. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala.

Hvala lepo gospodine predsedavajući.
Govorimo o dve vrste pacijenata, o pacijentima koji nemaju nikakvo osiguranje i pacijenti koji imaju osiguranje ali nisu plaćeni doprinosi. To moramo da razlučimo. To smo govorili i u planumu. Ovaj zakon, kao što je malopre rekao gospodin Stefanović, govori samo o pacijentima, bez obzira što su to trudnice, deca ili porodilje, koji imaju zdravstvenu knjižicu ali za njih nije plaćen doprinos. To reguliše ovaj zakon na način na koji reguliše, humano i dobro.
Kasnije ćemo videti kako ćemo to sprovesti u delo. U svakom slučaju, pozitivno.
Imamo drugi deo, a tu su pacijenti koji su apsolutno neosigurana lica, koja takođe dolaze u zdravstvenu ustanovu i traže zdravstvenu pomoć i u prošloj godini je za ta lica bilo obezbeđeno 620 miliona dinara za njihovo lečenje iz Republičkog fonda zdravstvenog sistema.
Ta sredstva, baš iz razgovora, će biti rebalansom budžeta povećana da bismo mogli da pokrijemo i ovaj deo pacijenata o kojima sada govorimo. Potpuno je nepotrebno da sada diskutujemo o finansijskom delu jer se ovde radi o humanom zakonu i brizi o pacijentima, a ne o finansijama, jer finansije će biti obezbeđene iz republičkog budžeta na ovaj ili onaj način.
Ovo što je malopre kolega Milisavljević spomenuo dva leka koji se povlače iz upotrebe, mislim da nije mesto da ovde o tome diskutujemo, da ne unosimo paniku. To želim da kažem zbog građana i trudnica koje taj lek koriste. To su dva leka koja smo do skoro koristili. Jedan se i može i dalje koristiti u infuzionom obliku u roku od 48 sati ukoliko preti prevremeni porođaj ili spontani pobačaj. On se samo povlači iz upotrebe u oralnoj upotrebi dugotrajnoj i sada na osnovu ispitivanja se došlo do zaključka da može da izazove probleme na kardiovaskularnom sistemu ploda. Mislim da ovo nije mesto da o tome razgovaramo, pogotovo ne bi trebalo takve primere iznositi jer može da unese paniku među naše pacijente. Hvala lepo.

Hvala.
Mislim da je ovaj amandman dat iz jednog nepoznavanja zakona i da je sasvim u redu što ga je Odbor odbio.
Koleginice, i sada porodiljsko odsustvo traje tri meseca, a onaj ostatak od devet meseci predstavlja negu deteta, na koje najčešće žena koja se porodi i ima pravo i dobije pravo na to da bi negovala dete. Znači, i samo porodiljsko odsustvo je i zakonski do sada regulisano na tri meseca.
Prema tome, u ovom slučaju je potpuno opravdan Predlog zakona koji je gospodin Stefanović dao, da posle smrti deteta porodiljsko odsustvo traje tri meseca, onoliko koliko je i drugim zakonom regulisano. Jer, s obzirom da je, nažalost, dete egzitiralo iz ovih ili onih razloga, nema potrebe za negom, tako da je sasvim u redu da ovaj amandman bude odbijen, tj. da ne bude prihvaćen. Hvala lepo.

Samo sam kratko hteo. Mislim da ovo nije predmet ovog zakona i da ne bi trebalo da sada o tome polemišemo. Možda će biti regulisano u opštem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, tako da ovo sada nije predmet ovog zakona i da ne bi trebalo više oko toga polemisati.

Zahvaljujem.
Imam utisak da su gospoda iz bivše stranke malo okrenuli ćurak na drugu priču. Malo pre ste pričali jednu priču, sad pričate drugu priču. Verovatno ste shvatili da ste pogrešili u svom izlaganju pre jedno pola sata. Sad, to što pokušavate da operete kao svoju istoriju, to je već druga priča.
Međutim, radi se o jednoj drugoj stvari. Ono na šta su već moje kolege ukazivale, nije stvar samo u zaustavljanju saobraćaja. Ono što je osnova cele stvari, nije saobraćaj zaustavljen, nije tako strašno, jeste, ali nije toliko opasno ako se saobraćaj samo zaustavi. Ali, krađa nekoliko desetina metara, samo nekoliko desetina metara, oni su krali i na stotine metara železničke pruge, dovodi u opasnost da imamo pogibiju velikog broja ljudi. Ako se ukrade rampa, kao što se dešavalo da se na putu između Vršca i Beograda ukrade rampa svakih nekoliko dana, pa se dešavalo da voz po 200 metara gura automobil koji prevozi prugu ili, ako se ukrade železnički most i rastavi se, kao što se dešavalo, u tome je poenta celog ovog dela i celog ovog zakona.
Normalno je da ga treba pooštriti i normalno je da treba pooštriti Krivični zakonik u tom delu, da takvi ljudi treba da odgovaraju za umišljaj, odnosno za ubistvo, jer to je već ubistvo velikog broja ljudi. Tu treba da pojačamo još više svoju zakonsku regulativu.
Zašto to niste na početku govorili, gospodine Mikoviću? Sad ste malo obrnuli ćurak, pa sada govorite o nečemu što ste do malo pre branili.

Namerno sam se obratio gospodinu Mikoviću. Zna on vrlo dobro zašto.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo, ja mislim da i nije neka velika šteta što su gospoda iz Demokratske stranke izašli iz sale, jer očigledno nisu više imali šta značajno i da kažu.
Hteo sam da se osvrnem samo na par stvari, s obzirom da nam je i vreme već isteklo, a to je ovde u više navrata napomenuto. Naime, zagarantovano je ustavno pravo na zdravstvenu zaštitu i to je zakonski regulisano. Ovo više govorim zbog građana Srbije, ne zbog poslanika koji to sve u svakom slučaju znaju. Naime, o čemu se radi?
Zakonodavac je tačno dao i u Ustavu, znači, ustavotvorac i zakonodavac, dali su pravo na zdravstvenu zaštitu svima. Međutim, niti su mogli niti su se bavili time ko finansira i na koji način se finansira ta zdravstvena zaštita. To se reguliše drugim aktima. Potpuno je besmisleno stalno pozivanje da mi ovaj zakon već imamo i da je ovaj zakon koji je gospodin Stefanović nama predočio suvišan. On je sve samo nije suvišan. Vrlo je dobar i vrlo je plemenit.
Ako uzmemo jedan primer, opet zbog građana Srbije, mada je on to više puta ponovio i objašnjavao, ali ne mogu da verujem da poslanici određene poslaničke grupe nisu bili u stanju i nisu želeli da to shvate, ako pacijent iks-ipsilon, bilo da je dete, trudnica ili porodilja, dođe u ordinaciju, on želi da ostvari svoje pravo na lečenje. Knjižica koju poseduje mu daje to pravo. Međutim, do sada, ukoliko nisu plaćeni doprinosi ili nije plaćen porez kod poljoprivrednika, oni to pravo nisu imali. To je suština i to je ono što je gospodin Stefanović stalno objašnjavao. Mi smo to upravo ovim plemenitim zakonom promenili, a to je da lekar više ne bude u dilemi šta da radi – da li da krši zakon, s jedne strane, i ipak primi tog pacijenta, ili da ga vrati, što je krajnje neprofesionalno i nehumano, pre svega. Upravo ovaj zakon je to regulisao.
Znači, ne obraćamo pažnju na to da li poseduje markicu ili ne, da li su uplaćeni doprinosi ili nisu uplaćeni, to je predmet drugih institucija. U ovom slučaju, fragilna grupa kao što su deca, porodilje i trudnice, biće pregledani i biće im ukazana zdravstvena zaštita, odnosno pomoć. To je ono što je osnovno u ovom zakonu.
Hoću da kažem da je retko koji zakon u ovom parlamentu bio toliko dobar, odnosno toliko plemenit, koliko je plemenit ovaj zakon koji je gospodin Stefanović dao. Ja bih se javno, u ime dece, porodilja, trudnica, na kraju, ja sam i profesionalac, i u ime svih pedijatara i ginekologa Srbije, zahvalio na ovom zakonu koji je donesen. Jer, kažem, skoro u parlamentu nije bio toliko plemenit zakon kao što je ovaj. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Dame i gospodo, uz dužno poštovanje, gospodine ministre, pridružio bih se opasci gospođe Plavšić, koja je apelovala na vas da malo aktivnije učestvujete u onome što poslanici govore i da pokažete malo više pažnje.
U svom izlaganju ću se osvrnuti samo na Konvenciju o zaštiti dece u saradnji u oblasti međunarodnog usvajanja, jer smatram da je u ovom setu to jedno od najvažnijih pitanja, pored druge konvencije o kojoj ćemo glasati.
Naime, međunarodno usvajanje dece u drugoj polovini prošlog veka počelo je da se razvija kao pravna institucija. Sedamdesetih godina broj ovakvih usvajanja je dramatično porastao, a početkom osamdesetih postalo je očigledno da međunarodno usvajanje prati niz složenih pravnih ljudskih problema i da nedostatak domaćih i međunarodnih pravnih instrumenata ukazuje na potrebu za višeaspektnim pristupom.
Iz tih razloga, kao što je ovde više puta ponovljeno, 29. maja 1993. godine, pod okriljem Haške konferencije međunarodnog privatnog prava, usvojena je Konvenciji o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvajanja. Godine 1989. dodat je poseban značaj odredbama člana 21, precizirajući široku formulaciju iz Konvencije o pravima deteta u odnosu na mere zaštite i pravila postupka, kojom se obavezuju, uz neprikosnovenu obavezu države porekla i države prijema, da poštuju prava deteta, uvažavaju principe najboljih interesa deteta, da imaju svoje kulturne osobenosti, što se ispoljava u porodičnom životu i relevantnom domaćem pravu.
Uvođenjem jasnih procedura Konvencija prepoznaje i priznaje prevashodni značaj odrastanja deteta u porodičnoj sredini, kao uslov za njegov srećan i zdrav razvoj, kao i zabranom sticanja finansijske dobiti.
Zamolio sam vas, gospodine ministre, da pratite ono što poslanici govore.
Konvencija uspostavlja sistem saradnje između organa u državama porekla deteta i države prijema deteta, što svodi na najmanju moguću meru rizik od zloupotreba u procesu međunarodnog usvajanja. Do sada se zbrinjavanje dece bez roditeljskog staranja u Republici Srbiji postiže smeštajem u drugu porodicu koja može biti srodnička ili hraniteljska, zatim usvajanjem ili smeštajem u ustanovu socijalne zaštite. U Srbiji je trenutno u hraniteljskim porodicama ili institucijama smešteno oko 4.000 dece, što je ogroman broj. Sa humanog stanovišta, smeštaj dece u ustanovu socijalne zaštite je krajnja mera zbrinjavanja. Neophodno je voditi intenzivnu kampanju za povećanje broja hraniteljskih porodica i poboljšanje njihove strukture. Takođe, potrebna je i veća popularizacija usvajanja dece bez roditeljskog staranja, kao i spremnost za usvajanje dece sa smetnjama u razvoju, hendikepom i dece romske nacionalnosti.
Do sada, spremnost građana Srbije za usvajanje dece iz drugih država bilo je minimalno. Podatak koji je inače ovde iznesen, to je da od 2006. do 2010. godine je ukupno usvojeno 47 dece. U obrnutom slučaju, kada strani državljani žele da usvoje dete iz Republike Srbije, mora se poštovati određena procedura koja je regulisana članom 103. Porodičnog zakona koji kaže, ja ću ga citirati, mada mislim da ga je i naša poslanica takođe citirala: „Strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom da se ne mogu naći usvojioci među domaćim državljanima i da se ministar nadležan za porodičnu zaštiti saglasi sa usvajanjem.“. To je inače član 103. stav 1. – „Inače smatraće se da se usvojitelji ne mogu naći među domaćim državljanima ako je prošlo više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvajanja.“, što predstavlja član 103. stav 2. Ovo sam pročitao upravo zbog građana Srbije, da bi bili upoznati sa problematikom.
Ovim zakonom, međutim, ustanovljen je izuzetak u odnosu na predviđeno pravilo, u smisli da ministar nadležan za porodičnu zaštitu, ako postoje naročito opravdani razlozi, i pre isteka ovog roka može dozvoliti usvajanje stranom državljaninu, što je regulisano članom 103. stav 3.
Ratifikacijom konvencije o usvajanju usaglasiće se zakonska regulativa Republike Srbije i država potpisnica konvencije, odnosno obezbediće se uslovi za primenu standarda najboljih interesa deteta i svođenje na najveću moguću meru rizika od zloupotrebe u procesu međunarodnog usvajanja, kao što su otmica, prodaja, trgovina dece i ekonomsko iskorišćavanje. Do sada je konvenciju ratifikovalo 79 država, među kojima su sve države iz našeg okruženja, većina država EU, zatim Kina, Ruska Federacija i SAD.
Na kraju napominjem da su svi zakonski članovi ove konvencije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, u delu koji se odnosi na pravo deteta, na uživanje ljudskih prava, primerenost svom uzrastu i duševnoj zrelosti, kao i u članu 64. koji propisuje da se prava deteta uređuju zakonom i garantuju detetu niz
pojedinačnih prava, kao što su pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo, pravo da očuva svoj identitet, zaštitu od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja i zloupotrebljavanja.
Članom 64. stav 5. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se prava deteta i njihova zaštita uređuju zakonom. Član 65. našeg Ustava propisuje i posebnu zaštitu porodice, majke samohranog roditelja i u tom smislu garantuje se posebna zaštita dece o kojoj se ne staraju roditelji i dece koja su ometena u psihičkom i fizičkom razvoju, kao i zaštita dece od dečijeg rada, to je zabrana rada deci ispod 15 godina starosti, zabrana rada na poslovima koji su štetni za moral dece i njihovo zdravlje.
Kontrolu ispunjenosti zakonskih uslova, kako naših, tako i iz Konvencije, za međudržavno usvajanje konkretnog deteta vrši ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, koje na osnovu mišljenja tima stručnog ministarstva daje ministru nadležnom za porodičnu zaštitu dozvolu za usvajanje deteta od strane stranih državljana.
Ne treba da napomenem da će poslanička grupa SNS ovaj civilizacijski doprinos u svakom slučaju izglasati. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Hteo bih u vezi ovog amandmana da skrenem pažnju gospođi ministar još na jedan detalj. Ovo je lepo zamišljeno i lepo zvuči, prijatno je i pročitati. Međutim, ima masa stvari, jedan deo je izneo gospodin Aligrudić.
Međutim, ima još jedan problem koji se javlja, govorite o ravnopravnosti pacijenata. Pacijenti nisu ravnopravni ako žive u različitim delovima Srbije, tj. oni koji žive u mestu sedišta kliničkih centara su u svakom slučaju privilegovani u odnosu na pacijente koji žive u drugim delovima. Jel, pacijenti koji žive u delovima Srbije, odnosno u gradovima koji nemaju svoj klinički centar, da bi ostvarili neku kvalitetniju zdravstvenu uslugu ili da bi možda otišli do tercijalnog nivoa, moraju da prođu komisiju koja se nalazi u tim gradovima.
Vrlo često su te komisije nepremostive. Jednostavno, pacijenti ne mogu da prođu, jel u najvećem broju slučajeva, to su komisije koje su u sedištu filijale fonda, obično su to ljudi koji su van prakse. Ljudi koji su vrlo malo, ili uopšte nisu boravili u praksi, nisu se bavili pacijentima i vrlo često nemaju razumevanja za potrebe pacijenata. Razmišljaju samo o ekonomskoj strani, o tome da li će se taj dinar koji se skuplja u lokalnoj samoupravi itd. potrošiti, i vrlo često onemogućavaju pacijente da ostvare zdravstvenu zaštitu u okviru nekih drugih kliničkih centara, samo iz tih materijalnih razloga.
Tako da bi i u tom delu, trebalo nešto uraditi. Možda kasnije nekim podzakonskim aktom, da bi dostupnost pacijenata bila i zdravstvena zaštita u okviru većih kliničkih centara i tercijalnoj ustanovi. Dešava se, što je i kod nas, da mi damo uput, nismo u mogućnosti, recimo ja radim u sekundarnoj zdravstvenoj ustanovi, međutim, komisija je jednostavno to odbija.
Mi konstatujemo da ne možemo da pružimo zdravstvenu uslugu, a komisija i ćate u fondu, ako tako mogu da kažem, odbiju da pacijent ode na tercijalnu ustanovi. Mora se nešto i u tom pravcu uraditi. Ima još jedna stvar, koja stoji, rekao bih ako imam vremena. Koliko još vremena imam, dva minuta?

Da, iskoristiću jedan deo poslaničke grupe i kasnije ću se javiti još za neke amandmane.
Imamo još prisutnu korupciju u ovom slučaju. To je ona čuvena lista čekanja koju nismo ukinuli, nismo je suzili, a znamo da su i u tom slučaju pacijenti neravnopravni jer oni koji su u mogućnosti da plate brže dolaze na red, brže ostvaruju zdravstvenu uslugu, ili čak i u privatnim ordinacijama gde rade isti lekari koji rade i u državnoj službi. Prema tome, i na taj način pacijenti su diskriminisani.
Ponovo i više puta sam apelovao i sada apelujem na vas, ukinite na kraju dvojnost u radu, jer je to osnova korupcije. Ljudi, odnosno lekari koji rade i zdravstveni radnici koji rade u državnim ustanovama ne bi trebalo da ostvaruju i da rade u privatnim ordinacijama jer je to leglo korupcije. Hvala vam.

Zahvaljujem.
To što je odbijen ovaj amandman mogu da prihvatim. Međutim, skrećem pažnju gospođi ministar, kasnije, kad se ovaj zakon bude čitao, da je malo ostalo nejasno i mislim da je trebalo obratiti pažnju. Kolega je malo pre pročitao, pa sam ja razmišljao da li da se javim. Pazite kako može da se tumači – u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, itd. O čijim se finansijskim mogućnostima radi? To ste trebali da napišete. Jer, možemo da shvatimo kao da se radi o finansijskim mogućnostima pacijenta, a ne finansijske mogućnosti zdravstvenog sistema.
S obzirom da je ovo zakon, mislim da je to moralo da bude preciznije, jer može da dovede do nedoumice o čijim finansijskim mogućnostima se radi. Shvatam ja iz ovoga da se radi o finansijskim mogućnostima zdravstvenog sistema, ali može da se razume kao da se radi o finansijskim mogućnostima obolelog ili pacijenta. Znači, trebalo je tu dodati zapetu i reći – finansijske mogućnosti zdravstvenog sistema ili okolnosti u kojima se pacijent nalazi. Hvala.

Mislim da gospođa Plavšić ili nije mene razumela ili nije razumela član. Pazite, u prvom stavu ovog člana se kaže – pacijent ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u granicama materijalnih mogućnosti. Sledeći član više ne govori o tome, nego se kaže – u postupku ostvarivanja, znači, nismo više pravo nego ostvarivanje, zdravstvene zaštite u odnosu na materijalne mogućnosti. To su dve različite stvari. Jedno je pravo a drugo je ostvarivanje.
Prema tome, tu je trebalo naglasiti da li se radi o finansijskim mogućnostima u odnosu na zdravstveni sistem ili o finansijskim mogućnostima pacijenta. Ja mislim da sam bolje razumeo ovaj član od vas i mislim da nije dovoljno jasan i da može da bude i zloupotrebljen. Hvala.

Nisam odustao. Hvala lepo.
Hteo sam o jednoj stvari, gospođa ili gospođica, ja se izvinjavam, Batić je govorila o kvalitetu. Dosta toga što je rekla je tačno.
Međutim, jedna stvar se zaboravlja, treba odvojiti kvalitet rada naših lekara, koji mislim da rade maksimalno dobro u okviru datih mogućnosti, odnosno, razdvojiti šta čini taj kvalitet. Ne možete sa deset prstiju više, u drugoj deceniji 21. veka vi osim deset prstiju morate da imate i određenu opremu, a o tome se izgleda mnogo malo vodi računa. Znači, da bi smo pružili jedan pravi kvalitet, mora da se zanovi oprema i da se osavremeni oprema, to je nešto što mora da se uradi i to stoji. Drugo, ponukan sam onim, rekli ste o nekoj pozitivnoj oceni zdravstvenog sistema i gospodin Mihajlov je rekao da se živi bolje. Pa, ne bi se složio sa tim, ako smo juče čuli podatak da je zdravstveni sistem Srbije na poslednjem mestu u Evropi. To je strašno, to je poražavajuće. Moram da priznam, ja radim mnogo godina, ali nisam znao za taj podatak. Juče ste i vi učestvovali u toj emisiji u kojoj je rečeno, ne u EU nego u Evropi. Zar je moguće da je naš zdravstveni sistem toliko urušen za ove godine, da smo mi na poslednjem mestu? U tom slučaju, ako je tako, ovo što je malo pre govorio kolega Čikiriz, mi radimo stihijno.
Po kom principu, gospođo ministar, bez uvrede, donosite zakone? Da li ste pravili prioritet donošenja zakona? Ovo je krov, ovo je nešto što treba kasnije, pardon, ne krov, nego ovo je možda neka sredina donošenja zakona o pravima pacijenata, ali prvo valjda treba da donesemo zakon o zdravstvenoj zaštiti. To je prva stvar koju treba da donesemo, pa tek onda da počnemo da donosimo leks specijalise ili ne znam ni ja šta drugo. Po kom principu, nemojte stihijno, po kom principu stavljate prioritete zakona koji će se doneti?
Znači, to je nešto o čemu mora da se vodi računa. Molio bih vas da taj komentar, taj podatak koji je čula Srbija, prokomentarišete. Da li je moguće da je naše zdravstvo poslednje u Evropi? Hvala lepo.

Hvala lepo.
Prvo, hteo sam da kažete da popravljamo zakone, gospođo ministre. Pitam vas, to sam vas pitao i na odboru – zašto ne ukinemo zakone koji su evidentno koruptivni u zdravstvu? Zašto uporno izbegavate da odsečete ono što je bolesno u našem zdravstvu, a to je dodatni rad? Taj dodatni rad proizvodi korupciju, apsolutno proizvodi korupciju. Nećete to da stavite na dnevni red i da o tome diskutujete i da razgovarate. Vrlo dobro znate kako to izgleda, kako izgleda kad pacijent dođe kod nekog vrhunskog stručnjaka ili profesora.
Problem je u Beogradu i u Novom Sadu, nije problem u Vršcu, nije problem u Čačku, Kraljevu i Valjevu, problem je u Beogradu i u Novom Sadu, jer masa profesora radi privatno. Vi ne možete da dođete do tog lekara, nego vam da vizit kartu, on ili njegova sestra, da dođete poslepodne. To je korupcija. Zašto to ne ukinete? Neka se ljudi opredele i jasno kažu hoće li da rade u državnoj službi ili u privatnoj ordinaciji, a ne da budu raskrečeni između privatno i društvenog. To je korupcija. To proizvodi i liste čekanja. To proizvodi i sve ostalo. To je bolest u našem društvu. Odsecite to, to nije problem. O tome se radi. Zašto uporno izbegavate? Ako popravljate sistem, popravite ga. Prošla vlada je donela takav zakon, prošli ministar je doneo. Stručnjaci vam govore da je to korupcija i da je to koruptivno u našem zdravstvu. Zašto to ne odsečete? To je jedno.
Drugo, pred građanima Srbije sam vas pitao i molim vas da mi odgovorite da li je srpsko zdravstvo poslednje u Evropi? To smo čuli juče na televiziji. Molim vas, odgovorite mi na to.