Hvala lepo.
Gospođo ministar, apsolutno mislim to što ste rekli, da je potpuno u redu. Amandman koji je gospodin Mijatović podneo je dobro što ga niste prihvatili. Taj savetnik za zaštitu pacijentovih prava je dobra inicijativa i dobro je da postoji i imaće svoju ulogu u svakom slučaju, na način kako je zacrtano u ovom zakonu. Stoji da, ono što sam vam i na Odboru rekao, da smatram da vi pored ovoga savetnika formirate i savet za zdravlje pri lokalnoj samoupravi, u koje ulazi udruženje građana iz reda pacijenata, zdravstvenih ustanova, sa teritorije jedinice lokalne samouprave, nadležne filijale Republičkog fonda za zdravlje i zdravstveno osiguranje.
Mislim da je to dupliranje funkcije i da je taj savet nepotreban, mislim da opterećuje budžet lokalne samouprave, a kao dupla funkcija koju ima sa savetnikom i prepliće se, znači njihove se funkcije prepliću, mislim da je to bilo nepotrebno formirati. Vi ćete verovatno dati objašnjenje zašto je to potrebno, ali lično mislim da nije, našao sam i sagovornike u tom svom mišljenju, odnosno istomišljenike, no, verovatno da će tako i biti.
Vas bih gospodine predsedniče zamolio za dve rečenice u vezi onoga, malo samo da izađem iz ovog konteksta, onoga u sredu koje će biti organizovano sa Odborom za zdravlje, za pomoć malim pacijentima, koji treba da se leče van Srbije. Želim samo da Srbija zna za jedan podatak, koji smo dobili od direktorke Lekarske komore, da na računu Lekarske komore trenutno ima pet miliona evra neiskorišćenih sredstava skupljenih od članarine lekara. Taj novac će biti i može da bude potrošen za luksuz Lekarske komore, a može da bude u ovom slučaju iskorišćen za lečenje tih pacijenata, koji moraju da se leče van.
Mislim da niko od lekara ne bi imao ništa protiv da se upravo taj novac koji mi plaćamo svakog meseca iskoristi za jedno lečenje. Ogromna su sredstva pet miliona evra, neiskorišćenih sredstava, podatak koji je na Odboru za zdravlje dala direktorka Lekarske komore Srbije. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo, zbog izuzetno kratkog vremena koje nam je ostalo  samo ću se skoncentrisati na par članova ovog zakona da bi ostalim kolegama ostavio vreme, koji su izazvali određenu nedoumicu kod mene i neslaganje sa ovim zakonom što sam izrazio i na Odboru za zdravlje koji smo imali pre dva dana.
Prvenstveno u članu 3. se navodi da se pacijentima garantuje jednako pravo na kvalitetnu, kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem. Lepo rečeno. Međutim, znamo da mi u okviru sadašnjih materijalnih mogućnosti i opremljenosti nismo u stanju da odgovorimo na ovaj zakonski zahtev, pogotovo nismo u mogućnosti da obezbedimo kontinuitet u lečenju, kao što je zračna terapija, kao nastavak hirurške intervencije kod malignih oboljenja, kod rehabilitacije, posle kardioloških i traumatoloških oboljenja. To je poznato i nažalost tako je. Znači, to je samo lepa želja koju ste vi stavili u zakon.
Član 6. koji je takođe izazvao određenu nedoumicu kaže – da pravo na kvalitet zdravstvene usluge podrazumeva odgovarajući nivo pružanja zdravstvenih usluga. Lep član, ali u sadašnjoj organizaciji zdravstva nemoguće je uvek ostvariti ovu lepu želju. Prvo svi znamo da zbog nažalost prisutne korupcije zdravstveno stanje pacijenata često zavisi od njegovog materijalnog stanja, odnosno koliko je u mogućnosti da plati da bi se određena procedura ubrzala, da bi se brže došlo na red na hiruršku intervenciju, da bi se skratilo vreme na listi čekanja ili da bi se ta lista čekanja izbegla. Ovo je sve domen korupcije koji mi ne možemo da stavimo pod tepih i znamo da to apsolutno postoji kao takvo.
Mesto stanovanja koje ste takođe naveli je nekada nepremostiva prepreka za pacijente, jer pacijenti koji stanuju u sedištu kliničkih centara su privilegovani, jer im je olakšan pristup vrhunskim ustanovama, dok je pacijentima iz unutrašnjosti potrebna saglasnost regionalnih filijala Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Zbog ogromnih zakonskih ovlašćenja koja smo upravo dali ovoj organizaciji i navodne štednje taj filter je često nemoguć i pacijenti ne mogu da prođu taj filter. Kvalitet koji zahtevaju u nekoj vrhunskoj instituciji nisu u stanju da ostvare upravo zbog tog filtera i zbog filijale Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.
Član 11. stav 2. kaže – u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, dete koje je sposobno za rasuđivanje bez obzira na godine života ima pravo na poverljivo savetovanje i bez pristanka roditelja kada je to u najboljem interesu deteta. Ko odlučuje kada je dete sposobno za rasuđivanje? Ko će doneti taj zaključak? Neke granice u uzrastu bi ipak morale da budu preciznije definisane. Kakvo je to poverljivo savetovanje, koje vi kažete, bez prisustva i pristanka roditelja sa detetom od na primer, deset godina?
Takođe smo suočeni da imamo i zavisnike od opojnih droga, dece i od 13, 14, 15 i 16 godina, kako ćemo obezbediti učešće porodice u tom lečenju, ako ona imaju pravo da roditelji u tome ne učestvuju, nego ima pravo na poverljivost, jer ste ovde rekli – bez obzira na godine. Znači može da bude i dete od deset godina.
U članu 14. stav 6. kaže – po pravilu pregledu pacijenta..itd, da ne čitam sve jer nema dovoljno vremena, dakle, pacijent može da odbije da prisustvuju studenti, učenici, lekari na specijalizaciji itd. Mislim da bi ovom članu trebalo da se pristupi mnogo studioznije, jer ako tako uopšteno dajemo pravo pacijentu da odbije prisustvo učenika, studenata medicine i stomatologije i lekarima na specijalizaciji, kako će se odvijati praktična nastava? Znamo da se ne može sve naučiti iz knjige bez praktične primene. Za razliku od zapadnih školskih sistema, naši učenici i studenti izlaze iz škole i sa fakulteta sa vrlo oskudnim praktičnim znanjem i savladanim veštinama. Naši učenici imaju izuzetno bogato teoretsko znanje na koje smo stavili akcenat, ali stoji da imaju vrlo malo praktičnog znanja, jer nisu savladali praktične veštine.
Na osnovu ovakvog zakonskog rešenja i ono malo što bi mogli da savladaju biće još manje, a to će se sigurno odraziti na buduće samostalno pružanje zdravstvenih usluga pacijentima. Prema tome to je dosta široko, da pacijent može da odbije i to bi ipak trebalo da se na neki način preciznije reguliše.
Sada dolazimo na član 19. u kome smo učestvovali, pogotovo u Odboru za zdravlje i ovde se mnogo o tome diskutovalo. Ponovo vam postavljam pitanje, nadam se da ćete mi odgovoriti. Po kojim parametrima i ko odlučuje da je dete od 15 godina sposobno za samostalno rasuđivanje? Zašto spuštamo granicu sa 18 na 15 godina, ako znamo da je u svim zakonskim propisima osoba sa navršenih 18 godina sposobna za samostalno rasuđivanje i odlučivanje, osim u izuzetnim slučajevima, pojedinih psihičkih i ugrađenih mentalnih oboljenja.
Ovo znači da u ekstremnim slučajevima dajemo pravo detetu i na medicinsko kozmetičke procedure, čijih stvarnih posledica dete još nije svesno, ali ima pravo da ih traži, čak i da pokrene postupak pred zaštitnikom pacijentovih prava ukoliko bude odbijeno, što je sadržano u članu 46. stav 6. Podsećam vas da je dete od 15 godina u osmom razredu osnovne škole.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Mogu li da postavim samo jednom pitanje ministarki? Neću dalje čitati.
U ime ginekologa Srbije postavljam pitanje. Dolazi devojčica od 15 godina koja je u drugom stanju. Pošto predlažemo proceduru. Predlažemo prekid trudnoće. Ono što ste nam rekli – imate jedan zakon, a to je Zakon o prekidu trudnoće koji kaže od 16 godina može sama da odluči. Imate drugi zakon koji kaže da od 15 godina može sama da odluči o proceduri. Šta god da ginekolog uradi u ovom slučaju će prekršiti jedan od zakona. koji je zakon stariji? Da li onaj zakon koji kaže da ispod 16-e godine mora da ima pristanak roditelja ili drugi zakon koji kaže da ona od 15 godina može sama da odlučuje? Koji zakon će lekar prekršiti? Hvala.

Hvala lepo, gospođo predsedavajuća.
Pošto nisam dobio odgovor od ministarke, nismo završili, ali hteo sam u ime ginekologa Srbije da dobijem jedan vrlo decidan odgovor na pitanje koje sam postavio. Dobio sam politički odgovor, a hteo sam da joj skrenem pažnju. Prema tome, mislim da je to sada izgubilo svaku svrhu.
Isto tako, dozvolićete mi, pošto sam ovoliko čekao, čemu ovo sujeverje i ova politička burleska da li nam neko drži opelo ili ne drži opelo? Čemu to sujeverje? Ako nam drži opelo, neka drži za sebe opelo, ali nije u Skupštini mesto sada o tome da diskutujemo kao o povredi Poslovnika. To je jedna besmislica. Pravimo političku burlesku, odnosno određene stranke hoće od toga da izvuku određene poene. Hvala lepo.

Malopre ste me prozvali, pa ste me preskočili. Član 104. a to je uvredljivo izražavanje o poslaničkoj grupi. Mislim da to niko nije reklamirao.
Smatram ako se nazivamo evroradikalima da je to na izvestan način uvredljivo, zato što je pogrdno rečeno. Inače, nemam ništa protiv prevoda tuđih reči. Slažem se poglavnik je vođen, može i tako da bude, predsednik. Tako da mislim da je gospodin Jovanović, možete ga glatko nazvati partifirerom gospodo iz LDP, jer to isto znači što i Duče isto što i znači poglavnik.

Hvala lepo.
Javljam se po ovom amandmanu i u okviru ove diskusije koja se trenutno vodi. Mislim da je ministarka dovoljno jasna kako će i na koji način taj dug biti isplaćen i ispeglan. Normalno, ne tako lako, ali sigurno je da će to da se završi. Međutim, ima jedna druga stvar oko koje treba razmišljati – kako je taj dug napravljen i biti možda malo fleksibilniji.
Tu bih se složio sa jednim delom kolega koji su govorili, a na nešto je odgovorila i gospođa ministar. Taj dug koji je napravljen nije napravljen kriminalnom delatnošću, niti je otišao nekome u džep, dug je potrošen na osiguranike, potrošen je na zdravlje ovih ljudi. Dugovi koji su napravljeni za lekove su potrošeni, kao što je i određeni broj zdravstvenih radnika od 20.000 ili 13.000, neko spominje 13.000, neko spominje 20.000, ti ljudi su dobili posao. Zaposleni su tamo gde su bili potrebni, upravo ono o čemu ste govorili. Možda je neki mali procenat zaposlenih tamo gde nije trebalo, ali to je jako malo.
Znači, ono o čemu je kolega govorio, nećemo nadam se pledirati na to da 20.000 ljudi otpustimo zato što je primljeno preko ugovorenog sa Fondom.
Ima jedan drugi problem, gospođo ministar, ono o čemu smo govorili na Odboru za zdravlje, a to je da se sudaramo i ponovo smo se sudarili sa Fondom za zdravstveno osiguranje, odnosno mi suviše velike ingerencije dajemo Fondu i dajemo mogućnost da on organizacije zdravstvo u Republici Srbije, a ne Ministarstvo zdravlja. Fond vrlo često ne razume potrebe zdravstvenih ustanova i potrebe osiguranika. Radi vrlo često po nekim birokratskim principima, ne razmišljajući o tome da li neki od tih birokratskih principa direktno nekada štete zdravlju ljudi. Ne kažem da je to namerno, ali mislim da to radi iz neznanja.
Ono o čemu smo i govorili to je da mnogi veća prava, veće mogućnosti, odnosno organizaciju zdravstva treba da ima ministarstvo, a ne Fond za zdravlje, jer upravo ovaj dug je napravljen u tom pravcu, što su se direktori zdravstvenih ustanova sudarili sa uzansima koje im je dao Republički fond za zdravlje. Da je Republički fond za zdravlje imao razumevanja za potrebe zdravstvenih ustanova i u kadru i u potrošnji medicinskih sredstava ne bismo imali ovoliki dug. To je na neki način veštački dug koji je napravljen. Taj dug je mogao da bude ispeglan i mogao je da bude manji. Sad nam se taj dug pojavio koji nam je Republički fond upravo prezentirao i mi ćemo ga peglati.
Analiza svega što tražite od mene iziskuje zaista jednu takvu retrospektivu i jednu takvu organizaciju da ne bi bilo dovoljno još jedno ministarstvo uposlenih.
Ne mislim samo vi, gospodine poslaniče, nego uopšte sve to što tražite šta je bilo, zašto je bilo.
Molim vas, stojim iza činjenice da će se do kraja ove godine tačno znati u paru, u dinar koliko je ko prekoračio određene obaveze i koliko je ko napravio određenih troškova.
Da li je to negde bilo osnovano, da li je negde povređena procedura, da li je bilo manipulacija, time se moraju baviti drugi. Ministar zdravlja mora raditi ono što mi planiramo u ovom momentu da radimo, a to je da planiramo bezbedniju i sigurniju budućnost sa ovako malo para.
Biću krajnje iskrena, u ovoj sali sedi bar 10% onih koji su me molili za jako kvalitetne lekare da ih negde zaposlim. Znate, deo duga je i zato što zaista naše finansijske mogućnosti ne mogu pokriti sve kadrovske potrebe koje imamo. Deo duga je i zbog toga.
Ne možemo striktno govoriti samo o tome da je u zdravstvu sve izraz korumpiranosti, sve izraz nepotizma i raznih nemilih socijalnih komunikacija. U tom smislu mislim da treba odvojiti žito od kukolja i da to uopšte nije sporno.
Ovu priliku koristim da zamolim ministra unutrašnjih poslova, da zamolim tužilaštvo da rade svoj posao i da zamolim sve građane da ne učestvuju u koruptivnim radnjama, odnosno ako se od njih traži da u njima učestvuju, da zaista imaju slobodu da se jave i ministru zdravlja.

Hvala lepo.
Javljam se po ovom amandmanu i u okviru ove diskusije koja se trenutno vodi. Mislim da je ministarka dovoljno jasna kako će i na koji način taj dug biti isplaćen i ispeglan. Normalno, ne tako lako, ali sigurno je da će to da se završi. Međutim, ima jedna druga stvar oko koje treba razmišljati – kako je taj dug napravljen i biti možda malo fleksibilniji.
Tu bih se složio sa jednim delom kolega koji su govorili, a na nešto je odgovorila i gospođa ministar. Taj dug koji je napravljen nije napravljen kriminalnom delatnošću, niti je otišao nekome u džep, dug je potrošen na osiguranike, potrošen je na zdravlje ovih ljudi. Dugovi koji su napravljeni za lekove su potrošeni, kao što je i određeni broj zdravstvenih radnika od 20.000 ili 13.000, neko spominje 13.000, neko spominje 20.000, ti ljudi su dobili posao. Zaposleni su tamo gde su bili potrebni, upravo ono o čemu ste govorili. Možda je neki mali procenat zaposlenih tamo gde nije trebalo, ali to je jako malo.
Znači, ono o čemu je kolega govorio, nećemo nadam se pledirati na to da 20.000 ljudi otpustimo zato što je primljeno preko ugovorenog sa Fondom.
Ima jedan drugi problem, gospođo ministar, ono o čemu smo govorili na Odboru za zdravlje, a to je da se sudaramo i ponovo smo se sudarili sa Fondom za zdravstveno osiguranje, odnosno mi suviše velike ingerencije dajemo Fondu i dajemo mogućnost da on organizacije zdravstvo u Republici Srbije, a ne Ministarstvo zdravlja. Fond vrlo često ne razume potrebe zdravstvenih ustanova i potrebe osiguranika. Radi vrlo često po nekim birokratskim principima, ne razmišljajući o tome da li neki od tih birokratskih principa direktno nekada štete zdravlju ljudi. Ne kažem da je to namerno, ali mislim da to radi iz neznanja.
Ono o čemu smo i govorili to je da mnogi veća prava, veće mogućnosti, odnosno organizaciju zdravstva treba da ima ministarstvo, a ne Fond za zdravlje, jer upravo ovaj dug je napravljen u tom pravcu, što su se direktori zdravstvenih ustanova sudarili sa uzansima koje im je dao Republički fond za zdravlje. Da je Republički fond za zdravlje imao razumevanja za potrebe zdravstvenih ustanova i u kadru i u potrošnji medicinskih sredstava ne bismo imali ovoliki dug. To je na neki način veštački dug koji je napravljen. Taj dug je mogao da bude ispeglan i mogao je da bude manji. Sad nam se taj dug pojavio koji nam je Republički fond upravo prezentirao i mi ćemo ga peglati.
Međutim, taj novac je potrošen pozitivno, nije potrošen negativno. Ne trebamo ni na koji način da govorimo o tome da je to bio kriminal i da neko treba da snosi odgovornost, krivičnu odgovornost, direktor neke ustanove koji je nabavio medicinska sredstva da bi ga upotrebio u bolnici ili je neko na radnom mestu u nekoj bolnici ili seoskoj ambulanti primio lekara ili medicinsku sestru koji treba da radi.
Sve je to utrošeno za dobrobit građana Srbije, odnosno osiguranika. Zato mislim da treba da budemo daleko fleksibilniji u ocenjivanju kako je ovaj dug napravljen. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Javio sam se po drugi put iz jednog vrlo konkretnog razloga. Ova diskusija se rasplamsala i građani Srbije je gledaju i mislim da i ministarka, tu se obraćam gospođi ministarki, shvatila da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti zreo za korenitu promenu, a ne samo za kozmetičke promene. Mi treba da donesemo jedan sveobuhvatan zakon o zdravstvenoj zaštiti i sve ono što nije valjalo, a mnogo toga nije valjalo, treba izbaciti i uraditi, bez ovih kozmetičkih promena, jednu temeljnu promenu. To je jedno.
Drugo, možda i grešim, ali nisam razumeo gospodina Aligrudića u jednoj stvari, a građani Srbije su to čuli, pa bih voleo da se to razjasni ovde. To je da će dva ili tri puta biti oguljeni, tj. da će im biti naplaćena neka zdravstvena usluga. Ne bih se složio sa tim, ako ne grešim. Ako je zdravstvena ustanova xy nabavila određenu količinu materijala i taj materijal utrošila za lečenje pacijenata, taj materijal nije mogao da bude plaćen, jer Fond nije preneo sredstva. To znači da je na taj način zdravstvena ustanova preko Fonda koji to nije platio kreditirala bolesnike, kreditirala je svoje pacijente.
Prema tome, to znači da će tek sada prvi put to biti plaćeno, a ne drugi, jer je ono 250 evra, koliko mi odvajamo za lečenje, tih 250 evra je potrošeno. Potrošili smo preko toga, zato smo i napravili ovaj javni dug, pa ćemo, prema tome, to sada nadoknaditi iz budžeta ovih ili onih sredstava. Znači, neće biti dva ili tri puta plaćeno, nego će biti plaćeno samo jedanput.
Još jedna druga stvar o kojoj nismo ovde govorili, to je da postoje veliki privredni subjekti, čak i farmaceutske kuće koje nisu izmirile svoje obaveze prema Fondu za zdravstveno osiguranje. Te ljude i njihove članove je ovaj zdravstveni sistem opskrbio i lečio. Dešava se da velika farmaceutska kuća, da joj ne spominjem ime, koja zapošljava nekoliko hiljada radnika, preko veledrogerija naplati svoje preparate, ali za svoje radnike nije izmirila obaveze prema Fondu za zdravlje. To zaboravljamo. Na taj način se isto tako napravi veliki dug.
Znači, ja sam na jedan veliki deo zdravstvenog sistema, ima kriminala, ne mogu da kažem, ponosan, jer smo u tim jako teškim uslovima, u kojima se još uvek nalazimo, uspevali koliko-toliko da brinemo i zbrinemo zdravlje građana Srbije. Hvala vam lepo.

Hvala lepo.

Javljam se po amandmanu gospođe Vojić-Marković.

Vidite, ima dve stvari, vrlo smo širokogrudi kada dajemo prava ko ima mogućnost da se solidarno leči. Da se pogrešno ne razumemo, nemam ništa protiv tih proširivanja prava, treba da ih proširimo. Međutim, kada se pojavi, kao što smo malo pre diskutovali, manjak, onda smo vrlo rigorozni i tražimo ko je kriv. U tom dualizmu bi morali da se odlučimo hoćemo li solidarno zdravstveno osiguranje u Srbiji ili hoćemo američko osiguranje? U Americi znate kako je sa osiguranjem, kada potrošite pare koje ste uplatili, oni kažu – gospodine ili gospođo, hoćete li da doplatite ili su vam vrata s one strane? Kod nas toga nema. Mi imamo solidarno zdravstveno osiguranje i tako treba imamo, ali onda moramo da shvatimo da možemo da proširimo prava, ali da moramo i da solidarno snosimo dug koji to zdravstvo upravo pravo baš zbog neke humanosti kojom treba da se dičimo, odnosno humanosti u zdravstvu. Hvala lepo.

Hvala lepo.

Mislim da sam vas dobro razumeo, a čini mi se da vi mene nećete da razumete.

Mislim da sa ove govornice i sa ove skupštine ne sme da ode to da je dug u zdravstvu napravljen korupcijom. Nije napravljen samo korupcijom. Možda je bilo neke korupcije, ali sigurno da najvećem procentu, 90 i kusur posto, je bilo zbog potreba koje su zdravstvene ustanove imale.

Nemojmo reći da sada treba da odgovaraju oni koji su napravili manjak u zdravstvu.

Upravo o tom solidarnom smo i govorili. Ako proširujemo prava, i treba da proširimo prava, onda moramo da snosimo i zajednički sve dugove koje je zdravstvo napravilo ne korupcijom, nego potrebom ovog stanovništva za lečenjem. Hvala.

Ne bih se složio sa tim da se prihvati amandman kolege iz DS, a evo iz kog razloga. Mi, kao i kolega Milisavljević, stalno razgovaramo o kliničkim centrima, razgovaramo o Nišu, Kragujevcu, Beogradu i o broju lekara koji se nalazi na birou rada. Šta ćemo sa unutrašnjošću Srbije, sa unutrašnjošću Vojvodine? Mnogo lekara ima na birou rada u Beogradu, u Nišu, Kragujevcu itd.
Mi imamo akutni nedostatak lekara u svim ruralnim sredinama, u svim malim sredinama i u domovima zdravlja po Srbiji. Zašto o tome ne razgovaramo i zašto se ne pitamo zašto mi imamo 500 lekara na vašem birou rada? Upravo zato govorim da kadrovsku politiku mora da vodi ministarstvo, a zašto u selima u okolini Niša ili okolini Kragujevca, Vršca, nemamo lekare, a to vam je zato što mladi lekari tamo ne žele da idu. Ne možete govoriti o tome da mi imamo nedostatak lekara i da je upisna politika ovakva ili onakva, jer se dešavalo da u neka manja mesta mesecima drže raspisani konkurs za prijem lekara na šta bi se ministarstvo složilo koje vodi kadrovsku politiku, a ljudi ne žele da se jave.
Imate jedan veliki broj lekara na birou rada u Beogradu, koji ne žele da odu ne na periferiji Beograda, a da ne govorim o tome da odu u neko selo da rade.
Prema tome, nemojmo stalno iznositi probleme kliničkih centara, jer se ne sastoji zdravstveni sistem Srbije od kliničkih centara koji jesu nadgradnja, nego zdravstveni sistem treba pružiti svim stanovnicima Srbije u svim sredinama, a tu imamo akutni nedostatak.
Ja imam podatak neki, ne znam da li je tačan, ministarka može da me ispravi, da nama fali dve hiljade lekara po malim mestima u unutrašnjosti Srbije i o tome bi trebalo da povedemo računa, a ne samo da razgovaramo o kliničkim centrima.
Znači, Ministarstvo zdravlja, mislim da treba da vodi kadrovsku politiku i da ograniči prijem u kliničke centre, a normalno da širom otvori vrata, prijem lekara i popunjavanje radnih mesta u malim sredinama. Hvala.

Slažem se sa vama da treba da se vodi politika i to ispravna politika. Nadam se da će gospođa ministar prihvatiti ovo o čemu smo govorili, ali nedostaju vam mladi lekari specijalisti. Još jednu stvar ne treba zaboraviti, ne treba odobravati specijalizaciju odmah posle fakulteta.
Znači, ne treba neko ko je završio Medicinski fakultet u Nišu odmah da ostane u Nišu i da završi specijalizaciju. Šta se dešava? Mi imamo felerične specijaliste koji onda posmatraju pacijenta samo kroz organ za koji su specijalizirali, a ne kao jedinstvo ličnosti, jedinstvo pacijenta.
Prema tome, ono što je nekada bilo, a nadam se da će Ministarstvo uvideti da mora da prođe određeni vremenski period, gde će se mlad lekar baviti opštom praksom i raditi u opštoj praksi, da li u selu ili u gradu, ambulanti, pa tek onda posle toga dobiti specijalizaciju.
Složio bih se sa vama da nedostaje određeni broj specijalizacija koje se možda ne smatraju atraktivnim specijalizacijama, pa nije bilo ni interesovanja. Tu treba Ministarstvo da vodi kadrovsku politiku i da insistira da nema drugih specijalizacija dok se ne popune one specijalizacije koje su deficitarne u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.
Mnogo toga su moje kolege već rekle, tako da ne želim da se ponavljam, ali ne želim ni da odustanem od onoga što želim da kažem. Mi smo dosta gospođo ministarka razgovarali o amandmanu na Odboru za zdravlje i naišli smo na opšte razumevanje. Odbor za zdravlje je prihvatio ovaj amandman.
Moram da priznam da mi nije jasno zašto vi tako uporno odbijate da prihvatite ovu redakciju u zakonu. To je jedna mala redakcija koja vas kao ministarstvo ne košta ništa, a mnogo znači za imenovana i postavljena lica. Ne prihvatanjem ovog amandmana, ostavljate jedan veliki broj ljudi na milost i nemilost direktorima ustanova u kojima su oni zaposleni. Kažete da ćete svojim dekretom obavezati direktore da im taj odnos miruje. To se može i ne mora ispoštovati.
Zaboravljate da, ukoliko direktor prekrši vaš dekret, sledi sudski proces u našim uslovima traje po dve, tri godine i da za svo to vreme taj zaposleni ostaje na ulici bez ikakvih primanja. Zašto to radimo i zašto ministarstvo to dozvoljava? Zašto bi ova skupština to dozvolila, da imenovana i postavljena lica moraju da se sude i da to dokazuju na sudu, da su bili u pravu, kada jednim vašim aktom možete to sve da prekinete.
Prihvatanjem ovog amandmana, tom malom redakcijom koja se ne kosi sa postojećim zakonom i sa postojećim Zakonom o radu, rešićemo automatski ceo problem. Odbor za zdravlje, u kojem ima lekara i onih koji to nisu, ali ipak ljudi od struke su smatrali da ovo treba prihvatiti. Mislim da to trebate i vi kao predstavnik Vlade, da prihvatite ovaj amandman da ne bi kasnije došlo do svih tih nesporazuma, problema koje imamo, da ne biste pisali dekret i da ne bismo imali dugotrajne sudske procese.

Zahvaljujem se.
Mislim da smo malo skrenuli sa teme, no dobro, jeste u širem smislu, ali razgovarali smo o amandmanu koji smo podneli gospodini Poskurica i ostali poslanici. Mislim da bi o tome trebalo da nastavimo diskusiju.
Bojim se da je kolega iz DS u nedostatku pravih argumenata, voleo bih da čujem neki smislene argumente, da li su amandmani SNS, DSS ili LDP, nije bitno čiji, trenutno je nebitno. Razgovaramo o tome da li su neki amandmani smisleni, da li poboljšavaju zakon ili ne poboljšavaju zakon.
Mislim da lamentiranje na tome, eto, prihvatili ste sve, a ove niste, u stvari vređa, na izvestan način, i struku, i profesiju, a i dostojanstvo ove skupštine, jer više liči na kukanje, a manje na iznošenje smislenih argumenata.
Kolega, ako imate smisleni protivargument, kojeg niste imali na Odboru za zdravlje, iznesite ga ovde javno i kažite šta nije dobro u našem amandmanu, a ne to što je to amandman SNS. On je, u svakom slučaju, dobar. Ako vi smatrate da nije, kažite šta nije dobro u njemu, šta nije u redu, šta će možda proizvesti loše, a bez toga da kukate nad tim kako su naši amandmani prihvaćeni ili nisu. Mislim da je to nedostojno ovog visokog doma. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedniče.
Dame i gospodo, hteo bih da postavim i postavljam pitanje Skupštini i nadležnim službama u Skupštini, oko incidenta koji se juče desio u ovom visokom domu i istupu predsednika Odbora za zdravlje i porodicu, prof. Milosavljevića.
Javnost, a i poslanici i cela lekarska struka je zgranuta takvim jednim ponašanjem, pogotovo što je prof. Milosavljević zloupotrebio svoj položaj na dva načina.
Prvo je zloupotrebio da je na Odboru za zdravlje i porodicu, prekršio Poslovnik i doveo roditelje obolele dece, koji su iznosili svoje probleme. To je presedan koji nije smeo da se desi, jer ako bismo uveli takvu praksu, s obzirom da imamo dosta nezadovoljnih ljudi, kojima treba da pomognemo, red bi bio, verovatno, od Skupštine do Slavije. To je zloupotreba položaja predsednika Odbora za zdravlje i porodicu.
Drugo, juče, pismo kojim je prof. Milosavljević mahao ovde u Skupštini, zavarao je i poslanike i javnost, jer to pismo je preko njegovog imena upućeno Odboru za zdravlje i porodicu, tj. komisiji koja rešava probleme pacijenata koji imaju određenih problema sa zdravstvom. Nije upućeno njemu lično da se on time pozabavi, nego Odboru za zdravlje i porodicu, tako da to predstavlja obmanu da je on zadužen da to iznosi javno, bez obzira, i pored toga što kažem da je prekršen i lekarski etički kodeks i prekršene zakonske uzanse, koje ne dozvoljavaju iznošenje imena i prezimena pacijenata koji su bolesni, sa svojim dijagnozama i problemima koje imaju.
S obzirom da mi vreme dozvoljava, vidim da su ovde postavljena neka pitanja oko legalnosti i legitimnosti skupa koji se odigrao pre neki dan ispred Skupštine Republike Srbije. Pitam se, kao poslanik ove skupštine, da li je pitanje koje je postavio gospodin Ostojić, nastavak politike njegove stranke o nezavisnosti Kosova.
Jeste, upravo tako. Možete i da se smejete. Da li smatrate da je potrebno da se ova skupština i Vlada RS, slože sa odlukama Haškog suda? Na ovaj način, ovo što vi govorite, vi se slažete sa tim odlukama, što je nedopustivo, apsolutno nedopustivo.

Ne postavljam sam sebi. Dobro, u redu.
Nisam ni očekivao da neću dobiti aplauz od LDP za ovo, a to sam figurativno rekao da se ja pitam, ali i dalje postavljam pitanje, da li smatra dotična stranka da treba da se Vlada Republike Srbije, ova skupština, složi sa sramnom presudom koja je izrečena u Hagu, Ramušu Haradinaju i hrvatskim generalima, koji su proterali 250.000 ljudi i 2.500 ljudi pobili? Mislim da je ovakvo pitanje, možda ću čak snositi i posledicu, sramno, gospodina Ostojića i LDP. Hvala.