Dame i gospodo narodni poslanici, tema dnevnog reda je saglasnost Narodne skupštine na finansijske planove regulatornih tela, a ovde se često provlači kroz diskusiju da su ta regulatorna tela maltene iznad zakona, iznad Narodne skupštine, da ima apsolutnu nezavisnost i samostalnost u svom radu i kako to isključivo treba da radi ministarstvo.
Sad, ako je to tačno, ja moram da postavim samo jedno pitanje, a zašto ako su i samostalni, nezavisni mi njima dajemo saglasnost na njihove finansijske planove? Ako Narodna skupština daje saglasnost na finansijske planove, to znači da ili Narodna skupština, ili skupštinsko radno telo vrši nadzor nad radom regulatornog tela. Zašto to mora Narodna skupština? Jedan od razloga, možda najvažniji, jeste da je i država na određen način, izvršni organi, javna preduzeća jesu učesnici na tržištu koji regulišu rad tela.
Evo sad, recimo, Predlog odluke o davanju saglasnosti na Finansijski plan Regulatornog tela za elektronske medije za 2020. godinu, ako to neko napada i ako neko misli da to treba da uređuje Ministarstvo za kulturu i informisanje, onda dolazimo do jednog drugog problema, osnivač i vlasnik Javnog servisa Republike Srbije, odnosno RTS-a jeste Republika Srbija. Sada se postavlja pitanje kako očekujete da oni koji učestvuju na tom tržištu se takmiče, recimo, sa Radio-televizijom Srbije, ako ona učestvuje na tržištu i ostvaruje neki položaj ili, ako želite, kao što je to zaista bilo do 2012. godine, da je čitav Javni servis radio u svrhu bogaćenja jednog čoveka, kada nismo raspravljali o finansijskim izveštajima i planovima, kada o njima nije smelo ni da se kaže ovde u Narodnoj skupštini, kada je Dragan Đilas zgrtao bogatstvo. Tada se obesmislila uloga regulatornih tela.
Ili, recimo, slušao sam razne teorije zavera. Recimo, dajemo saglasnost na Finansijski plan Agencije za energetiku Republike Srbije. Sada svi kažu – to treba da radi Ministarstvo, to treba da radi Vlada, to ne može da radi Regulatorno telo. Onda postavljam jedno prosto pitanje – kako mislite da, ukoliko to radi državni organ, odnosno Vlada, Naftnu industriju Srbije, odnosno većinski deo, kupi ruska kompanija, jer je jedno javno preduzeće takođe učesnik na tržištu energenata? Imamo i „Srbijagas“, imamo Elektroprivredu Srbije i zato se ukazuje potreba za radom tih nezavisnih regulatornih tela.
Sada, imali smo situaciju da jedan kolega iz bivšeg režima počinje da govori kako je Vlada Aleksandra Vučića, dok je još bio premijer, slušala isključivo direktive MMF-a i sprovodila direktive MMF-a. Ni u jednom trenutku Republika Srbija nije izgubila svoj ekonomski suverenitet, to su proizvoljna tumačenja. Sada ću da objasnim i zbog čega je nama bio potreban MMF. Evo, pojavi se jedan kolega iz bivšeg režima, sadašnja opozicija, i kaže kako nama uvoz raste. Sada kada tu činjenicu slušate, to je jako problematično, ali neće da kaže i da izvoz raste i neće da kaže još jednu jako bitnu stvar, a to je da je pokrivenost uvoza izvozom i u procentualnom i u nominalnom delu veća nego što je to bilo 2010, 2011, 2012. godine i svake godine se smanjuje.
Sada, pitanje je kome će ko da poveruje, da li će neki investitor domaći ili strani, apsolutno svejedno, više da poveruju nama poslanicima koji podržavamo Vladu ili će više da poveruju narodnim poslanicima koji su bivši režim i neki bivši-bivši režim. Zato ocenu o tome daje relevantno međunarodno finansijsko telo, kao što je MMF. Kaže, jeste, tačno je, kao što to tvrdi Vlada Republike Srbije i skupštinska većina, veća je pokrivenost uvoza izvozom nego što je to bilo u ranijem periodu, ima tendenciju još veće pokrivenosti, sa nekom projekcijom da će u budućnosti i da premaši izvoz ono što mi uvezemo. Ali kada to kažete običnom građaninu, on to najčešće ne razume.
Idemo dalje, ista priča je bila oko MMF-a i jedne jako zanimljive teme, a to je da je Srbija u ranijem periodu jednom neodgovornom politikom, politikom po principu kupovine glasova, kupovine poverenja, bila zaduživana do 2012. godine. Ti krediti su bili jako skupi, išli su do 7-8% na godišnjem nivou. Možete da zamislite da se država zadužuje sa 7-8% kamate na kredit koji podiže. Danas običan građanin ima dva puta manju kamatu nego što je država tada imala. Šta je potrebno? Potrebno je opet neko međunarodno finansijski priznato telo da kaže – Srbija ima stabilne finansije, stabilnu ekonomiju sa tendencijom još veće stabilnosti, i na taj način kod svih investitora mi bolje prolazimo. Jedan od načina boljeg prolaska jeste taj da možemo kredite, koji su bili jako skupi kada je kamata u pitanju, po mnogo manjim kamatama da podižemo i da vraćamo te skupe kredite. Jer znate šta, na nekih 19-20 milijardi što je bio u 2012. godini otkriven javni dug, kamata od 7% je milijardu i 400. Pa samo da smanjite 1%, pa to je 140 miliona manje. Da ne govorimo o drugim stvarima. Znači, Srbija nije izgubila od 2012. godine nijedan jedini element svoje državnosti i samostalnosti, pa čak i ekonomske.
Ali znate, to vole ljudi da pričaju. Valjda misle da mogu više nekoga da prevare u vezi toga. Takođe imamo sada jednu situaciju, a vezana je za te investitore, pa kažu – okrećite se saradnji prema istoku, okrećite se saradnji prema Rusiji, okrećite se saradnji prema Kini. Jedno pitanje ja moram da postavim – evo, okrećemo se, samo da mi nemamo saradnju i sa Evropom i sa zemljama Evropske unije, da li bi „Hestil“ došao u Smederevo? Ne bi. Je li neko stvarno misli da taj čelik koji pravi nosi nazad u Kinu? Pa neko je očigledno malouman. Ili „Linglong“, hoće li gume koje je napravio u Zrenjaninu da nosi nazad u Kinu? Pa neće, prodavaće ga na teritoriji Evropske unije.
Evo, sarađujemo, ono što smo i govorili u kampanji, ono što je i Tomislav Nikolić govorio 2008. godine, hoćemo da sarađujemo i sa istokom i sa zapadom, ono što je materijalizovao i učvrstio Aleksandar Vučić danas, sarađujemo i sa istokom i sa zapadom. I nije nemoguće. Nemoguće je za neverne Tome. Nemoguće je za ljude koji jednostavno činjenice ne mogu da prihvate. Ne mogu da prihvate da Srbija postaje bolje mesto za život. Zašto? Kažu da bi bili oni bolji. Pa dobro, evo, u to neka ubede građane, nemojte nas. Mi znamo koliko vredimo. Znamo i koliko vredi bivši režim, znamo koliko vredi i bivši-bivši režim itd.
Evo, spomenuto je, eto, kaže, cena struje je poskupela 3,5%. Pa dobro, ali koja je inflacija u Srbiji i kada je poslednji put poskupela struja, 2016. godine? Pa kolika je bila inflacija 2016. godine do sada? Nekih 7-8%. Da li treba da uništimo elektroprivredu Srbije da bismo stekli političke poene? Ja mislim da ne. I tamo rade neki naši građani, i tamo rade neki naši ljudi, i tamo oni hrane od te plate neku našu decu. Tako da je najlakše napraviti jednu priču kako ništa ne valja.
Čuli smo priče oko velikih gubitaka, ispalo je da je to čak i ispod evropskog proseka, ali kada kaže neko 15% su gubici u elektroprivredi, baš bih voleo da ih vidim, neka dokažu i pokažu te gubitke, kao da elektroprivreda nije pod kontrolom Vlade Republike Srbije i kao da ne radi reviziju svog poslovanja po Zakonu o javnim preduzećima i Zakonu o obaveznoj eksternoj reviziji koju podnosi Vladi Republike Srbije.
Znači, najlakše je napraviti tu priču kako mi neprestano gubimo neku samostalnost, neko deo svog suvereniteta zarad, eto našeg strateškog cilja da idemo u EU. Samo da podsetim, ja tu nemam ništa protiv što se desilo.
Neka Vlada je 2009. ili 2010. godine, donela odluku da se za neisplaćene penzije daju obveznice odnosno bonovi za električnu energiju. U tom trenutku to je bilo zaista nužda, najbolje rešenje koje je postojalo, ali sada jedno drugo pitanje moramo da postavim, kao neko ko brine o državi i o svim građanima. Da li je neko obeštetio elektroprivredu za te bonove? Nije. To je bio jedan vid primarne emisije. Možda su uslovi na tržištu bili takvi da je to moralo da se desi i desilo se, ali sad ne može niko da mi kaže da je to bolje od penzija koje građani primaju u nominalnom pravom novcu koji mogu da troše po svojoj volji, onako kako to oni žele i što ga primaju više nego ranije, a naravno, nije dovoljno koliko to oni očekuju i koliko to mi mislimo da oni treba da prime, ali je mnogo bolje nego bonovi. Bolje je i za elektroprivredu, bolje je i za državu, bolje i za svakog građanina.
Možemo da pričamo i o REM-u i o onome što je kolega Marijan Rističević govorio u prepodnevnom zasedanju, a to je da imamo kablovske operatere, fantomske televizije, kao što je N1, koji služe za pokušaj rušenja režima, napade na predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, samo iz dva razloga, da sada dođu što više do novca, s jedne strane, da zloupotrebe resurse koje ima Republika u sferi javnog informisanja i s druge strane da ponovo tajkuni, kao što je Đilas, kao što je Šolak, kao što su Mišković, dođu na vlast i onaj novac koji su građani Srbije nama poverili, mi sa njima štedeli, ponovo opljačkaju.
Zato bih voleo da konačno imamo i ovde, kada se raspravlja o izveštajima i predstavnike REM-a, u onom punom kapacitetu, da vidimo šta su to oni uradili na osnovu finansijskog plana koji im je Narodna skupština odobrila. Da li su ostvarili funkciju zbog koje su osnovani? Data su im javna ovlašćenja i zaštićeni su i od Vlade Republike Srbije i od bilo kog ministarstva Republike Srbije i odgovaraju za svoj rad isključivo samo Narodnoj skupštini, jer im ona daje i kontrole njihovu nezavisnost u radu.
Mi ćemo podržati ove izveštaje, ali takođe očekujemo da u nekom narednom periodu raspravljamo i o radu REM-a, njihovih članova, šta je propušteno, šta je trebalo da se uradi i baš me interesuje ko je to iz bivšeg režima vršio pritisak na REM da ne radi svoj posao kako treba. Mogu da se opkladim da su to Đilas, Šolak i ekipa. Njima je cilj samo da na bilo koji način dođu na vlast. Mislili su, gajili su nadu da 2014. godine mogu da dođu na vlast izborima, potučeni su do nogu. Nadali su se to 2016. godine, potukli smo ih do nogu.
Godine 2017. predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, pobedio ih je nadpolovičnom većinom na predsedničkim izborima. Zato sad hoće da dođu na vlast preko ulice, tako što će ponovo da ruše, ponovo da pale, ponovo da pljačkaju, ponovo da naprave bezakonje u Republici Srbiji, ponovo da postanu još bogatiji. Malo im je 650 miliona što znamo kod Đilasa, koliko li je zaista to je zvaničan podatak, koliko je zaista pokrao, mislim da bi time FBA morao da se bavi, a ne samo naš BIA i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Mi smo za to da se i politika vrati u Narodnu skupštinu i da na izborima građani odluče kome će dati poverenje, a oni koji žele preko ulice da dođu na vlast, neka na to zaborave, ne zato što će SNS da brani vlast, kao što su i oni branili, kao što su i oni napadali 2000. godine, nego zato što će građani Republike Srbije na izborima da odrede ko će da vodi Republiku Srbiju i ta volja mora da se poštuje i tu volju će morati i gospoda Đilas, Šolak, Mišković i ostali da poštuju.