Gospodine predsedavajući, ako za vas nije dovoljno pravo na repliku član koji reguliše pravo na repliku, 104. pri tom se spomene ime i prezime narodnog poslanika i ako vam nije to pogrešno protumačeno, a za mene jako uvredljivo da mi ponavljamo njihove greške, ne znam šta više može da bude osnov za repliku.
Razlika između nas i njih je što mi ispravljamo njihove greške i što oni to neće da priznaju. U tome je problem. Da li će mere koje se stalno spominju da daju rezultat, rekao sam – na trajno neće, ali je kupovina vremena, veštačkog disanja, hvatanja vazduha dok investitore koje ste razjurili iz Srbije vratimo, ili dovedemo nove.
O tome se radi i zbog toga sam mislio gospodine predsedavajući da imam pravo da iskoristim svoje pravo iz Poslovnika i član 104.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo i ja se pridružujem apelu svog kolege Dragana Jovanovića, ali pod jednim uslovom – ako je prekršen Zakon o budžetskom sistemu.
Ne mislim da razapinjem ljude na krst, ni vašeg saradnika koji je napravio ovakav predlog zakona o budžetu. Ne želim da ističem da je to opis aproprijacije, a ne poslednja kolona koja označava iznos.
Ne mogu da objašnjavam više šta je završni račun budžeta Republike Srbije, šta je Zakon o budžetu, šta je Zakon o rebalansu, pa vas molim da ako ima odgovornosti, ali samo pod jednim uslovom, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, a ako nema, onda bih zamolio kolege da ovakve amandmane više ne podnose.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja dolazim iz Požarevca. Ja sam stvarno prijatno iznenađen odakle sad tolika briga za moj rodni Požarevac i za to Kučevo. To je isto Kučevo koje je od 2004. do 2012. godine bilo izopšteno iz pravnog sistema Republike Srbije, zato što tadašnji predsednik Opštine Kučevo nije podržavao predsednika Republike Srbije Borisa Tadića, pa im ni metar puta niste dali. To je isto ono Kučevo gde ste ukinuli Zavod za zdravstvenu zaštitu, pa su bolesnici morali da idu u Petrovac da overavaju upute da idu u zdravstvene ustanove. Sada odjednom 200 miliona dinara za puteve.
Da vas obavestim, projekat se već radi. Mi ne delimo Srbiju na one koji podržavaju premijera i predsednika Republike i one koji ne podržavaju. To je jedna Srbija, jedni su građani i svi trebaju da imaju koristi iz Republike. Ali, ako već hoćete da opredelite sredstva iz budžeta za neki vaš cilj, pa neka bude i politički, bar nemojte da napadate druge ciljeve. To što ste napali drugi projekat, po vama možda potpuno bezvredan i nepotreban, stavlja vas u tu ravan kao podnosioce amandmana da vaša želja nije iskrena, već da je isključivo inspirisana politikom. Nemam ništa protiv, opredelite sredstva, ali mislim da je 200 miliona mnogo više nego što je zaista potrebno. Druga stvar, taj projekat se već pravi, već je u izradi, CIP već radi taj projekat. Trebali ste da se informišete i ne bi bilo potrebe za ovakvim stvarima.

Pošto je očigledno da ne baratamo istim stvarima, ne znam kakvi su amandmani podnošeni 2009. do 2012. godine, ali znam da je u tom periodu „Beograd na vodi“ bila naučna fantastika koju čak ni Demokratska stranka nije znala da vidi.

Dame i gospodo narodni poslanici, došli smo do tog zakona koji se tiče zaposlenih u javnom sektoru. Biću kratak. Mnoge od diskusija stranaka bivšeg režima, bez obzira iz koje su to poslaničke grupe, da li iz NDS ili DS, meni su počele jako da sviđaju i vidim da su u nekom delu počeli da napreduju. Prvo su tražili, kada su u pitanju penzioneri, da se više Vlada ne izjašnjava u procentima, nego da se izjašnjava u nominalnom iznosu, kolikom broju penzionera će biti smanjene penzije. Smatram to kao jako pozitivan napredak, zato što je mnogima od njih dok su bili na vlasti, na digitronu ono dugme koje je označavalo procenat, bilo najomiljenije.

Dame i gospodo narodni poslanici, nikada Narodna banka nije uplatila 58 milijardi dinara u budžet Republike Srbije.
Najsramotnije što jeste jeste kada poslanik zna da ne govori istinu. Da je došao na Odbor za finansije, kada smo raspravljali o završnom računu budžeta i završnom finansijskom Izveštaju Narodne banke, znao bi šta je tačno.
Druga stvar, nemoj da se hvali sa nekim stvarima, jer naš narod kaže – čega se pametan stidi, neko drugi se hvali. Znači, iskazana dobit do 2012. godine od Narodne banke Srbije jeste što je evro skakao.
Trebali biste da znate da se struktura deviznih rezervi zasniva na rezervama banke, na deviznim rezervama po raznim valutama, da se zasniva na zlatnim rezervama i hartijama od vrednosti i treba da znate da zbog krize u EU su cene zlata rasle. To vam je smešno? Pa meni nije šta ste sve pravili i kakve marifetluke. Sad vam je to smešno?
Sada to prikazujete zato što sada prvi put imate u 2013. godini da je Narodna banka otkupljivala evre sa tržišta da bi zaštitila kurs dinara, prikazujete kao gubitak, iako se ti evri nalaze u trezoru Narodne banke. Pa stvarno, kako vas nije sramota?

Dame i gospodo narodni poslanici, pa evo dokle nas je dovela politika podnosilaca amandmana, ali to zato što verovatno ne znaju da ako ste imali u deviznim rezervama evre koje ste kupili po 80 dinara, a kasnije prodavali po 100 dinara ili 110 ili 120, iskazujete dobitak. I to sam rekao i mislio na to kada sam izrekao onu narodnu poslovicu: „Čega se pametan stidi…“. Za neke je isto tako gubitak ako je neko te evre koje je neko drugi prodavao po 120, vraćao u devizne rezerve po 114 ili 115. To je za vas gubitak? Opet po onoj narodnoj.
Očigledno da mi ne razumemo ni šta su transferna sredstava između gradova i opština, ne znamo, a pravimo se da znamo ovde, podnosioci amandmana, šta su to izvorni prihodi lokalnih samouprava, šta su povereni, šta se oporezuje i do kog iznosa, pa bi onda znao i odgovor na pitanje odakle dve milijarde GSP, ali problem je u tome što pričaju o nečemu o čemu ni sami ne znaju ni šta pričaju, samo su im usta puna da je neko napravio gubitak, a zaboravljaju pri tome da su prikazivali kao dobitak uporno godinama i, evo, ovde danas pred nama četiri i po milijardi evra deviznih rezervi koje su prodali. To je vama dobitak? Kako vas nije sramota?

Dame i gospodo narodni poslanici, predlagači ovog amandmana ne samo da žele, u suštini predlagači ovog amandmana štite zaposlene u javnom sektoru da povećavaju sebi plate. Ne da budu oporezovani, nego da povećavaju sebi plate. To je već šablon koji smo upoznali kada je DS uvodila porez na zarade, kratkoročan od godinu dana 2010. godine.
(Dragan Šutanovac, s mesta: 2009. godine.)
Ispravlja me kolega Šutanovac 2009. godine. Sada ponovo ti isti ljudi koji se nalaze u javnim preduzećima koje je postavila DS pokušavaju da izmenama pojedinačnog akta povećaju sebi platu. Dosta više.
Što se tiče nezavisnih tela, kao što je Narodna banka, dame i gospodo poslanici, neko je ovde neobavešten. Mislio sam da su ti zauvek otišli iz ove skupštine. Vidim da sada ima neka druga stranka koja je isto neobaveštena.
Izveštaj Narodne banke je bio na sajtu Narodne banke od juna meseca ove godine. Odbor za finansije, čiji je zamenik predsednik vašeg poslaničkog kluba je raspravljao o finansijskom izveštaju Narodne banke za 2013. godinu. Dakle, znate odgovore na sva pitanja. Pravite od nečega neku vest. Izbacujete uporedne podatke i uopšte ne želite da niko uđe u suštinu strukture nečega što se desilo.
Najbitnije, najvažnije je da neko kaže gubitak. Da li ga pokrivate vi iz budžeta? Da li ga pokrivaju građani Srbije iz budžeta? Ne. Ali, dame i gospodo narodni poslanici kada za deset dinara poskupi evro u toku šest meseci to plaćamo svi, još kako i kroz kredite i kroz gubitak životnog standarda i privreda kroz slobodna sredstva koja bi investirala u proizvodnju i povećavala punjenje budžeta.
Tako da uz sve pohvale kako je Narodna banka dok su Jelašić i Šoškić bili guverneri beležila sjajne rezultate sa najvećom inflacijom u Evropi, vi se hvalite time.
Vi se hvalite što su guverneri Šoškić i Jelašić izgubili vrednost dinara za 50%, a živeli na Dedinju. To je za vas rezultat. To ne mogu da razumem, dame i gospodo narodni poslanici, to je za mene neko igranje. Neko okretanje istine, neko okretanje činjenica. Sada vidite koliko je teško kada jedno preduzeće podigne kredit u evrima sa 80 dinara vrednost evra, a vraća sa 120. Voleo bih da vidim te mađioničare iz DS kako će to preduzeće da postave na noge bez ovakvih mera.

Dame i gospodo, narodni poslanici, kada su u pitanju ovi podnosioci amandmana, problem je što im ja nešto ne verujem. Ne verujem u njihovu iskrenost, ne verujem u ono što pričaju, ne verujem čak ni u ove kritike koje upućuju SNS.
Još uvek su tu dva ministra, pa ih pitam da li bi bilo smanjenja plata u javnom sektoru i smanjenje penzija da nije bilo afere „Agrobanke“ i „Razvojne banke Vojvodine“, milijardu evra?
Treba da štedimo na penzijama dve i po godine, da bi platili tu štetu. Pitam ih da li bi bilo ovih zakona da nisu otplate samo kamata 103 milijarde dinara za 2014. godinu, kamata na kredite koje nije ova Vlada, a ni ona prethodna podizala?
Zašto im ne verujem? Zato što sada kukaju i plaču nad sudbinom penzionera i zaposlenih u javnom sektoru, kojih mi je zaista žao i jeste zaista teško donositi ovakve zakone, ali kako da im verujem? Kada se okrenu iza sebe videće 400.000 ljudi koji su ostali bez posla za vreme njihove vlasti. Da li bismo donosili te zakone da tih 400.000 ljudi danas radi?
Ne verujem im zato što kada se okrene čovek iza njih, stazom kojom su oni prolazili, videće zatvorene IMT, IMR, „Zmaj“, „Rekord“, „Livnicu“, Mesnu industriju Požarevac i da ne nabrajam dalje, nema vremena u pet minuta. To je pustoš, pustinja.
Da su ostali na vlasti, od Srbije ne samo da ne bi ostao kamen na kamenu, ne bi ostao ni prah ni pepeo. To su rezultati njihove vlasti. Sada oni koji su zaslužni za sve ovo loše što nam se dešava, pokušavaju nas da nauče kako ćemo da spašavamo Srbiju. Pitao sam i 2009, 2010, 2011. godine – ko će i kako će ove kredite koje podižete tako besomučno, da vraća?
Teško onoj vladi koja to bude morala da radi. Sada to mora Vlada Aleksandra Vučića. Vi sigurno ne biste nikada. Do kraja ostalo bi još da prodate „Telekom“, da prodate „Elektorprivredu Srbije“, da kupite nešto malo vlasti, a posle kom opacni kom obojci. Zato ne verujem podnosiocima ovih amandmana. Zato ne verujem njihovim, da kažem, lažnim suzama, njihovim brigama. Ovde, ne kažem da će ovo biti lako za one koji će da dođu pod udar ovog zakona, ali šta je ostalo za 400 hiljada ljudi bez posla? Šta oni imaju? Nemaju ništa. Četiri stotine porodica ste bukvalno sa radnih mesta isterali na ulicu. Odakle vama da se veruje? Ko više vama može da veruje?
Pričate o tome ko je šta radio dok je bio opozicija. Slažem se, ali hajde da merimo, ko šta radi dok je na vlasti i dok se suštinski pita šta radi dok je na vlasti. Imali ste kod vas i nož i pogaču. Imali ste svu vlast ovoga sveta. Rezultat vaše vlasti jeste samo pustinja, pustinja i ništa više nije ostalo.
Ovoj Vladi Aleksandra Vučića, Vladi koju podržava SNS, preostaje samo još jedna stvar, a to je da puno radi, da se puno žrtvuje svaki ministar, da sva ova šteta koju ste napravili što pre bude otklonjena i da ovi zakoni što pre budu stavljeni van snage. Nemojte više da se kunete u strane investicije, kada prodate „Maksi“ Delezeu i tih dve milijarde evra prikažete kao investiciju. Investicije su fabrike, ali otvorene, koje rade, a vaše investicije su zatvorene, bez radnika koji su na ulici.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na svoje izlaganje, ja bih zamolio predsednika Vlade da kada vodi diskusiju sa narodnim poslanicima, predstavnicima bivšeg režima nešto ostavi i za nas narodne poslanike. To kažem zato što je jako teško da sedim ovde mirno i da slušamo neistine, evo, upotrebiću najblaži mogući izraz.
Jako je teško ostati miran kada kolega narodni poslanik polemiše ovde da li je stopa nezaposlenosti 26,5% bila 2012. godine i da li je sada 21% i ne vidi svoju odgovornost dok je glasao za Vladu Mirka Cvetkovića i DS, zašto je 26% nezaposlenost bila tada.
Ne vidi svoju odgovornost za tu stopu nezaposlenosti, ne vidi da i ovi drugi koji su došli na vlast posle njega, ako je nisu smanjivali, nisu je povećavali kao oni koje je on podržavao, a naprotiv, smanjivali su.
Jako je nepristojno spominjati da je rebalans budžeta u oktobru mesecu nešto što se ne radi, a pri tom zaboravlja da je glasao za rebalans budžeta i 2010. i 2011. godine 20. decembra, kada su pare potrošili, pa je morao da se donese Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu, da ne bi neko išao u zatvor.
Sada mi iz SNS mnogo toga možemo da istrpimo, samo jednu stvar ne možemo, ne prihvatamo tuđe zasluge i ne damo svoje zasluge. Nemojte nama da tovarite zaslugu 26% nezaposlenih, to je vaša. Taj krst nosite. Nemojte nama da pričate o budžetskom deficitu i 103 milijarde dinara otplata kamata domaćim i stranim kreditorima, da vidimo koliko je vaše, koliko je naše, onda možemo da pričamo ozbiljno o rebalansu budžeta, onda možemo da pričamo ozbiljno o merama koje Vlada planira. Dokle god vi predstavnici bivšeg režima to ne prihvatite, sa vama bilo kakva polemika je nemoguća. To je moj stav.
Možemo da pričamo i spreman sam i o tome da li je ova Vlada nesposobna, ali sam potpuno siguran, ne daj bože da je bila vaša vlada za vreme elementarnih nepogoda, podavili bi se kao miševi ovde u Srbiji.
Verovatno bi i ova putna infrastruktura koja je bila razorena, bila još više razorena jer bi morao neko da se dogovara kako će, s kim će i šta će da podeli. Nemojte da pričate o koridorima koje ste pravili. Hajdemo to da izmerimo. Kako je napravljen most na Beški? Hajde da vidimo kako to odjednom jedna cena pogođena, druga se ispostavlja, treća se traži, o svemu tome možemo da pričamo. Hajde onda da pričamo i o ovim merama. Hajde da pričamo o rebalansu budžeta.
Zašto se rebalans uopšte donosi? Zato što ne postoji savršen budžet na svetu. Čak i onog časa kada ga izglasate, već je promenjen. To je nešto prirodno.
Spominje neko da je prihodna strana manja. Slažem se, ali hajde da vidimo kako ste vi to u vaše vreme rešavali - inflacijom. Inflacijom ste peglali budžetski račun.
Da li neko zna šta je inflacija? Da li neko zna koliko inflacija uništava kapital u privredi ili ste zaboravili? Sada smeta što je inflacija niska. To je problem.
Ovde je poslanik jedan ustao i kaže - trošite devizne rezerve kao da ste ih vi zaradili. Šta, on ih je zaradio? Za četiri godine ste potrošili četiri i po milijardi deviznih rezervi i kurs sa 80 na 119-120. Četiri i po milijarde evra ste potrošili deviznih rezervi na kurs koji niste odbranili. Dokazivo. Možemo o tome da pričamo.
Kontrola naplate poreza? Premijer je ovde nekoliko podataka izneo, ali bih voleo da znam kako to da poreski inspektor ode u poresku kontrolu, utvrdi činjenično stanje, napravi predlog zapisnika, uputi predmetu poreske kontrole predlog zapisnika radi davanja prigovora, napiše se prigovor o kome se ne rešava četiri, pet i šest godina. To je radila poreska uprava dok je Demokratska stranka bila na vlasti. To su činjenice i onda postavljamo pitanje odakle toliko ne naplaćenog poreza? Zbog toga što su se poreski rukovodioci, koje ste vi postavljali, dogovarali sa nekim i sada ćemo da napravimo definiciju tih nekih.
Pošto je porez državna stavka i obaveza svakog građanina, možemo da raspravljamo ko je taj koji napravi utaju poreza ili ne plati porez, ali da ipak postavimo jedno pitanje, a šta je onaj koji prođe pored vas dok idete ulicom i stavi vam ruku u džep i izvuče novčanik? Je li to lopov? U čemu je razlika između poreza i budžeta i vašeg novčanika? Ne postoji. Pa, onda tajkune nazovite pravim imenima - lopovi.
Možemo da se vratimo i na penzionere i na zarade u javnom sektoru. Niko od vas ovde, barem ne ozbiljno, barem ne po računicama ekonomske logike, nije ponudio rešenje kako da izađemo iz ove krize. Samo se sećam da se u ovoj Skupštini lomila koplja oko toga više puta ko će iz budžeta Republike Srbije, pričam do 2012. godine, koju ciljnu grupu u biračkom telu da nagradi i kupi za sledeće izbore. To se dešavalo. Kako se to manifestovalo? Tako što su podizani krediti da se što više zaposli u javnoj upravi, da im se daju što bolje plate, da bi što više glasali za tadašnji bivši režim. Isto se radilo sa raznim ciljnim grupama.
Kada neko kaže sedam i po milijardi, ja bih voleo da ustane i kaže koliko je bilo zaduženja 2012. godine, koje je Vlada Mirka Cvetkovića napravila, od tih sedam i po milijardi, pošto i njih računate. Tri milijarde tačno. Dalje, koliko je bilo da se iz budžeta Republike Srbije, znači iz kredita, pokriva „Agrobanka“ i „Razvojna banka Vojvodine“? Milijardu evra. Došli smo do četiri. Koliko su kamate na tih četiri milijarde samo u poslednje dve godine? Oko milijardu. Došli smo do pet. Pet milijardi, od sedam koje spominjete, su vaša zasluga i vaše milijarde kojima ste opteretili građane Srbije. Sada na to treba da se napravi neki program.
Možemo da biramo - da poslušamo predsednika DS, ali ni on sam ne veruje u to što priča da je moguće, da izglasamo ove zakone koji nisu popularni, ali su neophodni i treća varijanta jeste da štampamo novac, samo mislim da ćete morati da nađete drugu Vladu i drugog guvernera da to uradi. To u Srbiji više neće da se dešava. Koga ćete vi da ubedite da vam dođe u Srbiju da vam otvara radna mesta ako zna da ćete za godinu ili dve dana da počnete da štampate novac? Nećete nikoga. Nikog ozbiljnog više u Srbiju ne možete da dovedete. Jedino možete da računate na ozbiljne investicije ako pošaljete poruku da na prvom mestu postoji prava država, bez tajkuna, u kojoj funkcioniše pravni sistem, država koja ima program sa kojim će da stabilizuje svoje javne finansije i na taj način da počnete sa reformama u privredi.
Možete da kolutate očima koliko god vam je drago, zato što sam bio prisutan kada ste u ovoj Skupštini, samo u nekoj drugoj sali, obećavali svima nama da ćemo biti članovi EU 2010. godine, najkasnije 2012. godine. Srpska napredna stranka je uspela da pokrene taj postupak 2013. godine. Toliko o vašim obećanjima i toliko o vašim reformama.
Ova dva zakona, jako nepopularna, jesu nešto što je iznuđeno, za koje ni ova Vlada, ni ova skupštinska većina nisu krivi, ali imamo izbora, ili da započnemo reforme, da obezbedimo budućnost našoj deci ili da zabijemo glavu u pesak, čekamo, kada više niko neće da nam da kredit i počnemo da štampamo novac. Mislim da samo kukavica može da prihvati glavu u pesak i štampanje novca. Oni malo hrabriji odlučuju se za teške reforme, bolne reforme, ali koje nude budućnost. Zato će poslanička grupa SNS u danu za glasanje da podrži ova dva zakona sa rebalansom budžeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, upravo neki od narodnih poslanika predstavnika bivšeg režima potvrđuju sve ono što je premijer rekao danas. Znači, kaže da je nekome u prosveti zaposlenom smanjena plata na osnovu drugačijeg obračuna minulog radnog staža za 7%. Da prevedem u godine staža, to je 17 godina.
Znači, neki gospodin je radio 17 godina u nekom privatnom sektoru i sad se zaposlio u javnom. Da se kladimo da je to bilo baš u periodu od 2008. do 2012. godine. Evo, jedan na jedan. Do čega dolazimo? Da je tadašnja Vlada upropastila privatni sektor. Ništa drugo se nije desilo. Pa, kada kukate nad sudbinama penzionera, setite se, taj privatan ili realan sektor je jedini mogao i jedini obezbeđivao i plate i penzije…
(Dragan Šutanovac, s mesta: Pa šta je ovo?)
(Dejan Nikolić, s mesta: Po kom osnovu on sad priča?)

Gospodine predsedavajući, reakcije narodnih poslanika koji pripadaju bivšem režimu samo potvrđuju da sam u pravu za sve što sam rekao i da istina boli, ali boli i one koji su ostajali bez posla, bez radnih mesta i nikakva njihova politička odgovornost i njihova politička cena tim ljudima to ne može da nadoknadi i neka ih bude sramota za ovakvo nastupanje.

Gospodine predsedavajući, tražim pre nego što je kolega Babić imao pravo na repliku, pa čisto da vas ne uvuku u zamke oko povrede Poslovnika. Naime, smatram da je koleginica koja je govorila iz DS prekršila član 107. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Kada je u pitanju taj mlađi savetnik, verovatno je to neko sa stažom gospodina Pantića ili kako već možemo da kažemo.
Druga stvar, em što to nije tačno, em samo jedan je diktator u istoriji ljudske civilizacije govorio da izbori nisu potrebni, zato što su skupi, a to je bio Adolf Hitler.
Ako je tom svojom rečenicom, da izbori nisu bili potrebni, brani diktaturu, ne znam šta drugo, nego da je kršenje Poslovnika i člana 107. dostojanstva Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, naslušao sam se svega i svačega od svojih kolega poslanika koji su kritikovali ovaj rebalans i ove mere koje predviđa Vlada Republike Srbije. Neko od poslanika ustade i kaže – kako to da je budžet 2012. godine imao dug od 15,7 milijardi, a sada je 21 milijardu?
Evo jedna prosta računica. Devetstotina miliona je kamata, na 15,7 milijardi duga, 2012, 2013, 2014. dve milijarde i 700 miliona. Ako još na taj dug dodamo i štetu koju smo imali da pokrijemo iz budžeta vezano za „Agrobanku“ i Razvojnu banku Vojvodine, dolazimo da ova Vlada stvarni deficit ima ispod 3% na nivou godine.
Da sve ovo što se sada dešava jeste ništa drugo, nego plaćanje nekih tuđih obaveza, nekih tuđih dugova, nekih tuđih nepromišljenih poteza.
Ne mogu da razumem kakav to um može da bude ljudski, da zarad opstanka na vlasti ili četiri godine nove vlasti, ili šake jedne vlasti, to stavi iznad sudbine sedam miliona ljudi. Svi koji brane tu politiku neka se stide. Sedam miliona sudbina. Da se ove mere ne donose, evo pokušao sam kroz sve diskusije kolega poslanika da čujem makar jedini drugi način koji je ostvariv i koji je realan, kako da izađemo iz krize.
Niko nije dao odgovor. Niko. Jedino što nam preostaje jeste da počnemo da štedimo, ali kada ulazite u mere štednje morate da vodite računa o nekoliko stvari.
Prvo je, da one na kojima ćete da štedite da im omogućite makar minimum dostojanstva koje imaju i drugi, to je da sa preteranim merama štednje ne povučete državu u recesiju. Da privredu ne povučete u recesiju.
Mislim da su ove predložene mere nešto što je između onoga što bi oni koji pričaju da treba oštrije nastupiti i nešto što neki drugi pričaju da nam ništa nije potrebno, da možemo mi da nastavimo ovako još nekoliko godina da živimo.
Da je ova vlasat neodgovorna, mogli smo da prodamo „Elektroprivredu“, „Telekom“, „Aerodrom Beograd“ i da isfinansiramo još četiri godine vlasti, ali postavljam pitanje šta posle toga?
Neko reče da se setimo naših govora zašto smo kritikovali načine privatizacije koju sada sprovodimo. Pa zato što kada su sprovođene neke privatizacije u periodu od 2003. do 2012. godine, izbor je bio mnogo bolji, a izabrana rešenja najgora. Sada, zbog situacije u kojoj se nalazi država, najgora rešenja iz perioda 2003. do 2012. godine su danas jedina. Nemojte da se sklanjate pred tom odgovornošću.
Rezultate privatizacije nećemo da spominjemo, ali pored rasprodaje imovine, javni dug je rastao polako ali sigurno i došli smo do onog nivoa kada više zbog servisiranja javnog duga, koji je zatečen 2012. godine, moramo da preduzmemo neke malo radikalnije poteze. Pokušalo se sa svime, sa povećanjem poreskih stopa, promenama raznih osnovica i načina oporezivanja. Sve to nije dalo one rezultate koji su očekivani. Sada jedino ovo preostaje.
Priče oko poreske uprave, ja bih zamolio kolege koji kritikuju rad poreske uprave, a predstavnici su bivšeg režima, da u tu priču ne ulaze, jer ćete vrlo brzo imati priliku da se upoznate sa tim kakvu smo poresku upravu imali do 2012. godine i koji su to poreski dužnici stavljeni u fioku, da im porez nikada ne bude naplaćen. Koliko ima zastarelih poreskih potraživanja baš iz tog perioda dok ste vršili vlast?
Razumem i spreman sam da kažem, ako pogrešimo negde, da priznam tu krivicu, ali ne mogu da razumem da sve one posledice koje su loše i koje je sprovodila neka druga politika, okrivljujete SNS. Nemojte.
Budite sigurni da ćemo protiv toga da se pobunimo. Prihvatite taj deo odgovornosti već jednom. Proći će puno vremena dok vam građani to ne oproste.
Smanjivanje penzija je najteži korak. Slušao sam ovde kolege kako su čitali šta se govorilo po izbornim kampanjama. Što ne kažete da je šteta od elementarne nepogode veća nego što ćemo da imamo uštede na penzijama? Zašto to ne kažete? Zašto to krijete? Ta obećanja su data pre elementarne nepogode. Zašto to ne prihvatite? Ja to nikada ne bih radio. Čak i kada sam grešio kao narodni poslanik opozicije, bio sam ubeđen da govorim istinu, a bilo je retko da sam grešio, jer sam postavljao pitanja i 2008, 2009, 2010. i 2011. godine ko će kredite da vraća kada je Narodna skupština davala garancije na zaduženje Republike Srbije.

Završavam.
Izgleda mi da će građani Republike Srbije morati te kredite iz tih godina da vrate tako što ćemo im smanjiti penzije, tako što ćemo im smanjiti plate u javnom sektoru. Da li su ove mere dovoljne? Nisu, ali je hvatanje vazduha dok ne oporavimo privredu i infrastrukturu, koju ste nam u očaju ostavili, a onda možemo da pričamo o razvoju i o nekom boljem društvu. Na žalost, tolika je šteta da za to nije dovoljna ni jedna, ni dve godine nego mnogo više.