Bukvalno svako od pitanja koje ste pokrenuli sada tiče se upravo dobrog dokaza koliko su utemeljene priče da je ovde neka velika presija, neka strašna diktatura, autokratija i znate već šta se sve izmišlja.

Pitanje, recimo, tog Poslovnika, pa jeste tačno je. I kada sami kažete - nismo ga usvojili mi, nismo ga tako pisali mi, nego je prethodna vlast to tako napravila i napisali, šta vam govori? Mi nikakav problem nemamo da iste aršine koji su drugi napravili, primenjujemo i na sebe i na druge, da smo jedan zarez mi promenili sami svojevoljno, svi bi rekli doneli ste autokratski diktatorski Poslovnik neki vaš, pa sada ovde na nama isterujete pravdu. Pa ne, sve što ste sami osmislili, kako ste vi napisali, tako se koristi i dan danas, isto kao izborni zakoni.

Znate, nismo mi bez razloga pričali - ljudi, izborni zakoni su isti oni koje ste vi napisali i kakvi su se primenjivali u vaše vreme, primenjeni i 2012, 2014, 2016. i 2017. godine, i na kraju kada ste počeli sami da govorite protiv svojih zakona, protiv onoga što ste vi napisali da je to nepravedno, nikakvo i ne znam šta, i tražite da se unapredi. Vi ste rekli - hajde, sedite za sto sa nama, pa ćemo da napravimo da bude bolje.

I sve smo to uradili, čak smo, kažem i podvlačim, napravili i boljim nego što je ikada iko bio u stanju na predloži. Kada ste imali ovakav cenzus? Nikada. Sve smo drugo uradili da popravimo ono što ste sami pisali vi.

I to pitanje - Poslovnik, da li smo rekli da nije nikakav problem? Rekli smo otvoreno da možemo o tome da pričamo i ako treba da se promeni, da se promeni. Ali, znate šta je tu potrebno? Potreban je širok konsenzus. Pa, kada neko preko puta kaže - neću da učestvujem ni u čemu, ništa mi ne valja, neću čak ni da dođem kada me zovete, kakav je to onda konsenzus i koliko onda ima smisla da se bilo o čemu priča dalje,kao što nisu hteli da dođu na dijalog koji se jeste vodio u Narodnoj skupštini? Neki se nisu udostojili čak ni da dođu i da o tome budu prisutni.

Traže neki da javni servis bude pod snažnijom kontrolom Narodne skupštine. Zar niste tim rečima dali najbolji mogući kompliment nama, o tome kakva je ovde diktatura i autokratija? Kažete – nema parlament kontrolu nad javnim servisom. Slažemo se, nema. Da li vam to nije dokaz da su besmislene obične laži, sve priče na temu da mi nešto tamo krojimo i kontrolišemo.

Dakle, kada je onomad Zelenović u ime Đilasa, Jeremića, Ljotićevaca iz Dveri i ostalih, govorio - tražimo mi da parlamentarna većina smeni sve iz RTS, a mi im govorili – ljudi, da li znate uopšte šta pričate? Po zakonu mi nikakvog upliva tamo nemamo, mi nikakav uticaj ne vršimo. Oni nam nisu verovali. Danas vi kažete – mi smo bili u pravu sve vreme, nema nikakve kontrole Skupštine nad javnim servisom, ne treba ni da bude.

Gospodine Vukadinoviću, svašta ispričaste, ali ja nisam čuo ono što sam tražio da čujem. Da li se izvinjavate ili ne zbog toga što ste nepravedno optužili naše predstavnike u skupštinskom Odboru da hoće da nekog svog kandidata preko Privredne komore izaberu ovde.

Svašta napričaste što vas pitao nisam. Nisam ja ništa pitao u vezi jučerašnjeg izlaganja gospodina Ševarlića ili bilo kog trećeg. Ja sam lepo pitao na srpskom, jasno i glasno – izvinjavate se vi ili ne za to što ste nepravedno optužili naše predstavnike u Odboru za kulturu i informisanje? Da ili ne?

Kažete nemate problem da izvinjenje uputite kada to treba da se uradi. E, sad treba. I priznali ste da ste nepravedno optužili ljude. Priznali ste da se pokazalo da niste u pravu. Izvinjavate se vi za to ili ne? Odmahujete glavom. Znači ne. E, dobro. Toliko na temu koliko ste bili iskreni kada ste rekli da nemate problem sa time. Samo to sam hteo da čujem.

Što se tiče drugih stvari koje ste ispričali. Kažete – mi verujemo svoju propagandu da je u Skupštini sve bilo na određeni način, a vi znate na koji je način stvarno bilo i mi nismo u pravu. Nemojte vi ništa da verujete ni meni ni mojoj, kako kažete propagandi, otvorite lepo sajt „Otvoreni parlament“, to nije nikakva naša propaganda, to je vaša propaganda, iza toga stoji nevladina organizacija CRTA, ova o kojoj sam pričao maločas, pa pogledajte lepo šta ti vaši kažu, ko su narodni poslanici koji su u ovom sazivu, celom sazivu, znači poslednje četiri godine, bili najaktivniji u smislu da su najviše puta u skupštini govorili, po svim osnovama. Pogledajte prvih 15, 20, 25 koliko god hoćete, pa budite pošteni da kažete koliko među njima ima vas, predstavnika opozicije, koliko među njima ima čak onih koji su rekli da će da bojkotuju i sad kažu da im je teško da dolaze već godinu dana, godinu i jače u ovu salu za plenarne sednice, samo primaju platu i idu u restoran, ali godinu i nešto dana ne govore uopšte, što znači da su za tri godine uspeli da stignu na vrh te rang liste koliko su pričali, zatvarali nisu.

I onda mi objasnite, pošto je to vaša propaganda, a ne naša – kako ste uspeli da budete kakvi šampioni, takvi rekorderi, a kažem vam, većina je u vrhu te tabele iz vaših redova, a ne iz naših, ako u ovoj skupštini nije moglo slobodno da se govori, kako?

Dakle, to nisu naše tvrdnje i naši podaci, to su vaše tvrdnje i vaši podaci. Uopšte nemam ništa protiv da ih smatramo za tačno. Kako vi onda niste to mogli da govorite na temu onoga šta mi pričamo ovde i kako to izgleda i ko tome veruje?

Da vam kažem, poslednja rečenica, gospodine Vukadinoviću, ko tome veruje, to se pokazuje na izborima. Dakle, ako neko smatra da postoji drugi, bolji način da se dođe na vlast, taj samo rizikuje grešku koja može skupo da košta sve u ovoj zemlji. Time što provocira ulično nasilje, time što provocira zauzimanje putem razbijanja ulaza RTS ili razbijanja ulaza u Narodnu skupštinu, a onda uvođenja neke svoje pravde, ne znam, motornim testerama ili vešalima, ti ljudi, prosto, pokazuju da ne znaju šta rade, a upravo na to pozivaju kada, poput ovog Boška Obradovića i ovih ostalih Đilasovih, pozivaju da se na dan izbora fizički spreči narod kada bude pokušao da glasa. Tu sreće nikakve nema.

Tri stvari. Prva se tiče baš ovoga o čemu je sada govorio gospodin Rističević.

Gospodine Vukadinoviću, kažete da nema na Javnom servisu, da li nije bilo, a sada je nešto malo drugačije, dovoljno vas i tih vaših?

Samo da vam kažem nešto. Koliko se sećam, ne mogu da se setim, a rekao bih da dobro pamtim, jedne jedine emisije u kojoj smo mi bili kao učesnici, a da vas nije bilo tu, vas u raznim pojavnim oblicima. Koliko se sećam, lično sam bio na RTS tri ili četiri puta i svaki put pod obavezno bio je neko sa mnom s te vaše strane da priča šta on misli i kako on doživljava svet oko sebe. Jednom je bila predsednica vaše poslaničke grupe, te kojoj vi pripadate, Sanda Rašković Ivić, potpredsednik stranke Vuka Jeremića, ovog što kažete da ga ne znate ko je, nije vam poznato ime, a u stvari je čovek rekorder u broju pojavljivanja u udarnom terminu u Drugom dnevniku Javnog servisa RTS, skromnih 16 puta, što nikad nikom nije pošlo za rukom pre njega, a izgleda da nikada i neće, ali oni su bili sa mnom u emisiji istoj.

Svaki put kada sam bio pozvan dešavalo se da otkažu ljudi iz DS.

(Marijan Rističević: Bila je Nada Kolundžija.)

Dva, tri imena su otkazivala, nekad slali zamenu, nekad nisu, ali obavezno je bio prisutan još po neko.

Bila je i gospođa Kolundžija, tako je. Ona je obično dolazila kao zamena kada ovi drugi pobegnu.

Da li znate šta je zanimljivo? Jedan jedini put kada sam bio na RTV, to je takođe Javni servis, bio sam u emisiji sa Zelenovićem, takođe vašim i sada vi meni kažete da smo protežirani, a da vas nema, a svaki put kad nas ima, bude i vas, ali zato se dešava da vas bude kada nas nema.

Da li ste videli da je možda taj Jeremić, za koga ne znate kako se zove, ovaj vaš rekorder u pojavljivanju u Drugom dnevniku, bio čovek sam samcit u udarnom, večernjem terminu upravo na tom Javnom servisu na RTS, u kom svojstvu stvarno ne znam? Čovek danas nema članova. Dakle, toliko je politički bitan i relevantan, a nema članova više od, pa, evo, iskreno da vam kažem, jednog predsednika opštinskog odbora SNS. Bukvalno toliko.

Da li ste videli nekad nekog našeg predsednika opštinskog odbora da ode tako sam na udarni termin RTS i da priča šta mu je po volji? Ja nisam nikada video.

Više članova nego Vuk Jeremić u celoj Srbiji ima u svom mesnom odboru naša koleginica Obradović, to da vam kažem. To je njegov nivo relevantnosti, pa eto ima prostora da govori šta god i kako god hoće.

Taj Zelenović, to je pretposlednja stvar koju ću da vam kažem, kada pominjete izborne malverzacije i kupovinu glasova, njegovi su ljudi u njegovom Šapcu bili osuđeni. Dakle, pred sudom i tužilaštvom je utvrđeno da su kupovali glasove, a ne naši. To se desilo 2016. godine i sami su priznali.

Poslednja stvar. Optužili ste naše ljude da hoće čoveka koji je predlog Privredne komore, da izaberu sada na ovoj sednici današnjoj. Taj čovek, gospodine Vukadinoviću, nije ni došao na današnju sednicu. Dakle, kao predlog on ne postoji ovde zato što je otpao ranije. Eliminisan je pre ove sednice. Optužili ste nas za nešto što se očigledno neće dogoditi i kada vas pitam upućujete li izvinjenje ljudima koje ste optužili, pitam za to i očekujem kratko, korektno – da ili ne, nikakve duže priče.

Moram da vam kažem gospodine Vukadinoviću da ste me na dva-tri pitanja onako od srca nasmejali, mislim da se to i videlo.

Prvo, moram da vam priznam, jeste malo smešno kad pokušavate da izjednačite relevantnost onoga što je 2011. ili 2012. godine, ne znam koju ste godinu tačno pomenuli, ali nije važno, ne pravi razliku. Relevantnost Aleksandra Vučića i SNS u to vreme da to izjednačite sa ovim što danas radite vi sa ovim vašim.

Dakle, da vas podsetim, tada je Aleksandar Vučić bio jedan lider političke stranke koja je bila apsolutno najveća i najznačajnija u zemlji i organizovao je skup koji ste pominjali, koji je po vašim izvorima, to su vaše reči, vaši brojevi, okupio oko stotinu hiljada duša i sad pokušavate da to izjednačite po važnosti sa kad vas se okupi 50 ili 100 i krene zajedno sa Boškom Obradovićem da udara ovde zastavom Srbije ulazna vrata Narodne skupštine, da li vam deluje kao da to ima nekog smisla? Meni ne baš. Da li vam deluje da je to smešno? Meni deluje da je smešno. To da se poredi apsolutno ne može, ali vidite i tada vi hoćete da kažete – uključio se Aleksandar Vučić na par minuta, pa je to isto kada vi sada odete na Javni servis i po celo veče, u udarnom terminu, sami pričate nešto, a nemate brat bratu jednu desetinu ljudi iza sebe koliko je tada imao Aleksandar Vučić, a tridesetinu ljudi iza sebe, koliko danas ima Aleksandar Vučić. Meni je to sve smešno, da vam kažem ovako najiskrenije.

Druga stvar, kažete, narodnih poslanika koji sede tu sa te vaše strane je malo u ovom sazivu, pa su zato u vrhu liste. Potpuno smešno. Da vam objasnim kako to funkcioniše. Može da vas bude pet, a može da vas bude 150, ali kada vam se ne da reč, a vi tvrdite da vam se ne da, onda vi koliko imate obraćanja u ovom sazivu, svako od vas? Malo, da li je tako?

Kad govorite koliko god hoćete, kad govorite i kad treba i kad ne treba i kad imate i kad nemate šta da kažete, kad govorite kad god vam se prohte, onda vi imate puno obraćanja i to pokazuju vaše rang liste, te koje pravi ta vaša CRTA. Nema to veze sa tim koliko je vas, to ima veze samo sa tim koliko pričate. Vi tvrdite da vam mi ne damo da govorite, a vaše rang liste pokazuju govorite za sve pare.

Tako da, još jedna rečenica, to mi je takođe smešno, ono što mi nije smešno, nećete pobeći od odgovora. Optužili ste nas da hoćemo kandidata kog je predložila Privredna komora Srbije da na ovoj sednici izglasamo, a onda na ovu sednicu kao predlog nije ni došao taj kandidat. Dakle, sigurno ga nećemo izglasati.

Za to gospodine Vukadinoviću dugujete izvinjenje ne meni, nego tim ljudima kojima ste to u oči rekli.

Pošto smo sada prešli na zanimljivu statistiku, pa je neko mislio da to sada može tako. Sećam se ja te priče. To je bila priča iz 2017. godine. Tada ste pričali - preko 90% je bio Aleksandar Vučić u medijima. Sećam se ja dobro toga. Možda mislite da smo zaboravili. Ništa mi nismo zaboravili. Pa, smo onda utvrdili, šta? Onda smo uzeli lepo vaše istraživanje. Kao što vidite, najlepše je i najslađe kada vaše izvore koristimo da vam pokažemo kako stvari stoje, baš kao malopre, kada sam uputio da pogledate te vaše sa „Crtinog“ otvorenog parlamenta, pa vidim da ste to shvatili. Više nećete o tome. Odlično.

Isto tako smo tada uzeli vaše izvore, odnosno ono vaše istraživanje BIRODI, dakle onaj vaš BIRODI koji je, da vas podsetim, proglašen od strane Dragana Đilasa, Jeremića i ovih vaših dveraša za jednog od članova vašeg stručnog štaba, za jednog od vaših eksperata koji su pisali one fantastične predloge kako da se unapredi izborni proces, tako što će Aleksandru Vučiću da se zabrani da na izborima učestvuje. E, taj vaš BIRODI je tada objavio u svom istraživanju - Aleksandar Vučić na tim izborima bio je u svojstvu kandidata, obratite pažnju, u svojstvu kandidata 17% u medijima, ne devedeset i nešto, nego 17%.

Druga je stvar što vi hoćete da kažete, kada Aleksandar Vučić uradi nešto dobro, pa na primer, otvori negde fabriku ili npr. primi nekog važnog gosta iz sveta, predstavnika Ruske Federacije, Narodne Republike Kine, nekog evropskog zvaničnika, pa to bude u vestima i o tome neko izvesti, potpuno statusno neutralno, kao činjenicu danas se dogodilo to i to, došao čovek taj i taj, primio ga Aleksandar Vučić. Vi onda uzmete pa to računate i kažete – ne, sve je to njegova neka kampanja u medijima. Pa, nije.

Ovi vaši, očigledno vaši, na vašoj strani u svakom smislu mrze nas do balčaka i lažu na naš račun. E, ti su rekli u svojstvu kandidata, tada je bilo 17%, pa ste skočili i graknuli odmah - ne to je laž, to je laž, ali niste mogli da opovrgnete. Mogli ste samo da potvrdite da je to tako navedeno u vašim izvorima. Dakle, to je stvar koju treba da znate.

Druga, na koju smo podsetili tada, nije svejedno kako ste predstavljeni u medijima. Nije samo pitanje da li ste predstavljeni u određenom vremenskom intervalu ili ne, pitanje je i kako. I tad smo vam rekli i podatke pokazali, vaše podatke. Aleksandar Vučić je tada, možda sa izuzetkom jedne ili dve televizije, imao ubedljivo najlošiji odnos pozitivnih i negativnih sadržaja. Dakle, to je jako važno da ljudi znaju.

Nije lepo kad kažete - deset minuta se pričalo o Aleksandru Vučiću, a od tih 10 vi osam govorili negativno o njemu, da kažete - i zbog toga je on najviše profitirao u medijskom svetu.

Gospodine Vukadivnoviću, silne televizije, silne dnevne novine, apsolutno sve nedeljne novine, koliko god hoćete, koje svakog dana vode besomučnu negativnu kampanju protiv Aleksandra Vučića, ne možete da predstavite kao njegovo prisustvo u medijima koje njemu ide u korist. To je jedna konstrukcija koju građani prosto neće da progutaju, i baš zato što neće, zato građani Srbije danas podržavaju Aleksandra Vučića, između ostalog, vide i kakvu nepravdu činite prema njemu sve vreme.

Statistika, vaša dika, vaš BIRODI i vaša dika, vaša CRTA, Otvoreni parlament i vaša dika, kao što su vaši ti mediji o kojima su ovi vaši, takođe, tako lepe izveštaje pravili da vam ne idu u prilog, pa ne možete da ih objasnite. Dakle, oko toga da se razumemo. Ja ne mogu drugačije, ja prosto moram da se osmehnem kad god to čujem.

Hoćete da mi kažete danas da ste vi podjednako politički važni koliko i Aleksandar Vučić 2012. godine? Gospodine Vukadinoviću, da li ste stvarno ozbiljni dok to izgovarate?

(Marijan Rističević: Kako se zove stranka?)

Dakle, nije bitno kako se zove stranka gospodina Vukadinovića, on je sad nešto nestranačko, ne znam šta je. Dakle, vi ili Vuk Jeremić ili ko god hoćete da ste politički jednako važni kao taj čovek u to vreme koji je bio, kažete, drugi čovek, dobro, nek bude, drugi čovek najveće i najvažnije političke stranke u Srbiji i u tom trenutku.

Da li se sećate vi rezultata na izborima te godine? Dakle, ja vam kažem, i vi znate da vam istinu govorim, danas nijedan od vaših lidera, evo, ne mora na vas lično da se odnosi, ali niko od tih vaših lidera, ni vaš Đilas, ni vaš Jeremić, ni vaš Lutovac, nema deseti deo glasova iza sebe koliko je u tom trenutku imala SNS koju je predstavljao Aleksandar Vučić, deseti deo. Vi sad hoćete da nam kažete da je to isto.

Ne, nije nikakva drama kada ti vaši lideri koji imaju pojedinačno po 1%, 2% dođu danas na javni servis. Mi nismo oko toga pravili dramu, mi vam samo pokazujemo koliko je velika ta naša diktatura. U toj našoj diktaturi tako strašnoj, eto, to se dešava i to je tu normalno.

Sa mnom su bili u tim emisijama ti vaši i 2016, i 2017, i 2018. godine. Nema to nikakve veze sa stvarima o kojima ste govorili. I tada, da vas podsetim, 2016, 2017. godine, kad god hoćete, osim na možda jednoj ili dve privatne televizije, obratite pažnju, dakle, na svim drugim privatnim televizijama i na svim javnim servisima bolje ste se kotirali u sadržini programskih izveštaja vi i vaši lideri od Aleksandra Vučića. Kad uporedite pozitivne i negativne sadržaje, kad im količnik napravite, znači, razumete o čemu pričam, nije svejedno da li vas neko 100% hvali ili vas 10% hvali, a 90% kudi. Tu razlika postoji, jel tako? Dakle, taj količinski odnos je bio na svim tim medijima u korist tih vaših ljudi, a ne u korist Aleksandra Vučića.

O dnevnoj štampi, pa nemojte da pričamo uopšte. Ko je od tih vaših imao kao Aleksandar Vučić te 2017. godine, mesecima, čini mi se, stotinu dana svaki dan, ali svaki božiji dan, nešto protiv sebe, svoje porodice, svog okruženja na naslovnoj strani? On je imao kompletnu kampanju koja je mesecima trajala. Kako tada, dakle?

(Predsedavajući: Hvala.)

Gospodine Vukadinoviću, nemam ja ništa protiv da mi pričamo kako stvari u Srbiji stoje, ali ta vaša priča i taj vaš koncept – bije, a kuka, to prosto u Srbiji niko ne kupuje. Ljudi svojim očima veruju i znaju kako stvari zaista stoje, a vi ste dužni ono izvinjenje našim članovima Odbora na koje, da znate, neću da zaboravim.

Pošto je bilo rečeno da su neke stvari ovde danas kazali narodni poslanici SNS, vidite, dame i gospodo, tako to izgleda kada se na sednci ne sluša, kada se pazi, odnosno kada se odsustvuje. Baš to što ste rekli nije izgovorio niko od narodnih poslanika SNS.

Ono što treba da znate, nismo mi, kako je rečeno ovde, nikada tvrdili da smo ni silni, ni moćni. Vidite koliko smo samo silni i koliko smo samo moćni pričali smo i juče i danas, a ovo juče ima veze zbog toga što, koliko čujem, uglavnom se bavite onim temama od juče. Koliko smo silni, koliko smo moćni pokazatelj je kako su izgledale one naslovne strane svih nedeljnika juče, kako su izgledale naslovne strane dnevnih novina juče i danas, kakva je situacija sa tim kablovskim operaterima i sa svim tim televizijama koje danas otvoreno vode kampanju protiv Aleksandra Vučića, SNS, nas u parlamentarnoj većini.

Otvoreno vode kampanju zasnovanu pre svega na lažima i na tvrdnjama da mi njih sprečavamo da rade, da mi gušimo neki medijski prostor u ovoj zemlji. Eto toliko smo mi silni, toliko moćni da kao što svako može da vidi, ovde u ovoj zemlji može da govori na naš račun šta god ko hoće. Može da iznosi čak i najbrutalnije moguće laži, može da otvoreno preti Aleksandru Vučiću da ga stavlja na naslovne strane sa sve uperenom snajperskom puškom u njegove grudi i eto toliko smo mi silini, toliko smo mi moćni i toliko smo veliki diktatori i autokrate, kako nam sve vreme spočitavaju.

Naravno, potpuno je jasno iz svega ovoga da je istina potpuno drugačija. U ovoj zemlji postoje apsolutno široke slobode, u ovoj zemlji demokratija je dostigla onaj nivo i one standarde na kojima nije bila nikada, i to svakako ima veze sa tim unapređenima izbornih uslova kojima smo mi pristupili svojom voljom i baš zato možemo danas da kažemo – imate uslove da na izborima učestvujete kakve niste imali nikada, u vreme vašeg Đilasa, kako volite da kažete i u pravu ste.

Dakle, sve je bilo apsolutno nezamislivo, a mi smo sve to unapredili i zato što smo potpuno komforni, relaksirani i znamo. Ono što određuje šta će biti sa Srbijom sutra, ono što određuje rezultate izbora, to je volja narodna. Dakle, to nema nikakve veze sa njihovim milionima, to nema nikakve veze sa silnim medijima koje poseduju. Narod ne mogu da prevare, to se potpuno jasno pokazalo.

Narod je vrlo jasno video ko je ko i kako stvari stoje u ovoj zemlji. Zna da se Aleksandar Vučić i SNS bore za njega, da su u stanju da izbore dobre rezultate za njega i kada je reč o standardu i kada je reč o infrastrukturi i kada je reč o rezultatima ekonomije, pa eto vidite i kada je reč o izbornim uslovima i nivou demokratije i nivou slobode.

Konačno pošto je postavljeno pitanje – kako smo mi to menjali te izborne uslove, pa isključivo u smeru, da je danas svima sa druge strane samo lakše da na izborima učestvuju.

E, sada što je onima kojima je govor svaki dan isti i na svakoj sednici isti, pa su zbog toga slobodno smatrajte i naši odgovori isti kao juče i prošli put, danas teško da i te najbolje rezultate, najbolje uslove od fantastičnih 3% cenzusa u odnosu na nekadašnjih 5% savladaju, to je nešto sa čime će oni morati da žive, dok traje ovaj Saziv u Narodnoj skupštini, a posle izbora izvesno je na nekom drugom mestu.

Ne znam, možda je i moguće kada čovek nije prisutan na sednicama, da mu se učini, možda to izazove eho u ovim skupštinskim hodnicima ili u restoranu. Učini mu se da je razumeo da neko ovde kaže da se glasa za Orlića ili Filipovića, mada to nikada niko nije pričao.

Međutim, sigurno ne može da mu se učini da je čuo da je bilo ko izgovorio, ma i pomislio da neko u ovoj zemlji glasa za Šarovića. To je apsolutno nemoguće. Dakle, tu nikakvih dilema nema.

Postavlja se pitanje šta smo mi to uradili? Pa eto, neko će verovatno reći - ništa previše važno, jel tako. Nije priviše važno što su danas prosečne plate u Srbiji na nivou od 500 evra, u odnosu na onih 320. Jel toliko bilo kada ste zajedno sa Draganom Đilasom drmali po Beogradu? Jel toliko bilo? Znači, to nije bio baš neki prevelik rezultat i nije previše važno, ali ispostavlja se da narod ipak misli malo drugačije.

Šta još? Primera radi, onaj Koridor 10, što je završen, čuli ste verovatno za to, to je jedan važan auto-put koji omogućava da budemo spojeni od severa do juga zemlje, od kontinentalne važnosti je i bitna infrastruktura. Postoji i onaj drugi krak koji ide tamo ka Bugarskoj, a onda postoji Koridor 11, takođe fantastičan novi auto-put. I jedno i drugo je nekako decenijama čekalo na tog Aleksandra Vučića o kome pričate i SNS, koju on vodi.

Reći će neki verovatno - nije to previše važno, pretpostavljam potpuno je nebitno za njih u odnosu na one pare koje su delili sa Đilasom na gradu Beogradu zajedno nekada, u Starom Gradu danas, jel tako?

Možda je vama nevažno, ali ispostavlja se za građane Srbije da ipak oni misle malo drugačije i da su njima te stvari važne, zajedno sa svim stotinama hiljada novih radnih mesta koja su obezbeđenja u prethodnih nekoliko godina. Možda ne mogu da se porede po nivou važnosti za vas, sa onim putnim troškovima koje ste naplaćivali kada ste putovali od Vranja za Beograd, ali mislim da ipak narod u ovoj zemlji smatra malo drugačije. Tim ljudima su sve te stvari veoma važne.

Da će nekome da bude odrana koža sa leđa, zbog toga što se nešto naplaćuje dinar mesečno, evo neka ispadne da se u to ne razumem. Ne znam šta bih na to dodatno mogao da kažem, ali ipak bi narod verovatno malo drugačije mišljenje imao da ga pitate - jel strašno jedan dinar mesečno u poređenju sa, koliko beše, ne dinara, nego evra i to u milionima, 420 ili 450 miliona tih evra ste zajedno sa Đilasom u most pretočili u ono vreme kada je on to onako pompezno otvarao, a vi sa njim radili zajedno u gradu Beogradu.

Konačno, što se tiče pitanja slobode medija, sve što treba da se postavi kao pitanje Đilasu, Šolaku i ovim ostalima sa kojima se na Starom Gradu, slobodno ih pitajte i onda nam slobodno prenesite kako odgovor glasi, jer nama neće odgovor nikada da daju. Znate zašto? Zato što su sve priče oko REM-a zapravo samo prazne priče koje služe za to da kompenzuju očiglednu prazninu politike i sadržaja.

Da znaju Đilas, Šolak i ostali bilo šta da kažu o ekonomiji, o standardu, o infrastrukturi narodu, pa oni bi o tome pričali. Pošto ne znaju ništa o tome da kažu, oni pričaju REM, REM, neki REM, a da pitate čoveka nekog na ulici šta znači REM, niko pojma nema, osim što Đilas svakako zna. To je sredstvo da se opet okrene koja stotina miliona evra, a vi to svakako mnogo bolje znate od nas.

Eto, prosto čovek da ne zna šta da kaže, kada malopre ispadne jedan dinar mesečno, tako je rečeno, dranje kože s leđa. Sada kaže – malo je to, treba više.

Znate, kada bi bilo malo više smisla u rečima koje nam se upućuju ovde verovatno bi imalo i više osnova da štošta drugo kažemo. Ovo je opet sve ista priča kao juče i sve ista priča kao i na prethodnoj sednici i svaki put sve iznosa i iznova isto. Kažu, zašto smo mi tako strašne autokrate i tako veliki diktatori, a u isto vreme kažu – a nećete da ugušite te neke koji rade protiv vas. Pa eto, to vam je odgovor. Dajete ga sami sebi celog dana i svaki put ga dajete sami sebi, zato što smo tako veliki diktatori i tako strašne autokrate. E zato svi ti koji očigledno ne da ne rade u skladu sa našim interesima, nego imaju neke svoje principe i računice, i uopšte nije bitno da li sada pričate o televiziji ovo ili onoj, ovom ili onom distributeru signala, kao što vidite nikakav problem u ovoj zemlji nemaju, svi lepo rade i svima je sve dobro, ali opet kukaju kako nema slobode, nema demokratije i sve im je nekako teško.

E vidite, sami sebi najlepše moguće odgovore dajete. Pa i danas, kada u isto vreme pričate, ali pazite, u istom danu, na istoj sednici pričate, nemamo mi kao Skupština dovoljno uticaja na Javni medijski servis i vičete i pozivate – treba vi da promenite zakon, treba da jače stegnete tamo na Javnom medijskom servisu, a onda, možda 45 minuta ili sat i po kasnije kažete – imate vi veliki uticaj na te ljude i svi oni sve rade što im vi kažete. Eto, to vam je još jedan pokazatelj kako stvari u ovoj zemlji stoje. Dok se mi držimo zakona i pričamo, svako nek radi samo u skladu sa propisima i nikome ništa faliti neće, samo nek ne diraju druge ljude, ništa im više nikada tražili nismo.

S druge strane, ne možete nikako sami sa sobom da se dogovorite – a šta nam to prebacujete sve vreme? Je li loše to što je prosečna plata u Srbiji 500 evra? Je li mera i pokazatelj nečije nesposobnosti onih koji su bili pre nas u prilici da se o Srbiji staraju? Pa mnogo mi je žao, ali narodu ne možete da prodate priču – to je loše, samo zato što se vi osećate neuspešno zbog toga. Da li je loše, pošto se postavilo pitanje šta smo dobili, a šta smo izgradili, kada imamo te auto-puteve koje smo čekali decenijama? Pa teško možete nekoga da ubedite. To što je to mera nečije nesposobnosti, mnogo mi je žao, ali sa tim će ti isti ljudi morati da žive na neki način.

Konačno, šta je, kako i koliko uvećano, napumpano? Pa evo, kažu ljudi koji se u te stvari razumeju, pomenuh malopre onaj čuveni Most na Adi, 130 ili 140 miliona evra da je mogla biti realna cena. Kako je to napumpano, prenaduvano na 450 i što ste u tome učestvovali? Počnite od toga, jer to su, znate, stvari koje ljude opredeljuju, ono što svojim očima vide. Kao što vide most i vide da nikakvog smisla nema da to toliko košta, toliko s druge strane vide auto-put kog tu do juče nije bilo, pa im je drago što tako nešto postoji, što ga sada imaju.

Dakle, to su stvari koje ljude pre svega opredeljuju. A sve ovo što smo učinili da demokratije bude više, da slobode bude više, na te stvari smo mi, da to dobro znate i da dobro razumete, ponosni. Time što smo omogućili da bude lakše nego ikada i onima koji nemaju šta da ponude narodu, da ipak i ako neki glas dobiju postanu sutra ponovo narodni poslanici, pa na to smo takođe ponosni. I to je pokazatelj koliko drhtimo pred nečijim činjenicama, a za sve ostalo, kao što rekoh, pošto svaki dan slušamo isti govor, smatrajte – odgovori su isti kao i svaki put i pozdravite Đilasa kada ga vidite, nešto se ne pojavljuje ovih dana.

Samo da nije ponovo ubrzao pred kraj, sve bi bilo svakako još mnogo bolje i razumljivije.

Dakle, mislim da smo sada najzad došli do suštine problema. Gospodin Šarović SBB-u plaća račun 4.000 dinara mesečno i vrlo je nezadovoljan zbog toga. Je li tako? Pa smo mi krivi što je on potpisao takav ugovor.

Moram da priznam da mi se srce pocepalo dok sam to slušao. Ne znam koliko ću biti u stanju da izdržim današnju sednicu, ali mnogo mi je žao što ste izabrali toliko puno kanala. Da ste izabrali malo manje, dogovorili se sa njima malo bolje, verovatno bi vam račun bio manji.

Za taj strašni dinar mesečno, za koji nikako da se dogovorite sami sa sobom je li mnogo ili malo, pošto je čas mnogo, čas malo. Kažu ljudi, taj REM više od stotinu miliona dinara godišnje uplati državi. Dakle, toliko na temu šta se sa tim desi i kome to ide. Nego, pošto je ona računica u delu dok je išla sporo i polako, da bude maksimalno razumljiva, bila vrlo poučna, mene samo zanima u tim silnim milionima, koliko ispada ta računica kada se pretvori u broj komada za sve te silne milione koje, kažete, uzima vaš Đilas i vaš Šolak? Mislim, sa ljudima ste dovoljno dobri čim ste sve te silne godine proveli zajedno u vlasti u Beogradu, a provodite sada na Starom gradu, pa imate koga da pitate, imate gde da im se obratite. Daj, molim vas, saznajte nam od tih silnih miliona koje uzimaju svakog meseca, kako vi kažete, vi to jako dobro znate, koliko može da se kupi tačno onih Rendž Rovera Autobiografi? Mislim da bi to svaki građanin Srbije danas voleo da zna.

Baš je to zanimljivo, ustanete i sami ponovite ono što smo i mi rekli, da se više od sto miliona uplati državi, a onda kažete, i to je sad pokazatelj neke katastrofe i da mi nismo istinu govorili. Kao što sam rekao, da ponovim, uvek sami sebi najbolje moguće odgovore dajete i baš recimo taj REM, kada planira 120 miliona, pa uplati 180 i nešto, kako ste lepo primetili, to je samo valjda pokazatelj da se državi vratilo više, je li tako?

Sad, ja pitah malopre za jednu računicu, ali izgleda da je bila previše složena. Dakle, verovatno neka konverzija iz dinara u evro tu računicu ometa i čini stvari dodatno komplikovanim, pa da pojednostavim, evo, može samo u evrima. Od tih 450 miliona evra, koliko ste zajedno onomad sa Đilasom obračunali za most na Adi, znači samo ćemo evrima da se krećemo, koliko može da se kupi Rendž Rovera Autobiografi od kojih svaki po komadu, koliko vidim u novinama, ja to u životu još nisam video, ali verujem ljudima, košta 140 hiljada. Mislim da bi građanima to bilo interesantno da čuju i da saznaju.

Konačno, ti vaši, ne znam da li samo poslovni ili politički partneri, sa kojima ste zajedno na Starom gradu, mislim na Đilasa i mislim na Šolaka, pošto vidim pozivaju da se na Starom gradu blokira na izborni dan svako ko hoće da izađe na izbore, pošto pozivaju da se spreče izbori, da se uzurpiraju institucije, a kažu da će vam doći onda u podršku, kad to uradite zajedno, Boško Obradović sa svojim dverašima i ostali, da vas brane. Da li planirate i tom prilikom da učestvujete u njihovim nedelima, ako se samo usude da te stvari rade? Mislim da će to biti jako dobar odgovor građanima, šta da misle, kako da cene svakoga od nas. Nas naravno prema tome što smo doprineli da demokratije i slobode bude više nego ikada, pa i da spustimo izborni cenzus za političke veličine koji sede sa druge strane, da im život bude još dodatno lakši, na osnovu toga što smo dozvolili da medijski uslovi zaista budu, pa neretko nemogući, ali za koga? Za nas, jer nemamo nikakav problem da živimo sa tim, jer smo tako velike autokrate i tako veliki diktatori, ili možda ti neki drugi koji očigledno pored toga što se dobro razumeju u markirane automobile luks klase imaju nameru da kada se negde dočepaju vlasti da je drže pošto po to i po svaku cenu, pa makar to značilo da uništavaju demokratiju u ovoj zemlji. Mislim da bi to takođe bilo važno da građanima objasnimo danas.

(Nataša Sp. Jovanović: Po Poslovniku.)

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, svaki put kada se dotaknemo teme koja ima veze sa radom Republičkog regulatornog tela za elektronske medije neizbežno je da se postavi pitanje stanja u medijima u našoj državi, ukupno gledano. O tome su danas govorili mnogi narodni poslanici, a možda je najslikovitiji i najubedljiviji pokazatelj stanja u medijima kada svaki građanin ove zemlje lepo, što se kaže, svojim očima pogleda kako izgledaju te slike na, evo, dan današnji.

Danas je ponovo četvrtak i već znate šta to znači, dan kada izlaze čuveni nedeljnici koji su politički apsolutno svrstani, apsolutno ostrašćeni, i to baš na onu stranu koja misli sve najgore pod milim Bogom o Aleksandru Vučiću, o SNS, o nama narodnim poslanicima koji činimo parlamentarnu većinu i to uopšte ne kriju. To je, dakle, svakome ko je građanin ove zemlje u potpunosti jasno.

Dovoljno je da izađete do prvog kioska, prošetate i pogledate svojim očima kako to izgleda medijska scena u Srbiji danas. Pogledate i, čini mi se, od tih četiri ili koliko već nedeljnika šta ko ima na naslovnoj strani, evo, baš danas, pa vidite da jedan drži promotivnu priču o omladini Saveza za Srbiju Dragana Đilasa, da drugi promoviše tekst koji kaže da Aleksandar Vučić, kako su to samo lepo smislili oni, pa sad objašnjavaju to građanima Srbije, pobeđuje na izborima zato što se bavi zastrašivanjem, zato što primenjuje batine i zato što je, naravno, zarobio medije. To nam ti zarobljeni mediji saopštavaju potpuno slobodno, potpuno lako, bez ikakvih posledica, naravno, kako i treba da bude, zato što su toliko zarobljeni.

Treći iznosi novu seriju potpuno besmislenih optužbi na račun MUP-a, što čine i njima naklonjeni dnevni listovi. Četvrti, opet, radi to na svoj način tako što nam kroz usta jednog glumca kaže da je čitava Srbija jedna velika ludnica i da smo za to, naravno, krivi mi. Ko bi drugi?

Eto, toliko su zarobljeni mediji u ovoj strašnoj diktaturi, u ovoj nezamislivoj autokratiji koja im ne da da dišu.

Naravno da u ovoj zemlji govori, priča, piše, saopštava, crta, karikaturama predstavlja šta ko hoće, koliko hoće, i to je apsolutno više nego očigledno. Još jednom, za to vam ne trebaju stručna mišljenja tzv. eksperata bilo čijih, za to vam je dovoljno da se oslonite na sopstvene oči i svoje čulo vida.

Kada govorimo o situaciji u medijima, da, bilo je potpuno neizbežno podsetiti i one koji su sada članovi Saveta REM-a, ali i one koji će početi da se bave tom dužnošću, već koliko sutra, i o tome ćemo, naravno, mi više u Narodnoj skupštini govoriti sutra kada budemo raspravljali o izboru novih članova Saveta REM-a.

Međutim, treba sve te ljude na vreme upozoriti sa kojim će izazovima da se suočavaju na tom poslu, sa kojim se izazovima suočavaju oni koji taj posao sada obavljaju, da približimo malo građanima Srbije da to bolje razumeju.

Danas je u Srbiji tema, kada se govori, naravno, o slobodi medija, da li je REM svemoguć, kako ga predstavljaju oni koji ne skrivaju svoju ambiciju da ga potpuno kontrolišu ponovo, a reč je, dakle, o predstavnicima bivšeg režima, imenom i prezimenom, reč je o Draganu Đilasu i njegovim poslovnim partnerima, takođe tajkunima kao što je sam Đilas, Šolaku, Miškoviću, onima koje je Dragan Đilas, iz bivšeg režima naravno, pod svoje skute danas okupio, kao što je Vuk Jeremić, kao što je Ljotićevac Boško Obradović, kao što su različiti ostaci DS. Dakle, njima je najvažnije da taj REM ponovo kontrolišu i to je, takođe, jedna od stvari koje su opšte poznate i koje se ne kriju.

Oni kažu da moraju oni REM da kontrolišu, ali ne zato što im je stalo da svoje kanale i svoje biznise protežiraju, da svoje kanale, pošto su već stavili na prvo i drugo mesto na daljinskom upravljaču kod onih kablovskih operatera koje već imaju pod svojim vlasništvom, nego da to urade kod svih, nego da to rade i sa drugim svojim kanalima, pa da im pridruže ponovo Javni servis za koji bi opet voleli da sa njim poslovno sarađuju i ponovo lepe, silne milione evra u svoj džep smeštaju na račun te saradnje.

Ti ljudi kažu da REM neće da zaštiti slobodne medije u ovoj zemlji i pri tom apostrofiraju, pre svega, svoju televiziju N1. Dakle, svi znaju da je to jedna od aktuelnih priča ovih dana, ovih nedelja, ovih meseci, kako više volite. Kažu da im je ugrožen strašno taj njihov N1, a pošto su danas govorili mnogi na temu kako taj program radi, kako ta televizija funkcioniše, ne želim sada da ponavljam sve to, ali želim potpuno jasno da kažemo čemu ta televizija služi.

Ta televizija, pa nek se ljute koliko god hoće i nek se žale kome god hoće, služi isključivo za vođenje političke kampanje, političke kampanje protiv Aleksandra Vučića, protiv SNS, protiv narodnih poslanika koji su se, zamislite, drznuli da kažu da nešto tu nije normalno. Šta kažu? Kažu, meta su kampanje, kada se ponove njihove sopstvene reči da se, zamislite ovo, emituju iz Luksemburga. Oni sami su to tako rekli. Kada im se ljudi na to smeju, kažu – smejete se zato što nas politički progonite, zato što kampanju protiv nas vodite. Kažu – teroriše nas država, kažu – zlostavlja nas svako ko izgovori da smo mi američka televizija.

Sa tim u vezi, da zna svako iz te televizije N1, a i svaki građanin Srbije koji to eventualno nije čuo. Evo šta kažu njihovi ljubimci, evo šta kažu ljudi iz njihovih redova. Projekat se zove ovako „Media ownership monitor Serbia“. Projekat vodi BIRN, znate već, njihov BIRN, i Reporteri bez granica, a finansira, i to je zanimljivo da znate, nemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju. Dakle, ovo ministarstvo finansira, a BIRN i Reporteri bez granica sadržaj uređuju. Oni na svom sajtu pišu ko je i šta je ta njihova televizija N1.

Znate šta kažu oni? Kažu da je to kablovska televizija koja je podružnica američkog CNN u Beogradu i još kažu da su, pre nego što su krenuli sa radom, pregovarali o tome da će N1 da počne sa radom, znate ko, bivši direktor CIA Dejvid Petreus, znači, sada čitam šta kaže ovaj „Media ownership“, i bivši ambasador SAD u Srbiji Kameron Manter. Dakle, da su američki kaže i njihov BIRN i njihovi Reporteri bez granica, podržani novcem nemačkog ministarstva. Ovo im ne kaže Aleksandar Vučić, ovo im ne kaže niko iz SNS, već im ovo kažu njihovi ljubimci.

Još im kažu da su po saznanjima BIRN-a, Reportera bez granica i ovih ostalih lobirali u Briselu KKR i Evropska banka za obnovu i razvoj, kako bi se omogućilo da ova televizija počne sa radom u Srbiji.

Znate šta još kažu ovi njihovi, oni kažu da je udeo u gledanosti te televizije „N1“ u Srbiji, 0,55%. E, ovo im je mera koliko su oni važni, ovo im je mera koliko je nama stalo da se sa njima nešto politički obračunavamo i borimo, 0,55% je njihov udeo u gledanosti, što po izvoru ovog njihovog BIRN-a, i njihovih reportera bez granica, bude brat bratu jedno četrdesetak, možda 43, četiri puta manje gledanosti nego što ima jedan RTS.

To su oni, po rečima njihovih ljubimaca, kako sami sebe vide. Još da znaju, njihovi vlasnici, njihova „Junajted medija“, evo, ovim dopisom 17. januara zabranio, obratite pažnju, zabranio „Telekomu“ da pušta i „N1“ i sve ostale kanale. Rekli su - odgovaraćete materijalno i krivično ako pustite te kanale, a onda, zašto „N1“ vodi političku kampanju, izađe N1 i kaže - zli „Telekom“ nas skinuo sa kabla. Kaže - zli „Telekom“, pošto radi za zlog Aleksandra Vučića i zlu SNS, ne da građanima Srbije da čuju i vide „N1“. Pošto su to čuli i videli svi osim „N1“, molim da se obaveste, javite ovima sa „N1“, vaš vlasnik vas je skinuo sa kabla, vaš vlasnik preti „Telekomu“ ako se samo usudi da pusti vaš signal.

Onda „Telekom“ pokaže da ume da bude iznad situacije i onda „Telekom“ kaže - znate šta, mi ćemo vas potpuno besplatno da pustimo, mi ćemo da pustimo „N1“, ne samo tamo gde ste skinuti zato što ste sami tražili, nego ćemo da vas pustimo svuda gde god možemo. Kaže – 200.000 korisnika vas je imalo pa ste tražili da vas skinu, e, mi ćemo da vam damo 800.000 korisnika, mi ćemo da vas dovedemo tamo gde nikad niste bili, četiri puta više ćemo da vam obezbedimo ljudi, potpuno besplatno, ništa od vas ne tražimo.

I, znate gde je to zabeleženo, to je zabeleženo na sajtu „N1“. Molim da im se javi da pročitaju svoj sajt i da vide da se to dogodilo, pošto očigledno se prave da ne znaju da se to dogodilo. Stvar se završava na sledeći način, na sve to „N1“ kaže – e, ne damo, e, ne može, nećemo da idemo kod tih 800.000 ljudi, dakle, priznajemo da smo lažovi kada kažemo da nam je samo stalo, da nam je jedino to samo bitno na ovom svetu celom, da dođemo do gledalaca, nego kaže, mi prekidamo svaku dalju raspravu na tu temu nećemo ni da razgovaramo sa „Telekomom“ dalje. To je takođe na sajtu „N1“, tako da neka im neko javi da svoj sajt pročitaju.

Zašto sve ovo rade? Dva su motiva u celoj priči i sa time završavam, prvo, jer traže pare. Dakle, njih najviše na ovom svetu zanimaju pare, oni hoće da uteraju, čini mi se neke desetine miliona evra su u pitanju, od „Telekoma“, i kažu – ako nam ne date te pare, mi ćemo ovaj cirkus da nastavimo dalje i onda ćemo da pričamo da smo politički progonjeni i onda ćemo da pričamo da u Srbiji ne može da se gleda „N1“ koji je slobodan kanal, a sami ćemo to da zabranjujemo i još da pretimo tužbama.

Druga stvar, što takođe ljudi u ovoj zemlji treba da znaju, ova priča nema slobodnih medija, ova priča – ugasio nas zli „Telekom“ i zli Vučić, služi za to da Vuk Jeremić danas priča kako, kad god se sretnu sa nekim stranim zvaničnikom, on onako pun sebe saopštava – ukinuli su nam „N1“. Dakle, za to služi da ovi Đilasovi, Jeremićevi mogu to da pričaju po belom svetu. Pod dva, da Dragan Đilas kada šalje, moram da kažem poprilično smešna pisma Semu Fabriciju, može to isto da navede, bukvalno tako od reči do reči, da kaže – ukinuli nam naš slobodni kanal.

Dakle, reketiranje čisto i klasično, kao i sve drugi što su radili, jer da se ne lažemo, na drugi način ti ljudi da funkcionišu ne umeju. Da je umeo drugačije, doreketiranjem da započne svoj biznis Dragan Đilas, ne bi o njegovim nepočinstvima svedočili njegovi nekadašnji saradnici, primera radi Miodrag Kostić iz DS, koji je lično Dragana Đilasa u tom reketiranju i uhvatio. To sve ljudi treba da znaju da bi umeli da na pravi način sude i o situaciji u medijima, i o stanju u Srbiji danas, i o svakom akteru na političkoj sceni, počevši od nas ovde pa sve do tajkuna i lopova koji su okupljeni oko tog Đilasa. Hvala vam lepo.

Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kao i svaki put kada se dotaknemo tema pravosuđa, ne možemo a da ne podsetimo, nemoguće je, znate, starati se o tom sistemu na valjan način, a svesno izbegavati da se nekim pitanjima baviš kako treba, što znači kako zakon propisuje, ali i kako neke stvari koje bi trebalo da potiču iznutra, da čoveka nose, dakle, neke vrline diktiraju. To, svakako, treba da se odnosi i na spremnost da se uhvati u koštac sa stvarima koje nisu prijatne, sa problemima koji nisu laki i da se pokaže i rešenost i hrabrost onda kada od toga da li ćete ih pokazati ili ne zavisi da li ćete uspeti u onoj zvaničnoj nameri koja treba da vas vodi prilikom obavljanja posla, da se, dakle, zadovolji potreba za pravdom, da se zadovolji potreba za poštovanje onih načela koja jesu zapisana u zakonima.

Mi kada pričamo o pravosuđu, mi se neminovno na neke teme vraćamo i to će tako biti sve dok ne bude potpuno jasno da zatvaranje očiju nikada nije odgovarajuće rešenje.

Već danas ljudi koji se bave ovim pitanjima mogu da znaju, i čudno bi bilo da ne znaju, mogu samo da se prave da ne znaju, da u ovom društvu postoje otvoreno izrečene pretnje da će se ugrožavati drugi ljudi, da će se gaziti osnovna prava drugim ljudima, da će se rušiti naš poredak. Ako se sutra suočimo sa pokušajima da se te pretnje zaista u praksi realizuju, niko nema pravo da se pravi nevešt, da kaže da ga je situacija zatekla nespremnog, da tako nešto nije mogao da očekuje.

Na šta ja mislim vrlo konkretno? Vi danas imate od strane manjine, ubedljive manjine, kada je reč o tome koliko su politički relevantni i koliko imaju bilo kakvu podršku, odnosno kako je nemaju, javno izrečene pretnje da će se, kako oni kažu, svim sredstvima, zapamtite to, svim sredstvima boriti protiv formiranja institucija u Republici Srbiji nakon izbora koji nas čekaju ovog proleća.

Dakle, politička organizacija ili skup različitih organizacija, stranaka, pokreta, čega već, koju predvode Dragan Đilas, Vuk Jeremić, fašisti iz Dveri, različiti ostaci DS, javno saopštavaju da će se prvo suprotstaviti demokratskim izborima u Srbiji, javno saopštavaju, ja vam sad doslovce saopštavam njihove reči, da će sprečiti druge ljude, fizički sprečiti da glasaju, da će sprečiti druge ljude da koriste svoje osnovno pravo da kažu šta misle o sudbini svoje zemlje, osnovno pravo da se pitaju hoće drugim ljudima da uskrate i da će fizičku silu da upotrebe da to urade, a onda da će, kako oni kažu, svim sredstvima da spreče formiranje institucija i njihov dalji rad. Kad se kaže svim sredstvima, to onda podrazumeva i nasilne metode, jel tako? Svim sredstvima, to podrazumeva i tu vrstu sredstava i mera.

Dakle, već danas mi treba da znamo, neki u ovoj zemlji otvoreno prete nasiljem, uništavanjem institucija, ugrožavanjem drugih ljudi i njihovih prava. I to je nešto što moraju da imaju na umu ljudi koji se bave pitanjem šta radi naše pravosuđe danas, sutra ili u periodu koji se pred nama nalazi. To se apsolutno ne može ignorisati.

Pošto znam da se će da se postavi pitanje da li je to u vezi, biće tvrdnji da jeste u vezi sa činjenicom da se ta politička skupina predstavnika bivše vlasti bivšeg režima, predstavnika tajkuna koji su navikli da se bogate na grbači naroda raspada, ne, nema nikakve veze. Dakle, apsolutno nikakve veze ovo što vam sada govorim nema sa činjenicom da, kako vidimo, nema ništa od njihovog tzv. bojkota, naravno, lažnog bojkota, jer se odnosi na sve, samo ne na njihov džep, što je zapravo suština stvari kod tih ljudi.

Ovo ima veze sa mnogo važnijim pitanjima. Ali, kad vam kažem da se raspada ta njihova ideja bojkota, da i to ne ostane nedorečeno, pojasniću vam detaljno na šta mislim.

Dakle, pored toga što ih već mesecima jedan od osnivača tog njihovog tzv. saveza, Stamatović, proglašava za politički ne sasvim uračunljive i pošto je sam rekao da neće da ima nikakve veze sa njihovim nasilnim metodama za preuzimanje vlasti, nego čovek hoće da ide na izbore, što je potpuno u redu. Izgleda da ni u Paraćinu, ni u Šapcu ovih dana ne stoje mnogo bolje.

Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin, grčevito se bori ovih dana da objasni da nije, kako ga oni nazivaju, izdajnik, zbog toga što hoće na izbore da ide. Da bi vam bilo do kraja jasno šta se tamo dešava. On kaže, i ovo je vest od, čini mi se, sinoć, pokušavajući da obrazloži svoju poziciju i kako se našao u nebranom grožđu, da sad mora da im objašnjava da li je njihov izdajnik ili nije njihov izdajnik, to ga oni tako nazivaju. Kaže, još avgusta 2019. godine, znači, koliko ima, sedam meseci unazad, on se sa ostalima tamo, kaže, donosiocima odluka, sa Đilasom, Jeremićem, Boškom Obradovićem što predvodi fašiste iz Dveri, dogovorio da nije problem da izađe na izbore on u svojoj opštini. Kaže – rešeno je avgusta 2019. godine i nije bio problem da se izađe na te lokalne izbore do pre nekoliko dana, a onda su se, kaže, na njemu nerazumljiv način, okolnosti promenile.

Dakle, iz prve ruke mi imamo priznanje da su oni sve vreme lagali. Naravno da mi ne očekujemo od lažova da mogu drugačije da se ponašaju, do da lažu.

Sada imamo potvrdu da su i sada na ovom poslednjem slučaju sve vreme ljude lagali, pričali po Srbiji kako će oni da demontiraju neku strašnu diktaturu, toliko strašnu da ćemo da pričamo za neki minut i na tu temu, ali sve vreme jedni drugima prodavali priču – mi ćemo da uradimo potpuno drugačije od ovoga što danas narodu serviramo, da bi došli u februar mesec i sada pokušavaju da objasne da je dobro što su lagali, ali sada nemaju način da realizuju to što su hteli, da su se izgleda među sobom posvađali u međuvremenu.

Kaže Paunović da nije njemu niko ništa obećavao, nije to bilo ništa na veresiju, on se dogovorio pre te priče, pre tih laži o njihovom tzv. bojkotu, da će, ukoliko pregovori ne uspeju i ostane zvanična odluka o bojkotu, primeniti presedan i da će izaći na izbore i svi su mu rekli da je to potpuno u redu. Takođe, deo dogovora je bio da on ne traži otvaranje tog pitanja odmah, dakle, da se otvoreno laže narod, da se ide u to da ljude lažu, i to da lažu svi, i on koji je dogovorio da neće da bojkotuje, i Zelenović koji je dogovorio da neće da bojkotuje, nego da lažu složno, kako bi pokušali da sebi pripreme teren za ono što ih je zapravo najviše zanimalo sve vreme, a to nas vraća na priču koja jeste važna.

Dakle, to što se oni raspadaju među sobom jeste zanimljivo i jeste važno da vidimo još jednom… Znate, najslađe je kada sami lažovi priznaju da su lažovi. To je najlepše. Tu nemate šta da dodajete i da tumačite, samo pokažete šta su sami rekli, i to je dobro da narod čuje, da vidi sa kakvim je imao posla i sa kakvim ima posla i danas, nego dovodi nas do onoga što je važno da oni hoće zapravo sve vreme da pripreme teren za primenu nasilnih metoda, za preuzimanje vlasti na ulici, i to otvoreno kažu. Kad vam ljudi poput Boška Obradovića kažu – na ulici ćemo mi da smenimo vlast, na ulici ćemo mi da postanemo predsednici, ministri, lideri lokalnih samouprava, direktori javnih preduzeća, da znate da su to očigledno ozbiljne namere i ozbiljne pretnje, pa na sve to dodate još da otvoreno prete, primera radi, i novinarima, da će da ih šalju na doživotne robije, što je još važnije, da će za njih da uvedu smrtne kazne. Dakle, niko nema pravo da se u Srbiji danas pravi nevešt da to nije čuo ili da to svesno ignoriše da bi sutra mogao da kaže – otkud ovo sada? To su stvari koje treba da imaju na umu ljudi koji se bave pravosuđem u našoj zemlji.

Neretko postoji više nego jedan dobar razlog da se mi nad situacijom u pravosuđu zabrinemo, pa i na sednicama Narodne skupštine otvoreno zapitamo. Govorili su o tome danas i drugi narodni poslanici i o odluci koja je doneta na nadležnom skupštinskom odboru. Govorio je gospodin Martinović. Poslanik Rističević takođe zapitao se nad postupcima Visokog saveta sudstva, i to opet ne u jednom trenutku, a ima stvari koje, evo iskreno da vam kažem, meni ni dan danas nisu jasne. Ima pitanja koja kao da se postavljaju iznova, iznova baš sa namerom da ne budu nikada do kraja jasna i da se nikada do kraja ne raščiste.

Kada pričamo o tome šta misli i koje stavove zastupa Visoki savet sudstva, još jednom da ponovimo, bez ikakve želje da mi tu sa bilo kim ratujemo, ne možemo a da se ne zapitamo šta znači kada npr. dođe saopštenje, a došlo je saopštenje pre samo desetak dana ili nešto više, 28. januara ove godine, evo tako izgleda to saopštenje objavljeno na sajtu, koje doslovce počinje rečima: „Visoki savet sudstva izražava ozbiljnu zabrinutost zbog ponašanja i izjava visokih državnih funkcionera“. Dakle, kritikuju se visoki državni funkcioneri. Zbog čega? Zbog izjava kojima se u javnosti stvara nepoverenje u pravosuđe i ruši autoritet suda i sudija. Zamislite to. Visoki državni funkcioneri stvaraju nepoverenje u pravosuđe kod građana i ti funkcioneri ruše autoritet suda i sudija. Sada ne može čovek da vas ne zapita a kako to, a čime to, pošto treba u šiframa da se priča i da se tumači na šta se mislilo.

Da pričamo otvoreno, da li se ovde mislilo na situaciju kada, na primer, gradonačelnik Vučević kaže da je bukvalno smejanje u lice svima u ovoj zemlji kada jedan bivši ministar izađe i kaže – iako svi znate šta sam uradio, evo, ja sam od danas slobodan čovek i ne može mi niko ništa? Da li je greh reći ovo nikakvog smisla nema, mi ovde ne možemo da vidimo ni trag pravde, pa ni prava? Šta je greh u tome da se kaže – ljudi, ovo stvarno nigde nema i ovo ne može da se objasni? Ovo sada čak i ti koji su direktno zaslužni za takav razvoj događaja, da izađu na ulicu, da razgovaraju sa običnim čovekom kog sretnu, bilo kojim čovekom, ne mogu da objasne kako je tako nešto moguće.

Dakle, jesmo li svi drugi slepi kod očiju, i vi, i mi, i ljudi koji pripadaju drugim političkim organizacijama i ti ljudi koji ulicama koračaju dok mi ovde razgovaramo, da svi tačno znamo šta je bilo i tačno znamo ko je i koliko uspeo da se osevapi dok se bavio najozbiljnijim, najodgovornijim dužnostima u ovoj zemlji, pa da na kraju neko kaže – glupi ste i ludi ste svi vi što mislite da to sve znate, iako ste videli, nego ti su nevini, oni ništa nisu zgrešili? To što se tako zalomilo da se nekome promeni imovinska karta nekoliko hiljada puta, pa im se i u drugim redovima veličine to kod nekih merila, to je prosto okolnost, znate, životna okolnost. Nekome je zasjala srećna zvezda baš u momentu kada je bio u poziciji, prilici da zloupotrebljava moć, pa, eto, krenulo ga u životu.

Možda se misli na situaciju kada predsednik Republike Aleksandar Vučić, i to samo zato što nema ko drugi, i to samo zato što nema hrabrosti niko drugi, kaže – ljudi, hoćete sada da nam kažete da je najveći, najopasniji diler u ovoj zemlji, takođe, nedužan čovek, a opet svi sve znaju? Opet svako da ga pitate ovako nasamo – da li si čuo za tog, da li znaš sa čime se bavi, svako će vam reći – pa to je potpuno jasno. Svima je apsolutno sve jasno, samo nije onome ko treba onu hrabrost, da se na nju vratim, da skupi u određenom trenutku i kaže – ovo će da se procesuira.

Ne znam šta još treba da se dogodi do da se čak i nađe čovek spreman da bude svedok saradnik, pa da se ta prilika ne iskoristi da se te stvari na čistac isteraju, nego još na đavola, što bi neki rekli, dođe do toga da bude ugrožen, da strada, bude ozbiljno ranjen član njegove porodice. Zamislite čoveka koji treba suštinski da doprinese da se neko poput vodećeg dilera nađe iza rešetaka i opet ništa nije bilo i opet nemamo pojma i opet to su sve nevini, nedužni ljudi, jagnjad Božija.

Kršenje je, kažete, onda neke organizacije, nekog ustrojstva u ovoj zemlji kada izađe Aleksandar Vučić i kaže – ovo nikakvog smisla nema, i kaže – nismo mi ni slepi, ni gluvi, ni glupi, i kaže – nemojte više da se smejete ljudima u lice. Zašto to kaže? Zašto po tumačenju Visokog saveta sudstva stvara nepoverenje, zamislite, ruši autoritet, zamislite? Znate zašto? Zato što nema petlju onaj ko treba to da uradi. Ne skupi tu petlju niko, recimo, u tužilaštvu, nego mora Aleksandar Vučić da izađe i kaže neke stvari koje su svima jasne zato što ne sme niko drugi u ovoj zemlji. Šta mi tu onda tačno kritikujemo? Jel se borimo mi za pravo i pravdu? Nekako svi hoćemo da mislimo da to radimo.

Isti dopis, isto saopštenje kaže: „Zabrinjavaju izjave pojedinih narodnih poslanika“, do nas smo došli, „kojima se dovodi u pitanje pravo sudija na slobodu mišljenja, izražavanja i udruživanja“. Dakle, govorio je o tome gospodin Rističević. Zabrinjava što narodni poslanici smeju da kažu u Narodnoj skupštini za govornicom, što je jedan na jedan preslikano sa funkcijom narodnog poslanika i nema ništa prirodnije od toga, ljudi, ovde nešto nije u redu, da ukažu… Opet nema ni jednog imena, ali šta znači – komentarišemo mi slobodu mišljenja nekog sudija ili pravo udruživanja nekog sudije. Nema imena ni jednog, ali da li ste mislili na Majića? Pravo na slobodu mišljenja. Znači, u redu je kada sudija izađe i javno kaže – nema pravo narodni poslanik da se zalaže za to da onaj ko je uništavao živote dece treba da odgovara strožije nego do sada, i on kaže – nema narodni poslanik pravo na to, a to je u redu. Onda narodni poslanik kada ustane i kaže – na šta to liči, kakve to veze ima sa tvojim poslom sudije da se tako obraćaš Narodnoj skupštini, da na taj način komentarišeš narodnog poslanika, e to je onda greh, onda poslanik ne sme. Da li to ima nekog smisla?

Taj čovek, sigurno pošto opet ime ne piše, ali ima veze i sa ovim udruživanjem, jel tako? Ne piše, ali kao da stoji ovde u ovom tekstu „Cepres“. Jel to beše nevladina organizacija gde je član, funkcioner, rukovodilac neki, ne znam više da li je predsednik upravnog odbora ili predsednik udruženja, nije to ni važno, isti taj Majić? I sada mi treba, kao narodni poslanici da se osećamo krivim što kažemo – ljudi nije normalno, pa nije normalno, nevladina organizacija, to je firma.

To je firma, dakle, nešto što je napravljeno, tako funkcioniše da prima neki novac za svoje aktivnosti, da u firmi zajedno budu sudije, da budu ljudi koji su u kancelarijama tužilaca i da budu advokati. Ljudi, nije normalno, na šta to liči?

I pazite sada, to kaže čak i sud. Bilo je situacija u kojima je i sud morao da reaguje zbog toga, da neko od tih sudija nađe se u slučaju da gleda u oči advokata odbrane i treba da postupa profesionalno u tom slučaju, a taj advokat odbrane je njegov drug iz njihove zajedničke firme, iz njihove zajedničke nevladine organizacije, gde zajednički učestvuju na koje kakvim tenderima, kako se to već zove.

I sada mi treba da verujemo da je to sve potpuno u redu i da tu nema nikakvog osnova da sumnjamo u poštovanje zakona, u objektivan odnos prema slučaju, pa ima, i podsećam, to nismo prvi mi rekli, to je prvo jedan sud u ovoj zemlji rekao, a mi treba da se opet pravimo nevešti i da ništa ne znamo i da ništa videli nismo i ništa ne razumemo pod milim Bogom, pa da kažemo – ma to je sve potpuno u redu. Pa nije u redu.

Nije u redu, a znate šta još nije u redu, kada mi na te stvari ukažemo sa govornice odavde, nego gde ćemo drugo, dobijemo reakciju Visokog saveta sudstva, koji kaže – zabrinjava što mi o tome pričamo, što mi o tome uopšte mislimo i ko su narodni poslanici da se na tim stvarima pitaju, nad onim što je svakom čoveku u ovoj zemlji očigledno da ne valja, da nije dobro, da nije normalno, da nikakvog smisla nema.

I sada slobodno zaboravite na ono što možda nečijim ušima ne prija, u kakvim su sve slučajevima i kako postupali ovi ljudi o kojima govorimo sada. Hajde samo da vidimo ima li smisla da kada nema hrabrosti da institucije rade svoj posao, kritikujete onoga ko tu hrabrost ima. Ima li smisla da branite narodnim poslanicima pravo da kažu šta jeste, a šta nije dobro, šta jeste, a šta nije po zakonu ili da ipak radije biramo da podržavamo nečije čudne pokušaje da grade svoje političke karijere, zloupotrebljavajući funkcije na kojima se nalaze ili institucije koje predstavljaju.

Čitali smo mi ovde nekoliko puta i neću sada da vam prepričavam sve, ali recimo kada taj g. Majić izađe pa na televiziji ili u nekom raskošnom intervjuu kaže – u ovoj zemlji ne valja ništa. U ovoj zemlji koju vode, kako on kaže – ti, glupi, nesposobni ljudi, neznalice koje ne znaju ništa, znači, misli opet na državne funkcionere, od Aleksandra Vučića pa nadalje, kaže – sve se raspada, sve je nazadno itd. i to će da bude tako, dok se ljudi ne pobune. Dakle, čovek poziva na pobune. Pazite sad – i dok ljudi ne kažu ne valja ništa u zdravstvu, ne valja ništa u školstvu, ne valja ništa… nastavite sami misao.

Pa šta je to nego bavljenje politikom? Hoćete vi sada da kažete ovakvim dopisom i stavom – nije u pravu Marko Atlagić kada kaže, ne, to je bavljenje politikom i to nema nikakve veze sa tim da li je čovek sudija ili nije. To je politika opšte prakse.

Hoće da gradi političku karijeru? Sve u redu, ništa sporno, nek izvoli, ali ne sa pozicije sudije. Hoće da se kandiduje na nekim predsedničkim izborima, nema problema, ali ne sa pozicije sudije. U ovoj zemlji je više nego dovoljno bio slučaj jednog Saše Jankovića koji je to isto radio zloupotrebljavajući poziciju Zaštitnika građana. I svima je sve bilo jasno, ali su opet neki birali radije da se prave da ništa ne vide, ništa ne razumeju, lako je da smo svi gluvi i glupi i biće bolje. Pa neće, jer je taj postupajući tako, uspeo da devalvira do temelja razruši jednu instituciju. To je institucija Zaštitnika građana. Zbog toga što je on to tada tako radio, a tolerisali mu mnogi i čak ga u tome podržavali, danas svi očekuju da Zaštitnik građana ne predstavlja ništa drugo, nego dežurnog lovca na veštice, da on treba da udovoljava svačijim hirovima, izmišljotinama i da samo radi, politički radi protiv onih ljudi koji se staraju o Republici Srbiji u ovom trenutku.

Jel treba sutra ljudi da ista ta očekivanja imaju od suda ili od tužilaštva? Treba li ljudi u ovoj zemlji da na taj način doživljavaju institucije? Pa ne. Jel bi to onda značilo da su nažalost te institucije temeljno razrušene i da se dogodilo baš ono za šta se svi zaklinjemo da nećemo da ga dozvolimo, baš ono za šta svi tvrdimo da se protiv toga borimo?

Dakle, poštovane dame i gospodo, VSS zaslužuje, pošto je institucija, da dobije odgovarajuće poštovanje i od narodnih poslanika, ali i da ga pokažu sa druge strane i ne sme da dozvoli sebi da se svede na nivo, kako bih vam rekao, bukvalno ovog Đilasovskog tabloida, ovog „danasoida“. Čuli ste danas kako oni lepo, onako sočno, parafraziraju naše reče, umeću nam svoja tumačenja, pa kažu – narodni poslanici, samo zbog toga što ne daju da se niko sa omalovažavanjem odnosi prema Srbiji, e kaže – zbog toga se oni koriste nekim govorom mržnje.

Ne smeju institucije u ovoj zemlji da dozvole sebi da se svedu na taj nivo i da ih neko izjednači sutra sa najgorima u politici koji samo uništavaju sve čega se dotaknu, da ih izjednačava sa njihovim petparačkim medijima, koje kakvim Jovanovićima, Kostrešima, ko se već nije sve izjasnio po ovim pitanjima. Ako hoćemo vladavinu prava, a kažemo da hoćemo, onda da pokažemo da se za to borimo principijelno, da nam je stalo, ne samo šta zakoni propisuju, nego šta je dužnost svakog pojedinca, šta precizira njegova moralna vertikala, pa neka to treba da znači i da se zamerite onima koji deluju da su jaki, moćni, da imaju mnogo para, mnogo medija, mnogo političkog uticaja i da se pokaže ta hrabrost. Ko jednom priđe blizu da tu hrabrost ima onda kada je potrebna, pa taj ne samo da razume Aleksandra Vučića, taj može samo sa njim da deli viziju srećne i uspešne zemlje Srbije kakva zaslužuje da bude. Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, sećaju se svi jako dobro, ima tome nekoliko nedelja, bukvalno onog momenta, ali bukvalno istog momenta kada je Aleksandar Vučić javno izašao sa stavom da podržava i predlaže da se pitanje izbornog praga, odnosno cenzusa, kako to svi zovemo, uredi tako da cenzus sa sadašnjih 5% ide na 3%, kako bismo time podstakli politički život u Srbiji, ali i njegovu dodatnu artikulaciju i pronalaženje dobrog prostora da svi oni koji razmišljaju na određeni način i imaju svoje predstavnike sutra u institucijama, pre svega u Narodnoj skupštini, odnosno u lokalnim skupštinama, sećate se svi kako su glasile i u kom smeru su išle reakcije. Naravno, mnogi su podržali, jer ovo, ako ćemo iskreno, možete samo da podržite.

Postoji izvestan broj onih koji su bukvalno refleksno reagovali istog sekunda sa – ne, to ne valja ništa, ne, to ne dolazi u obzir. Zašto? Samo zato i isključivo zato što je to bio predlog Aleksandra Vučića, i to vam je dobar pokazatelj, pošto već danas govorimo na temu kakvi su politički odnosi i atmosfera, često volimo da govorimo o atmosferi, u Srbiji danas. Kome to ide na dušu ili kome to može da se pripiše kao zasluga?

Ima li boljeg, slikovitijeg obrazloženja da vi zaista danas imate u Srbiji određeni broj ljudi koji kažu da se bave politikom, mada u tome neretko nikakve politike baš nema. Kažu da se bave politikom isključivo na način da su uvek protiv, uvek kontra onome što bi došlo kao predlog Aleksandra Vučića, SNS i uopšte nije važno koliko je to potencijalno dobro za državu ili za narod. Šta god da je ne valja, samo ako dolazi sa te strane.

Uđemo mi u to potpuno hladne glave, potpuno racionalno, mi, kažem, iz SNS, odnosno drugi iz parlamentarne većine, i kažemo – hajde, ljudi, da razgovaramo o tome, hajde da vidimo ima li tu nešto što ćete vi da zamerite, u suštini, hoćete li da zamerite nešto efektu koji će ta promena imati sutra, hoće li na neki rđav način da utiče na stvari, hoće li nekome da nanese štetu, osim, naravno, očigledne te potencijalne štete u broju mandata za nas, dakle, za našu stranku, odnosno našu izbornu listu? Da li ima bilo šta što šteti bilo kome drugom ili svima samo dobro dođe? Onda pokušavate da čujete bilo šta, odnosno pokušavaju oni da osmisle i izgovore, na bilo koji način uobliče bilo šta, da ima nekog smisla što bi objasnilo – e, to ne valja, zato i zato, iz tog i tog razloga.

Toga do dana današnjeg nema, prosto nema. Prosto nema zato što prosto ne postoji i vi ne možete zaista ništa smisleno da kažete kao razlog zašto bi ovo, zaboga, pa bilo loše, štetno, zašto ne bi predstavljalo poboljšanje, a poboljšanje jeste.

Od svega što se moglo čuti u tim pokušajima, ali pokušajima samo da se nešto kao zamerka nađe, čini mi se najistrajniji, najuporniji su oni koji, a tu su, pre svega, ovi predstavnici nekih nevladinih organizacija i neki članovi Evropskog parlamenta koji kažu – suština problema je tu što se, znate, kao ne sme menjati ništa vezano za izborne uslove u godinu dana pred izbore. Šta vam onda ostane, nego samo da se osmehnete i da raširite ruke.

Podsetili su danas mnogi i neću puno vremena ponovo da posvetim tom pitanju, ali ne možete da ih ne pitate – stanite, ljudi, sa kim smo mi pre mesec, mesec i po dana upravo to radili, upravo menjali u pozitivnom smeru, dodatno popravljali izborne uslove? Tada je bilo sve u najboljem redu. Da li je tako? I vi ste rekli iz nevladinog sektora, kao i svi iz opozicije, parlamentarne i vanparlamentarne opozicije, koji su upravo to tražili. Sa tim se upravo ti saglasili, pa i ljudi, članovi Evropskog parlamenta koji su učestvovali u tome. Naravno, upravo to podržavali, a sada kažu – sve to nije bilo dobro zato što je bilo u godinu dana pred izbore. Da li vam ne zvuči malo kao duboki konflikt sa samim sobom, jedna teška kolizija misli.

Naravno, to je to i suštinski se ništa drugo ne dešava do to, popravljamo stvari, jer smo se tako dogovorili, i činimo da budu samo bolje. Da neko kaže da je iznenađen idejom da može cenzus da bude niži, to samo po sebi ne znači puno. Iznenađen ili ne, hajde da pričamo još jednom o suštini. Da li to poboljšava? Ako poboljšava, u čemu je problem?

Nisu ni tu do kraja iskreno. Znate, danas se moglo samo čuti, a podsetili su tu iz SRS. To su oni sa svoje strane kao predlog dali pre više od 15 godina i za njih je to od tada tema. Za SDPS ne 15, ali više od 10 godina sigurno. Mnogi koji se nisu udostojili ni danas da dođu ovde, mada hoće da pričaju javno na ove teme, kažu – mi smo to isto predlagali pre tri godine, pre pet godina, pa šta vas je onda iznenadilo?

Da li je nekoga možda u Evropi to iznenadilo, pa danas kažu – Venecijanska komisija Saveta Evrope bi mogla da misli ovo ili ono? Da li ih iznenađuje da danas saznaju da je taj Savet Evrope, njegova Parlamentarna skupština, 2010. godine upravo ovu temu razmatrao, cenzus od 3%? Godine 2010. svojom preporukom je pozvala sve države članice… To vam je Rezolucija 1705 iz 2010. godine. Evo, čitajte tačku 223. Oni su pozvali sve da idu na cenzus od 3%, jer je to dobro. Za njih je to tema od tada. Sada ih pozovite i objasnite da ste protiv njihovog predloga zato što, ne znam šta, štitite njih. Nikakvog smisla. Zašto? Zato što je taj isti Savet Evrope 2007. godine rekao – 3% u demokratijama je ono što preporučujemo zato što to na dobar način reprezentuje političko mišljenje stanovnika. Sada vi njima treba da objasnite da ih vi branite, razumete bolje nego oni sami.

Potpuni nonses, ali kažu onda iz nevladinog sektora, ne ovde je pitanje što je potreban širok konsenzus. Da li ste vi danas čuli bilo kakav glas, bilo kakvo mišljenje tokom ove rasprave koji je išao u smeru - ne slažemo se, ne učestvujemo u konsenzusu, da je cenzus od 3% dobra stvar, da je poboljšanje u odnosu na postojećih pet? Ja takav glas ne čuh. Svi se slažu – jeste. Poboljšanje je, jeste, dobro je.

Da li vam treba neki širi konsenzus da se složimo i sa onima koji na silu Boga kažu – ne valja ništa, nećemo ni da razgovaramo, šta je samo ako dolazi kao predlog od parlamentarne većine, ponajgore ako je od Aleksandra Vučića, da sa njima pravimo širi konsenzus?

Znate šta, ni to nama nije teško da pokušamo i to smo mi uostalom i pokazali. Da, tačno je, učestvovali smo u međustranačkom dijalogu od samog početka, bili dosledni, uporni, želeli da razgovaramo sa svima. Na svakom sastanku bili prisutni, uvek se odazivali. Naravno, taj dijalog vodio se na svom samom kraju, dakle onom suštinskom delu kada smo dogovorili sve ove mere koje smo sprovodili Narodnoj skupštini. Mi pozivali i one koje nisu u parlamentu zastupljeni da dođu, da učestvuju. Primili ih u Narodnu skupštinu. Domaćin tih sastanaka bila je predsednica Narodne skupštine Maja Gojković i nikakav problem nismo imali da razgovaramo. Širi konsenzus ima veze i sa pitanjem kog se dotakla i gospođa Čomić, volja za dijalog. Da, ima je. Ima i to smo, između ostalog, i tim činom pokazali.

Baš konkretno u vezi ovih predloga inicirali javno slušanje. U utorak ga organizovali i pozvali ih sve. Dakle, pozvali direktno na adresu i Savez za Srbiju, a onda i pojedinačno svaku stranku koja ima ovde svoje poslanike, a znate da imaju. Onda pozvali i ove njihove omladince Pokret „jedan od pet miliona“ takođe na adresu. Dođite svi slobodno. Mikrofon skupštinski je tu i svako može da izađe i potpuno ravnopravno kao svi drugi da kaže – ja o tome mislim sledeće.

Kao i vi, gospodine Vukadinoviću, malopre. Jel nema nikakvih problema u skupštinskom dijalogu? Jel ste više od polovine svog vremena posvetili da ponovo neke optužbe izričete na račun naših političkih predstavnika u Vladi Srbije umesto da pričate o zakonima? Da li je neko isključio mikrofon, da li je bilo nekih kazni? Nije bilo. Da li je u utorak bilo sve po najvišim mogućim demokratskim standardima? Da li je svako imao priliku da izađe i govori, lepo kaže šta mu je na srcu, bez da mu je iko smetao da to čini? Naravno da jeste. To vam je naš odnos prema dijalogu, ali ignorisanje te dobre volje i tih poziva da se dijalog vodi od strane onih koji su automatski protiv svega, to vam je pokazatelj njihovog odnosa, da se uopšte ne pojave, da ne žele da dođu.

Neću ništa da zamerim političkim strankama koje učestvuju, naravno, u ovoj raspravi jer su parlamentarne. Oni imaju pravo da svoj stav iznesu i na javnom slušanju i ovde i da biraju. Nije važno, ali da se oni ne pojave, a kažu nam – bolje od toga je šta? Da na ulici raspravljamo? Pa ne, upravo to nećemo. Upravo je naša želja da se politički život, kao što ste čuli, vodi u institucijama, da se vodi u Narodnoj skupštini i to je jedna od stvari, koju, naravno, želimo da postignemo i tu apsolutno niko ništa jednu jedinu reč ne može da kaže protiv, da zamerku nađe.

Naročito se proslavila organizacija „Crta“. Oni ne mogu da objasne, prosto ne mogu da objasne šta je lođe u smanjenju cenzusa. Znaju i oni kao i svi ostali, učestvovali su u tome da mi izmenimo više zakona i ne samo zakona. Znate vi i sami jako dobro šta tu sve ima i šta sve čini RIK sa obukama ljudi koji izbore izvode i šta smo sve uradili na temu biračkog spiska. Sve su to kvalitativne promene u pozitivnom smeru uoči izbora. Hoćemo da učestvujemo u svemu što je dobro.

Šta radimo danas i REM usvaja pravilnike za javne servise i preporuke za komercijalne. Sve su to stvari koje se čine sa ciljem da se dodatno stvari unaprede.

Kao što vidite nikakav problem sa tim mi nemamo. Želimo sve što je dobro i korisno. Kažu ovi iz „Crte“ - sad ste uzeli, promenili ste politički sistem. Da li je manje proporcionalan sistem nego što je bio? Da li imamo više izbornih jedinica ili manje, nego što smo imali? To je već komično. To je već izašlo izvan kategorije bilo kakvih ozbiljnih primedbi.

Suština onih primedbi koje pokušavaju da se izgovore na bilo koji način pa makar i nesuvislo ispale i tako ozbiljno zvučale, jeste, rekao bih, upravo u činjenici da neki smatraju njihov bojkot, na koji glasno pozivaju, je potpuno demoliran kao politička ideja ovim izmenama. Ali, nisu tu do kraja iskreni sami prema sebi i tu ne vide koliko su sami sebi, pre svega, najveći problem. Pogledajte kako izgleda situacija na dan današnji u redovima tih čuvenih bojkotaša. Jedan od osnivača već otvoreno mesec dana govori – ja na izbore idem, mene ta vaša priča o bojkotu ne zanima. Još dvojica rešili da na izbore idu u pola glasa za sada, ali to je svima potpuno očigledno. Hoće ljudi da zaštite svoju vlast u svojim gradovima i opštinama i onda da mi njima nešto kvarimo. Niti imamo šta, kao što vidite, niti nas, da budemo do kraja iskreni, to preterano zanima.

Nas samo jedna stvar u celoj toj priči zanima i to je poruka koju ponavljamo sve vreme – radite vi šta god hoćete, glasajte, ne morate, učestvujte, ne morate, samo nemojte druge ljude da maltretirate, nemojte druge ljude da ugrožavate. Nemojte nikome da uskraćujete pravo, elementarno pravo da na izbore ide, da glasa ako želi, da podrži koga želi. To je sve. Ne tražimo valjda previše.

Zašto nisu zainteresovani za izbore u defakto najboljim mogućim uslovima koje smo imali, a zaista ovakav cenzus nismo imali nikada, kao ni mnogo drugih stvari, a to su najbolje objasnili oni koji jesu opozicija, ali koji su prosto po tom pitanju realni ljudi i oni su rekli – pogledajte kako izgledaju rejtinzi, koji nivo podrške mogu da očekuju ti famozni bojkotaši. I sami rekli ljudi, ja verujem da ništa preterali nisu, među njima niko ne može sam da priđe cenzusu od 5% i to je suština njihovog problema. Nije suština njihovog problema da li smo mi ovo predložili sada početkom februara ili krajem decembra. Suština je to oni sami znaju da na tim izborima nemaju šta da traže, ali nije suština ovoga što mi radimo pokušaj da se izađe u susret njihovoj želji da ostvare neku unutrašnju sreću. Suština je šta je dobro za Srbiju. Jel za Srbiju dobro da se politika vodi u Narodnoj skupštini? Da 100%. Jel dobro možda da umesto toga kao alternativu imamo nasilje i dešavanja na ulici? Ne 100%.

Dakle, hoćemo li da stvari dodatno unapređujemo, da unesemo više demokratije, a to činimo ovim predlogom? Mi kažemo – hoćemo i svako ko u tome učestvuje može samo da bude ponosan što u tome učestvuje. Hoćemo li da ih dodatno liberalizujemo, a to ovim predlogom radimo, mi opet kažemo – hoćemo da podstičemo pluralizam. To ovim predlogom radimo i onda kažemo – hoćemo. Hoćemo li ljudi da obezbedimo više slobode nego što ih je bilo ikada? Hoćemo, da. Ko god ne želi u tome da učestvuje ne mora, ali onaj ko hoće može samo ponosan da bude, jer uz sve druge dobre stvari koje se u Srbiji dešavaju ovih dana i na ovaj način se u pozitivnom, najpozitivnijem mogućem smislu piše istorija ove zemlje.

Dakle, da bude dan svojevrsni praznik demokratije onaj kada ćemo o ovim predlozima da se izjašnjavamo – da, tako je. Kada pogledate Narodnu skupštinu tokom čitave ove 2020. godine, koliko traje, ali i čitave 2019. godine videćete da su tu sve same dobre stvari toliko dobri standardi u radu Narodne skupštine kakve sigurno nismo imali nikada i to će svako ko je pošten da vam kaže i mnoge smo tu pozitivne rekorde mi uspostavili, ali kada je reč o ovim predlozima zakona dobro je i ohrabruje što već danas deluje – napravićemo još jedan dobar zajednički rezultat već za dva dana od danas.

Vezano za primedbe koje su dali autentični politički predstavnici nacionalnih manjina mi stojimo iza reči koje smo kazali pre dva dana. Ima tu dobrih predloga, amandmanski već formulisanih i mi i dalje stojimo iza svoje dobre volje da dobre stvari zajednički uobličimo i finalizujemo.

Konačno i da se malo pohvalimo. U našoj poslaničkoj grupi već sada u ovom sazivu ima više od 40% dama. Tako da predlog da tako bude kod svih naravno smatramo veoma vrednim da se o njemu raspravlja u Narodnoj skupštini. Uostalom, to smo i svojim potpisima za zakazivanje današnje sednice i potvrdili.

Dame i gospodo narodni poslanici, ko bude glasao za ove predloge zakona, o kojima mi raspravljamo, još jednom može samo da bude ponosan na to što je u takvom poslu za Srbiju učestvovao, a oni kojima smeta neka smeta činjenica da dobre, pametne, vredne stvari dođu na predlog Aleksandra Vučića i SNS.

U Srbiji 2020. godine normalno je da se dobre za državu i narod korisne stvari formulišu i realizuju na predlog Aleksandra Vučića. Znate šta, ne samo da to nikoga ne čudi, da to jeste normalno. Dobro je što je tako i što će tako izvesno ostati i u godinama koje su pred nama, pre svega dobro za Srbiju, a to je uvek najvažnije. Hvala lepo.

Hvala vam, gospođo predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, na kraju ovog dela rasprave, ja bih želeo da se zahvalim svima, apsolutno svima koji su uzeli učešće u ovoj diskusiji, što smo zajednički pokazali na najbolji mogući način danas da možemo, da umemo da vodimo dijalog, da to možemo da uradimo na najbolji mogući način da sa puno međusobnog poštovanja.

Govorimo o stvarima koje su od zajedničkog interesa. Dakle, od interesa čitave države i čitavog naroda kome svi pripadamo. Širi konsenzus, da, to jeste, rekao bih najvažnija poruka koju šaljemo iz ove sale svi zajedno danas i drago mi je što je to primetio i tu poruku podvukao i ovlašćeni predstavnik jedne od opozicionih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini. To je zaista tako, kada pogledate danas, mi nismo imali različite poglede na pitanje korisnog koje proizilazi na smanjenje cenzusa sa 5% na 3%. Dakle, to su primetili ne samo svi iz parlamentarne većine, ne samo svi koji su učestvovali kao opozicija u našem međupartijskom dijalogu, već i predstavnici onih stranaka koje nisu učestvovale u tom međustranačkom dijalogu.

Pokazali smo da umemo da budemo korektni i da ono što je nesporno dobro, baš tako i ocenimo, bez potrebe da žuč prosipamo, bez potrebe da insistiramo na tome da nešto nije dobro samo zato što je nečiji predlog i to je jedna od najvažnijih poruka koje smo poslali danas.

Upravo zbog takve poruke da zauzimati neki stav refleksno nije dobro čim ga predlaže Aleksandar Vučić, nije dobro čim ga predlaže SNS, a ponekad čak nije dobro ako je uspeh Srbije. To dame i gospodo ne valja i u tome nikakve sreće nema. Evo, upravo su nas podsetili da neki ne umeju da budu iznad takvog načina poimanja stvari, Dragan Đilas, njegov lični portal „direktno.rs“ kako vidim, započeo je novi krug prostačke kampanje. Jedne potpuno nekulturne kampanje protiv šefa poslaničke grupe SNS Aleksandra Martinovića.

Zbog njegovog današnjeg izlaganja zato što je rekao da nije dobro zauzimati stav refleksno, pa onda nipodaštavati uspeh ako ga zabeleži Srbija, niti potcenjivati nešto što predlaže SNS samo zato što to predlažemo mi. Zbog toga su se danas okomili na njega, uostalom vidim da ne štede po društvenim mrežama ni gospođu Čomić, ni sve druge koji su pokazali da u Srbiji postoje ljudi koji su kadri da razmišljaju iznad šablona koji pokušavaju da nam nametnu neki. Šablona koji glasi – na ulici sreća za neke, institucije pod noge, šablona koji glasi – u Srbiji ljudi treba da se doživljavaju kao politički neprijatelji i da postupaju jedni prema drugima sa mržnjom.

Mi smo danas svi zajedno pokazali, koji smo danas debatovali, da to tako apsolutno ne mora da bude, da je Srbija mnogo drugačija zemlja u odnosu na to stanje kako bi neki voleli. Zbog toga, za ove koji nikada nisu srećni kada mi nešto dobro zajednički napravimo, neka oni uživaju u tome kako se osećaju i neka nastave da nas podsećaju da imamo šta da popravimo, a to ćemo upravo da uradimo usvajanjem ovog predloga. Dakle, da se više demokratije, više slobode i više prostora za delovanje u Skupštini obezbedi, da mi baš to hoćemo da predupredimo, da prevagne negativno osećanje, da prevagne mržnja i da prevagne poziv da se mi sukobljavamo. To treba da sagledamo zajednički.

Takođe, pošto smo već postigli širok konsenzus, svi mi zajedno očekujemo da to primete i kao dobro pohvale i nevladine organizacije i gospođa Fajon, ali i svi ostale koji kažu da im je važno šta se u Srbiji dešava na političkoj sceni. Ako se Srbija oko ovoga slaže, a kao što ste videli, slaže se, onda očekujemo da u najmanju ruku vi budete dovoljno pristojni i da kažete – ni mi nemamo ništa protiv i mi smo srećni što ta zemlja napreduje i što je svakog dana samo bolje u odnosu na vremena koja je ostavila iza sebe, što se danas o sebi stara, što danas beleži uspehe, što beleži pobede, pa i ako to znači, a znači, da realizuje sa uspehom politiku Aleksandra Vučića i SNS, drago nam je kada je nešto dobro, a ne da je dobro, nego je više nego dobro. Hvala.