Zahvaljujem. Biće kratko i definitivno u duhu dobre prakse mesta na kom se nalazimo.
Konstruktivnost mora da bude sagledana ne samo u želji da se postigne određeni efekat, već u tome da li pružate način da se određeni efekat zaista postigne ili ga eliminišete u startu. Nije dovoljno deklarativno izaći sa pričom – želimo najbolje. Hajde da vidimo da li to zaista može da se postigne u praksi na način na koji se radi.
Ovakvim pristupom, mislim na današnji, i ne želim uopšte da prenosim bilo kakvu zamerku i da provlačim krivicu kroz situacije koje su se događale u prošlosti ili će doći u budućnosti, prema svakoj situaciji treba da se odredimo pošteno, onako kako stoji u momentu kada se nalazi. Dakle, za sve što se postigne dobro zajedničkim snagama, svaka čast, za sve što će se postići dobro zajedničkim snagama, takođe svaka čast. Ali, imamo problem sa današnjim pristupom.
Nije kvalitet današnjeg pristupa sadržan u broju amandmana. Ne može da ih bude ni previše ni premalo. Pitanje je šta se u njima nalazi, kako glase i šta sa sobom povlače. Nije konstruktivan pristup davati zamerke a pri tom ne pružiti mogućnost da se, ako postoji potreba, te zamerke usvoje.
Pristup sa – briše se sve, ne pruža tu mogućnost i mislim da je to i samom predlagaču više nego jasno i da nema potrebe da obrazlažem nešto što i on sam dobro razume. Ovakvim pristupom se ne ostavlja prostor da se, ako treba, nešto zajednički reši. Ovakvim pristupom ostavlja se samo prostor da se iznova o nečemu govori, bez mogućnosti da se završi drugačije do, da ponovim i ovom prilikom, da se amandman odbije jer ne pruža drugu mogućnost. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se amandman predstavljen i objašnjen na način na koji jeste odbije. Predlažem zato što on predlaže brisanje zakonskog rešenja koje je vrlo dobro i koje je u najboljem interesu radnika.
Predlagač ovog amandmana tražeći brisanje člana u Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona ponudio je kao obrazloženje za svoj stav nedostatak nekih kvaliteta koje je protumačio lično, a pri tom je propustio da primeti sve one kvalitete koji su nedvosmisleno jasni i koji se između ostalog i nalaze u obrazloženju koje smo dobili od strane Vlade, i koji su u najboljem interesu naših radnika.
Primera radi, podvlačim da se u obrazloženju koje smo dobili od strane Vlade nedvosmisleno pokazuje da se ovakvim predloženim zakonskim rešenjem podstiče kolektivno pregovaranje i podstiče informisanje zaposlenih po njihovim pravima. Ako to nije u interesu radnika ja stvarno ne znam na koji način bismo mogli da definišemo dobar interes naših zaposlenih ljudi. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem
Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se sa iznetim ocenama da treba odbiti ovaj amandman i sa razlozima koji su upravo dati. Dakle, dostojanstvo ličnosti, pravo na zaštitu koju garantuje zakon svakako treba da ostanu u zakonskom rešenju.
Međutim, pored toga ukazujem na još jedan dodatni problem s ovim amandmanom. Problem usmenog obrazloženja amandmana koji nema nikakve veze sa pismenim obrazloženjem amandmana onako kako je sročen u trenutku podnošenja i zbog kog je zapravo amandmani odbijen i od strane Vlade i od strane nadležnih odbora.
Pošto se bojim da će takva praksa biti prisutna čitavog dana koliko vidim, ovo je generički pisan skup amandmana na različite članove, koji koristi ista, identična dva obrazloženja, obrazloženje da predloženo rešenje ne doprinosi sprovođenju fiskalne politike, ne podstiče domaće i strane investicije, ne smanjuje rad na crno, itd, i druga vrsta obrazloženja da nije u skladu sa onim što je zakonodavac izneo kao svoj osnovni cilj.
To se proteže svuda, tako da se bojim da ćemo ceo dan biti u prilici da slušamo različita usmena obrazloženja koja nisu u skladu sa onim što smo dobili prilikom podnošenja amandmana, smatram da to nije u duhu rada ove institucije i molim da to predupredimo na vreme. Hvala.

Predlažem da ovaj amandman bude odbijen i ponovo koristim argumente najboljeg interesa samih radnika. Zakonsko rešenje koje je predloženo, na način dostavljen od strane Vlade u članu 12. sa predlozima da se izmeni član 37. postojećeg zakona, upravo predstavlja niz mehanizama kojima se izlazi u susret potrebama radnika. Rad na određeno vreme, zaista je nešto što bismo svi želeli da, ako je moguće, jednim potezom ruke pretvorimo u rad na neodređeno vreme i učinimo sve druge moguće ustupke, da obezbedimo status svakog zaposlenog u ovoj zemlji na najbolji mogući način i to će vam reći bilo ko ovde.
Hajde da pogledamo praksu. Postoji potreba za radom na određeno vreme, to nije ništa novo. Ja danas ne govorim ništa što neko ovde već ne zna. Kada se uvede praksa da taj rad možemo da postavimo u startu na rad na 24 meseca, da li je to u interesu radnika? Svakako da jeste. Da li predstavlja veću sigurnost, bolje pouzdanje za radnika ako zna da će raditi dve godine, odnosno na situaciju kada je siguran samo na godinu dana? Naravno da jeste. Da li će sutra u banci neko ko je finansijski obezbeđen na dve godine stajati bolje nego sada kada je obezbeđen na 12 meseci? Naravno da hoće. To su sve razlozi zašto rešenje koje je predložila Vlada treba zadržati, a ne odbaciti.
Ne samo to. Prilika da se sklopi ugovor na određeno vreme sa čovekom koji se nalazi na pet godina do penzije. Sama praksa govori koliko je danas tom čoveku teško da se zaposli, uopšteno uzev, i koliko je dobro kada se poslodavcu pruži prilika da reguliše taj status, da reguliše taj odnos, tako da to za poslodavca bude prihvatljivo. Samim tim neko će sutra dobiti posao, neko ko se nalazi na korak do penzije. Ni tu nije kraj, uz mogućnost da se omogući rad na određeno vreme u trajanju do 36 meseci za novoosnovane firme, firme kod kojih je poslovna neizvesnost najveća direktno se stimulišu novoosnovane firme, firme kod kojih je poslovna neizvesnost najveća, da ipak zapošljavaju. Time se, opet, pruža mogućnost da se neko zaposli. To je samo isključivo u najboljem interesu naših radnika i naših ljudi trenutno neraspoređenih na tržištu rada. Hvala vam najlepše.

Analiziram predloženi amandman i pretpostavljam da je osnovni cilj predlagača bio regulisanje pitanja rada u smenama. Verujem da ću biti ispravljen ako grešim u ovome kako razumem predloženi amandman.
Ne vidim razloga da predlagač prebaci težište obrazloženja na pitanje minulog rada, pošto mi se čini da ga obrazlaže na isti način kao što je to učinio i predlagač zakona. Suština zamerke jeste da se drugačije reguliše plaćanje rada u smenama.
U obrazloženju koje smo dobili od Vlade jasno je naznačeno šta se želi postići ovakvim rešenjem, a to je jasna razlika između organizacije rada u dve smene, dakle smena koje će biti realizovane u toku dana, kako kažemo kolokvijalno pre i posle podne i rada u trećoj smeni, što već spada u rad noću, što je i predviđeno zakonom koji je predložila Vlada, da se posebno vrednuje, da se drugačije vrednuje.
Smatram da ovaj pristup ima smisla, ali ovo shvatite kao moj lični stav. Ima smisla za sve one detalje koji spadaju u osnovni opis posla. U to svrstavam lično i vreme kada ćete raditi i da li će to biti u smenama ili neće. Postižete direktan dogovor sa poslodavcem prilikom sklapanja ugovora i unapred vam je jasno za šta konkurišete i šta se od vas očekuje, pa se u skladu sa tim formira i cena rada.
Da završim sa ličnim stavovima. Napomena od strane predlagača je bila da ne stoji zamerka, da je najveći problem u današnjim amandmanima što se nešto briše. Nažalost moram da kažem da stoji. Sada ponovo je upravo to najveći problem kako ja vidim i kako ga čitam, jer na ovaj način predloženi amandman ignoriše dobro rešenje koje je uložio predlagač, koji je sačinila Vlada, a koje podrazumeva da u obračun minulog rada bude uračunato i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavaca prethodnika iz člana 147. itd.
Ako ćemo se složiti da je to u najboljem interesu radnika onda vam je jasno da ne treba da ga obrišemo, a samim tim ovaj amandman ne treba da brišemo. Hvala.

Hvala još jednom.
U ovom amandmanu je već direktno neposredno reč o načinu na koji se obračunava minuli rad. Imali smo prilike da čujemo predlagača amandmana da je glavni razlog za podnošenje amandmana briga za posledice po radnike, odnosno za eventualno smanjenje zarada koje će proizaći iz ovakvog zakonskog rešenja.
Odmah ću vam dati svoj sud, dakle, protiv toga sam da amandman bude usvojen i odmah ću vam reći, način na koji formiram stavove, pre svega analiziram rešenja kroz neposredni interes samih radnika. To radim čitav dan po svim amandmanima, tako ću pristupiti i ovom pitanju.
Prvo pitanje, da li dolazi do efektivnog smanjenja zarada radnika ukoliko se prihvati zakonsko rešenje na način kako ga je formulisala Vlada? Ne nužno. I sami ste kazali – ne mora da znači, ali može biti i pitanje u koliko iznosu.
Pre svega, čitav paket reformi odnosi se na tendenciju da se dodatno uposli, da se angažuje i da se dodatno razvija privatni sektor. Situacija iz prakse, kako funkcioniše pregovaranje o ceni rada kada razgovarate sa privatnim poslodavcem. On ima svoju predstavu koliko smatra da određeni posao vredi, koliko je spreman da ga plati. Vi sa druge strane kolike su vaše predstave i očekivanja od onoga što možete da pružite. Ukoliko nađete zajednički jezik dogovorena suma je ono što vam sleduje. U tom slučaju, minuli rad predstavlja način kalkulacije vaše zarade, predstavlja mehanizam kako će biti napravljen proračun. Ne utiče na vaš dogovor i ne utiče na ono što se dešava dalje. Šta će sprečiti poslodavca koji želi da zadrži dobro motivisanog i pri tom sposobnog radnika, da sutra zadrži njegovo primanje, bez obzira što smo mi zakon promenili? Pa, ništa, i to je ono što očekujem da će se dešavati u praksi.
Istina je, u nekim slučajevima i može doći do smanjenja zarade, ali pre svega da vidimo šta dovodi do ovakvog rešenja. Pričamo o ekonomskoj i poslovnoj logici.
Minuli rad kao pojam, šta bi trebalo da predstavlja? Da stavimo ruku na srce i da pričamo, što se kaže, po nekoj svojoj pameti, a bez potrebe da apriori nešto branimo ili nešto kudimo samo zato što ga predlaže neko koga politički možda ne volimo previše. Po mom skromnom mišljenju, minuli rad bi trebalo da predstavlja ono što opisuje dodatni kvalitet kod radnika koji je stečen iskustvom, s jedne strane. S druge strane, meru kojom se iskazuje poštovanje za sve ono što je radnik već uspeo da obezbedi poslodavcu, odnosno svojoj struci.
Kada je reč o iskustvu, u neposrednim pregovorima oko angažovanja radnik je, po mom iskrenom mišljenju, dužan sam da vodi računa o tome koliko vredi i da svoje lično iskustvo ukalkuliše, a poslodavac da ga proceni na pravi način i da sam zaključi da li želi sposobnijeg radnika, sposobnijeg u smislu da ima određeno iskustvo, ili mu je možda to preskupo. Potpuno mi je normalno da je to stvar koja se ne definiše neposredno ciframa o minulom radu, već o tome hoće li se ili neće u tim razgovorima poslodavac i radnik naći na istoj vrednosti.
S druge strane, potreba da se vrednuje nešto što je urađeno, što je stečeno u prošlosti. Slažem se, takva potreba postoji. Takva potreba i treba da postoji i da ostane definisana, ali onda niko ne može da kaže da nema smisla, da nema logike što se ta potreba meri od strane tekućeg poslodavca samo za vreme provedeno na radu kod njega. Ono što je radnik obezbedio svojim dosadašnjim radom, svojim dosadašnjim učinkom poslodavac meri, poslodavac vrednuje samo u onom domenu u kom je sam od toga imao koristi. Niko ne može da kaže da ovo nije pošteno.
Dogodi li se potencijalno smanjenje zarade? Može da se desi u onim slučajevima kada finalna cena rada nije ona koja je neposredno dogovorena, precizirana ugovorom, već se na to dodaje ono što predstavlja minuli rad. Kolika će ona biti? Kalkulacije kojima sam imao prilike da se pozabavim, a kalkulacije koje dolaze sa relevantnih mesta u državi kažu – u proseku do 2%. Ovih 15% koje imamo prilike da čujemo i danas više puta, 15% kojima su napravili vest, agencijsku vest, dnevne naslove pojedini predstavnici samog republičkog vrha određenih sindikata, ne stoje ni kada pogledate njihovo obrazloženje.
Ovo je papir sa sajta jednog od vodećih sindikata u kojem se obrazlaže šta to po njihovom sudu i stavu ne valja u ovom Zakonu o radu. Jedno od najvažnijih mesta u tim obrazloženjima, a kada ih pogledate, opet ruku na srce, iskreno govoreći, za sve postoji vrlo logično obrazloženje, a čuli smo mnoga već danas. Ne ostane ni kamen na kamenu kada sa tim obrazloženjima prođete kroz ovaj stav. Ovaj papir, ovaj spisak pogleda kaže da će prosečno plata biti smanjena do 15%. Eto problema, eto senzacije, eto vesti koja je plasirana smišljeno da unese nemir.
Šta znači prosečno do 15%? Od 0% do 15% u proseku, što znači šta? Praktično ništa, da će oni kojima plata neće biti smanjena uopšte i oni kojima će biti smanjena više od 15% biti podjednako. Možda po dvojica, trojica, a svi ostali negde između. Šta znači negde između? Po 0,1 ili po 14,9?
Jasno je šta ovo treba da predstavlja. Jasno je da to zapravo služi samo zato da bi se cifra 15% urezala u pamćenje. Onaj ko je ovo napisao, vidi se po tome kako ga je napisao koliko smatra da je dobro, a rekao sam vam šta su realna očekivanja za praksu.
Sama suština ovog zakona, i završavam sa ovom napomenom, jeste upravo u onome o čemu govorimo već drugi dan u ovom časnom domu, a to je da se poveća konkurentnost na tržištu radne snage, da oni koji su radili dugo mogu sa podjednako velikim šansama da konkurišu ponovo ukoliko se nađu u prilici da ostanu bez posla. Nisu ova rešenja pravljena zbog toga što će neko godinu dana pred penziju želeti da menja firmu, nego jer će biti prinuđen na to, a nije to želeo. Šta se sa tim ljudima dešava? Koliko im je teško da pronađu posao, a koliko bi moglo da bude lakše ukoliko budu podjednako konkurentni sa ostalima na tržištu? Pri tom, ne manje važno od toga, podjednako važno da se ista šansa pruža i onima koji uopšte i nisu zaposleni. Zato predlažem da i ovaj amandman takođe bude odbijen. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem.

Predlažem da se predloženi amandman odbije. Obrazloženje koje smo dobili od Vlade vrlo je precizno. Daću sebi slobodu da dam nešto šire obrazloženje sa svoje strane.

Kao što vidite, osnovna namera predlagača ovog zakonskog rešenja u ovom članu na način kako je predloženo jeste da se spreče zloupotrebe. Možemo da damo sebi još jedan minut konfora da porazgovaramo o poslovnoj logici, zašto je ovo rešenje dobro, koliko ono ima smisla.

Predloženi član, odnosno sporni stav, konkretno, sporan za predlagača amandmana koji bi želeo da se taj stav ukloni, ne kaže ništa do da ne postoji dužnost poslodavca da automatski nadoknadi troškove prevoza koji nisu postojali u trenutku sklapanja ugovora, pa samim tim i ne predstavljaju deo ugovorne obaveze. Nigde ne stoji da će pod obavezno u praksi to značiti da neko ko ima veće troškove putovanja automatski mora da ih snosi sam. Ako nađe zajednički jezik sa poslodavcem i to bude rešeno na najbolji način direktnim sporazumom, zašto bi to predstavljalo bilo kakvu otežavajuću okolnost?

Ako ne nađe, to je nešto što moramo da uvažimo, to je nešto o čemu moramo da vodimo računa. Dogovor je dogovor. Ništa više od toga i, naravno, nikakve loše namere u ovome nema, samim tim i negativne reperkusije. Traži se samo ono što je logično i što je fer, da ne bude automatizma koji krši dogovor, da dogovor i sutra bude dogovor. Hvala.

Zahvaljujem.

Dakle, u prilog svemu rečenom ovo zaista jeste jedan od glavnih kvaliteta predloženog zakonskog rešenja i samim tim amandman koji predlaže korekcije i brisanja u ovoj stvari koja je nesporno dobra i nesporno jasna ne treba da bude prihvaćen.

Kao što smo čuli reč je o situacijama koje neposredno regulišu postupanje u slučajevima kada je zaposleni čovek koji je ostao bez posla, a nalazi se pri samom kraju radnog veka, i samim tim zakonsko rešenje koje se nalazi u tekućem zakonu podrazumeva potrebu da u skladu sa ukupnim stažom, on dobije otpremninu ukoliko izgubi posao.

Poznato iz prakse i na to zaista ne treba da trošimo reči koliko je samo ova okolnost otežavajuća za čoveka koji novi posao traži, razgovara sa poslodavcima. Poslodavac zbog neizvesnosti sopstvenog poslovanja unapred razmišlja o tome da li će tom licu sutra biti dužan da isplati pozamašnu otpremninu. Ovo je suština. Uz sve to potpuno stoje primeri iz prakse da smo imali višestruke zloupotrebe prava na primanja otpremnine, ali ovo je suština, i naša je dužnost, ponavljam još jednom da obezbedimo konkurentnost na našem tržištu rada, da se oni koji se nalaze neposredno pred penzijom ne nađu sutra zbog toga u teškom položaju u položaju koji onemogućava da reše pitanje svog rada, samo zbog toga što su pred penzijom. Da oni budu podjednako konkurentni kao oni koji ne povlače sa svojim statusom automatsku potrebu za velikim otpremninama od sutra od strane poslodavca. I to je bukvalno sve.

Kada je reč o konkurentnosti na našem tržištu rada tačan je i nažalost, poražavajući podatak da smo prema međunarodnim istraživanjima na visokom pod znacima navoda 119 mestu od 148 ispitanih zemalja. Da smo samo zbog toga što nam zakonodavstvo nije bilo unapređeno u odnosu na prethodno merenje nazadovali, znači tada smo bili 100, sada smo 119, i samo zbog toga što, ne dešava se ništa dodatno loše kod nas i u našem sistemu, ali ne menjamo rešenja, ne pratimo vreme, ne hvatamo korak, mi nastavljamo da nazadujemo, i zato treba reagovati i odmah i na način koji je predložen od strane zakonodavca, odnosno predlagača. Hvala vam najlepše.

Biću kratak, pošto sam bio pozvan da pružim određeno obrazloženje.

Mislim da kolega koji je za obrazloženje zamolio i ja vodimo računa o istoj stvari, ali iz različitih uglova. Dakle ako razgovaramo u najboljem interesu radnika, slažem se, da to je ono što treba da nas motiviše i u ovom zakonu, ali i generalno u poslu kojim se bavimo.

Vrlo plastično, reč je o situaciji kada čovek koji se nalazi pri kraju svog radnog veka ne bira sam da promeni poslodavca, analiziram scenario u kome se nalazi u poziciji da ostane bez posla, i pitanje je šta se dešava dalje. Onaj koji je u prilici da bira, to je već daleko drugačija situacija, daleko pogodniji scenario i onda je daleko manja posledica ukoliko izabere da ostane da radi, ako je time rešio da smanji rizik po sebe. Ipak je to stvar slobodnog izbora.

Mene zanima situacija u kojoj slobodnog izbora nema i u kojoj se čovek zbog toga nađe u neprilici. Neprilici, jer sa sobom vuče breme da će sutra poslodavac pre svega, kroz njega posmatrati potencijalnu otpremninu i zbog toga biti obeshrabren da ga radno angažuje i da zbog toga naš, hipotetički čovek, iz neke zamišljene priče, priče koje nažalost ima svuda oko nas, ali prosto se ne hvatamo za konkretna imena u primeru, ostaje bez posla jako dugo.

To je ono što se ovakvim predlogom menja. On postaje konkurentniji na tržištu rada. To je suština ovoga o čemu pričamo danas. Verujem da je bilo više nego dovoljno jasno ukoliko neko želi da razume. Ukoliko ne želi, bojim se da dovoljno jasno ne postoji.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pridružujem se argumentaciji koju je upravo izneo kolega i još jednom tumačim predloženo rešenje na način kako ga je formulisao predlagač odnosno Vlada u članu za koji je predloženo da se koriguje, a ovu korekciju svakako ne podržavam.

Dakle, smatram da treba da ostane definisano na način na koji je to učinila Vlada, ponovo posmatrano kroz prizmu interesa samog zaposlenog.

Dakle, suština zaista treba da se pronađe u rečima kojima je kolega, prethodni govornik, započeo izlaganje. Propuštamo kontekst koji je suština svega. Privremeno je prestala potreba za angažovanjem radnika. Da li može kontekst da bude drugačiji? Logično je ako se poslodavac lišava usluga svog radnika da onda postoji nešto što se zove prestanak potreba, da to čini ne rado. Neće više sam uživati plodove njegovog rada, prepušta ga nekom drugom.

Kakve su to okolnosti, uglavnom, vrlo nam je dobro poznato i koje su moguće posledice da radnik ostane bez posla, ukoliko za njim nema potrebe poslodavac ili da se nađe neko drugo rešenje da čovek nastavi da radi. Jeste, dobro je rešenje da čovek nastavi da radi, ako se to rešenje nalazi kroz angažman kod nekog drugog, neka bude i tako.

Šta je otežavajuće po radnika? Možda, a možda ne, što taj neko drugi ko bi mogao da preuzme radnika ima drugačija pravila, što za isto radno mesto predviđa drugačiju platu, možda nižu i ne želi da preuzme sa automatski definisanim uslovima, samim tim taj radnik u toj situaciji nije konkurentan, ne dolazi u obzir.

Pružimo priliku da se nađe rešenje onda kada je to zaista neophodno i kada je u samom interesu radnika, da nastavi da radi dalje. Ostavimo prostor da se dogovori sa potencijalnim novim poslodavcem. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, sa velikom voljom predlažem da se predloženi amandman odbije iz više razloga. Prvo, smatram da je adekvatno obrazloženje predlagač dobio u tekstu koji je dobio sa mišljenjem Vlade. Tu se vrlo detaljno objašnjava šta je razlog da se zauzme stav da je neophodno ostaviti određeno vreme za postupanje direktora Agencije u smeru ka obraćanju sudu.
Bilo bi lepo da sve možemo da rešavamo u roku od odmah, ali praktični razlozi nalažu da postoje određene radnje za koje je neophodno određeno vreme, kao i određene okolnosti, a ovde je pre svega reč o promeni okolnosti u odnosu na slučaj, jer kada dođe do promena okolnosti, tada se postupa sa zahtevom za proširenje.
Nekada je primerice potrebno reagovati na novi lokalitet, nekada na novu terminalnu komunikacionu opremu, nekada novu računarsku opremu i potpuno je realno da se to sve ne dešava u istoj sekundi i sa saznanjima za svako od ovih stvari i potpuno je normalno da ostavimo prostor direktoru Agencije da ukoliko izvrši više korekcija, manje ili više jednovremeno, ali ne bukvalno u istoj sekundi, on može da podnese objedinjeni zahtev sudu za sve to.
Uostalom, i sami primer koji je predlagač iskoristio, ukoliko dođe do određene greške, pa treba ostaviti i vreme samoj agenciji da poradi na toj grešci pre nego što se obrati sudu. Tako da, normalno je da postoji određeno vreme, a da li je reč ovom ili onom broju časova, drugo je pitanje. U svakom slučaju, termin „odmah“ je i pravno neprecizan i to jasno stoji u obrazloženju u kojem smo dobili od Vlade.
Druga stvar, kada je reč o zahtevu da se lice koje je došlo u kontakt sa licem koje je pod udarom mera, da se tako izrazim, neposredno obavesti u slučaju proširenja koji je odbijen od strane suda. Prvo, imamo ponovo jednu vrlo ozbiljnu pravnu neusaglašenost šta znači - lice koje je došlo u kontakt? Druga stvar, postavlja se pitanje – zašto samo u slučaju proširenja? Ponovo jedno vrlo važna pravna nepreciznost.
Treća stvar, čuli smo u obrazloženju da je reč o licu koje je u slučajnom kontaktu sa onim koji je pod dejstvom mera, zakon tu kategoriju, nažalost, ne prepoznaje, slučajni kontakt i u samom predlogu, ovako kako je podnet, se nigde ne pominje, već se eksplicitno kaže – lice koje je u kontaktu slučajno ili ne. Pri tom, suština je sadržana baš upravo u onome što je izneo predsednik nadležnog skupštinskog odbora, time se neposredno dovodi u opasnost da se ugrozi postupak i to može da ne razume samo onaj ko apsolutno ne želi da razume. Hvala.

Hvala.
Sa željom da polako privedemo kraju raspravu o ovom amandmanu i da otklonimo svaku eventualnu preostalu nedoumicu, samo ću citirati predlog amandmana onako kako ga je sročio sam predlagač – ako odbije predlog, sud će obavestiti lice koje došlo u kontakt sa licem prema kojem se primenjuju posebne mere.
Ukoliko predlagač vidi da je jasno naznačena razlika između lica koje ne treba da bude obavešteno i nevinog građanina, ja je ne vidim. Niti se pominju građani koji su slučajno došli u kontakt s licem koje je pod merom, niti nevini građani. Ovde eksplicitno stoji – lice koje je u kontaktu sa licem koje se nalazi pod merama, znači možda njegov najbliži saradnik ili neko ko će sutra možda biti operativno interesantan. A mi namećemo obavezu da eksponiramo istragu, da ugrozimo operativni rad zakonski. Apsolutno nema nikakvog razloga da to uradimo, niti da ovakvim stvarima, dodatnim rizicima i nepreciznostima opterećujemo Predlog zakona koji je vrlo precizan, vrlo jasan i koji je možda svetlosnu godinu daleko po kvalitetu od onog zakona koji je trenutno na snazi.
Nema razloga da ovako dobro složeno rešenje kvarimo nepreciznim amandmanima i stvarima koje opterećuju praksu i potpuno su neupotrebljiva. Tematika je toliko osetljiva, pričamo o bezbednosti same republike, da ne dopušta ni najmanju nepreciznost. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podržavam zakone koji se danas nalaze pred nama. Izneću ukratko i razloge zbog kojih to činim, a postaviću i jedno pitanje, odnosno izneti jednu napomenu za ministarstvo.
Podržavam navedene zakone zato što za neposrednu implikaciju imaju korist za naše građane. Prvo, u Predlogu zakona o zaštiti potrošača predviđaju se mere za unapređenje pravne zaštite samih potrošača. Dalje, uvode se nove opcije za potrošače, za postupanje u slučaju kada se dogodi bilo kakva sporna situacija, ali se vrši i definisanje nekih zakonskih rokova, opet na način koji odgovara samim potrošačima.
Dodatno, uvode se i novi standardi koji proističu iz evropske regulative, a koji su stupili na snagu u periodu između donošenja prethodnog zakona i današnjeg dana, što je takođe za pohvalu.
U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim komunikacijama imamo više rešenja na kojima su stručna javnost i zainteresovane strane radili zajedno u prethodnom periodu i svi odgovori na sva postavljena pitanja su isključivo kvalitetni i dobri.
O kojim važnim pitanjima je ovde tačno reč? Prvo, usvojeno je mišljenje Ustavnog suda po pitanju člana 128. aktuelnog zakona, znači, onog člana koji se tiče zadržanih podataka. Usvojeno je ovo mišljenje i predloženo je rešenje da se kroz uvođenje novog mehanizma, mehanizma kontrole, odnosno zaštite, kroz prisustvo neophodnog zahteva suda uvodi mehanizam da se otklone oni problemi koje je Ustavni sud prepoznao kao takve.
Pred nama je rešenje kojim se predviđa spajanje dve agencije, dosadašnjeg RATEL-a i RAPUS-a u jednu novu agenciju. Kao što smo imali prilike da čujemo danas, reč je o novom koraku u pravcu racionalizacije, oko čega se svi ovde slažemo. Možda se ne slažemo u manjoj ili većoj meri o nivou ušteda koje će biti ostvarene, ali ušteda će izvesno biti i to nikome nije sporno.
Zatim, potencira se racionalno i ekonomično korišćenje spektra na tehnološki nezavisnoj osnovi, što je takođe važan preduslov, preduslov da sutra kada budemo uvodili neka nova rešenja, nove sisteme, to bude na način koji je za naše građane najbolji i po odgovarajućoj ceni, opet posmatrano kroz prizmu interesa samih građana.
Ono što mi je veoma drago, to je da smo kroz ovaj tekst zakona dotakli i pitanje naše obaveze da uspešno rešimo proces digitalizacije, da ga uspešno privedemo samom kraju u zahtevanom roku, što je, slažem se, vrhunski bitno, izuzetno bitno. U tom smislu se slažem sa komentarima koje su iznele kolege narodni poslanici i sa daljom elaboracijom od strane ministra. To je izuzetno važno ne samo zato što je naša važna međunarodna obaveza, već zato što je to suštinsko pitanje. Ukoliko ovaj posao privedemo kraju na pravi način, juna iduće godine ćemo imati terestrijanlni prenos, radio-difuziju na pravi način organizovanu i funkcionisaće, a da to ne uradimo na pravi način i dočekamo jun sledeće godine, nikome od nas ovde nije opcija. Zato pozivam da zajednički radimo na tome kako bismo ispunili zahtevane rokove da preduzmemo svaki potreban napor zajedničkim snagama i da ovo važno pitanje regulišemo na najbolji mogući način.
Takođe, diskutovani su i kriterijumi za podršku socijalno ugroženim građanima kada je reč o nabavci STB jedinici, odnosno set-top-boksova o kojima smo razgovarali danas, nije mi realno da može da postoji bilo kakva zamerka na ovakvo razmišljanje i ovakvo rešenje.
Reč je o solidarnoj pomoći, o meri koja će predstavljati važno rešenje za ljude kojima je pomoć neophodna da bi opšte ostali integrisani prilikom prelaska na novi sistem difuzije, kako bi bili u prilici da i dalje prate program. U ovom predlogu, u ovakvom razmišljanju, dakle, u razmišljanju da se pomogne nema i ne može ni biti bilo šta sporno.
Moje pitanje gospodine ministre je stvar o kojoj smo danas i diskutovali sa saradnicima, vašim saradnicima predstavnicima ministarstva na resornom odboru, Odboru za prostorno planiranje, infrastrukturu, saobraćaj i telekomunikacije, i verujem da smo u dosta dobroj atmosferi postigli visok nivo razumevanja u prirodi tog pitanja. Između ostalog, jedan od prethodnih govornika je napomenuo istu stvar. Reč je o načinu na koji je definisana u ovom zakonskom rešenju, precizno definisana uloga, odnosno status nove agencije.
Ona se precizno i navodi kao uloga nezavisne regulatorne organizacije. To je nešto što je rešenje kakvo se od nas i očekuje, to je nešto što odgovara evropskim standardima. Kada je reč o usaglašenju naših pravnih tekovina sa EU, citiraću sada obrazloženje koje je dao predlagač za jedan od ovih zakona: „Direktiva EU predviđaju obavezno postojanje nezavisnih regulatornih tela u pomenutim oblastima. Dakle, u potpunoj je saglasnosti sa onim što se smatra za, recimo, obavezno rešenja“.
U istom članu zakona nalazi se i dalje stav, koji je preuzet iz prethodnog rešenja. U tom stavu, reč je o stavu 3, do slovce stoji da agencija posluje u skladu sa propisima o javnim agencijama. Moje pitanje u vezi sa tim glasi – da li možda primećujete da postoji bilo kakav, neću reći, problem, već da li postoji mogućnost, okolnost da se sutra ovde postavi pitanje da li jedna stvar smeta drugoj, odnosno da li je ovim navođenjem obavezno da se postupa u skladu sa propisima o javnim agencijama, da li smo slučajno ušli u prostor nivoa nezavisnosti ovog regulatornog tela, koji se očekuje, ili nismo? Ukoliko ste, razmišljajući o ovom pitanju, već zaključili da tu nikakvih problema nema, zamolio bih da kratko prokomentarišemo, a ako pak smatrate da postoji razlog da bilo šta predupredimo po ovom pitanju, da možda utičemo na ovaj stav, pozivam da to učini samo ministarstvo, ne samo zato što je najpozvanije da se bavi ovim pitanjem, ne samo zato što će samo voditi razgovore koji mogu da dodirnu ovu temu, već zato što je to danas jedini raspoloživi mehanizam, ako treba da se bavimo ovim stavom. Da li treba ili ne, kažem još jednom, to je nešto o čemu finalnu reč treba da da ministarstvo.
Zašto ne postoji drugi mehanizam? Reč je o preuzimanju materijala, doslovnom preuzimanju, iz prethodnog zakonskog rešenja o kome danas ne možemo da raspravljamo dalje kroz amandmane, odnosno da na njih utičemo, niti narodni poslanici, niti resorni odbori. Jedini način, ako smatrate da bilo šta treba da se učini, bude učinjeno, to je da to učini samo ministarstvo do dana kada budemo raspravljali o pojedinostima.
Konačno, u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, pored toga što se predloženim materijalom definišu mehanizmi koje je neophodno usvojiti kako bismo izvršili neophodnu, očekivanu, željenu, ciljanu fuziju ove dve agencije u jedno novo telo. Telo koje će svojim imenom istaći da je reč o regulatornom telu na način na koji se očekuje da bude definisano, da to uradimo od strane naših evropskih sagovornika. Ovde se dodatno obezbeđuje uvođenje novih usluga za poštanske operatere, što je takođe nesporno dobro, ne samo zbog bolje ponude, već zato što se na ovaj način direktno podstiče konkurencija, što je za naše građane kao korisnike značajno.
Suma sumarum, tri zakonska predloga, a svaki sa sobom nosi rešenja koja predstavljaju unapređenje i poboljšanje u odnosu na stanje koje smo imali do sada. Iz tog razloga pozivam da ih svi podržimo, a što se tiče nedoumice koju sam izneo, uveren sam da će je ministarstvo na najbolji način otkloniti. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sa velikim zadovoljstvom ću danas podržati materijal koji je danas na dnevnom redu, dakle, sve predloge zakona o potvrđivanju sporazuma i ugovora o kojima danas razgovaramo. Sa zadovoljstvom jer je reč o rešenjima koja su nesporno dobra i korisna za Republiku Srbiju. Toliko nesporno jasna i dobra i korisna da danas očekujem samo afirmativne tonove, samo reči podrške.
Dakle, nikakav drugi ton do jasnog, jednoglasnog izražavanja zadovoljstva ne samo u smislu ekonomskih rešenja koje dobijamo ovim, već u smislu drugih dobrobiti koja pre svega proističu iz uspostavljanja dobrih odnosa između država. Dakle, samo pozitivni utisci po meni dolaze u obzir, jer je prosto materija takva i u tom smislu bilo je zadovoljstvo zaista zadovoljstvo slušati različita izlaganja koja su išla u ovom smeru i koja su bila formirana na ovaj način.
S druge strane na žalost moram da kažem, ne mogu imati razumevanja za odsustvo razumevanja, za osetljivost teme i za čitav ton koji treba danas da preovladava, koji su na žalost inicirali pripadnici malobrojne manjine, ali malobrojne samo sopstvenom zaslugom i to što su danas u opoziciji, a to je danas najmanje važno.
Prosto, materija je takva, a materija obuhvata predlog da se uvaži Sporazum o davanju zajma Vladi Republike Srbije od strane Vlade Emirata Abu Dabi u iznosu od jedne milijarde američkih dolara po nesporno dobrim uslovima, uslovima koji podrazumevaju otplatu nakon 10 godina, uz jednogodišnju kamatu od 2%, što je, kada vam to kaže struka, pričam o ekonomskoj struci, vanredno dobro rešenje jer su danas tržišni uslovi takvi da ne možete proći bolje od orijentaciono 5% kamate godišnje.
Ne postoji prostor da osećamo bilo šta, osim zadovoljstva što smo postigli ovakvo rešenje. Ukoliko izračunate 3% u odnosu na čitavu milijardu američkih dolara i period od 10 godina, vrlo jednostavno se dolazi do pominjane cifre od 300 miliona dolara koji nam bukvalno bivaju prepušteni u ruke, na raspolaganje, za ovaj period. Dakle, reč je o takvoj vrsti kamate koja je vrlo jednostavno opisala kvalitativnu suštinsku poentu ovakvog kredita.
Mi smo imali prilike danas da čujemo u izvanrednim izlaganjima da je ovo nivo kamate sa kojom jedan drugome pomažu sami Emirati. Ne moramo da idemo u potrazi za dobrim primerima tako daleko. Naši građani i sami znaju da kada je reč o kreditima koji su pre svega solidarni po svojoj prirodi, na primer krediti koji se tiču prilike da građanin reši neko svoje stambeno pitanje u organizovanom sistemu koji reguliše država. Reč je o kamatama ovog reda veličine. Znači, ovaj red veličine kamate upravo daje poruku da onaj ko je bio davalac zajma, nema apsolutno ni najmanji interes da bilo šta zaradi. On zajam daje zato što želi nekome da izađe u susret.
To je veoma važan zaključak i on govori o nivou prijateljstva i saradnje između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, o kojima smo takođe imali prilike da čujemo istinite, dobre podatke koji pre svega oslikavaju njihovu rastuću ekonomiju, njihovu sposobnost, ubrzani razvoj, „dži-di-pi perketipal“ koji je zaista na kosmičkim visinama u poređenju sa našim.
To su sjajni razlozi da gajimo prijateljstvo, ali ti razlozi ne mogu i nisu samo ekonomski. Oni su pre svega ljudski. Kada se neko prema vama ophodi kao što to čine Ujedinjeni Arapski Emirati spram Republike Srbije, vi prepoznajete iskreno prijateljstvo i to je nešto što smo dužni da cenimo. Danas očekujem ne samo realan pristup fiskalnom, ekonomskom delu ove problematike, danas očekujem i izraze uvažavanja i prijateljske zahvalnosti.
Iste argumente koristim i kada je reč o predloženom zajmu od Fonda za razvoj Abu Dabija, koji je namenski i koji se odnosi na 97 miliona američkih dolara namenjenih našoj poljoprivredi. Ponovo je reč o tom redu veličine kamate – 2,5 godine, poček od pet godina, uslovi otplate takvi da tek od 20 godina počinjemo sa otplatama. Dakle, potpuno je jasno, ekonomski sjajno rešenje za Republiku Srbiju i potpuno je jasno – ponovo gest prijateljstva.
Kada je reč o trećem dokumenti koji se danas nalazi pred nama, reč je o Predlogu zakona o potvrđivanju Apek zajma za mala i srednja preduzeća. Radi se o ukupno 150 miliona evra, sa više nego fer kamatama, koje iznose efektivno 3 do 4%, koji su usmereni malim i srednjim preduzećima, dakle, delu naše privrede koji treba da se razvija i koji će doprineti ne samo povećanju investicionog sistema, atmosfere u društvu, već i ukupne privredne atmosfere, što je suštinski važno.
Vitalno važno i jedan od najvažnijih zadataka koji cela Srbija danas ima pred sobom – uspostavljanje dobre, privredne atmosfere, kao što je naš jedan od najvažnijih zadataka uspostavljanje dobre saradnje, prijateljstva i maksimalno, koliko je to moguće, dobrih uslova da sarađujemo sa svim zemljama sveta, jer to je nešto što će nas zaista postaviti na mesto na svetskoj sceni za koje odavno smatramo da ga zaslužujemo.
Hvala vam najlepše. I ne samo da pozivam da svi podržimo ova rešenja, ja to zaista, najiskrenije, duboko očekujem. Koliko mi je daleko od logike da postoji bilo koji građanin Srbije koji neće zdušno podržati ova rešenja, tako mi je daleko od logike da se neko takav nađe i ovde u danu kada budemo glasali. Hvala još jednom.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moje poštovanje i dobar dan svima. Prvi put govorim u ovom časnom domu. Dolazim iz Beograda, sa opštine Čukarica. Želeo bih ovom
prilikom da strogo u najkraćem podvučem i još jednom istaknem sve dobre strane predloženih rešenja zbog kojih smatram da čitav set zakona o kojima danas raspravljamo zaslužuje da bude usvojen.
U Predlogu zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju predlažu se mere koje vode usklađivanju sa situacijom koja je realno prisutna u praksi, na terenu, što je nesporno dobro za svaki zakon.
U Predlogu zakona o pravobranilaštvu otklanjaju se svi praktični nedostaci koji su bili prisutni i u prethodnom zakonu koji je regulisao ovu oblast, ali takođe značajno unapređuje zaštita prava i interesa kako Republike, tako i jedinica lokalne samouprave.
U Predlogu zakona o posredovanju u rešavanju sporova vrši se usklađivanje sa međunarodnim standardima, čime se unosi nov i značajan kvalitet. Tačno je, uvodi se i novi termin „posredovanje“, umesto termina „medijacija“. Međutim, smatram da je uvođenje termina koji je u najboljem duhu srpskog jezika isključivo stvar za pohvalu. Ne stoje zamerke da je to jedina promena, jer se između ostalog uvodi i kontrola kvaliteta obavljenog posla, što je takođe značajno.
U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku predlažu se mere koje rezultuju povećanjem efikasnosti kako postupka, tako i daljim usvajanjem međunarodnih standarda, dakle, ponovo uspostavljanjem novog kvaliteta, ali i usklađivanjem sa Ustavom, čime se otklanjaju bitni nedostaci iz prethodnog rešenja.
Najzad, u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, uz usaglašavanje sa Ustavom, sa mnogim drugim zakonima, ali i sa usvojenim standardima, odnosno konvencijama, predložene mere vode i ka povećanju efikasnosti i skraćenju zakonskih rokova.
Sve u svemu, uzev sa predloženim merama koje razmatramo danas, dobijamo tri nova kvaliteta – poštujemo najbolje moguće domaće i međunarodne standarde pod jedan; pod dva, usvajamo pouke iz prakse i pod tri, postižemo veću efikasnost, unapređujemo rad važnih organa koji se bave ozbiljnim poslovima, sve to bez ikakvih dodatnih troškova, tako da kada se podvuče crta, stvar je jasna kao dan, kolokvijalno rečeno, nema potrebe da trošim vaše vreme dodatno sa novim objašnjenjima. Sve do sad prikazano daje dobar razlog da vam preporučim da u Danu za glasanje prihvatimo sve navedene zakone. Hvala.