Neću ni ja dugo.
Gospodine ministre, šta da vam kažem, i ja se ponekad zapitam da li je ponavljati dovoljno. Tri napomene, što se mene tiče. Prvo, u vezi onoga - niko nije lud da dođe, čuli smo to već juče. Odlično, čestitam na zaključku. Samo jedno pitanje - a kad smo do njega došli, kad smo taj zaključak izveli? Je li moguće da je trebalo da počne ova sednica i rasprava o zakonu da bismo mi taj zaključak čuli, da su bili neophodni svi oni silni meseci iza nas da bi se organizovano vikalo, dizala hajka - doći će zli stranci, sve će živo pokupovati? Ne znam, čini mi se da nisam čuo ni jednu jedinu organizaciju iz tog DOS-ovskog tima, što stranku, što pokret, pa nijednog solo pevača da se nije bavio temom, a sve u kontekstu i na način - sad će da nastane katastrofa, a zla vlast ne radi ništa da to spreči.
Danas kaže – ma, neće niko doći. Koliko je to iskreno, dovoljno govori samo za sebe. Koliko je tačno? Pa, ne znam. Jel isto tako razmišljala Mađarska i Poljska, Estonija, Letonija, Litvanija, Bugarska, da ne nabrajamo dalje, zaključile da niko neće doći, pa su uvodili neke mere zaštite? Možda će biti da to baš nije sve tako.
Ako pogledamo malo preciznije, ovo što mi danas radimo jeste i realna potreba, ali jeste i nešto što je potpuno normalna praksa. Ali, hajde da, molim vas, parkiramo već jednom licemerje onako trajno i da odložimo ključeve na stranu. Nije realno da mi moramo ponovo da pričamo o tome da se danas neko brine zbog mogućnosti da strani kapital stoji iza domaćeg pravnog lica registrovanog u Srbiji, a da mu nije ništa strašno ni sporno 2003, 2005. godine kada je to radio „Agrokor“, „Žitogrupa“ 2009, Mađari, Irci 2007. Znači, ja ne kažem da je to tada bilo katastrofa, samo kažem da tad nije smetalo onome ko danas navodno brine. Dajte da se ne bavimo tom vrstom licemerja.
Na kraju, treće, hajde da se ne bavimo pričamo kao što su izrabljivački poslovi i robovi kada je reč o investitorima. Neće zbog toga, time završavam, gospodine predsedavajući, dobar rezultat sa radnim mestima danas biti manji, a neće biti ni manja šteta sa stotinama hiljada izgubljenih radnih mesta, kad o tim ljudima pričaju, koji su trajno upropašćeni od strane danas lažno zabrinutih, neka govore sa suzama u očima, elementarna je pristojnost. Hvala.