Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je ova problematika jako značajna. Čini nam se, nažalost, da je predloženi zakonski projekat poprilično skroman.

Da značaj ove problematike poprilično raste razvojem pre svega informatičkog sistema i informatičke tehnologije, informaciono-komunikacione tehnologije, kako se to danas kaže i da je bilo preko potrebno da se i ova problematika uredi jednim zakonom.
Mislim da, nažalost, pristup SNS nije potpuno isti kao i pristup Vlade ovoj problematici, jer smo mi ovim zakonom očekivali da se mnogo više pažnje posveti domaćoj privredi i da on bude u mnogo većoj meri prilagođen mogućnostima domaće privrede, jer postoji velika razlika između snage velikih multinacionalnih kompanija koje odvajaju velika sredstva u zaštiti podataka kojima raspolažu i koriste veliki novac kada je u pitanju elektronska špijunaža. U našoj zemlji, čini mi se da je taj iznos sredstava jako mali. Mogućnosti naše privrede u ovom trenutku su jako sužene, svesni smo ove finansijske krize, svesni smo snage naše privrede i to je ono osnovno što SNS zamera ovom zakonu.
Mi smo kroz par amandmana pokušali da popravimo ovaj zakon. Čini nam se da, ukoliko bude razumevanja, neke institute u korist domaće privrede, možemo da popravimo. Mislili smo pre svega na sredstva obezbeđenja koja su, po nama, potpuno nepotrebna u ovom zakonu. Sredstva obezbeđenja bitno otežavaju tužioca da podnese prijavu protiv nekoga ko je prekršio zakon o poslovnoj tajni. Ona zahtevaju i mogu da zahtevaju ozbiljna novčana sredstva i na neki način mogu da uspore i samu pravdu. Ovaj institut je po nama i nepotreban, jer u samom zakonu postoji mogućnost da sud provera verodostojnost nastanka štete i samim tim sud je u situaciji da odbije, ukoliko smatra da šteta nije načinjena, eventualnu tužbu i na taj način smatramo da mere privremenog oduzimanja ili isključivanja iz prometa ili mere obezbeđenja dokaza u potpunosti zavise od suda i da je sasvim nepotreban ovaj institut koji podrazumeva sredstva obezbeđenja prilikom podnošenja tužbe.
Ono što je za nas još važno a to je činjenica da, nažalost, sam pojam poslovne tajne nije dovoljno definisan ili nije dovoljno jasno definisan. Čini nam se da je u potpunosti izostala zaštita onih informacija o ličnosti ljudi koji rade u kompanijama i da taj deo u ovom zakonu ni na koji način nije odrađen. Definicija poslovne tajne, svojim preširokim postavljanjem stavlja pod znak pitanja možda i prava investitora da imaju pravi uvid u poslovanje kompanije, prava radnika da mogu da procenjuju svoju poziciju i prava sindikata da mogu da procenjuju svoju poziciju u okviru same kompanije.
Sve to skupa, s obzirom na skroman obim ovog zakona, nažalost, ne može da znači da možemo da budemo zadovoljni ovim zakonom. Ja očekujem u najskorije vreme da ovaj zakon bude ozbiljnije proširen, imajući u vidu i činjenicu, kao što na početku rekoh, kakve su mogućnosti naše privrede. Neophodna je i pomoć države, kao što su potrebne i dodatne institucije, pre svega koje se odnose na profesionalne agencije koje bi pomagale privredi prilikom utvrđivanja kršenja ovog zakona, a mislim da ih nemamo. Zato tu moramo da očekujemo u nekom narednom periodu aktivnu ulogu države, ukoliko stvarno želimo da imamo zakon o poslovnoj tajni u primeni. Tu je izostao bilo kakav koncept od strane države i, nažalost, sve se svodi na to da donesemo jedan zakon kojim ćemo pokušati da zadovoljimo možda neke strane aktere, ali koji neće bitno popraviti stanje kada je u pitanju poslovna tajna i zaštita poslovne tajne danas u Srbiji.
Dakle, generalno rečeno, s obzirom na to gde se mi danas nalazimo u svetu, u svetu u kome je ekonomska špijunaža svakodnevnica, gde od toga kojim informacijama raspolažete zavisi uspeh jedne kompanije, potreban je mnogo ozbiljniji pristup Vlade Srbije, da bismo i mi, kao jedna relativno mala ekonomija, kroz primenu ovog zakona mogli da zaštitimo svoju privredu i omogućimo joj da bude konkurentna, pre svega na domaćem tržištu, a daće bog, u nekom narednom periodu, i na stranom tržištu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je ovaj amandman jako važan. Smatrali smo da je moralna obaveza predlagača, gospodina Dinkića da ovaj amandman prihvati, jer ga smatramo jednim od najodgovornijih za ovako loše stanje i velike razlike u razvijenosti između Beograda i Novog Sada, i nas iz unutrašnjosti Vojvodine i Centralne Srbije.
Prvo ću obrazložiti amandman. Šta je bila naša ideja? Ako već svi mi iz Republike punimo republički budžet i iz tog budžeta se finansira niz agencija, niz institucija, da imamo veliki broj korisnika javnih sredstava, znači, to su sredstva svih nas, onda porez na zarade, onih 80% koje predlaže gospodin Dinkić, treba da idu u ovaj fond solidarnosti i da se iz tog fonda solidarnosti isplaćuje opštinama prema broju stanovnika, prema broju građana. Na taj način ne bismo mi iz unutrašnjosti bili u situaciji da nešto moljakamo i da nešto otimamo od Beograda, dobili bi ono što je naše, a dobio bi i Beograd, kao i svi građani Srbije na osnovu onoga koliko su uplatili u taj budžet i koliko su potrošile institucije koje se finansiraju iz budžeta raspolagali bi tim sredstvima.
Nažalost, nije bilo volje ni želje da se ovaj amandman prihvati zato što u osnovi nije podrške od strane koalicionih partnera, jer bi to bitno uticalo na preraspodelu sredstava i verovatno bi taj fond bio puniji, a to je ono što nije odgovaralo predlagaču. To nas ubeđuje u nekom uverenju, da je ovo ipak, kao što su i mnoge moje kolege rekle, jedan politički zakon. Onaj drugi deo koji se odnosi na to da postoje moralni razlozi da predlagač prihvati ovaj amandman, to je činjenica da i zahvaljujući ekonomskoj politici, čiji je glavni protagonista bio gospodin Dinkić, i modelu privrednog rasta koji smo imali u prethodnih 10 godina, danas unutrašnjost Srbije, male opštine bivaju ovako siromašne i sa ovako malim standardima.
Naime, šta se dešavalo u ovih zadnjih 10 godina? Imali smo strahovitu apresijaciju dinara. Ta apresijacija dinara forsirala uvoz a ne izvoz. Imali smo strahovitu liberalizaciju prilikom uvoza različite robe. Sve to je uništavalo privredu, a privreda je uglavnom i bila skoncentrisana na unutrašnjost Beograda. Mi nismo mogli kao Beograd da razvijamo usluge. U Beogradu se danas nalazi najveći broj uvoznika, u Beogradu danas imate i prateće službe, znači saobraćaj, imate činjenicu da finansijske usluge cvetaju, imate činjenicu da je velika koncentracija i velika tražnja, jer je najveći deo sredstava koji je prikupljan iz cele Srbije i kroz proces privatizacije trošen u osnivanju raznoraznih agencija i uvećanju tog javnog sektora. U tom smislu mi smo u potpunosti neravnopravni sa Beogradom i nema šanse da se to ni kojim zakonom ispravi, pa ni ovim, rekao bih zakončićem, kao što reče jedan moj kolega jer bitno ništa ne menja.
Ono što nama treba to su investicije u industrijsku proizvodnju. Mi iz unutrašnjosti možemo ili kroz razvoj industrije ili kroz razvoj poljoprivrede da pomognemo da uvećamo broj zaposlenih, pa bismo onda imali mogućnosti da ovih 80% nešto znači u budžetima. Nažalost, ekonomska politika koja se danas vodi, sasvim sigurno smanjiće broj radnih mesta i to pre svega u unutrašnjosti, jer vi imate činjenicu da velika inflacija koja je izazvana, pre svega javnom potrošnjom se sputava kursem dinara koji je neprimeren. Imate činjenicu da za 40% u poljoprivredi su porasli troškovi, što goriva, što semenske robe, što đubriva, a da sa druge strane cene tih poljoprivrednih proizvoda koji se formiraju na svetskom tržištu zahvaljujući ovom nerealnom kursu dinara ostaće iste.
Znači, naš poljoprivrednik od koga živimo mi iz unutrašnjosti neće moći ove godine ništa da zaradi, a što se tiče te ekonomske politike bitno će da se odrazi i to svi ekonomski eksperti kažu i na smanjenje broja radnih mesta. Gde ćemo imati smanjenje tih radnih mesta? Pa ne u javnom sektoru, ne u ovim agencijama po Beogradu, ne u ministarstvima po Beogradu. Imaćemo ih u privatnom sektoru i u tom privatnom sektoru pre svega u unutrašnjosti.
Prema tome, ceo ovaj zakon, ceo ovaj koncept je u suštini prazna priča. Prazna priča zato što iza toga stoji jedna drugačija ekonomska politika, nego stoji jedan model privrednog rasta koji se zasniva na industrijskoj proizvodnji i to je još jedan razlog zbog čega je ovaj zakone neprihvatljiv. Ali, da je bilo bar malo morala, malo i časti gospodina Dinkića, s obzirom da je najodgovorniji za ovu neostvarljivu ekonomsku politike i ovaj model rasta koji je dugoročno bio neodrživ, da makar na ovaj način pokaže dobru volju, pa bismo mogli da kažemo da iza svega ovoga što se dešava sa ovim zakonom stoji dobra volja. Nažalost, te dobre volje nema i ovaj zakon ostaje neprihvatljiv, najobičnije politikanstvo, najobičnija prevara, prosipanje iz šupljeg u prazno i zamajavanje građana Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovaj član zanimljiv i da u suštini pokazuje prave namere predlagača i ukazuje na to da ovaj lažni sukob i nesaglasnost između DS i G17 plus u stvari ne postoji, jer je datum od kada se primenjuje, 1. septembar 2011. godine i to u trenutku kada se lokalni izbori najavljuju krajem ove godine. Dolazimo do jednog logičnog zaključka, da je ovaj zakon u funkciji tih lokalnih izbora, jer će početi da se primenjuje u septembru mesecu. Lokalnim samoupravama dobar deo prihoda biće na neki način već prenešen, iako nemamo rebalans budžeta, iako nemamo na neki način i reviziju projekata koji su osmišljeni ovim budžetom.
Što se SNS tiče čini mi se da u celoj ovoj priči oko ovog zakona svi akteri nisu bili iskreni i činjenica je po nama da postoji ozbiljna saglasnost između DS i G17 plus kada je u pitanju ovaj zakon, a da sve ovo što je išlo u medijima, da je to samo jedna prazna priča i zamajavanje i jeftin marketing kojim zapravo želi da se prikrije suština odnosa između G17 i DS. Hvala.

Član 20. da li je tako, gospođo predsedavajuća? Član 20. podnosi se na sredstva za izbornu kampanju i mislim da u ovom članu mi unosimo neke bitne novine, neke novine koje predlagač zakona faktički nije ni predvideo i pre svega, naravno, onaj dosledni koncept za koji se opredelila SNS, a to je da se vezujemo za prihode, to znači za mogućnosti građana i privrede, a ne za rashode, to je sadržano i u ovom članu zakona.

Isto tako, mi smo u argumentaciji izmene ovog člana dali, po meni, jedan dosta bitan argument za nastavljanje ove prakse i neprihvatanjem amandmana SNS mi imamo čak i duplo izdvajanje kada su u pitanju transferna sredstva. Jer, imate rashode u budžetu Republike, transferna sredstva se izdvajaju lokalnim samoupravama, Pokrajini, pa i na ta sredstva, dakle, ponovo izdvajate onaj procenat za finansiranje političkih stranaka. I, smatramo da je to još jedan dodatni argument.

Ali, ono što je isto tako bitno da kažem jeste da smo u ovom drugom delu amandmana predvideli smanjenje ovih sredstava sa 0,01 na 0,75, a ono što predlagač nije predvideo to je činjenica da možemo da dođemo u situaciju da jedna Narodna skupština posle svog konstituisanja ne uspe da izabere vladu i da već nakon par meseci imate nove izbore.

Smatramo da u tom slučaju političke stranke, s obzirom na to da su se neozbiljno odnosile prema građanima ne bi trebalo da imaju finansijska sredstva, odnosno iz budžeta u tom slučaju ne bi trebalo izdvajati finansijska sredstva, to je jedna dopuna ovog člana i verujem da je i tu mogućnost trebalo predvideti ovim zakonom, ali je, nažalost, to previd predlagača.

(Predsedavajuća: Vreme, dva minuta.)

Dame i gospodo narodni poslanici, još jedno principijelno zalaganje SNS da se ograniči moć kompanija, privatnog biznisa na politiku, na političke stranke, što je u suštini i zalaganje SNS, protiv korupcije i to, rekao bih, sistemske korupcije.

Dakle, mi smo amandmanom koji smo podneli na ovaj član želeli da ograničimo mogućnost da se finansijski pomaže jedna politička stranka od strane pravnih lica, zadržali smo se na onome ''fizička lica'' u izbornoj kampanji i na tome da to bude pet prosečnih zarada, a to je, čini nam se, nešto što je optimalno, realno i što bi garantovalo, na kraju krajeva, da su svi politički akteri u toj izbornoj kampanji manje-više ravnopravni.

U amandmanima koje smo podneli mi smo se isto tako angažovali da pravna lica eliminišemo i da ovaj proces finansiranja političkih stranaka bude što transparentniji. Žao nam je što nije bilo malo više razumevanja. Mislim da je ovo širi interes, interes društva i nekog budućeg razvoja našeg društva, a ne samo političkih stranaka i finansiranja političkih stranaka. Hvala.

Član 31 – ''ovlašćeno lice'', SNS je iskazala nezadovoljstvo činjenicom da je rok koji je dat u ovom zakonu jako kratak za prijavu ovlašćenog lica Agenciji. Znate, rok od tri dana je po nama neprimeren. Mi smo predvideli rok od 15 dana. Ne vidimo zbog čega se ovako jedan odredio prekratak rok, jer vi imate činjenicu da ovim zakonom nije ni definisano vreme za koje politički subjekt, politička stranka treba da odredi ovlašćeno lice, a kada ga odredi, onda je to rok od tri dana kada mora da prijavi Agenciji koje to ovlašćeno lice. Ima tu niz tehničkih stvari koje je potrebno odrediti kada je u pitanju ovlašćeno lice.

Dakle, prilikom njegovog imenovanja u svakom slučaju treba izraditi zapisnik, treba overiti eventualno akt kojim se on ovlašćuje da treba doneti odluku. To su sve neke tehničke stvari koje je potrebno uraditi pre nego što jedan politički subjekat bude spreman da preda ovaj akt Agenciji, kojim se određuje ovlašćeno lice. Smatramo da je bilo krajnje nepotrebno davati ovako kratak rok.

Što se tiče ovog drugog dela, koji je isto tako jako važan, to je pravo Agencije da kontroliše politički subjekt. Ono što mi očekujemo i što smo očekivali da ćete za to imati razumevanja, to je, da makar onom političkom subjektu u kome se vrši kontrola Agencije dostavi jedno obrazloženje da li je to neka redovna kontrola, da li je to neka vanredna, po prijavi, da bismo bili sigurni da se to pravo ne zloupotrebljava, a naročito mi iz opozicionih političkih stranaka od toga strahujemo i smatrali smo da je to sasvim normalno. Hvala.

U članu 32, po stavu SNS, imamo jednu krajnju nelogičnost, u stavu 2. imate odredbu koja kaže: ''Politički subjekat je dužan da na zahtev Agencije, u roku koji odredi Agencija, koji ne može biti duži od 15 dana,'' u nastavku tog stava obavezuje se Agencija da taj rok ne bude duži od 15 dana, ''dostavi sva dokumenta i informacije koje su Agenciji potrebne za obavljanje poslova propisanih ovim zakonom.'' Dakle, imamo jednu potpunu samostalnost Agencije kada je u pitanju kontrola rada političkih subjekata, osim što je ovaj na neki način obavezuje koliki su ti najduži rokovi koje ona može da propiše.

Krajnje neprimereno, nejasno. Da li je to nepoverenje zakonodavca u Agenciju? Ako već Agencija nije sposobna da radi te poslove, onda treba izvršiti neke kadrovske promene ili kakve god promene ako je potrebno u samoj Agenciji, ali propisivati Agenciji, dati joj slobodu da kontroliše rad političkih stranaka, pa joj dati i mogućnost da odredi rok, što se kaže od 15 minuta da se neka dokumenta dostave, ali da taj rok nikako ne može da bude duži od 15 dana, krajnje je neprimereno i nejasno.

Mi smo intervenisali u tom smislu da, eventualno, taj rok mora da bude određen kao neki minimalni rok, jer bi moglo doći do zloupotrebe u samoj praksi, da političke stranke ne mogu da pribave traženu dokumentaciju u tako kratkom roku, koji Agencija odredi. U tom smislu trebalo je intervenisati u ovom članu zakona, a ne ograničavati samo Agenciju koja je potpuno autonomna. Hvala.

Član 38, to je već odeljak koji se odnosi na krivična dela. Inače, mi smo podneli niz amandmana u ovom odeljku, jer smatramo da je ovo jako loše razrađeno i da je u suprotnosti sa niz zakona, samim Ustavom, pa i nekim međunarodnim konvencijama. Ali, konkretno, kada je u pitanju ovo krivično delo, kada je u pitanju ''namera'', stav SNS je da se namera jako teško dokazuje, da je sama namera jako problematična i u samom ovom članu ono što je veliki problem, to je opis samog dela da bismo došli do ovih kazni koje nisu tako male.

Dakle, u 1. stavu to je od tri meseca do tri godine, a u 2, to se udvostručuje, od šest meseci do pet godina, zaprećena je kazna zatvora, što uopšte nije naivno.

Ono što bih još želeo da kažem to je da nam nedostaje i naziv samog krivičnog dela. Mi, utvrđujemo jedno krivično delo koje poprilično problematično. Ne bi ni trebalo da se nađe u ovom tekstu zakona. Čini mi se da bi to ipak trebalo da reguliše krivično zakonodavstvo na jedan potpuniji način, a i sam kraj ovog člana koji se odnosi na Tužilaštvo za organizovani kriminal, koji treba da procesuira ovakve slučajeve jeste, po nama, problematičan, jer se ovde radi o pojedincima koji eventualno čine krivično delo, pa je nelogično da Tužilaštvo za organizovani kriminal, koje u svom nazivu daje do znanja da se radi o većoj grupi ljudi koji su se udružili radi vršenja krivičnog dela. Prema tome, neprimereno je da ono procesuira ovakve slučajeve.

Za SNS je postojanje ovog dela krajnje problematično, obustava prenosa sredstava iz javnih izvora kao i prethodno gubitak prava na dobijanje sredstava iz javnih izvora, a to ozbiljno pravo i ovlašćenje koje se daje Agenciji, koja bitno može da utiče na tok izbornog procesa, na rad političkih stranaka, što, čini nam se, može da bude podvrgnuto ozbiljnim zloupotrebama.

Ono što je za nas problematično jeste što ovo delo nije regulisano niti Krivičnim zakonom, niti Zakonom o prekršajima. Samo bih da podsetim da je Ustavni sud, kad je u pitanju Zakon o javnom informisanju svojom odlukom već došao do zaključka da su neustavne sve one odredbe koje imaju kaznene mere i postupke, koje nisu u skladu sa prekršajnim zakonom i zakonom koji tretira privredne prestupe. Čini nam se da je i ovde bilo neophodno da se ovo delo uvrsti za kazneno zakonodavstvo, u prekršajno zakonodavstvo, pa tek na osnovu toga dati ovlašćenje Agenciji da može da izriče sankcije.

Ukoliko Agencija donese ovo rešenje idete na upravni spor i jako je problematično kako bi se to na upravnom sporu moglo ispraviti. Ono što se odnosi na rad same Agencije jeste postotak koji je totalno netransparentan i koji se izvodi iz člana 38, iz namere nekog da učini neko krivično delo koje je i te kako problematično. Ja sam o tome govorio pre desetak minuta, dakle, niti odbrana, niti žalba, niti mogućnost da učestvujete u raspravi. Ovo je nešto što je neprihvatljivo i nadam se da ćemo imati malo više vremena u nekim narednim. …

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli, rekao bih, veliki broj amandmana, s obzirom na činjenicu da je ovo izmena i dopuna Zakona koji stalno nešto izmenjujemo i dopunjujemo jer je očigledno da MUP ne može da proceni niti koliko je vremena potrebno da konačno zamenimo lične karte, niti je svesno ni sposobno svojih tehničkih i organizacionih potencijala.
Mi smo iskoristili ovu priliku da sve one nejasnoće koje, po nama, postoje u tom zakonu na neki način predočimo i predlagaču. Nadamo se da će u nekom narednom periodu biti mnogo više razumevanja za sve ono što predlažemo jer, nažalost, nijedan amandman bilo koje poslaničke grupe nije uvažen.
Što se tiče ovog člana 2, konkretno odnosi se na činjenicu da kada je u pitanju pravo da se nakon deset godina dobije lična karta, u tom delu definiše se jedan pojam deteta. Znači, svako lice preko deset godina definiše se kao dete.
Kaže se: "Pravo na ličnu kartu ima državljanin stariji od deset godina (u daljem tekstu: dete)". Znači, jedan stav koji je poprilično nejasan. Nejasan u smislu da svako ko je stariji od deset godina može da se tretira kao dete. Ta starosna granica nije definisana. Isto tako, važno je da podsetim da u različitim zakonima, na različit način tretira se ko se pod pojmom deteta podrazumeva, koliko godina, koje starosti. Različita je praksa i u zemljama u okruženju.
Prema tome, bilo je sasvim dovoljno, po nama, da se definiše da pravo na ličnu kartu ima svaka osoba starija od deset godina i da se ovaj posao ne komplikuje, a ako smo svesni činjenice da sa 16 godina stičemo i zakonsku obavezu da predamo zahtev za izdavanje lične karte, jedino nekom analogijom MUP možemo da dođemo do zaključka da je dete za njih neko ko je uzrasta od deset do 16 godina.

Dame i gospodo, amandman na član 2. SNS odnosi se, pre svega, na obrazac i na izgled obrasca. Mi smo jako nezadovoljni tim izgledom obrasca. Smatramo da on u dovoljnoj meri nije niti kvalitetan, niti reprezentativan za Republiku Srbiju i da su tu učinjeni ozbiljni propusti. Isto tako, ono što je nama zasmetalo kada je u pitanju taj obrazac, to je problem mikrokontrolera.
Smatramo da oni građani koji podnesu zahtev da imaju mikrokontroler u samom obrascu lične karte, na to imaju pravo, ali mi imamo veliki problem sa očitavanjem tih ličnih karata. To očitavanje stvara velike troškove, jako je mali broj uređaja, naročito u malim sredinama i mislim da, generalno, problem sa mikročipovima, ako ćemo iskreno, i niska pismenost naših građana kada je u pitanju problematika mikročipova, stvara veliki problem i za zloupotrebu i za eventualnu krađu pojedinih podataka.
Ono što mislim da ispred SNS treba u ovom trenutku da kažem je da imamo veliki problem sa fotografijama. Kvalitet fotografija je katastrofalan. Mislim da je većina građana nezadovoljna kvalitetom fotografija i mislim da su potpuno u pravu svi privatni fotografi koji su nezadovoljni rešenjem iz 2006. godine, kojim su potpuno isključeni iz ovog procesa.
Mislim da MUP u ovoj oblasti nema dovoljno stručne kadrove, čini mi se da često nema dovoljno kvalitetnu opremu, da se ne poštuje ni ona procedura koju je samo izdalo kada je u pitanju fotografisanje, gde se javlja često problem sa lošim neonskim osvetljenjem, činjenica da se fotografisanje vrši u boksovima, da je ta fotografija čini se iz premale daljine, neujednačenog osvetljenja, to je isto očigledno za svakog profesionalca koji dobro poznaje ovu oblast.
Baš zbog toga imamo fotografije koje su krajnje problematične i žao nam je što u ovom predlogu rešenja niste poveli malo više računa o tome i pronašli način, makar tu formu, da se kroz ideju o licenciranju, jer to je čini mi se popularno kada je u pitanju ova vlada i od 2000. godine naovamo imamo licenciranje za sve i svašta, uključe privatni fotografi u taj posao i da se sačuva veliki broj radnih mesta, bez kojih su ostali zahvaljujući tom članu i toj odredbi u zakonu.
Mislim da u ovoj oblasti imamo jedan veliki problem koji nije samo problem MUP-a, čini mi se svih mogućih ministarstava, agencija, institucija koje su počele da se bave državnim preduzetništvom. Znate, kad nemate dovoljno para iz budžeta, vi osmislite način kako ćete od građana, od privrede da dođete do nekih sredstava, kako ćete da neke sopstvene prihode uvećate.
Bukvalno imamo činjenicu da državno preduzetništvo sve više uzima maha, a u isto vreme, kada treba javna preduzeća da restruktuirate, skoro sam imao prilike da razgovaram sa radnicima Aerodroma "Beograd", onda se, bez ikakvog osnova, bez mogućnosti da ta novoformirana preduzeća budu privatizovana, izdvajaju neke celine, pod opravdanjem da će na taj način lakše poslovati i da će se lakše privatizovati, da je to primereno nekoj tržišnoj privredi, jednom tržišnom načinu privređivanja.
Znači, ako je jedan princip za javna preduzeća, za društvena preduzeća koja su u procesu privatizacije i u procesu restruktuiranja, taj isti princip valjda treba da bude za državne institucije i državne institucije treba da se oslobađaju svih onih delatnosti, da to prebacuju na privatni sektor, to je nešto što je valjda sasvim prirodno.

Ono što je u članu 3. smetalo SNS to je ovaj deo koji se odnosi na postojanje tehničkih mogućnosti. Član 3. daje mogućnost da se obrazac štampa i latinično i to nije nikakav problem, ali bih podsetio ministra i Ministarstvo da je u tekstu zakona u članu 9. već omogućeno da obrazac bude štampan na engleskom jeziku i na jezicima nacionalnih manjina, što podrazumeva latinično pismo. Nejasno je koji su to dodatni tehnički problemi ili neke tehničke mogućnosti koje treba da ispunjava taj budući obrazac.
Još jedan deo koji je zasmetao SNS u ovom samom poslu to je činjenica da treba nekim podzakonskim aktima da se odredi koje su to tehničke mogućnosti neophodne da bi došli do obrasca na latiničnom pismu. To je jedna poprilično nejasna procedura ili procedura koja podrazumeva neka diskreciona prava.
U obrazloženju podnosioca ovog zakona nismo dobili nijedan valjani razlog zbog čega je ovo neprihvatljivo, sam ovaj amandman, zašto se ide na podzakonske akte. Za nas je ovo slabost službe. Za nas je ovo loša organizacija, nespremnost da se ovaj posao privede kraju, mislimo da je ovakav pristup Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o ličnoj karti u stvari razlog zbog čega smo danas zamenili samo jednu trećinu ličnih karata i zašto se ovi obrasci, njihova važnost i sam posao produžuje do 2016. godine.

Zaneo sam se u prethodnu diskusiju, koja je stvarno bila impresivna.
Član 5a odnosi se na preminula lica, na obavezu da kada imamo preminulo lice u roku od 15 dana vi obrazac lične karte dostavite i da on bude poništen. Na ovu odredbu SNS stavila je zamerku i nismo našli razlog šta je svrha ovog stava i ovog postupka samog. Čini nam se nepotrebnim, čini nam se apsurdnim, čini nam se da dodatno komplikuje ovaj proces izdavanja ličnih karata. Ukoliko imate smrtovnicu, ukoliko možete da utvrdite da je lice preminulo, sve to može da se radi po automatizmu i nema razloga da se građani maltretiraju.
Kada je u pitanju ovaj amandman i ovaj član, mi nismo našli adekvatno obrazloženje od Ministarstva zašto je odustajanje od ovog instituta nepoželjno, šta bi se time dobilo, šta bi se time izgubilo. Smatramo da i u ovom slučaju u nekom narednom periodu Ministarstvo treba da porazmisli kako da ovu proceduru što je moguće više uprosti, da nemamo onaj epitet policijske države ili nepotrebnog uplitanja policije u sve i svašta, da procedure skraćujemo, stvarajući lagodniji život svih građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, u pitanju je jedan novi institut i zalaganje SNS da se umesto instituta oglašavanja nevažeće lične karte u "Službenom glasniku", koji je po nama poprilično prevaziđen, pređe na registar nevažećih ličnih karata koje treba da vodi Ministarstvo.
Mislimo da taj registar nevažećih ličnih karata može da opravda svrhu ovog instituta i da opravda mogućnost da svako ima uvid u to da li je neka lična karta važeća, nevažeća, da li je istekao rok važenja, sve ono što je u vezi ličnih karata treba da bude u nadležnosti MUP.
Jednostavno, "Službeni glasnik" obaveštava najčešće sa zakašnjenjem, zakašnjenje bude i po 20-30 dana, mali broj građana prati, čita. Ne znači da ovaj institut koji vi predlažete može da ima bilo kakvog efekta kada su u pitanju nevažeće lične karte.
Pa, i vi sami ste predvideli da u članu 30. brišete kaznu koja je iznosila nekih 5.000 dinara kada je u pitanju neoglašavanje izgubljene lične karte. Čini mi se da ste i vi sami svesni da je institucija "Službenog glasnika" već prevaziđena i da je neophodno da se traže neke modernije, savremenije i primerenije forme za oglašavanje.