Iskoristio bih ovu priliku da čestitam Svetu Petku svim porodicama koje danas slave krsnu slavu. Takođe, čestitao bih i stranačku slavu mojim kolegama, članovima i simpatizerima SNS, uz želje za dobro zdravlje, svu sreću i napredak.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin ministar, pretpostavljam da će brzo stići, upravljanje otpadom je jedna veoma atraktivna disciplina koja je u Srbiji eksploatisana i u nauci i u medijima i na tržištu.
Činjenica je da se u Srbiji nije ozbiljno upravljalo otpadom, pa zbog toga na tom polju zaostajemo za razvijenim evropskim i svetskim zemljama i državama nekih 50-ak godina. Naša dugogodišnja praksa je bila da se otpad samo odnese iz vidokruga građana i baci na neku skoru divlju deponiju, koja je malo ili najčešće ni malo kontrolisana. Broj divljih deponija, u zavisnosti od izvora, kreće se od 2400 do 4400, po istraživanjima nadležnih inspekcija, što je za državu veličine Srbije veoma veliki broj.
Umesto Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom, o kojem danas, između ostalog, govorimo, više bih voleo da raspravljamo o dokumentu koji bi definisao ritam i rokove izgradnje sistema regionalnih deponija. Sanitarne deponije postoje u Leskovcu, Kikindi, Lapovu i Pančevu, grade se u Užicu, Pirotu i Sremskoj Mitrovici.
Međutim, šta je sa drugim opštinama i gradovima, kada će doći vreme za nas? U Vrnjačkoj Banji, turističkom mestu prve kategorije, dnevno se prikupi između 25 i 30 tona otpada, što je ekvivalent negde između 60 i 70 kubika raznog smeća koje se deponuje u depresije nastale iskorišćavanjem, odnosno eksploatacijom šljunka pored korita Zapadne Morave.
Otpad se deponuje bez ikakvog predtretmana, bez ikakve folije, bez biotrnova, iako postoji rešenje republičkog ekološkog inspektora staro nekoliko godina, kojim se zabranjuje odlaganje smeća na taj način i na toj lokaciji.
Kao dugogodišnji tehnički direktor JKP "Beli izvor" iz Vrnjačke Banje, svestan sam svih opasnosti ovog problema i nemojte misliti da teret nerešenog pitanja upravljanja otpadom u Vrnjačkoj Banji želim da prebacim na trenutnu administraciju koja vodi Vrnjačku Banju.
Problem neadekvatnog deponovanja smeća dug je bar 20 godina i nadživeo je mnoge administracije koje su se menjale na čelu Vrnjačke Banje. Samo pokušavam da animiram gospodina Dulića, kao resornog ministra, da nam pomogne, jer budžet opštine Vrnjačka Banja, koji je na nivou od 400 miliona dinara godišnje, takvu investiciju ne može da iznese.
Iako nije predmet ovog seta predloga zakona, Vrnjačka Banja ima problem i sa otpadnim kanalizacionim vodama, koje se bez ikakvog predtretmana ili taloženja izlivaju direktno u Zapadnu Moravu, iako samo par kilometara nizvodno naše komšije iz Trstenika koriste tu istu vodu kao pijaću.
Pisac ovog predloga zakona u članu 4. je predvideo da se dve ili više jedinica lokalne samouprave dogovore i zajednički obezbede i sprovode upravljanje otpadom. U suprotnom, na predlog Ministarstva, odnosno nadležnog organa AP, to će učiniti Vlada Republike Srbije.
Međutim, ono što niste predvideli, to je otpor građana. Sindrom koji se zove – ništa u mom dvorištu, ne postoji samo u Srbiji, nismo ga samo mi izmislili, već postoji i na zapadu, gde je ekološka svest na znatno višem nivou. U svesti naših građana je da se treba rešiti otpada, ali ne u svom dvorištu, već negde u komšiluku, verovatno. Taj otpor je sasvim normalan, tako je svuda u svetu.
Ono što u ovom predlogu zakona nisam prepoznao, a to je potreba da se građanima, koji žive u delovima gde su deponije, pomogne da dobiju neku drugu infrastrukturu, ali i potreba da se izvrši edukacija kojom bi se otklonio opravdani strah. Kao primer ponovo navodim moj kraj, relaciju između opština Vrnjačka Banja i Trstenik, gde lokalne samouprave pokušavaju već 15-ak godina da se dogovore o zajedničkoj deponiji.
Međutim, ne uspevamo, jer meštani Trstenika ne žele smeće iz Vrnjačke Banje na svojoj teritoriji. Razumem ih i plašim se da bi strogim sprovođenjem ovog zakona, naročito stava 2. člana 4. bili suočeni sa serijom blokada ili nekim drugim izlivima nezadovoljstva.
Ako bi se taj problem čak i rešio strogom primenom zakona ili dogovorom, što je, verujem, cilj svih nas, dolazimo do drugog problema, a to je stanje voznog parka komunalnih preduzeća. Specijalna vozila autosmećara su u proseku, u Srbiji, stara u proseku 12 i 15 godina i siguran sam da ne bi mogli da izdrže dnevni transport smeća na destinacijama koja su 30-40 kilometara duže nego što je to sada. Novi autosmećar košta oko 100 hiljada evra, transfer stanice za pretovar smeća nisu jeftine, a lokalne samouprave su sve siromašnije.
Plašim se da ćemo se suočiti sa problemom da, iako se izgradi regionalna deponija, veliki broj javnih preduzeća neće moći da preveze prikupljeni otpad. Sistem regionalnih deponija je definitivno nešto što nam je potrebno i to je osnov upravljanja otpadom.
Ako gledamo ka Evropi, a treba da gledamo, to pitanje je apsolutno prevaziđeno. Zemlje EU su već na stepenu razvoja koji im omogućuje da smanjuju broj deponija. Dakle, ono što mislim, jeste da treba intenzivno da radimo na tome, i to ne samo deklarativno, već i praktično, da kroz kompostilišta, odnosno tretiranje biorazgradivog otpada, reciklažu, insineraciju, smanjujemo količinu otpada koji završava na deponijama.
Ove tehnologije nisu jeftine, insineracija otpada košta 100 evra po toni, tretman plazma tehnologijom košta oko 80 evra po toni, a iznošenje smeća u Srbiji košta 30 evra po domaćinstvu godišnje, to je neki prosek koji se razlikuje od opštine do opštine. Zbog toga je neophodno da se u rešavanju ovog problema država snažnije uključi.
Iako potičem iz jednog takvog javnog komunalnog preduzeća, moram da priznam da veliki generator tog problema leži baš u tim javnim preduzećima. Problem u prezaposlenosti i u velikom uticaju politike na rad tih javnih preduzeća. Problem je i u stručnosti, jer nisu postojale visokoškolske ustanove koje su obrazovale kadrove iz ove oblasti.
Politika, nažalost, igra presudnu ulogu u izboru tih kadrova, pa se otpadom bave ljudi koji su završili biologiju, filologiju, filozofiju, bilo šta drugo. Menadžeri komunalnih preduzeća najčešće misle da je vrhunac i kraj posla očišćena ulica ili ispražnjen kontejner. Međutim, tada posao tek nastaje.
Ne vrši se optimizacija ruta, kojom bi se smanjila potrošnja goriva i ubrzao rad. Zbog finansijske situacije ne kupuju se dobri kamioni koji odgovaraju tipu naselja, već se kupuju i biraju što jeftiniji kamioni.
Upravljanje otpadom je krupan biznis, tržište otpada u SAD je vredno nekih 60 milijardi dolara, zaista nemam preciznu informaciju ni procenu kolika vrednost tržišta otpada u Srbiji. Ali, ono što ovaj zakon nije definisao i ne rešava, jeste dilema - da li taj posao treba da bude državno pitanje, pitanje lokalne samouprave ili privatnika.
Na kraju, ono što moram i da pohvalim je da ste u članu 6. predvideli da kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad za upravljanje neopasnim otpadom je lice koje nije kažnjavano za bilo koje krivično delo. To je napredak u odnosu na zakonsko rešenje kojim je predviđeno da komunalni policajac može biti pravosnažno osuđivano lice na kaznu zatvora do tri godine zatvora. Tako da je ovo definitivno kvalitetan pomak. Zbog takvih gafova koji nažalost imaju težinu zakona imamo probleme prilikom izbora komunalnih policajaca recimo grada Kraljeva. Pozdravljam što ste prihvatili neke zamerke SNS i takvu grešku niste napravili ponovo u ovom predlogu zakona.