Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, ovo je jedan od najobimnijih zakona koji je u poslednje vreme stigao u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Osamdeset članova predloga ovog zakona uređuje preko 200 članova, i to dovoljno govori o njegovoj sveobuhvatnosti i analitičnosti i zbog toga smatram da treba ukazati na određene segmente i, naravno, dati punu podršku u predlogu ovog zakona.
Predlog zakona o vazdušnom saobraćaju, o kojem danas raspravljamo, u stvari predstavlja nastavak usklađivanja sa zakonodavstvom EU koji je započet usvajanjem Zakona o vazdušnom saobraćaju 2010. godine i sada samo nastavljamo taj proces, što predstavlja ključni prioritet u pridruživanju EU.
Svakako je ovaj zakon dobra osnova za uspešno priključivanje u evropske i svetske integracione procese u oblasti vazduhoplovstva, kao i za uvođenje i primenu međunarodnih vazduhoplovnih propisa, standarda, tehničkih pravila i prihvatanje međunarodne vazduhoplovne prakse, kao garancije za dostizanje najvećih standarda sigurnosti i bezbednosti u vazdušnom saobraćaju u Srbiji što je, s obzirom na značaj kada je u pitanju bezbednost u vazdušnom saobraćaju, veoma bitno.
Ovaj zakon detaljno razrađuje bezbednost civilnog vazduhoplovstva, a posebno je značajno formiranje Nacionalnog odbora za bezbednost civilnog vazduhoplovstva koji između ostalog prati i sprovođenje preventivnih mera utvrđenih nacionalnim programom bezbednosti.
Međutim, značajna izmena predviđena ovim zakonom, koja se jednostavno mora pomenuti, predviđena je članom 67. kojim se menja član 237, a odnosi se na prenošenje ovlašćenja sa Upravnog odbora na direktora Direktorata. Naime, predlogom ovog zakona predviđeno je da se donošenje podzakonskih propisa i akata sa Upravnog odbora prenosi na direktora Direktorata. To više ne vrši Upravni odbor, kao što je to bio slučaj do sada, i to će naravno doprineti većoj efikasnosti u donošenju propisa, ali treba obratiti pažnju na kvalitet tih akata i treba obratiti, naravno, pažnju i na stručnost direktora Direktorata, jer se osim ovlašćenja na direktora Direktorata prenose i veće obaveze, a samim tim i nama se nameće obaveza da vodimo računa o tome da li će direktor Direktorata sada moći kao inokosni organ da ispoštuje u punoj meri i obimu zadatke koji mu se ovim predlogom zakona nameću.
Moram da napomenem i to da je za Srbiju veoma značajno potpisivanje sporazuma sa Amerikom. Mi odavno imamo želju i potrebu da postoji ta vazdušna veza između Beograda i Amerike. Međutim, nismo imali tehničkih mogućnosti, tačnije nismo imali avione za tako nešto. Sada je moguće da se to promeni. „Er Srbija“ je deo velike alijanse okupljene oko „Etihada“. Avio kompanije u Evropi beleže rast tražnje od skoro 6% od čega je najveća potražnja upravo za kartama za let preko okeana, tako da se nadam da će „Er Srbija“ imati motiv, a da će naša država imati realne šanse da posle više od 20 godina ponovo obnovi letove za Ameriku. Naravno, o tome će u velikoj meri, osim sporazuma sa Amerikom, doprineti i usvajanje ovog, da kažem, modernog Zakona o vazdušnom saobraćaju.
Takođe, značajna izmena važećeg zakona odnosi se i na član kojim se određuje da će članovi Upravnog odbora ubuduće biti stručna lica, a ne ministri kao do sada i mi, gospođo ministarka, očekujemo da će to zaista i biti tako i da će u Upravnom odboru Direktorata sedeti stručni ljudi koji će svojim znanjem doprineti da se još više unapredi vazdušni saobraćaj u Srbiji.
Naravno, potrebno je razraditi i kriterijume. Šta to znači stručna lica? Nadležni ministar, a to ste sada vi, koji će imenovati ta lica snosi i najveću odgovornost, jer će upravo Upravni odbor biti organ koji će upravljati čitavim civilnim vazduhoplovstvom i svim resursima.
Pitanje čiji odgovor interesuje mnoge građane u Srbiji je kakve će posledice imati, mislim na pozitivne posledice, usvajanje predloga ovog zakona na ostale aerodrome u Srbiji, s obzirom na važnost da ti aerodromi funkcionišu? Važno je i za privredu, i za turizam i za servisiranje potreba naših građana, a s obzirom i na to da je predlogom ovog zakona predviđeno integrisanje svih aerodroma u Srbiji što zaista podržavamo i što smatramo da je dobra ideja i u ranijem periodu se mnogo puta o tome i govorilo.
Dobro je što se ovim Predlogom zakona i dalje vodi računa o segmentu bezbednosti, koji se odnosi na zaštitu životne sredine. Predviđeno je da ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine predlaže Direktoratu da na određeno vreme obustavi javni linijski saobraćaj, ako utvrdi, na primer, da je prekoračen dozvoljeni nivo buke ili stepen zagađenosti.
Vazdušni saobraćaj je zaista uređen i vi ste to dobro rekli, ministarka, i slažemo se da je to nešto na šta treba da budemo ponosni. To je vid transporta u kome je Srbija najdalje odmakla kada je reč o usklađenosti domaćeg zakonodavstva sa propisima EU, a usvajanjem ovog Zakona o vazdušnom saobraćaja, Srbija će dobiti još jedan potpuniji zakonski okvir koji će doprineti i većoj efikasnosti, većoj bezbednosti, većoj sigurnosti vazdušnog saobraćaja, a uz zaštitu i uređenje vazdušnog prostora.
Kao što je to naša ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SPS-a, Stefana Miladinović, rekla, naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko Mihajlović sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, o potrebi donošenja jednog novog zakona, kojim bi se uređivala oblast ugovora o prevozu u železničkom saobraćaju, dovoljno govori činjenica da je u Srbiji na snazi, da se primenjuje Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju koji je usvojen još davne 1995. godine i da odredbe tog zakona nisu usaglašene sa trenutnim stanjem u ekonomiji, privredi, kao ni sa zakonima i zakonskom regulativom EU.
U prethodnom periodu, usvojili smo nekoliko zakona iz ove oblasti, između ostalog i Zakon o železnicama i bezbednosti i interoperabilnosti koji se ne mogu u svom punom obimu primenjivati bez donošenje ovog Zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju. To je još jedan razlog zbog kog se treba ovaj zakon doneti i usvojiti u Danu za glasanje.
Devetog maja 1980. godine u Bernu je osnovana Konvencija o međunarodnom železničkom saobraćaju sa ciljem da se ustanovi jednobrazni pravni okvir za prevoz putnika, prtljaga i robe. Ta Konvencija je od dana donošenja do danas pretrpela niz izmena od kojih su najznačajnije izmene u skladu sa Protokolom o izmenama konvencije iz 1999. godine, a koja je ratifikovana u Srbiji 2006. godine čime su stvoreni preduslovi da se za razvoj konkurencije, odnosno stvoreni su zakonski uslovi da u Srbiji više ne postoji jedno državno železničko preduzeće koje će biti nadležno i za prevoz i za upravljanje infrastrukturom, već da se transportno tržište železnica može liberalizovati.
Tržišne promene i u Evropi i u svetu postavljaju nove zahteve tržišta kroz globalizaciju tržišta, kroz oštru konkurenciju, kroz svakodnevnu borbu da se sačuvaju postojeći korisnici i osvajaju novi korisnici kroz promene u robnim tokovima itd.
Naša, prilično neuređena zakonska problematika u ovoj oblasti ima negativnih uticaja na neometano poslovanje i međunarodnih i domaćih prevoznika, što mora u prvi plan da stavi kao zadatak svim činiocima da deluju u pravcu poboljšanja postojeće zakonske regulative i izgradnje nedostajuće zakonske regulative, poštujući, naravno evropske i svetske standarde i tehnologije i ujedno osiguravajući jednake uslove pristupa tržištu za domaće prevoznike, ali i osiguravanje uslova stranim prevoznicima koji su identični sa uslovima koji naši prevoznici imaju u njihovim zemljama.
Predlog zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju je jedan od tri sistemska zakona kojim se uređuje poslovanje svih subjekata u železničkom saobraćaju, a efekti koji će nakon donošenja, početkom primene ovog zakona biti vidljivi uticaće najpre na ekonomiju, na privredu, na poslovanje železnica, na putnike i na sve korisnike usluga železničkog saobraćaja.
U Srbiji se tri puta više koriste neki drugi vidovi transporta od železničkog, što ukazuje na slabu iskorišćenosti železnica, a to potvrđuje i 92. mesto Srbije na listi indeksa konkurentnosti kada se radi o železničkom saobraćaju. To je razumljivo, ako imamo u vidu činjenicu da prosečne brzine na našim prugama negde oko 40 kilometara na sat, dok je prosečna brzina na prugama u Evropi i u svetu između 200 i 300 kilometara na sat. Reforma železnica i putničkog i teretnog saobraćaja je potrebno što pre da bi železnice Srbije dovela u jednu poziciju koja joj i pripada.
Srbija je započela reformu i restrukturiranje železnica, što najpre podrazumeva organizaciono i statusno odvajanje infrastrukture od železničkog prevoza, ali ono što je bitnije da se moraju stvarati mogućnosti da na toj infrastrukturi železnički operateri obavljaju prevoz u uslovima konkurencije.
Sam proces restrukturiranja ne ide brzo i ne prati rokove koji su predviđeni za sprovođenje koncepta restrukturiranja, što se donekle može objasniti i uzrocima koji potiču iz naše tradicionalne nespremnosti da se menjamo, da menjamo našu svest o monopolu i javnoj službi i pređemo na svest o tržišnoj poslovnoj politici i konkurenciji.
Usklađivanje propisa koji se odnose na ugovore o prevozu putnika i stvari u železničkom saobraćaju sa Protokolarnom konvencijom o međunarodnom železničkom prevozu je zakonska obaveza. Konvencija KOTIF je u svom sadržaju na osnovu protokola o izmena daje smernice koje su obavezujuće za sve izmene odredaba Zakona o ugovoru o prevozu u železničkom saobraćaju.
Vi ste, gospođo Mihajlović, izneli sve prednosti ovog Predloga zakona i ja ću samo ukratko da se osvrnem na ono što je prema mom mišljenju najbitnije i svakako je veoma bitno što se Predlogom ovog zakona uređuje odnos između više prevoznika. To je prvi put bilo kojim zakonom predviđeno, i praktično znači da se korisnikom usluga železnica jedan prevoznik zaključuje ugovor o prevozu i postaje ugovorna strana tog ugovornog odnosa, a ostali prevoznici koji u toku jedne trase preuzimaju putnika ili robu postaju uzastopni prevoznici. Takođe, veoma bitno je i to što se definiše izvršnim prevoznik, mogu da ga uporedim sa nekom vrstom podizvođača.
Bitne novine koje su predviđene ovim zakonom odnose se i na uvođenje elektronskog tovarnog lista, sadašnjim zakonom predviđeno je da korisnik prevoza mora bukvalno da ode do železničke stanice da preda, odnosno preuzme svu dokumentaciju koja je potrebna za određeni prevoz, što je predstavljalo i nepotrebne troškove i nepotrebno gubljenje vremena. Uvođenjem elektronskog poslovanja bitno se olakšava poslovanje svim korisnicima usluga železničkog prevoza, smanjuju se troškovi, što će povoljno uticati na one privrednike koji veoma često koriste usluge železničkog transporta, a naravno doprineće i racionalizaciji troškova železnica, što nam je u ovom momentu zaista potrebno, troškova koji nastaju zbog preduzimanje mera za čuvanje dokumentacije, prenošenje prevoznih isprava itd, svakako će se olakšati komunikacija između prevoznika i korisnika usluga prevoza.
Sve odredbe ovog zakona koje se odnose na prevoz putnika imaju za cilj da obaveze i prava putnika u železničkom saobraćaju Srbije budu identične sa obavezama i pravima putnika u ostalim evropskim zemljama. Takođe je važno da se Predlogom ovog zakona posebna pažnja obraća na putnike sa posebnim potrebama, sigurno se u Srbiji neće moći odmah postići standard koji putnici sa posebnim potrebama imaju u evropskim zemljama, ali je uopšte definisanje odnosno veoma važno što zakon obuhvata i ovu kategoriju putnika.
Kao zaključak i ono što zaista jeste bitno je da će se primenom ovog zakona obezbediti mogućnost poslovanja više železničkih prevoznika, što stvara uslove za razvoj konkurencije na transportnom tržištu pod jednakim i transparentnim uslovima. Obezbediće se šira prava korisnika, bolji kvalitet usluga, nove ugovorne obaveze i što je veoma važno doprineće bržem restrukturiranju i bržoj reformi „Železnica Srbija“. Kao što je predstavnik ovlašćene grupe SPS rekao, mi ćemo u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženo ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, o potrebi donošenja jednog ovakvog sistemskog i reformskog zakona, kakav je Predlog zakona o inspekcijskom nadzoru o kojem danas raspravljamo dovoljno govori podatak da Srbija do danas nije imala jedinstven zakonski akt kojim bi se uređivao rad inspekcijskih organa.
Gotovo 1000 zakona, uredbi, podzakonskih akata do sada je uređivalo odstupanje inspekcijskih organa. U Srbiji zaista ima 36 republičkih inspekcija i 37 je komunalna inspekcija na lokalnom nivou koja je zadužena za obavljanje poslove lokalne samouprave.
Pored toga, postoje mnoga javna tela koja vrše nadzor i kontrolu privrednih subjekata i obavlja u suštini slične poslove kao i inspekcijski organi što je i neracionalno i nepotreban trošak i za budžet i za privredu.
Kada se pomene inspekcija, naši građani uglavnom imaju jednu negativnu reakciju, izražavaju sumnju u stručnost, izražavaju sumnju u dobronamernost, a sve je to posledica jednog iskustva u radu sa inspekcijskim organima, posledica nestručnosti, pa i korumpiranosti zašta imamo mnogo primera u proteklom periodu i znamo da je nekim službenicima inspekcijskih službi zakon bio zaklon, a položaj mogućnost da ga zloupotrebe i nanesu štetu drugima. Nažalost, kao što je to rekao kolega Mirko Čikiriz, to je bilo i u nekom prošlom vremenu, ali toga ima i sada.
Osim percepcije koju građani i privrednici imaju u odnosu na organe inspekcije, postoje mnoge analize i istraživanja koja ukazuju upravo na posledice koje su nastale kao rezultat postojanja jedinstvenog pravnog akta, kojim bi se uređivao rad inspekcijskih organa. Tako da se na postupanje inspekcijskih organa sada primenjuju odredbe Zakona o državnoj upravi koje su i zastarele i neprilagođene sadašnjim uslovima poslovanja, sadašnjoj ekonomskoj i privrednoj situaciji u Srbiji, poslovnom ambijentu koji traži neke savremene standarde u radu inspekcijskih službi.
Naravno, nije lako raditi u pravnom prostoru gde preko 1000 propisa pokriva rad inspekcijskih organa. To je šuma propisa u kojoj se teško snalaze i građani i privrednici, pa i inspekcija. Osim toga, izraženo je mišljenje da je rad inspekcija jedan od velikih koruptivnih prostora. Zaobilaženje propisa, gledanje kroz prste, mito, korupcija, sve je to nešto između čega se stavlja znak jednakosti između toga i građana. Postoji mnogo primedbi i građana i privrednika na postupanje i rad inspekcijskih organa. Najosetljivija područja su zdravlje, bezbednost hrane, prosveta, a građani su izuzetno osetljivi kada je u pitanju građevinska i komunalna inspekcija.
Zaista je nelogično i neshvatljivo to što su pod stalnom kontrolom i nadzorom upravo oni privredni subjekti koji se pridržavaju propisa, koji legalno posluju, koji zapošljavaju radnike, plaćaju doprinose i ispunjavaju svoje poreske obaveze, dok sa druge strane kanali sive ekonomije izmiču kontroli, uglavnom se kontrolišu ulični preprodavci koji se time bave bukvalno da bi preživeli i koji su najsitnija karika u tom lancu ekonomije, a oni krupni nažalost i dalje ostaju nedirnuti. S obzirom na obim i na značaj koji siva ekonomija ima u Srbiji i na zastupljenost korupcije, opet u odnosu na sivu ekonomiju, ovom problemu se zaista mora prići ozbiljno, sistematično i u koordinaciji organa inspekcije, policije, tužilaštva, sudstva, komunalne inspekcije i svih onih koji zajedničkim radom i nastupanjem mogu da utiču da se nelegalno poslovanje prevede u neke legalne tokove i da se na taj način smanji prisustvo sive ekonomije u Srbiji.
Definitivno je potrebno napraviti sistem gde će inspekcijski organi biti u službi onog dela privrede koji posluje legalno, onog dela privrede koji se pridržava propisa i da inspekcijski organi budu upravo to što je i rekla gospođa ministarka, budu pokretač privrednog razvoja, a da istovremeno planiranim, redovnim i strogim kontrolama utiču na one koji nelegalno i neregistrovano posluju, jer zaista zajednički i koordinirano moramo uticati da se siva ekonomija u Srbiji uništi, jer je to veoma veliko zlo za Srbiju.
U praksi je definitivno pokazano i na to su nam privrednici i ukazivali, da su kontrole inspekcijskih organa koje su neplanirane i nenajavljene kod privrednika uticale na loše poslovanje. Te kontrole obično dugo traju, izazivaju neke dodatne troškove, a sa druge strane ne daju ni pozitivne rezultate kada je u pitanju inspekcija, odnosno ne daju one rezultate koje inače inspekcijske kontrole koje su sprovedene u dobroj nameri treba da daju.
Zato je izuzetno dobra ova odredba Predloga zakona o inspekcijskom nadzoru koja se odnosi na to da inspekcijski nadzor ubuduće mora da bude i najavljen i planiran, naravno, u skladu sa analizom i sa procenom stepena rizika. Naravno, ima izuzetaka, kada neće morati da bude najavljen, ali, u svim ostalim slučajevima mora. To će biti dobro za privrednike i dobro je što će inspekcijske službe morati međusobno da koordiniraju, da se ne dogodi kao što je to bio slučaj do sada, da se u jednom momentu u jednom istom privrednom subjektu nađe više inspekcija. Veoma je bitno utvrđivanje institucionalne nadležnosti i koordiniranje sa Upravom carine, koja je veoma bitna karika u suzbijanju sive ekonomije.
Privredni subjekti nam ukazuju i na to da ništa manji problem nije nejasno i nejednako tumačenje propisa kao i izricanje neprimereno visokih novčanih kazni u pojedinim slučajevima, što nas dovodi do toga da je opravdano mišljenje koje inače postoji u narodu i već je neko od narodnih poslanika o tome govorio, da inspekcije kada odu u kontrolu nekog privrednog subjekta jednostavno moraju nešto da pronađu, moraju da izreknu neku novčanu kaznu, jer je to jedan od načina punjenja budžeta.
Svakako treba praviti razliku između onih koji namerno krše zakon, koji se namerno ne pridržavaju propisa i onih koji u nekim pojedinačnim slučajevima i nenamerno naprave neku grešku u poslovanju, koju može svako od nas koji se bavi nekim poslom da načini. U tim slučajevima je veoma bitno baš upravo ovo što zakon i predviđa, da inspekcija reaguje preventivno, opomenom ili zapisnikom i da upozori na propuste u radu, ostavi određeni vremenski rok da se ti propusti otklone, a ne odmah da izriče drakonske novčane kazne. To je veoma bitno i za one koji tek počinju da se bave nekim poslom, a i za one koji već nešto rade.
Treba proceniti ekonomsku i finansijsku situaciju privrednog subjekta koji je predmet kontrole. To je jedan od načina da se upravo suzbija mišljenje koje postoji da su inspektori nešto strašno, da je poseta inspekcije nešto loše. Jednostavno, moramo napraviti sistem da inspekcije budu te koje će u odnosu sa građanima uticati da se svest građana podigne na taj nivo da se zakon, propisi i procedure moraju poštovati.
Inspekcije treba da budu institucije koje će osim toga što će uticati i na kontrolu i na prevenciju i na kažnjavanje, moraće da budu te koje će u velikoj meri, osim što će uticati na smanjenje i korupcije i sive ekonomije, uticati na privrednike, uticati na jedan veći privredni rast i stvaranje jednog boljeg poslovnog ambijenta.
Ako krenemo u dalju analizu rada inspekcijskih organa, nailazimo i na niz suprotnosti. Na primer, već sam navela da u Srbiji ima 36 republičkih inspekcija i da je to i neracionalno i nepotreban trošak i to je u redu. Ali, sa druge strane, znamo da postoji nedovoljan broj inspektora koji su prisutni na terenu i da jedan inspektor kontroliše više privrednih subjekata, tako da se dovodi u pitanje njegova efikasnost u kontroli tog privrednog subjekta, a dovodi se u pitanje i kolika je njegova mogućnost praćenja stanja u oblasti koju određeni inspektor pokriva.
Osim broja prisutnih inspektora na terenu, problem predstavlja i loša opremljenost inspekcijskih organa. Oprema je dotrajala, nedostatak osnovnih sredstava za rad i sve to dovodi do toga da ne samo da inspektori ne mogu adekvatno da obavljaju svoj posao, već dolazi do situacija da jednostavno ne mogu da odu do subjekta koji je predmet kontrole. Nažalost, ovaj problem se ni Predlogom ovog zakona ne može rešiti, već se mora naći neki drugi način za rešavanje ovakvog stanja kad je tehnička opremljenost inspekcije u pitanju.
Uvođenjem procene stepena rizika, rešiće se problem koji su inače inspekcije imale, jer su morale da izlaze na teren i u kontrolu privrednih subjekata po svakoj prijavi, od kojih su neke prijave bile ili zlonamerne ili bez osnova. Tako su stvarani nepotrebni troškovi, nepotrebno korišćeni resursi inspekcije i nepotrebno uznemiravani privredni subjekti. Uvođenjem procene rizika Predlogom ovog zakona, stupanje po prijavi biće ograničeno, tako da inspektor neće biti u obavezi da pokrene postupak nadzora onda kada oceni da stepen rizika nije toliki da dovodi u pitanje regularno poslovanje određenog privrednog subjekta.
Nakon svega uočenog i na osnovu percepcije građana i privrednika i na osnovu brojnih analiza i istraživanja, postavlja se pitanje kako napraviti red u radu inspekcijskih organa, kako povratiti poverenje građana u državne odnosno inspekcijske organe i uveriti ih da oni rade u njihovom interesu.
Potrebno je svakako mnogo toga, ali prvi pravi korak je donošenje zakona o inspekcijskom nadzoru, o kojem danas raspravljamo i kojim se po prvi put kodifikuje i u jedan okvir stavlja celokupna oblast inspekcijskog nadzora.
Na neki način, ovo je krovni zakon kojim se uređuju osnovni principi, vrste, procedure, oblici inspekcijskog nadzora, kao i ovlašćenja i obaveze svih učesnika inspekcijskog nadzora, koji je izuzetno značajna karika u ostvarivanju kontrolne uloge države u sprovođenju i izvršavanju zakona. Rad inspekcija se direktno odražava na ostvarivanje mnogih prava građana, ali se odražava i na rad privrede i na rad državnih službi.
Jedna od veoma kvalitetnih novina koja je predviđena Predlogom ovog zakona odnosi se na uvođenje koordinacione komisije koju će obrazovati Vlada kao koordinaciono telo, a koje će imati zadatak da obezbedi obuhvatniji i delotvorniji nadzor, kao i izbegavanje preklapanja i nepotrebnog inspekcijskog nadzora.
Takođe, ispit za inspektora odnosno licenciranje je još jedan garant da će se ovim poslom baviti stručni i obučeni ljudi, koji će odolevati svim izazovima profesije i čuvati dostojanstvo države.
Na kraju samo zaključak, ovo je zakon kojim se propisuju savremeni standardi inspekcijskog nadzora i zajednička pravila i procedure za inspekcije, što će u priličnoj meri uvesti red u rad inspekcijskih organa, olakšati poslovanje privrednih subjekata, što i jeste cilj zakona, da otkloni sve uočene probleme, da smanji prostor za korupciju, onemogući selektivnu primenu inspekcijskog nadzora i na taj način doprinese stvaranju jedne uređene države, kakva Srbija treba i da bude.
Ovo je izuzetno dobar predlog zakona, zaista ne mogu da nađem ni jednu zamerku, koliko god se trudila. Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, predstavnici Advokatske komore Srbije, koleginice i kolege narodni poslanici, izuzetno važna tema i izuzetno važan set zakona je danas na dnevnom redu parlamenta, čijim usvajanjem će se najzad rešiti višemesečna blokada pravosuđa.
Svi zakoni o kojima danas raspravljamo, i Zakon o prometu nepokretnosti, i Zakon o javnim beležnicima, i porodični zakon, i Zakon o nasleđivanju, i Zakon o vanparničnom postupku, predstavljaju stubove pravosudnog sistema, odnosno pravnog sistema u našoj zemlji u celini.
Kroz neke diskusije danas na ovu temu provejavalo je to da su promene, odnosno izmene i dopune zakonskih rešenja danas u stvari rešenje problema koji je postojao na relaciji Ministarstvo pravde – advokati. Ja bih pre rekla da se ove izmene i dopune zakona isključivo trebaju posmatrati u interesu građana i nikako to ne posmatrati kao neku borbu između Ministarstva pravde i advokata, borbu nakon koje ima pobednika i poraženih. Poraženih nema, a jedini pobednici su građani naše zemlje, jer je sačuvano njihovo ustavno i vekovno pravo koje se odnosi na pravo svih građana da sami biraju kome će poveriti sačinjavanje ugovora.
Imajući u vidu da je dosadašnja praksa, odnosno primena zakona o javnim beležnicima i o prometu nepokretnosti pokazala da i jedan i drugi zakon nisu bili sasvim u interesu građana Srbije i da je usvajanje i primena ovih zakona dovela i do štrajka advokata i do blokade pravosuđa i do niza uzročnih posledica po pravni sistem Srbije. Jasno je da je moralo doći do izmena i dopuna zakonskih rešenja koji su danas na dnevnom redu.
Mi u poslaničkoj grupi SPS, kao što je to rekao i ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe Neđo Jovanović, podržavamo svaku pozitivnu nameru da se u celosti eliminiše ekskluzivno pravo javnih beležnika da sačinjavaju ugovore, naročito kada su ugovori o prometnu nepokretnosti upitanju. Jer ukidanjem slobodne konkurencije i u sastavljanju ugovora o prometu nepokretnosti i ukidanjem prava građana da sami biraju kome će poveriti sastavljanje ugovora, da li će to biti notari ili advokati ili će građani sami sačinjavati ugovor o prometu nepokretnosti, zaista se stvara jedna vrsta monopola koja je u suprotnosti sa članom 84. Ustava, članom 2. koji zabranjujem ograničavanje slobode konkurencije i stvaranje monopolnog ili dominantnog položaja.
Javni beležnici su i poželjni i potrebni u svakom onom pravnom i društvenom sistemu koji teži da bude uređen i razvijen. Upravo uvođenje instituta javnih beležnika dovelo je do povećanja sigurnosti pravnog prometa, do povećanja brzine pravnog prometa, do olakšavanja distribucije isprava na međunarodnom nivou, do rasterećenja sudova. Na kraju, do omogućavanja građanima da svoje poslove obave brže, lakše i kvalitetnije.
Međutim, da bi svi navedeni razlozi za uvođenje javnih beležnika u praksi dobili i svoje opravdanje prilikom regulisanja nadležnosti prava obaveza i odgovornosti javnih beležnika, mora se voditi računa i o Ustavu i o zakonu i o podzakonskim aktima i o ekonomskom stanju u zemlji i o izgrađenosti pravnog sistema i o stanju u kome se nalazi pravosuđe i o platežnoj moći građana. Samo na taj način možemo sve potrebne novine implementirati u postojeći pravni sistem i time ga učiniti pravednijim i efikasnijim.
Osnovne izmene i dopune zakona koje su danas na dnevnom redu i o kojima se najviše polemisalo prethodnih meseci odnose se na to da će javni beležnici moći da sačinjavaju javnobeležnički zapis samo kada su upitanju ugovori o raspolaganju nepokretnostima poslovno nesposobnih lica, ugovori o raspolaganju nepokretnostima nemih, gluvih i slepih lica, sporazumi o zakonskom izdržavanju. Javnobeležnički zapis opstao je samo za tačno određene pravne poslove, svi ostali pravni poslovi ostaju privatni pravni poslovi i javni beležnici ih samo potvrđuju.
Solmenizacija, što je takođe bilo sporno prethodnih meseci, je po Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim beležnicima po pravnim posledicama i značaju, praktično legalizacija sa ovlašćenjem javnog beležnika da se uskrati potvrđivanje samo u tačno određenim slučajevima gde bi stranka u slučaju odbijanja potvrđivanja ugovora o prometu nepokretnosti imala pravo prigovora osnovnom sudu ili pravo žalbe višem sudu na rešenje osnovnog suda, što znači da je obezbeđena sudska kontrola potvrde ugovora.
Zadržala bih se na članu 4a Zakona o prometu nepokretnosti koji predviđa da ako je predmet ugovora o prometu nepokretnosti objekat za koji ne postoji upotrebna dozvola ili posebni deo objekta ili objekat koji je u procesu legalizacije, da postoji obaveza da se to u ugovoru navede i da stranke na to moraju dati saglasnost.
To jeste u velikoj meri uticalo na deblokadu prodaje stanova koji su u izgradnji što je zaista bio veliki problem od momenta primene Zakona o javnim beležnicima i prometu nepokretnosti ali mislim da bi možda ovu odredbu trebalo dodatno razraditi zbog mogućnosti da i javni beležnici i sudije koje su nadležne za overu ugovora mogu ovu odredbu zakona tumačiti na različite načine, jer možda nemaju dovoljno iskustva u ovim oblastima.
Zato smatram i mi ćemo predložiti, uložiti amandman na ovaj član, da bi možda trebalo dodati da se u ugovor treba obavezno zabeležiti i da su stanovi i izgradnji ili ako je upitanju više stambeni objekat ili individualni objekat, da je rešeno, odnosno isplaćena naknada za uređenje građevinskog zemljišta. To obavezno staviti u ugovor i da naravno stranke na to trebaju dati saglasnost.
Mislim da bi ukoliko bu nastala blokada dalja, kod lošeg tumačenja ovog člana i nemogućnosti prodaje stanova u izgradnji izazvalo niz drugih posledica, pre svega možda bi došlo do ponovnog ulaska građana u neku sivu zonu poslovanja kada su nekretnine upitanju, pa bi to opet dovelo do višestruke prodaje stanova i drugih nepokretnosti ili možda bi došlo do opasnosti smanjene kreditne sposobnosti poslovnih banaka itd.
Takođe, moram da napomenem, iako to nije predmet današnjih izmena i dopuna zakona, ali je zaista veliki problem u mestima gde nema javnih beležnika i gde su za overu ugovora o prometu nepokretnosti nadležne sudije osnovnih sudova koji su i inače preopterećeni poslovima koje svakodnevno obavljaju, tako da se na overu ugovora čeka nekoliko meseci.
Stranke u takvim mestima, građani, imaju zaista i velikih problema i velikih primedbi. Mislim da u takvoj situaciji dolazi i do jednog vida nepoverenja građana u pravni pravosudni sistem i da bi zaista bilo potrebno, ne znam na koji način, ali bi bilo potrebno naći rešenje i za ovakvu vrstu problema.
Navedena zakonska rešenja su važna i dobra. Omogućavaju očuvanje principa da se sastavljanje ugovora poverava onome u koga se ima najviše poverenja i predstavlja odbranu prava na izbor i konkurenciju, što je u najvećem interesu građana, a uverena sam da je interes građana svima nama prioritet.
Upitanju su zakoni koji su izrazito bitni za oblast i delatnost prometa nepokretnosti. Bitni su za život građana, za normalno funkcionisanje pravnog prometa i pravnog sistema u celini i bitni za sve one koji se bave ili pravom ili prometom nepokretnosti u bilo kom obliku, bez obzira da li su to advokati, agencije za promet nepokretnosti, građevinska industrija itd.
Važno je da su i advokati i Ministarstvo pravde našli najbolje zajedničko rešenje. Važno je da je Ministarstvo pravde prepoznalo i zaštitilo interes građana. I naravno, iznad svega važno da Vlada nastavlja proces reformi. Posebno su važne reforme pravosuđa i učvršćivanje vladavine prava od kojih zavisi napredak i otvaranje poglavlja u pregovorima Srbije i EU.
Kada je promet nepokretnosti u pitanju da postoji još jedan problem koji treba što pre otkloniti, naime, radi se o tome da Zakon o prometu nepokretnosti onemogućava sprovođenje odredaba Zakona o izvršavanju i obezbeđenju, jer saglasno odredbama Zakona sada više pravno nije moguće zaključivanje sporazuma o neposrednoj pogodbi pred sudom u izvršnom postupku, jer je samo javno beležnički zapis osnov za sticanje prava na svojinu.
To predstavlja još jednu blokadu pravnog sistema, jer Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne poznaje javno beležnički zapis, a Zakon o prometu nepokretnosti ne poznaje institute koji su potrebni da bi se realizovale odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Kao što je to i ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, Neđo Jovanović rekao, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržaće set predloženih zakona i naravno podržavaće i ubuduće sve reformske zakone koji će voditi napretku i prosperitetu Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre Antiću, uvažena ministarko Joksimović, članovi Ministarstva, koleginice i kolege poslanici, danas raspravljamo o setu zakona iz različitih oblasti, a koji su podjednako bitni za ekonomski i privredni razvoj Srbije.
Svakako je veoma značajno što danas raspravljamo o Zakonu o energetici, koji je sasvim nov predlog zakona i odnosi se na oblast u privredi Srbije kojoj se posvećuje velika pažnja od strane EU, jer obaveze koje proističu iz procesa pridruživanja EU su u velikoj meri vezane za energetiku.
Upravo zbog toga je predlog ovog Zakona o energetici usaglašen sa odredbama EU, a sve u cilju da se građanima obezbedi veća sigurnost u snabdevanju energentima, uz garantovanje veće zaštite.
Energetika je uz saobraćaj i poljoprivredu najveća razvojna šansa Srbije, posebno ako se uzme u obzir da bi Srbija prema procenama stručnjaka mogla čak polovinu energije da proizvodi iz obnovljivih izvora energije, a budućnost evropske energetske politike je upravo učešće energije iz obnovljivih izvora.
Razvoj industrije u našoj zemlji zavisi od ulaganja u energetski sistem i projekte energetike. Odlična šansa za našu zemlju i naša preduzeća i energetski sistem uopšte jesu zajednička ulaganja, između ostalog, naravno, po principu naša preduzeća, strana ulaganja. U poslednje vreme imamo dosta primera za to i u građevinarstvu i u poljoprivredi i u energetici. Evo primer Kostolca, gde su nam Kinezi svojim ulaganjem u naša preduzeća pomogli.
Srbija ima komparativne prednosti, naročito kada je energetika u pitanju, u odnosu i na zemlje u okruženju, zemlje u Evropi i u svetu, jer njima treba ono što mi imamo, i to moramo da iskoristimo. Raspolažemo značajnim količinama uglja, kao glavnim gorivom, hidropotencijalom koji je, nažalost, nedovoljno iskorišćen, vetrom, solarnom energijom, zatim potencijalima bioenergije, itd. Sve su to šanse za privlačenje investicija.
Srbija ima energetski sektor, kao jedan od najvažnijih sektora, jer ima veliki potencijal za privlačenje investicija, za nova ulaganja u nove kapacitete koji će koristiti obnovljive izvore, a tako i za izgradnju novih gasnih elektrana.
Zato moramo, kao što je to i ministar Antić rekao, da širom otvorimo vrata investicijama i investitorima u energetici i da stvaramo investicioni ambijent, unapređujemo energetski sistem i radimo na izgradnji novih energetskih objekata.
Ovaj zakon je, naravno, šansa da se udari novi temelj u razvoju energetike u Srbiji, da se napravi jedna prekretnica u razvoju ovog sektora i u korist države i u korist građana. Dobar zakonski okvir, povećanje efikasnosti postrojenja za proizvodnju električne energije i zaštita životne sredine su od velikog značaja za razvoj energetike Srbije.
Ono što je bitno jeste da se ovim predlogom, kao što smo to čuli i od koleginice iz SNS, u potpunosti primenjuju sve mere iz trećeg energetskog paketa EU u oblasti gasnog i elektroenergetskog sektora, kojim se obezbeđuje veća zaštita krajnjih kupaca. To je veoma bitno, pre svega, zbog toga što smo svesni svi da postoji izvesna doza nezadovoljstva kod naših građana, koje je naročito izraženo u momentu kada dobiju račun za struju, jer su im ti računi komplikovani i nerazumljivi, zatim jedna od primedbi građana odnosi se na njihovu nedovoljnu obaveštenost, nedovoljnu informisanost, itd.
Detaljnim razrađivanjem odredbi koje se odnose na dužnosti snabdevača u smislu obaveštavanja krajnjih kupaca o sadržini računa i dostupnost kratkih kontrolnih lista radi informisanja kupaca o uslovima i način ostvarivanja njihovih prava, biće način da se otkloni sve ono ili uglavnom ono na šta građani inače imaju primedbe.
Osim toga, liberalizacijom tržišta električne energije kojom se stvara mogućnost da građani sami biraju i od koga će i pod kojim uslovima kupiti struju, a ujedno povećanom kontrolom snabdevanja potrošača u velikoj meri podići će se nivo usluga, kvalitet isporuke električne energije od strane snabdevača.
Za nas je naravno, kao SPS, kao socijalno odgovornu partiju, veoma bitno da i ovaj zakon sadrži odredbe koje se odnose na zaštićene kupce električne energije, na one koji su socijalno ugroženi, tako da će penzioneri sa najmanjim primanjima, samohrani roditelji i građani koji su u režimu socijalne zaštite i dalje imati pravo na besplatne kilovate.
Sledeći u nizu je zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, kojim se predviđa izmena samo jednog člana, člana 97. stav 9, koji se odnosi na plaćanje doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta.
Naime, navedenim članom u Zakonu o planiranju i izgradnji, predviđeno je da se doprinosi za uređenje građevinskog zemljišta ne obračunavaju za objekte javne namene i objekte u javnoj svojini, infrastrukturne objekte, dečija igrališta, otvorene sportske terene, atletske staze, komunalne i infrastrukturne linijske objekte.
Čuli smo od predlagača zakona, koleginice Katarine Rakić, da je ispušteno da se navedu i ostali objekti za koje bi trebalo predvideti da budu oslobođeni plaćanja doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta kao što su proizvodni i skladišni objekti, podzemne etaže koje se koriste za garažiranje vozila, ostave, vešernice i slično i, naravno, ostaje odredba da se to odnosi i na dečija igrališta, atletske staze i otvorene sportske terene.
Plaćanje naknade, odnosno, doprinosa, po novom Zakonu za uređenje građevinskog zemljišta, je pitanje o kojem se već duže vreme polemiše među, da kažem tako, građevincima i na nivou lokalnih samouprava. Među građevincima zbog toga što je ovaj doprinos za uređenje građevinskog zemljišta trošak koji u znatnoj meri poskupljuje cenu gradnje, a u lokalnim samoupravama zbog toga što doprinos za uređenje građevinskog zemljišta predstavlja značajan prihod za lokalne budžete.
S obzirom da je stanje u srpskom građevinarstvu takvo kakvo jeste, odnosno nije sjajno, i da je cilj donošenja zakona o planiranju i izgradnji, između ostalog, bio i da se pomogne građevinskoj industriji i da je vrednost izvedenih radova izvođača u Srbiji znatno opala, a takođe znamo da je građevinarstvo veoma bitno u čitavom privrednom sistemu Srbije, jer prema podacima Privredne komore Srbije, građevinsku privredu čini više od 11.000 privrednih društava sa više od 115.000 radnika, što znači da građevinarstvo u ukupnom broju privrednih društava u Srbiji učestvuje sa više od 13%, a u ukupnom broju zaposlenih sa više od 12%.
Za Srbiju je građevinarstvo i bilo i ostalo ekonomski pokretač, jer ova delatnost za sobom povlači i tridesetak drugih grana i aktivnosti od projektovanja, dizajniranja, drvne, mašinske, elektro itd, industrije.
Zbog svega toga i zbog ekonomskog i privrednog oporavka Srbije, treba stvarati uslove da se ova grana privrede oživljava, da se stvaraju što bolji uslovi za dolazak investitora koji će graditi na našim prostorima, pre svega, proizvodne objekte. Zašto, pre svega, proizvodne objekte? Zato što će u tim proizvodnim objektima biti novih radnih mesta, a time i novih zapošljavanja, što je za nas i za našu vladu u ovim vremenima kada je, čuli smo i kada smo raspravljali o budžetu potrebno otpuštati radnike iz javnih preduzeća, veoma bitno. Prioritet ove vlade jeste stvaranje novih radnih mesta, jeste stvaranje uslova za investicije i investitore, i što više zapošljavanja.
S druge strane, strah lokalnih samouprava da će na ovaj način izgubiti znatan deo iz budžeta može biti otklonjen i može biti opravdan, jer će lokalne samouprave imati mogućnost da kroz razne takse, firmarine, poreze na imovinu, zakupe od firmi koje budu od investitora, koji budu gradili na zemljištu na kojima budu imali pravo zakupa, znači, od zakupnina, od poreza na zarade, jer jedan deo poreza na zarade ostaje lokalnim samoupravama, nadoknade ovaj gubitak koji bude uslovljen gubitkom doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta.
Takođe, izmena i dopuna Zakona u ovom istom članu i stavu, odnosi se na plaćanje naknade kada su u pitanju podzemne etaže u objektima visoke gradnje, koje služe za garaže, ostave, vešernice, osim onih koji se koriste u komercijalne svrhe.
Ja sam i u svojoj diskusiji, kada smo raspravljali o Zakonu o planiranju i izgradnji, postavila i kao pitanje istakla i kao problem upravo visinu plaćanja doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta za podzemne etaže u visokogradnji, koje su u nekim samoupravama naplaćivane u istom iznosu kao i za stambene prostore, što je bio nepotrebno veliki trošak za investitore i, naravno, negativno uticao na želju investitora da uopšte gradi. Ovu izmenu člana zaista podržavamo i to je velika olakšica za sve investitore koji će ubuduće graditi.
Takođe, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji menja se stav koji se odnosi na koeficijent zone i koeficijent namene. Zakonom je predviđeno da koeficijent zone ne može biti veći od jedan, a koeficijent namene od jedan i po, vodeći računa da jedinični iznos doprinosa za najskuplju namenu u najskupljoj zoni ne može biti 10 puta veći od onog iznosa koji je u najjeftinijoj.
Tačno je da izraz „zona“ je nedovoljno definisan i da može doći do nemogućnosti primene ovog člana i do zloupotrebe ovog člana. Pitanje za predlagača zakona je, ako izmenimo ovaj odnos, šta će se dešavati, kako će uopšte lokalne samouprave određivati kolika je razlika između najjeftinije i najskuplje zone? Bojim se, s obzirom da znam koliku samovolju neke lokalne samouprave izražavaju u pogledu određivanja visine doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta, plašim se da, zbog ukidanja ovog stava, ne dođe ipak do zloupotrebe. Možda smo mogli to nekako drugačije da definišemo, možda i nismo, ali evo, čisto pitanje za predlagača zakona.
Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o posebnim uslovima upisa u katastar nepokretnosti objekata izgrađenih bez građevinske dozvole, onda kada je usvajan ovaj zakon poslanička grupa SPS podržala je, naravno, donošenje ovog zakona jer smo shvatili potrebu da u Srbiji postoji jedinstvena evidencija svih izgrađenih objekata, bez obzira da li su oni izgrađeni na osnovu građevinske, odnosno upotrebne dozvole, ili bez dozvole.
S obzirom da je do donošenja ovog zakona bilo moguće upisati objekte u katastar nepokretnosti jedino uz prethodno pribavljenu građevinsku i upotrebnu dozvolu, bilo je nemoguće napraviti jedinstvenu evidenciju objekata koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, a bilo ih je mnogo, odnosno još uvek ih ima preko 1.300.000. Poznato nam je da građani i pored donošenja Zakona o legalizaciji i dalje nemaju ni želju ni nameru da svoje objekte legalizuju, tako da je ovaj zakon bio sasvim prihvatljiv način da se u katastar upišu svi objekti izgrađeni na teritoriji Srbije, kako bi se imao uvid u ukupan broj izgrađenih objekata.
Zakonom je predviđeno da se objekti koji se ne upišu po ovom zakonu i ne legalizuju po Zakonu o legalizaciji ne mogu otuđiti, odnosno ne može se izvršiti prenos prava svojine na ovim objektima bez potvrde lokalne samouprave da su izmireni doprinosi za uređenje građevinskog zemljišta. Ali, u istom članu je ispušteno da se na bilo koji način zaštite vlasnici objekata koji su izgrađeni bez građevinske dozvole da se zaštite od rušenja, bez obzira da li su im objekti upisani na osnovu ovog zakona, ili je samo podnet zahtev za upis objekata.
Tačno je da su se po lokalnim samoupravama događale situacije da su inspekcijski organi i pored toga što su objekti upisani po posebnom Zakonu o upisu objekata izgrađenih bez građevinske dozvole, da su inspekcijski organi donosili rešenja o rušenju takvih objekata. Na svu sreću, nije rušenje i ostvareno, ali svakako je ostala da postoji potreba da se vlasnici ovako izgrađenih objekata pravno i zakonski zaštite i mi ovu izmenu Zakona o posebnim uslovima podržavamo.
S obzirom na ažurnost, na tehničku i kadrovsku opremljenost katastra po Srbiji, o čemu smo već više puta razgovarali, smatramo da je potrebno izmeniti i rok važenja zakona koji se završava 31. januara 2014. godine, jer ukoliko to ne bismo učinili, izgubili bismo mogućnost da ostvarimo cilj zakona, a to je upis objekata koji su izgrađeni bez dozvole na osnovu Zakona o posebnim uslovima, jer znamo da po tom zakonu su katastri, osim po zahtevu građana, dužni da te objekte upisuju i po službenoj dužnosti.
U danu za glasanje, poslanička grupa će podržati sve predložene zakone u ovom setu o kome danas raspravljamo, jer smatramo da su svi ovi zakoni podjednako važni za ekonomski i privredni razvoj Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo Tabaković, uvaženi članovi Narodne banke Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je set zakona koji je predložila Narodna banka Republike Srbije koji regulišu veoma važne oblasti u finansijskom sistemu naše zemlje.
Svoju diskusiju počeću od Predloga o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, kojim se u osnovi nastavlja jedan pozitivan trend približavanja zakonodavnog okvira za delatnost osiguranje rešenjima koja se primenjuju na tržištu osiguranja EU.
Jednim delom Predlog zakona o osiguranju proistekao je i iz potrebe uvažavanja odgovarajućih stavova osiguravajućih kompanija. Osim toga, važeći Zakon o osiguranju dosta je restriktivan i to je, između ostalog, i stvorilo potrebu da se zameni novim zakonskim rešenjem koje bi podstaklo razvoj tržišta osiguranja.
Među najvećim problemima osiguravača je bilo dugo očekivano rešenje po pitanju podele kompozitnih društava i zapošljavanje prodavaca osiguranja. Znamo da kod nas, po trenutno važećem zakonu, nije moguće da se neko uz svoj redovan posao bavi i prodajom osiguranja, da prethodno ne mora da da otkaz na svom radnom mestu.
Ovaj zakon reguliše da je način angažovanja prodavaca osiguranja takav da oni to sada mogu da rade samo ako su zaposleni u osiguravajućoj kući, dok u drugim zemljama EU, gde je tržište osiguranja više razvijeno nego kod nas, postoji mogućnost prodaje osiguranja na načine koji ne podrazumevaju obavezan radni odnos. Ukoliko jedno osiguravajuće društvo ima obavezu da radnika obučava pre nego što ga zaposli, ili u toku kada ga zaposli, pa kada prođe izvesni vremenski period da taj radnik stekne iskustvo da bude dobar prodavac osiguranja, to zaista iziskuje i dosta vremena i dodatnih troškova i naravno utiče na zaradu tog osiguravajućeg društva.
Može se s jedne strane reći da je dobro što je Predlogom ovog zakona o osiguranju fleksibilnije pristup angažovanju prodavaca osiguranja, jer će tako biti smanjeni troškovi koji su vezani upravo za ovo obučavanje i sve ostale pripremne radnje oko angažovanja radnika, i da će oni moći kvalitetnije da organizuju svoje vreme i ostvaruju neku dodatnu zaradu, ali s druge strane, opet, sigurno može se javiti dilema šta se dešava sa radnicima koji već rade u nekim osiguravajućim kućama, upravo na radnim mestima prodavaca osiguranja.
Kada su u pitanju kompozitna društva, prema Predlogu ovog zakona otklanja se neizvesnost o statusu kompozitnih društva koja već duži niz godina postoji, jer znamo da je više puta produžavan taj rok za razdvajanje kompozitnih društava za osiguranje, tako da je upravo taj nerešeni status koji je bio neizvestan i predstavljao zaista smetnju postojanju ovih društava.
Predlog ovog zakona u skladu sa zakonskim rešenjima EU, kompozitna društva koja već po predlogu ovog zakona, ta kompozitna društva već mogu da nastave da posluju takva kakva jesu uz razgraničenje imovine, obaveze i kapitala, a sva nova društva koja se nakon usvajanja ovog zakona osnivaju, mogu se baviti, odnosno moraju se baviti odvojeno životnim i odvojeno neživotnim osiguranjem.
Takođe, jedno od značajnih novina je liberalizacija tržišta kako za strane osiguravajuće kompanije, tako i za domaće kompanije u smislu da se otvaraju mogućnosti obavljanja delatnosti i u drugim državama neposredno ili preko ogranaka. Princip dobrovoljnosti osiguranja imovine i lica, i dalje je osnovni princip na kome se zasniva osiguranje u našoj zemlji. Naravno, postoje i neke prepreke koje razvoj osiguranja dodatno remete kao što su ekonomska nerazvijenost, kultura osiguranja i koja na izuzetno niskom nivou, i neodgovornost.
Razmišljajući o osiguranju, a sigurna sam da ste i vi koji ste više, gospođo Tabaković, u ovoj materiji, možda razmišljali da je najbolje, sa Predlogom zakona, uvesti obavezno osiguranje za sve građane. Međutim, i sami ste rekli, ekonomski stepen razvijenosti i svi preduslovi koji tome treba da prethode da fabrike rade, da radnici u fabrikama rade, bi naravno bili jedni od osnovnih preduslova da se ta ekonomska moć građana poveća da bi moglo zakonom da se reguliše obavezno osiguranje.
Ali, šta me je navelo na ovo razmišljanje? Pa, upravo katastrofa koja nas je proletos zadesila i koja je pokazala koliko smo neodgovorni kada je osiguranje i zaštita i imovine u pitanju, i kada govorimo i o fizičkim licima, i o pravnim licima i kada govorimo uopšte o državi. Zaista se s pravom postavlja pitanje – kako je moguće da neke velike kompanije koje su strateški važne za državu nisu bile osigurane? Poplave i nepogode koje su nas zadesile zaista treba da budu opomena i državi i poljoprivrednicima i privrednicima i građanima da se zakonskoj regulativi, uslovima osiguranja i procedurama i svim drugim aspektima koji su bitni za ublaženje i smanjivanje posledica elementarnih nepogoda, zaista mora pristupiti strateški i sveobuhvatno.
Jedan od problema je što građanstvo nije dovoljno upoznato sa koristima koje mogu imati od različitih proizvoda osiguranja. U odnosu na zemlje u okruženju mi spadamo u grupu onih gde je kultura osiguranja na izuzetno niskom nivou, zato je što pre potrebno raditi na podizanju nivoa znanja o osiguranju kod stanovništva Srbije, odnosno edukacije stanovništva o potrebi i pogodnostima osiguranja i života i imovine, jer ukoliko donosimo zakone o osiguranja, a ne povećava se broj onih koji se osiguravaju plašim se da to u sadašnjim uslovima nije dovoljno. Svakako predlog novog zakona o osiguranju je otišao korak napred u mnogim segmentima i sigurno je da će rešiti probleme u tom sektoru i doprineti da osiguravajuće kompanije budu aktivnije na finansijskom tržištu u Srbiji.
Kada je u pitanju zakon o platnom prometu, internet tehnologije su potpuno otvorile vrata konceptu elektronske ekonomije i transformacije u ekonomskoj sferi i tranzicija ka digitalnoj ekonomiji neće biti potpuna ukoliko se ne izmeni forma novca.
Predlog zakona o platnom prometu uvodi dva nova, ali ipak prepoznatljiva instituta u platnom prometu i to su platne institucije i institucije elektronskog novca.
Zakon o platnom prometu, koji je usvojen još 2002. godine, ne prepoznaje ove institute i zbog toga postoji potreba da se donese novo zakonsko rešenje koje bi na jedan sistematičan i sveobuhvatan način regulisao i ovu sferu platnog prometa, koja se u svetu već uveliko koristi i razvija.
Važeće zakonsko rešenje predviđa da isključivo banke i preduzeća za PTT usluge mogu da se bave poslovima platnog prometa i u Srbiji najveći rast upravo beleži elektronsko bankarstvo i platne kartice.
Međutim, razvoj savremenih tehnologija i stvaranje novih platnih usluga instrumenata doveli su do pojačane konkurencije na tržištu usluga plaćanja i pojave novih učesnika, kao i potrebe da se ti korisnici, odnosno korisnici tih usluga, zaštite na odgovarajući način.
Jedan od najvažnijih strateških ciljeva Republike Srbije je ulazak u EU. Obzirom da je jedan o četiri osnovna stuba na kojima počiva pravo EU sloboda kretanja kapitala, javlja se potreba da se i domaći zakonski okvir u oblasti platnog prometa uskladi sa odgovarajućom regulativom EU.
Predlogom ovog zakona sigurno će se omogućiti veća konkurencija u platnom prometu, kvalitetnija i raznovrsnija usluga plaćanja, a građani bi sve poslove koje su do sada obavljali u bankama mogli da obave preko pružalaca platnih usluga, izuzev stambenih kredita i oročene štednje.
Dobro je što će NBS uspostaviti jedinstven nadzor nad poslovanjem svih učesnika na tržištu platnih usluga, čime će se obezbediti sigurnost za sve korisnike ovih usluga koji su do sada ove usluge koristili na sopstveni rizik. Predlog zakona svakako odgovara na najvažnije faktore razvoja određenog načina plaćanja, a to su brzina, pogodnost i bezbednost.
Razlog za donošenje izmena Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma jeste, takođe, usklađivanje sa propisima EU, odnosno direktivama u oblasti platnih usluga i elektronskog novca. Postojeće zakonsko rešenje iz ove oblasti je još iz 2009. godine i pošto su u zakonsku regulativu uvedene nove vrste privrednih subjekata, platne institucije, institucije elektronskog novca, bilo je neophodno pojam obveznika u Zakonu o sprečavanju novca i finansiranja terorizma proširiti i na te subjekte, imajući u vidu moguću uključenost tih subjekata i u domaće i u strane tokove plaćanja.
Predlog izmena i dopuna Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga je izuzetno važan predlog zakona. Važan je za sve korisnike finansijskih usluga koje, inače, zauzimaju značajno mesto i u ekonomiji naše zemlje i u životima naših građana. Izmenama i dopunama zakona se omogućava građanima da svakako pouzdanije, sigurnije i mirnije obavljaju neke od neophodnih poslova, kao što se to radi u svim civilizovanim zemljama EU.
Predlogom ovog zakona je predviđeno i proširenje zaštite korišćenja finansijskih usluga i na preduzetnike i na poljoprivrednike koji će imati ista prava kao i sva druga fizička lica, odnosno potrošači.
Predviđena je i dodatna zaštita korisnika finansijskih usluga, jer će davaocu sredstava obezbeđenja biti priznat položaj korisnika finansijske usluge sa svim mogućim instrumentima zaštite. Takođe je unapređen i postupak zaštite korisnika u pravcu veće odgovornosti finansijskih institucija, što posebno pozdravljamo, za svoj rad sa korisnicima i efikasnija i delotvornija zaštita korisnika finansijskih usluga, što znači da se skraćuju rokovi, ovo o čemu ste i vi pričali, za davanje odgovora finansijske institucije na prigovor korisnika koji, uz to, još ništa neće ni koštati.
Osnovni ciljevi koji će se ostvariti predloženim zakonskim rešenjima su, pre svega, unapređenje i modernizacija platnog prometa i u zemlji i sa inostranstvom, povećana zaštita korisnika platnih usluga, povećana konkurencija na tržištu platnih usluga uvođenjem platnih institucija i institucija elektronskog novca i uspostavljanje jedinstvenog nadzora NBS nad poslovanjem svih učesnika na tržištu platnih usluga.
Predloženim setom zakona, Zakonom o osiguranju, platnom prometu, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, Predlog zakona i izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca, svim tim zakonima stvaramo jedan sveobuhvatan pouzdan i moderan sistem platnog prometa.
Ovo su izuzetno dobri predlozi zakona zbog svega onoga kako ste nam vi objasnili, iz svega ovoga što sam ja pokušala, iako ne tako stručno kao vi u svojoj diskusiji da iznesem, poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržaće predloge ovih zakona. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko Mihajlović, članovi, predstavnici ministarstva, iskreno, očekivala sam da ćete usvojiti ovaj amandman, jer njime je moguće otkloniti eventualne posledice koje bi nastale izostavljanjem zadružne svojine kao oblika svojine u slučaju razmene građevinskog zemljišta između vlasnika.
Zadružna svojina je ravnopravan oblik svojine sa privatnom i javnom svojinom, a i član 86. Ustava, garantuje ravnopravnost svih oblika svojine. Što ste vi, između ostalog, ovim zakonom predvideli ali niste dosledno sproveli, a plašim se kako bi izostavljanje zadružne svojine uticalo egzistencijalno na, na primer, imovinu stambene zadruge itd. Tako da vas molim da još jednom razmislite oko usvajanja ovog amandmana. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.
Uvažena ministarko, predstavnici Vlade, koleginice i kolege poslanici, danas razgovaramo o jednom veoma bitnom predlogu zakona, bitnom jer vodi ka rešavanju problema u urbanizmu i građevinarstvu koji je evidentno da u praksi u Srbiji postoji već niz godina unazad i koji su doveli do toga da nam se građevinski sektor nalazi u velikoj krizi i, nažalost, nastavlja u pravcu pada građevinskih aktivnosti, da je broj izdatih građevinskih dozvola veoma mali i da u poslednjih pet godina je svake godine sve manje, a da ne govorim o tome koliki je broj građevinskih radnika proteklih godina ostao bez posla i da je nekada građevinarstvo učestvovalo u bruto društvenom proizvodu sa između 10 i 11 procenata, a da je to učešće i taj procenat sada izuzetno mali.
Takođe, činjenica da je Srbija prema izveštaju globalne liste konkurentnosti Svetske banke po vremenu potrebnom za izdavanje građevinske dozvole na 182. mestu i da je prosečno vreme čekanja na izdavanje građevinske dozvole 240 dana, dovoljan su razlog da se u ovoj oblasti nešto promeni.
Bitno je da su predstavnici Vlade analizirali, sagledali i definisali sve probleme u ovoj oblasti i da su rešenja tih problema implementirali u predlog ovog zakona.
Kao što sam već rekla, jedan od najvećih uzroka niskog rejtinga investicione klime u Srbiji je dug vremenski rok za dobijanje građevinske dozvole, koji nije uzrokovan samo lošim zakonskim rešenjem, već i ekonomskom krizom koja postoji unazad par godina, zatim, načinom rada administracije, birokratskim procedurama, nerešenim imovinsko-pravnim odnosima, nepostojanjem planskih dokumenata, neažurnost javnih preduzeća koja izdaju saglasnosti za koje su nadležni, zatim, neažuran katastar, sve ono što ste inače i vi već rekli da se pojavilo kao problem zbog kojeg smo na ovako velikom mestu, odnosno na skoro poslednjem mestu kada je vreme potrebno za dobijanje građevinske dozvole u pitanju.
Zato je primarni cilj predloga ovog zakona brža, efikasnija i jednostavnija procedura u oblastima koje ovaj zakon uređuje.
Ono što je suštinski i reformski jeste da je predlogom zakona predviđena objedinjena procedura koja za cilj ima uspostavljanje jedne jednostavnije komunikacije na relaciji investitor i organ uprave, kao i skraćenje celog postupka dobijanja građevinske dozvole, počev od momenta kada investitor donese odluku da će graditi, pa sve do momenta kada se izdaje građevinska, odnosno upotrebna dozvola.
Međutim, iako zaista imamo dobru zakonsku odredbu sada u ovom predlogu zakona koja vodi brže građevinskoj dozvoli, ništa se neće promeniti ako i ovlašćeni službenici za obavljanje ovih poslova na izdavanju građevinskih dozvola i javna preduzeća i svi oni koji uopšte učestvuju u postupku izdavanja građevinskih dozvola, ukoliko se ne pridržavaju zakona, ukoliko ne poštuju rokove koji su zakonom propisani. Znate da smo imali evo skoro do dana današnjeg praksu da su svi koji su zainteresovani za gradnju dane i dane, sate i sate provodili ispred šaltera, da su ih službenici, moram da upotrebim izraz, neodgovorno prihvatali i da nisu u samom startu obavestili investitore koja dokumentacija je potrebna ili koja dokumentacija nedostaje, već su ih u nedogled vraćali po još neki i neki papir i tako izbegavali rokove, dobijali na vremenu i zloupotrebljavali zakon.
Upravo zbog toga su značajne odredbe ovog predloga zakona, koje se odnose na pojačanu odgovornost svih učesnika u postupku izdavanja građevinske dozvole, kao i pojačana uloga interne i eksterne kontrole u svim segmentima, od dobijanja saglasnosti, pa do izdavanja građevinske, odnosno upotrebne dozvole.
Uloga građevinske inspekcije je veoma bitna u primeni Zakona o planiranju i izgradnji i redovna kontrola aktivnih gradilišta, tako da ne bismo ponovo došli u situaciju koju smo imali ranije, kada su se inspektori bavili nekim drugim stvarima, odnosno kontrolisali npr. tehničku dokumentaciju za koju nisu bili nadležni, a nisu obavljali poslove za koje su bili i ovlašćeni i obavezni, a to je kontrola gradilišta. Da su radili ono što im je inače u opisu posla, ne bi bilo ovoliko bespravno izgrađenih objekata.
Uvođenje zakonske obaveze osiguranja od profesionalne odgovornosti je veoma važno. Međutim, plašim se da možda sa druge strane to može predstavljati rizik za male građevinske firme, za manje firme koje se bave projektovanjem ili tehničkom kontrolom projekata. Možda bi bilo dobro rešenje predvideti neku skalu, ako je to ikako moguće, obaveznog osiguranja, da ne bismo oštetili male firme na račun velikih i moćnih kompanija. Poslanička grupa SPS je podnela amandman.
Zatim, odredba zakona koja se odnosi na glavnog gradskog urbanistu i njegova ovlašćenja, isto se plašim da se može pojaviti problem u onim manjim gradovima, manjim sredinama, gde neće moći da imaju ovaj institut, a glavnom urbanisti je poverena uloga glavnog koordinatora između svih organa koji su uključeni u postupak izrade planskih dokumenata, kao i uloga predsednika komisije za planove, što naravno i treba tako da bude. Međutim, možda treba predvideti kao mogućnost da za one sredine gde nema glavnog urbaniste, da može neko drugo lice da obavlja te poslove.
Odredbama zakona se uređuje i javni uvid, odnosno upoznavanje javnosti sa tim koji su ciljevi i efekti, koja je svrha izrade planskih dokumenata, što je zaista dobar predlog ovog zakona, jer će na taj način građani imati mogućnost izjašnjavanja, odnosno dostavljanja i davanja sugestija ili primedbi u ranoj fazi planiranja i tako uticati na planska rešenja.
Znate da smo imali zaista veliko nezadovoljstvo građana što im ranije nije pružana mogućnost da svojim sugestijama utiču na rešenje prostora u kojem žive.
Takođe, dobro zakonsko rešenje je i uvođenje urbane komasacije, jer se na taj način sprečava zloupotreba proizvoljnih parcelacija, naročito na obodima naših gradova. Činjenica je da zemljišna politika usmerava razvoj gradova i utiče na način korišćenja zemljišta, koje je neobnovljivi resurs i od strateškog značaja za svaku državu.
Sve investitore zainteresovane za buduću gradnju sigurno veoma interesuje šta predviđa član 97. Predloga ovog zakona, koji se odnosi na plaćanje naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Ovim članom je izvršeno terminološko usklađivanje i to nije problem, to je sada doprinos za uređenje građevinskog zemljišta. Bitno je da su uvedene i mnoge povoljnosti za investitore, u smislu da mogu plaćati na rate, da imaju popust ukoliko plate naknadu odjednom u celom iznosu.
Međutim, ono što mene zanima, a možda nisam razumela, predlogom ovog zakona predviđeno je da se iznos naknada za uređenje građevinskog zemljišta dobija kada se pomnoži vrednost kvadrata stanova u novogradnji sa ukupnom neto kvadraturom objekta koji se gradi i pomnoži sa koeficijentom namene i koeficijentom zone u jedinici lokalne samouprave na čijoj teritoriji se gradi. Pitanje je šta čini neto površinu? Da li neto površinu čine samo kvadrati stanova i pripadajućih hodnika ili neto površinu čine i garaže i saobraćajnice i ostave?
Ovo sam pitala iz razloga što je u nekim lokalnim samoupravama bilo zloupotreba, možda, pa se za naknadu računao i garažni prostor i prostor saobraćajnica koje su korišćene u stambenim zgradama, ostave i to je u mnogome povećavalo iznos naknade, jer je obračunata cena za garažni prostor, na primer, kao i cena stambenog prostora.
Mislim da je neko od kolega rekao da će ovaj doprinos za uređenje građevinskog zemljišta neke opštine oštetiti, jer će biti dosta manji. Mislim da se to manje odnosi na manje sredine, na manje opštine, a da će se pojaviti problem u većim gradovima, jer Predlogom zakona je predviđeno da se najviši iznos naknade po metru kvadratnom objekta, koji se gradi, ograniči zakonom, i to na nivo od 10% do 15% prosečne sene kvadratnog metra. Zašto kažem da će to možda biti problem u većim gradovima? Biće problem, jer će biti manja naknada u manjim gradovima.
Do sada je, barem po nekim informacijama kojima ja raspolažem, ta naknada bila negde oko 5%, između 4%, 5%, 6%, od ukupne prosečne cene kvadrata, 10%, 15% će biti veliko opterećenje za investitore. Opet kažem, možda moje računanje nije u redu, možda je to već pitanje za ekonomiste. Mislim da će ih to mnogo opteretiti, ako to bude tako. Izvinjavam se, ako sam pogrešila.
Takođe, kada je pitanju uređenje građevinskog zemljišta, veoma je bitno sprečiti neodgovorne, odnosno one investitore koji su do sada bili neodgovorni ili planiraju da budu neodgovorni, koji nisu naknadu za uređenje građevinskog zemljišta platili, platio jednu ili dve rate i na tome se sve završi. Znate da su dugovanja samo za Beograd za uređenje građevinskog zemljišta nešto veća od 11 milijardi dinara, i to od strane investitora koji su već prodali stanove i poslovne prostore i uselili ih.
Barem je neko pravilo postojalo, ili postoji, da ukoliko ne platite ili ne dostavite dokaz o plaćenoj naknadi, ne možete dobiti građevinsku, odnosno upotrebnu dozvolu. Bez upotrebne dozvole, ne može se uknjižiti ni objekat, ni stan, ni poslovni prostor, što znači da su na taj način oštećeni i građani, kupci stanova, ali je oštećena i država.
Kada su u pitanju odredbe zakona koje se odnose na razmenu građevinskog zemljišta, predlog zakona, ne znam da li slučajno ili možda namerno, iz nekog razloga, nije obuhvatio zadružnu svojinu, kao ravnopravan oblik svojine sa javnom i privatnom.
Smatramo da je od egzistencijalnog značaja za stambene zadruge da se amandman poslaničke grupe SPS, kojim se predlaže da se obuhvati i zadružna svojina, jer u suprotnom izostavljanjem ove svojine derogiraju se odredbe zakona o zadrugama koji se odnosi na imovinu zadruga…
Takođe, bitno pitanje koje je izazvalo dosta polemike prethodnih godina je pitanje konverzije, odnosno pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine uz naknadu. Čuli smo od ministarke već više puta da će pitanje konverzije biti rešeno do polovine marta, ako sam dobro shvatila, naredne godine, posebnim zakonom, a da će investitori, koji su zainteresovani za gradnju, moći da zidaju i na zemljištu na kojem imaju pravo korišćenja do donošenja posebnog zakona kojim će biti regulisano pitanje konverzije uz naknadu.
Da li to znači da će investitori, koji pre donošenja zakona o konverziji dobiju dozvolu za gradnju i počnu da grade, neće morati da plate konverziju kada se donese zakon? U tom slučaju, ako ne plate, biće u povlašćenom položaju u odnosu na one koji budu gradili nakon donošenja posebnog zakona o konverziji kojim će se, pretpostavljam, odrediti neka naknada kao obaveza za pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine.
Kada je u pitanju pojam sanacije, koji je obuhvaćen ovim zakonom, nije definisana sanacija klizišta kao prirodne elementarne nepogode. Smatramo da bi bilo dobro, imajući u vidu da smo nedavno bili suočeni sa teškim posledicama ove pojave, da je ovom definicijom možda potrebno bilo obuhvatiti i sanaciju klizišta u smislu: šta su klizišta, koja tehnička dokumentacija je potrebna za njihovu sanaciju, ko izdaje dozvolu za sanaciju klizišta, imajući u vidu da se klizišta ne javljaju samo na građevinskom, odnosno izgrađenom zemljištu, već se javljaju i u šumskom, poljoprivrednom, putnoj infrastrukturi itd.
Uz sve sugestije koje sam dobronamerno iznela, najbitnije je da ovaj zakon zaživi u praksi i da ostvari cilj zbog kojeg ga donosimo. Zakon je veoma kvalitetan i dobar i zaista mi je drago što se, po prvi put, napravila jedna dobra analiza svih problema, koji postoje u građevinarstvu i urbanizmu, i zaista ste na jedan dobar način, u skoro 90% slučajeva, izuzetno dobro rešili probleme koje ste sagledali i to je velika prednost ovog zakona, velika prednost za građevinarstvo i urbanizam u narednom periodu. Bitno je da zakon ostvari svoj cilj, a to je jednostavnija procedura, brže dobijanje građevinskih dozvola, da se olakša investitorima, da se olakša građanima, da se omogući učešće javnosti u postupku razmatranja planskih dokumenata na svim nivoima vlasti i da građevinarstvo oživi, da se vrati na nivo koji je nekada imao, da se podigne rejting investicione klime u Srbiji.
Poslanička grupa će u danu za glasanje podržati Predlog ovog zakona. Zahvaljujem se.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, kao i prethodni govornik smatram da zaista još jednom treba razmisliti o amandmanu kolege Neđe Jovanovića, jer zaista ovaj amandman predstavlja rešenje problema na relaciji advokati – beležnici – ministarstvo.
Sa jedne strane se omogućava, odnosno predviđeno je amandmanom, da se građani mogu sami odlučiti ko će im sastaviti ugovor o prometu nepokretnosti, da li će to oni učiniti sami, ili će to poveriti advokatu, ili će to ipak poveriti beležniku, što je i Ustavom njima zagarantovano pravo.
Takođe, pošto se više puta danas ponovilo da neko želi da izbegne odgovornost, ili da izbegne kontrolu, mislim da to nije razlog iz kojeg mi svi danas diskutujemo na ovu temu, već se zaista želi da se nađe najbolje rešenje za građane.
Ako vi i ja želimo da obavimo neki promet nepokretnosti i zaključimo sami, odnosno sami sastavimo ugovor i želimo da taj ugovor samo javni beležnik overi, mi onda plaćamo samo overu. Po predlogu ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu mi bismo bili dužni da javnom beležniku za overu platimo i 60% od inače predviđene cene za sastavljanje ugovora, tako da je to ipak trošak za one građane koji žele da sami sastave ugovor o kupoprodaji nepokratnosti.
Mislim da je iz cele ove naše diskusije i u načelu i danas u pojedinostima da su isključene agencije za promet nepokretnosti. Ne možemo da izbegnemo da su i one ključne u celom ovom poslu i da Zakon o agencijama u posredovanju u prometu nepokretnosti, u članu 16, predviđa izvesne obaveze i odgovornosti posrednika. Zatim, predviđa da agencije budu kod osiguravajućih društava osigurane od eventualne štete koju pričine nalogodavcima.
S druge strane, Zakon o javnim beležnicima predviđa da javni beležnici svojom imovinom garantuju ugovornim stranama za ispravnost dokumentacije na osnovu koje se sastavlja ugovor o prometu nepokretnosti. Znamo da je agencijama za promet nepokretnosti, da su im zakonom sada nametnuta obaveza da to budu licencirani agenti. To su sve neki dodatni troškovi.
Zašto govorim sada i o agencijama za nepokretnosti? Zato što su i one ključne u ovom poslu. Svi govore o advokatima i o možda nekoj eventualnoj šteti koju advokati trpe ovim zakonom, ali niko ne pominje agencije za promet nepokretnosti koje su na neki način takođe pogođene, sa jedne strane im se nameću obaveze, sa druge strane im se uskraćuju izvesna prava. Ako i agencije moraju da garantuju za ispravnost dokumentacije na osnovu koje se sačinjava ugovor o posredovanju u prometu nepokretnosti, da li je to dupla odgovornost, imaju i agencije, imaju je i beležnici koji sastavljaju ugovor o kupoprodaji?
Čisto sam htela da čujem i vaše mišljenje o tome i da kažem da zaista svi, naročito iz poslaničke grupe SPS, pokušavamo da nađemo najbolje moguće rešenje da se ovaj problem reši. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege poslanici, u svojoj diskusiji danas zadržaću se na Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona o legalizaciji, što je inače veoma bitna tema, veoma bitno pitanje i višedecenijski problem u Srbiji.
Danas smo u diskusijama narodnih poslanika čuli da postoji između 1.300.000 i 1.500.000 nelegalno izgrađenih objekata i da je negde oko 800 hiljada podnetih zahteva za legalizaciju. Negde između 500.000 i 700.000 vlasnika nelegalno izgrađenih objekata nije podnelo zahteve za legalizaciju. Od ovih 800.000 koji su podneli zahteve, većina, osim zahteva, nije dostavila neophodnu dokumentaciju koja je zakonom predviđena.
Prema poslednjem Zakonu o legalizaciji koji smo usvojili pre nešto više od godinu dana i kada je poslanička grupa SPS podnela amandman kojim se predlaže produženje roka, odnosno davanje mogućnosti vlasnicima objekata koji su izgrađeni posle 2009. godine, da svoje objekte mogu da legalizuju, odziv je nažalost bio veoma mali, tako da je na osnovu tog zakona podneto negde između 80.000 i 100.000 novih zahteva za legalizaciju.
I pored niza zakona i zakonskih promena, produžavanja rokova za legalizaciju, kampanja kojom se uticalo i pokušavalo da se utiče na vlasnike bespravno izgrađenih objekata da svoje objekte stave u legalne tokove, nažalost, ništa od toga nije urodilo plodom. Nijedan zakon u proteklih 11 godina nije uspeo da reši problem bespravne gradnje.
Meni je žao što je naš kolega poslanik Borislav Stefanović napustio salu, jer sam želela da ga podsetim da je od 2000. do 2012. godine, kada je nova vlada došla, doneto tri zakona o legalizaciji, odnosno Zakon o planiranju i izgradnji koji su u sebi sadržali odredbe koje su se odnosile na legalizaciju, zakon 2003, 2006. i 2009. godine. Za sve to vreme legalizovano je samo 15% bespravno izgrađenih objekata, pa se pitam ako za sve te godine nije moglo da se legalizuje više objekata, kako je ova Vlada mogla da legalizuje veći broj objekata za samo godinu dana?
Sigurno je da je jedan od najvećih problema u rešavanju predmeta kada je legalizacija u pitanju siromaštvo naših građana, jer nije u pitanju samo podneti zahtev za legalizaciju. Uz zahtev se traži zaista obimna dokumentacija na koju smo nažalost i mi uticali donošenjem Zakona o legalizaciji pre godinu dana. Evo, tu je nekih 15 stavki, da ih sada ne nabrajam, koje zaista za građane u ovom momentu predstavljaju veliki trošak.
Najmanji trošak od svega predstavlja naknada za uređenje zemljišta. Inače, lokalne samouprave donose odluke da može da se plati na više rata, da ima raznih popusta itd.
Znači, ako hoćemo da u ovom poslu napredujemo i da ova Vlada bude vlada koja će rešiti problem, za koji sam već rekla da je višedecenijski u Srbiji, onda moramo da donesemo novi zakon, kao što je i predstavnica predlagača rekla da će biti u pripremi u narednih šest meseci, koji će kroz analizu svih onih problema ili svih onih uzroka koji utiču na malu zainteresovanost bespravnih graditelja, da ćemo na osnovu te analize napraviti predlog nekog novog zakona.
Ne slažem se da je osnovni uzrok neažurnost lokalnih samouprava u rešavanju ovih predmeta zato što su građani podnošenjem 800.000 zahteva da legalizuju svoje objekte iskazali želju i volju da legalizuju, ali pitanje je zašto - nisu dostavili neophodnu dokumentaciju?
Napomenula sam da je tu u pitanju i ekonomska situacija, zatim, nepostojanje planskih akta je takođe veliki problem, ne samo za legalizaciju. Nepostojanje planskih akata u lokalnim samoupravama je problem, odnosno razlog zbog kojeg neki naši sugrađani pristupaju bespravnoj gradnji.
Pitam - šta smo mi uopšte preduzeli u smislu sankcionisanja lokalnih samouprava koje nisu donele planske dokumente, što je inače traženo nekim zakonima i rokovi su odavno istekli?
Moram da napomenem da je još jedan od glavnih problema zbog kojih građani ne uspevaju da legalizuju svoje objekte i imovinsko-pravni problem, jer npr. postoje građani koji su nasledili ili dobili na poklon stambene objekte u kojima žive sa svojim porodicama, koje su njihovi očevi još gradili, a da se parcela na kojoj je objekat izgrađen vodi u nekim zemljišnim knjigama, odnosno sada u katastru još iz 1912. godine, da ne postoji nikakav pisani trag da je izvršena kupoprodaja ili bilo kakav prenos. Ti naši sugrađani imaju veliki problem da dokažu vlasništvo nad zemljištem, a samim tim i da legalizuju objekte, jer jedan od uslova koji se traži za legalizaciju je dokaz o svojini na parceli na kojoj se objekat nalazi.
Više puta sam napominjala ovaj problem i više puta tražila da utičemo na to da se nekim zakonom reši ovaj imovinsko-pravni problem koji je prisutan u čitavoj Srbiji.
Zatim, moramo da napomenemo da postoji i u zakonima koji postoje samo na papiru, ali se ne primenjuju u praksi, zakoni koji su nedorečeni, koji u sebi imaju manipulativni prostor za obezbeđivanje mogućnosti za divlju gradnju. Potrebno je, kao što sam rekla, da kontaktiramo predstavnike lokalnih samouprava i da nam oni ukažu šta je ono zbog čega nije veći broj predmeta rešen i zašto nema više pozitivnih rešenja.
Konkretno, razgovarala sam sa načelnikom urbanizma u Smederevu, koji mi je dao neke podatke da je npr. nakon usvajanja Zakona iz 2003. godine, Zakon o planiranju i izgradnja, koji je sadržao odredbe o legalizaciji, odmah nakon tog zakona je podneto 10.000 zahteva za legalizaciju. Nakon zakona od 2006. godine podneto je samo 500 zahteva, 2009. godine 9.000 zahteva i 2013. godine zakon koji smo usvojili u prošlom sazivu 1.384 zahteva. To je ukupno 20.500 zahteva, od čega je rešeno samo 11%.
Iz razgovora sa njim sam došla do zaključka da je problem kod ovog poslednjeg zakona bilo to što se čekala odluka Ustavnog suda pet meseci, pa se zatim čekalo da se donese pravilnik o legalizaciji dva meseca, pa se zatim čekalo da se uskladi lokalna odluka o legalizaciji sa zakonom itd.
Još jednom ponavljam, ne možemo da svalimo krivicu na građane koji su možda i želeli da grade na osnovu građevinske dozvole, ali zbog nerešenih imovinsko-pravnih pitanja, nepostojanja planskih dokumenta itd, nisu u tome uspeli, a morali su na parcelama na kojima su imali da naprave sebi krov nad glavom. Takođe, ne možemo da optužimo ni lokalne samouprave da nisu ažurne. U svemu treba biti obazriv i jednom dobrom analizom doći do pravog zaključka i to uključiti u neki novi akt koji će rešavati problem bespravne gradnje, rešavati problem legalizacije i da ova Vlada bude Vlada koja će konačno rešiti ovaj veliki problem.
Svakako je cilj svih nas ovde u sali, barem nas koji smo ovde ostali, da omogućimo da se svi oni koji su bespravno gradili svoje objekte stave u pravne okvire i sigurna sam da nikome od nas nije cilj da dođe do rušenja tih objekata. Zato podržavamo produženje ovog roka za još šest meseci, u nadi da će neki novi zakon na najbolji mogući način rešiti ovaj veliki problem.
Poslanička grupa SPS, kao što je to rekao ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe Neđo Jovanović, u danu za glasanje podržaće Predlog ovog zakona. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, očigledno je da postoji potreba za usaglašavanjem sa evropskim propisima i praksa je pokazala da je potrebno doći do novih, odnosno dopunjenih ili izmenjenih zakonskih rešenja u pojedinim oblastima, zato mi danas i raspravljamo o ovom setu ekonomskih zakona. Ja ću se u svojoj diskusiji zadržati na Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima.
U Srbiji je nekada pre niz godina bilo moguće da na tržištu posluju samo strani investicioni fondovi koji su formirajući domaće firme mogli da posluju, trguju na berzi i učestvuju u privatizacijama, za razliku od domaćih fondova kojima je to bilo zabranjeno.
Zakonom o investicionim fondovima koji je donet 2006. godine, to je izmenjeno i tim zakonom je predviđeno da postoje tri vrste investicionih fondova – zatvoreni, otvoreni i privatni, kao i da investicionim fondovima upravljaju društva za upravljanje investicionim fondovima.
Inače, investicioni fondovi su u svetu jedan od najpopularnijih načina za ulaganje novca sa nizom prednosti, pre svega u smislu da investicioni fondovi predstavljaju profesionalno rukovođenje investicijama, zatim raznovrsnost kao mogućnost ulaganja novca i likvidnost kao velika prednost ulaganja u fondove, jer novac na taj način nikada nije zarobljen.
Predložene izmene i dopune postojećeg zakona o investicionim fondovima, odnose se jednim delom na usaglašavanje postojećeg zakona sa direktivom evropskog parlamenta i saveta iz 2009. godine, kao i terminološko usaglašavanje sa Zakonom o privrednim društvima, Zakonom o tržištu kapitala, novim Zakonom o privatizaciji i drugim zakonima, a odnosi se i jednim delom na povećanje mogućnosti ulaganja imovine investicionih fondova i veća zaštita investitora.
Mislim da je jedna oblast koja je vezana, ili jedna vrsta investicionih fondova a koja je važna za ekonomiju Srbije, mogla da bude detaljnije regulisana predlogom ovog zakona i koju niko danas nije pomenuo, a tiče se tzv. „nekretninskih fondova“. Vi sigurno znate da je u julu mesecu ove godine u organizaciji udruženja Finansijskih analitičara Srbije, organizovan skup koji je imao za cilj pokretanje inicijative za stvaranje adekvatnih regulatornih uslova za osnivanje i poslovanje nekretninskih fondova u Srbiji.
Zakon o investicionim fondovima, odnosno podzakonska regulativa prepoznaje nekretninske investicione fondove u formi zatvorenih investicionih fondova koji ulažu u nepokretnosti. Inače, zakonom je predviđeno da zatvoreni investicioni fondovi mogu ulagati u nepokretnosti u zemljište u zgrade u posebne delove zgrada u poslovne prostorije u stanove itd. 20% od ukupne imovine kojom raspolaže fond.
U Srbiji nažalost ne postoji ni jedan investicioni fond koji je posvećen nekretninama i koji je regulisan u skladu sa našim zakonima. Postojanje takvih fondova u Srbiji bi veoma značilo za razvoj i oživljavanje sektora nekretnina na likvidnost i transparentnost tržišta nekretnina.
Naše tržište je spremno za ovu vrstu fondova koji su inače posebna vrsta investicionih fondova koji najveći deo svoje imovine ulažu u nekretnine i u projekte koji su vezani za nekretnine.
Da bi u Srbiji zaživela ovakva vrsta investicionih fondova potrebno je stvoriti adekvatne zakonske okvire za njihovo osnivanje i poslovanje. Sadašnja poreska politika ne ide u prilog poslovanju investicionih nekretinskih fondova, jer su ovi fondovi formirani kao pravna lica i imaju obavezu da plaćaju porez na dobit po osnovu svog poslovanja. S druge strane, akcionari, učesnici ovih fondova, su u obavezi plaćanja duplog poreza. U obavezi su da plaćaju poreze na nivou dividendi, kojim nisu opterećena fizička lica, vlasnici nepokretnosti, tako da su oni u nepovoljnijem položaju od akcionara ovih fondova.
Iskustva zemalja u Evropi i u svetu, koje su ranije počele da koriste ovu vrstu fondova, su veoma pozitivna i većina tih fondova ulažu u komercijalne nekretnine, u hotele, u poslovne prostore, ali ima i onih fondova koji ulažu u, na primer, poljoprivredno zemljište.
Takođe, ovi fondovi su i mogućnost ulaganja za institucionalne investitore, osiguravajuća društva i penzione fondove, ali su, s druge strane, i mogućnost da privuku domaće i strane investitore.
Ovo vas molim da samo shvatite kao jednu dobronamernu sugestija koja će, ponavljam, pozitivno uticati na tržište i sektor nekretnina, ali i, na primer, za bolju naplatu poreza od nepokretnosti, itd.
Kao dobra izmena zakona jeste i ta da je predviđeno da iznos novčanih sredstava koje su predviđene za otpočinjanje poslovanja otvorenog fonda umanji na 125.000 evra, odnosno na 200.000 evra, kako je do sada predviđeno. S obzirom na finansijsku krizu i smanjenje vrednosti imovine kojom se upravlja, ova će izmena doprineti olakšanju, osnivanju i poslovanju fondova.
Znate sigurno da u javnosti postoje mišljenja da je procedura za osnivanje fondova glomazna i da ima previše ograničenja. Mi smo danas od ministra čuli da je cilj ovih izmena i dopuna Zakona da se olakša i pojeftini poslovanje fondova. Možda je ipak trebalo, naravno, ako je to moguće, ovu proceduru uprostiti, jer se može dogoditi da zbog komplikovane procedure strani investicioni fondovi upravljaju sredstvima iz inostranstva jer će im biti teško da svoje poslovanje prilagode našem domaćem zakonodavstvu.
Znamo da se efikasno finansijsko tržište može ostvariti odgovarajućim zakonima koji utiču na stvaranje povoljnijeg poslovnog ambijenta, s obzirom da je naš strateški cilj priključenje EU. Regulativa koja se primenjuje u zemljama EU trebalo bi da bude smernica i za naše zakonodavstvo kada je ova oblast u pitanju.
U Srbiji su investicioni fondovi počeli da se razvijaju od 2007. godine, kada je tržište akcija bilo na vrhuncu, kada je imalo najveću vrednost. Tada je i veliki broj novoosnovanih fondova kupio akcije, ali je, nažalost, posle toga veoma brzo nastupila ekonomska kriza koja je bitno umanjila vrednost akcija, što je dovelo do pada, odnosno do gubitka velikog dela imovine fondova i to je bio loš marketing za sve one koji su bili eventualno zainteresovani za kupovinu investicionih jedinica. Mnogi ulagači su povukli svoje uloge, prodali investicione jedinice, čime se još dodatno smanjila imovina investicionih fondova.
Posle svega što se dogodilo na tržištu akcija, u Srbiji dominiraju gotovinski fondovi. Prikupljena sredstva se uglavnom plasiraju u obveznice, depozite banaka, a nažalost ne i u akcije. Trenutno kod nas postoji mali broj domaćih fondova, a i oni koji postoje, raspolažu veoma malo imovinom i zbog toga su zanemarljivi u svetskim tokovima.
Generalno kod nas ekonomska situacija jeste teška i zahteva reformu ekonomskog sistema, ali ipak postoje stvari koje mogu pokrenuti razvoj investicionih fondova i kod nas. Najpre moramo da vratimo poverenje koje je poljuljano kod investitora, da napravimo kroz zakonske okvire i regulativu da fondovi kroz prihode pokažu da su dobar način za ulaganje novca kroz raznovrsnost plasmana, kroz razvoj tržišta, obveznica, itd, a sve u cilju osnivanja većeg broja investicionih fondova, jer bi se tako došlo do razvoja tržišta kapitala, do jačanja konkurencije među investitorima i do jačanja opšteg privrednog razvoja.
Takođe, razvoj investicionih fondova i rad na obaveštenosti građana o prednostima i o pogodnostima ulaganja u fondove doprineo bi tome da naši radnici, na primer, koji su dobili akcije u firmama u kojima su radili ne unovče brzopleto te akcije za neke male novce koje tek tako za neke tekuće potrebe potroše, već da budu obavešteni, da bi ulaganje tih akcija u investicione fondove uticalo da se vrednost tih akcija poveća, a time da se uveća njihova imovina.
Procena je da kod nas ima preko 250.000 akcionara. Ukoliko se njima omogući da svoje akcije ulože u investicione fondove, značaj i funkcionisanje fondova će se znatno uvećati.
Zaključak bi mogao da bude da je potrebno povećati učešće investicionih fondova u razvoj privrede, ali pre svega treba stvoriti uslove kroz povoljna zakonska rešenja za investitore, kroz usklađivanje zakona sa zakonima EU, kroz podsticanje razvoja finansijskog tržišta i niz drugih mera koje će uneti stabilnost u ekonomsko okruženje.
Ovaj Predlog izmena i dopuna Zakona o investicionim fondovima je samo jedan korak u nizu potrebnih, ali svakako dobar korak. Poslanička grupa SPS će, kako je to ovlašćeni predstavnik Dejan Radenković rekao, u danu za glasanje podržati Predlog ovog zakona. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege poslanici, ja ću svoju današnju diskusiju započeti Predlogom izmena i dopuna Zakona o javnoj svojini.
Zakon o javnoj svojini je veoma važan, sistemski zakon, samim tim jer reguliše svojinu Republike Srbije i imovinska prava. Kada je usvajan 2011. godine, poslanička grupa SPS podržala je ovaj zakon prvenstveno zbog toga što se zakonom propisuje obaveza da se uspostavi jedna jedinstvena evidencija podataka o nepokretnostima kojima raspolažu autonomne pokrajine, lokalne samouprave, javna preduzeća, njihova zavisna društva.
Zakon o javnoj svojini ne samo da predviđa i da propisuje obavezu da se uspostavi jedinstvena evidencija, odnosno baza podataka, već daje mogućnost i javnim preduzećima da konačno utvrde koja i kolika imovina im je potrebna da obavljaju svoju delatnost i upisom prava svojine na nepokretnostima kojima raspolažu, pruža im se mogućnost da te nepokretnosti opterećuju, da podižu kredite koji su im potrebni za poslovanje, da im te nepokretnosti služe kao garancija, a ne za sve što je potrebno da se obraćaju republičkom budžetu i državi.
Članom 82. Zakona o javnoj svojini propisani su rokovi koji za javna preduzeća iznose dve godine da se podnese zahtev za upis prava svojine i taj rok smo prošle godine izmenom i dopunom zakona već jednom produžili i rokovi za autonomne pokrajine za podnošenje zahteva za upis prava svojine za autonomne pokrajine i lokalne samouprave iznosi tri godine.
S obzirom da rokovi za podnošenje zahteva za upis prava svojine na nepokretnostima ističu, a imajući u vidu da bi sva imovina kojom raspolažu ovi subjekti postala javna svojina Republike Srbije ukoliko ne bismo produžili ovaj rok i da bi to izazvalo određene imovinsko-pravne konflikte ili da bi se imovinsko-pravni odnosi između države i ovih subjekata iskomplikovali, poslanička grupa SPS podržaće izmene i dopune Zakona o javnoj svojini, ali ne možemo a da ne pitamo ko je zatajio, ko je odgovoran i dokle ćemo više dopuštati da se zakon i ono što je zakonom propisano ignoriše.
U Srbiji postoji više od 650 lokalnih javnih preduzeća i više od 40 državnih velikih javnih preduzeća koji raspolažu imovinom koja vredi više milijardi evra. Očekivano je odgovorno ponašanje svih subjekata na koje se zakon odnosi i onda kada je zakon usvajan, a naročito nakon izmena i dopuna zakona, kada je data još jedna šansa za podnošenje zahteva za upis prava svojine.
Podnošenje zahteva za upis prava svojine i utvrđivanje šta je čije je u interesu svih i autonomnih pokrajina i lokalnih samouprava i javnih preduzeća, jer je ovo mogućnost, između ostalog, i da povećaju svoju imovinu i da napokon urede svoje imovinske bilanse i omogući im lakše poslovanje. Tako da, zaista je teško shvatiti i opravdati zašto pojedine lokalne samouprave i javna preduzeća nisu ispoštovali zakon, pre svega što im ovaj zakon ništa ne uzima, već im daje.
Očigledno je da je svima mnogo lakše da se oslone na državu, na republički budžet i da se neodgovorno ponašaju i prema svojim obavezama i prema imovini.
Činjenica je da se radi o složenom poslu i da se radi o jednoj složenoj oblasti i da ne možemo baš sasvim da krivimo menadžment javnih preduzeća i rukovodstva lokalnih samouprava, jer mnogo toga zavisi od čitavog sistema, zavisi od mehanizama koji treba da pomognu da se izvrši upis prava svojine u katastar nepokretnosti. Osim toga, znamo i da su nam imovinsko-pravni odnosi u Srbiji nerešeni, da se još uvek ne zna gde se završava državno, a gde počinje privatno i da tu postoji još dosta toga što se treba rešiti zakonom, a da ne govorimo o tome kako nam je katastar i koliko nam je katastar ažuran.
U razgovoru sa rukovodstvima pojedinih javnih preduzeća u Smederevu, došla sam do informacija šta je, osim ovih nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, što je bilo u nekim slučajevima, još predstavljalo problem. Problem je bio nepostojanje validne dokumentacije. Znate da je potrebno da bi se izvršio upis prava svojine u katastar nepokretnosti, osim zahteva, dostaviti i neku dokumentaciju kojom se ili dokazuje pravo svojine na objektima ili dokumentaciju kojom se dokazuje da su ti objekti građeni sa građevinskom dozvolom, da je izvršen tehnički prijem, da postoji upotrebna dozvola.
Većina javnih preduzeća, pretpostavljam da je takav slučaj i kod lokalnih samouprava, ne poseduje tu vrstu dokumentacije koja je vremenom ili uništena ili izgubljena, pa su neka javna preduzeća npr. koristila institut održaja, mada to se mora rešavati u sudskom postupku i iziskuje više vremena, ali je to jedan od načina, što znači da ako postoji volja i želja da se nešto reši, može se naći i način.
Ne želim da pravdam ni da kritikujem menadžmente javnih preduzeća, rukovodstva lokalnih samouprava, nego želim da ukažem još jednom, u stvari da podsetim kakva nam je uprava, kakva nam je administracija, koliko su nam odgovorni oni koji nam vode javna preduzeća i da na jedan način, možda kroz analizu svih problema na koje su nailazili oni koji su imali želju da upišu pravo svojine na nepokretnostima, da ispoštuju zakon, nisu gu ignorisali, želeli su da ispoštuju ali nisu mogli, malo analiziramo koji su to problemi, jer bismo onda kroz tu analizu došli do opravdanosti razloga iz kojih predlažemo ovaj novi rok kroz današnju izmenu i dopunu zakona.
Ovo su zaista ozbiljna pitanja na koja treba obratiti pažnju i možda uspostaviti neki sistem kontrole ili neki oblik koordinacije koji bi išao sa centralnog nivoa i naravno uključiti sve nivoe vlasti, od državne do lokalne, da ne bismo ponovo došli u situaciju da za dve godine produžavamo ove rokove.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji je u primeni od 4. jula 2014. godine, propisani su rokovi za početak primene obaveze podnošenja poreskih prijava elektronskim putem i te rokove mi današnjim Predlogom izmena i dopuna Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji produžavamo.
Poslanička grupa SPS, kao što je to ovlašćeni predstavnik Neđo Jovanović i rekao, podržaće ove izmene i dopune, jer smo, kada je zakon usvajan, ukazali da treba možda razmisliti da li su nam potrebni duži rokovi, jer očekujemo novi set poreskih zakona, a znamo da sa tim poreskim zakonima treba uskladiti i informatički sistem i poresku upravu, sa tim zakonima treba da se usklade i prilagode i poreski obveznici i zato podržavamo ovo i smatramo da je produženje rokova opravdano.
Pošto je poreski zakon na dnevnom redu, želim samo još par rečenica kažem o tome da zaista treba obratiti pažnju na informisanost građana kada su ovi rokovu u pitanju. Kolega Dragan Jovanović je pročitao te rokove, niko od nas se nije ponovo na to vraćao, ali ipak treba više pažnje obratiti, da se građani informišu koji su rokovi sada predloženi kako bi mogli ispoštuju svoje poreske obaveze. Mi svi imamo i izvesna prava i određene obaveze, ali potrebno je građane na to podsećati, podizati im svest o tome da se to mora poštovati i ukazati da su porezi koje plaćamo jedan od prihoda republičkog budžeta iz kojeg se posle finansiraju i školstvo i obrazovanje, itd.
Želim samo da iskoristim i vaše prisustvo, gospođo ministarka, da ukažem na nešto što i vi sigurno znate, da je zaista potrebno da se odgovarajućim zakonskim rešenjima uvedu progresivne stope oporezivanja, koje će se više odnositi na one bogate, a manje na siromašne i da tako učinimo porez pravednijom kategorijom i da se, ono što uvek kažem kada diskutujemo o poreskim zakonima, konačno vidi ko duguje, koliko se duguje i da se uspostavi neki strožiji, jači sistem kontrole, kao i da se zaista uvede red u poreski sistem,u fiskalnu politiku itd. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege poslanici, barem ovi koji su u sali, set zakona o kojima danas raspravljamo, a koji zajedno sa usvojenim Zakonom o javnom beležništvu predstavljaju jednu celinu od značaja su pre svega za dobro funkcionisanje javnobeležničke službe i za kvalitetan i efikasan rad javnih beležnika.
Potrebno je doneti novi Zakon o prometu nepokretnosti, pre svega zbog promenjenog sistema i neophodnosti da se izvrši i usklađivanje Zakona o prometu nepokretnosti sa Ustavom sa Zakonom o javnoj svojini i sa Zakonom o javnom beležništvu.
Svi današnji zakonski predlozi i uvođenje sistema javnih beležnika za cilj, pre svega, imaju povećanje nivoa pravne sigurnosti građana i rasterećivanje i efikasniji rad sudova.
Najveća novina ovog predloga zakona odnosi se na pravnu proceduru u prometu nepokretnosti. Naime, zakonom je predviđeno da se ugovori sačinjavaju isključivo u formi javnobeležničkog zapisa čime se dosadašnja praksa da su stranke mogle same da sačine ugovor o prometu nepokretnosti, bez obzira da li je reč o ugovoru o kupoprodaji ili ugovoru o poklonu ili nekom drugom ugovoru kojim se prenosi pravo svojine sa jedno na drugo lice, bez obzira na to da li je uz naknadu li bez naknade, takva se mogućnost sada isključuje i nameće se obaveza da javni beležnik isključivo taj koji sačinjava i overava ugovore u prometu nepokretnosti.
Sa druge strane, javni beležnici moraju da se staraju o zaštiti prava stranaka, da im pruže veću sigurnost o pravnoj valjanosti ugovora i da zaštite interese svih ugovornih strana podjednako, što znači i što je predlogom ovog zakona i predviđeno i obaveza javnih beležnika da ugovori koje sastavljaju budu pravno tačni i punovažni i da nijedna strana ugovornica ne bude u tom pravnom poslu oštećena.
Prelazne odredbe Predloga zakona o prometu nepokretnosti predviđaju da se u gradovima gde nema, odnosno gde nisu imenovani javni beležnici ugovore sastavlja i overava nadležni Osnovni sud.
Plašim se da na ovaj način nećemo postići efekat koji smo želeli i koji se tiče rasterećenja sudova, već naprotiv nastaće, moguće je u stvari da nastane jedno zagušenje u radu sudova, pre svega zbog nedovoljnog broja sudija da se bave i ovim poslom jer sastaviti i pre toga proveriti sve činjenice koje su potrebne i koje se tiču predmeta ugovora i da bi taj ugovor bio pravno valjan iziskuje zaista dosta i vremena i rada. Zatim ni broj predmeta, odnosno ugovora koje dnevno treba sastaviti i overiti nije zanemarljiv.
Takođe, plašim se da može doći do neke vrste konfuzije na strani stranaka, jer procedura koja prethodi samoj overi, odnosno sastavljanje ugovora nije baš tačno navedena. Na koji način se stranke obraćaju sudu kada žele da zaključe ugovor i da im nadležni sudija sastavi ugovor? Da li je to putem zahteva molbe? Da li je moguće u istom danu kada se zahtev ili molba za sastavljanje overu ugovora podnesu nadležnom sudu, da li je moguće tog istog dana i overiti ugovor, jer je to najveći problem može da stvori strankama koje ne žive u Srbiji ili ne žive u mestu u kojem se ugovor o prometu nepokretnosti sastavlja? To su pitanja na koja žele odgovor da čuju i stranke i svi učesnici u prometu, ali i sudije.
Zakonom o javnim beležnicima predviđeno je da je za teritoriju Srbije potrebno 375 beležnika. Imenovano je samo 94. Veliki broj gradova i opština koje nemaju beležnike, primer je i Smederevo i ceo Podunavski okrug gde nije imenovan nijedan beležnik. Plašim se da će u celom okrugu doći do prevelike opterećenosti sudija i sudova i da će se u jednom momentu postaviti pitanje efikasnosti rada tih sudija, a plašim se da možemo doći i u situaciju neuravnoteženosti u količini posla koje dobijaju pojedine sudije, a vezano za sastavljanje ugovora o prometu nepokretnosti.
Sledeći u nizu zakona je Predlog zakona o dopunama Zakona o sudskim taksama. Predlogom ovog zakona zbog novonastalih okolnosti vezanih za Zakon o javnom beležništvu postojeći zakon dopunjen je propisanim taksama koje će stranke plaćati, već počev od 1. septembra za sačinjavanje ugovora koji imaju oblik javnobeležničkog zapisa od strane Osnovnog suda u opštinama i gradovima gde nisu imenovani javni beležnici.
Članom 1. dopunjuje se taksena tarifa stavom koji predviđa umanjenje sudske takse kada su u pitanju ugovori o poklonu između roditelja i dece i dobro je što je ta taksa u odnosu na dosadašnju dosta umanjena.
Takođe, istim članom predviđa se da za sačinjavanje predugovora, plaća se taksa u visini i 50% od takse koja je predviđena tim tarifnim brojem. S obzirom da svaki predugovor ne mora da znači da će iz njega proisteći i sigurno zaključenje ugovora, a kada su naročito u pitanju ugovori o kupo-prodaji, do sada sigurno znate da je bila praksa da se taksa računa na visinu kapare.
U slučaju da je velika kupoprodajna cena, a da ne dođe da se taksa obračunava u odnosu kako je predviđeno u tarifnom broju i ne dođe do zaključenja ugovora, to bi za stranke bilo neko malo veće opterećenje nego što je bio slučaj do sada.
Ovo govorim jer je sigurna sam cilj svima nama da što manje opteretimo građane i nađemo najbolje i najefikasnije rešenje za njih kada su u pitanju pravni poslovi u prometu nepokretnosti.
Zakon o overi prepisa, potpisa i rukopisa koji je donet pre više od 20 godina, takođe je potrebno uskladiti sa Ustavom i Zakonom o javnom beležništvu.
Predviđeno je da i ovaj zakon stupi na snagu 1. septembra, s tim što je ovim zakonom predviđeno da tek nakon šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona poslovi na koje se zakon odnosi prelaze u isključivu nadležnost javnog beležnika, što praktično znači da u onim opštinama u kojima su imenovani beležnici građani mogu u prvih šest meseci da koriste i usluge javnih beležnika i da svoje isprave, potpise, prepise, overavaju kao i do sada, u nadležnim lokalnim samoupravama i osnovnim sudovima.
Sva ti zakona o kojima danas govorimo predstavljaju temelj dobroj primeni Zakona o javnom beležništvu. Obaveza nam je da dobrim zakonima doprinesemo unapređenju kvaliteta pravde, efikasnosti i efektivnosti pravosuđa, s jedne strane, a ipak sve u interesu građana i udovoljavanju zahtevima građana za poštovanje vladavine prava, za nepristrasnim i efikasnim pravosudnim sistemom.
Kao što je to danas i rekao ovlašćeni predstavnik SPS Neđo Jovanović, Socijalistička partija Srbije će podržati predloge ovih zakona. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, izmene i dopune Zakona o stečaju i pravatizaciji o kojima danas raspravljamo izazvale su dosta polemike u javnosti. Prvenstveno zbog značaja koji ovi zakoni imaju i na ekonomiju i na privredu i na celokupni poslovni ambijent u Srbiji.
Kada govorimo o Predlogu zakona o stečaju ne možemo, a da ne govorimo i o nedostacima i problemima u dosadašnjoj primeni Zakona o stečaju koja se pre svega ogledala u neprimerenoj i nepotrebnom dugom trajanju stečajnog postupka, niskom stepenu namirenja poverilaca, probijanje rokova od strane nadležnih sudova, visokih troškova stečajnih postupaka itd.
Sve u svemu trpeli su i preduzeća i radnici i poverioci, ali najviše je trpela država. Sigurno da svi mi koji dolazimo iz različitih sredina imamo niz primera loše privatizacije.
Smederevo, odakle dolazim je bukvalno osakaćeno lošom privatizacijom. Sve je privatizovano na skandalozan način i prestalo je da postoji. Mnoga preduzeća su više od deceniju u stečaju. Ostalo je bez posla hiljade radnika i to nije jedina posledica i jedini negativan efekat.
Na primer „Vodomen“ koji je u Smederevu uništen je lošom privatizacijom. To je veliki poljoprivredni kombinat i zbog te loše privatizacije ne samo da je ostalo mnogo radnika bez posla, već je uništena celokupna poljoprivredna proizvodnja u smederevskom kraju.
Još jedan od efekata loših zakonskih rešenja je i taj da su na primer objekti i atraktivno zemljište za izgradnju i za neko buduće investiranje se nalaze u stečajnoj masi preduzeća i već godinama su zarobljena na taj način. Tako da smo došli u situaciju da nam i preduzeća i radnici u tim preduzećima budu taoci loših zakona.
Novim zakonskim rešenjem će se otkloniti uočeni postojeći nedostaci i unaprediti osnovni pokazatelji dobrog stečajnog postupka, smanjenje troškova stečajnog postupka, stepen namirenja poverilaca i brži stečajni postupak. Ovakvim predlogom zakona stvaramo uslove za efikasan i brz stečaj koji ujedno štiti i interese preduzeća i interese poverilaca.
Šta su osnovna pitanja građana i zaposlenih kada je stečaj u pitanju? Prvo, kada preduzeće ulazi u stečaj? Koliko će stečaj trajati? Kojom brzinom će se stečajni poverioci namirivati i šta su obaveze stečajnih upravnika? Takođe, ključno pitanje je i odgovornost stečajnih upravnika.
Kome su stečajni upravnici do sada odgovarali za nesavesno poslovanje, jer u preduzećima u stečaju uglavnom se sve svodilo da se kapital tih preduzeća proda i ništa nije preduzimano da se organizuje zdravi deo firme, da se organizuje proizvodnja i da se to preduzeće eventualno stavi na noge i kome su odgovarali za zaista nepotrebno duge stečene postupke? Imamo primere da su neka preduzeća zaista sedam, osam godina pa i skoro deceniju u stečaju, a čuli smo da je prosek nekih tri, četiri godine.
Moram da naglasim da je zaista dobro ono što je predviđeno ovim zakonom, a to je veća transparentnost, veoma je bitna i za privatizaciju i za stečaj, jer informacije u vidu izveštaja o ekonomskom finansijskom stanju u preduzeću, o tržišnoj vrednosti preduzeća, o upisu poverioca moraju da budu dostupna javnosti.
Kada je reč o Zakonu o privatizaciji mnogi su mišljenja da taj zakon kasni, jer sve što je u Srbiji vredelo je već prodato. Međutim, nije baš tako. Danas smo čuli od ministra da Agencija za privatizaciju u svojoj nadležnosti ima još 161 preduzeće u restrukturiranju koja zapošljavaju oko 50.000 radnika i 419 preduzeća koja nisu uspela da nađu vlasnike ili su ugovori o privatizaciji raskinuti, a u njima radi skoro 36.000 radnika. To je skoro 90.000 radnika. Kada dodamo na cifru od 700.000 radnika koji su nezaposleni, to je zaista za sve nas zabrinjavujući podatak.
Činjenica je da privatizacije u Srbiji nisu dobro sprovedene, ali ovaj zakon će nam omogućiti da ih barem dobro završimo. Novim zakonom o privatizaciji bi konačno trebao da se reši status firmi koje su godinama u restrukturiranju i koje imaju u prethodnoj godini oko 400 milijardi dinara gubitke.
Problem je što ta preduzeća godinama ništa nisu proizvela, a duguju i za porez i za komunalne troškove i bankama i državi i uglavnom je slučaj da su dugovi preduzeća veći od imovine kojom preduzeće raspolaže. Ta preduzeća su i tehnički i tehnološki zaostala, jer se u njih godinama ništa nije ulagalo, tako da će za većinu njih biti zaista veliki problem da se pronađe ili novi vlasnik, kupac ili strateški partner.
Ova Vlada nije kriva što je do ovakve situacije došlo, ali je na ovoj Vladi sada najveća briga oko toga šta sa radnicima iz preduzeća koja neće moći da pronađu novog vlasnika i koja će morati da se likvidiraju? Socijalistička partija Srbije ne želi da ni jedan radnik ostane bez posla, a uverena sam da to svi u ovoj sali i mislimo i želimo.
S obzirom da predlozi zakona o privatizaciji i stečaju pružaju nove mogućnosti u smislu toga da će prodaja državnog vlasništva biti fleksibilnija i da će biti omogućena i prodaja delova firmi, pretpostavka je da će i broj zainteresovanih za kupovinu biti veći.
Cilj donošenja ovih zakona jeste upravo u tome da se jednostavnim, efikasnim, transparentnim zakonima privuku investitori i strateški partneri koji će biti spremni da učestvuju u privatizaciji preostalog društvenog kapitala i imovine preduzeća u privatizaciji. Kao što je to danas i ovlašćeni predstavnik SPS, Neđo Jovanović, rekao, SPS će u Danu za glasanje podržati predloge ovih zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, predstavnici Vlade, danas smo se svi složili oko toga da je Srbiju zadesila katastrofa dramatičnih razmera. Iz Izveštaja koji je pred nama vidimo da su štete i gubici od poplava i klizišta veći od 1,5 milijardi evra. Izveštajem su obuhvaćeni svi sektori, i institucije i infrastruktura i proizvodnja i poljoprivreda i stambeni i poljoprivredni objekti.
Kada na zemlju koja je već u krizi, i ekonomskoj i privrednoj, naiđe još veća kriza u vidu velikih elementarnih nepogoda onda je neminovno da to vodi ka još većem osiromašenju i zemlje i građana. Ljudima su uništene i kuće i pokućstvo, uginula stoka, višegodišnji zasadi, a ako se uzme u obzir kolika je šteta od izgubljene dobiti onda to poprima značajno velike razmere. Jasno i razumljivo je da su građani koji su ovakvom egzistencijalnom problemu i nervozni i nestrpljivi i da žele da im se problem reši što pre, koliko preko noći.
U vreme majskih poplava Vlada je uložila ogroman napor da se spreči i ublaži ova elementarna nepogoda i da prođe sa što manje posledica, najviše se brinući za ljudske živote, a zatim i za imovinu. Građani moraju da budu uvereni da je Vlada i dalje tu za njih, da će Vlada učiniti sve da svi oni koji su ostali bez krova nad glavom dobiti svoje domove do zime ili dobiti sredstva da svoje kuće saniraju. Takođe, biće nadoknađena šteta i svima onima koji su pretrpeli gubitke u poljoprivrednoj proizvodnji ili u nekim drugim oblastima.
Usvajanjem predloga zakona o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji je prvi korak ka normalizaciji života u poplavama i klizištima u ugroženim područjima. Važno je da do jeseni, kao što je ministarka i rekla, budu popravljeni stambeni objekti, ali je važno da budu popravljene i škole kako bi deca na vreme krenula, da bude popravljena putna infrastruktura kako bi se život koliko toliko normalizovao, ali da budu popravljeni i domovi zdravlja, naročito u onim mestima koja su udaljena od većih zdravstvenih centara, jer zaista je teško starima, bolesnima, trudnicama da i zbog fizičkog napora, ali i zbog finansija, zbog lečenja putuju u druge gradove. Naravno, najbitnije je da ne bude ostavljenih, da ne bude zaboravljenih i da ne bude gladnih.
Kod dodeljivanja pomoći važno je da pomoć ne bude dodeljena po principu povlašćenih ili više ili manje omiljenih i zato je ova transparentnost koju zakon predviđa kod dodeljivanja sredstava izuzetno dobra.
Posledice poplava i klizišta u Smederevskom kraju, odakle ja dolazim, su gotovo identične kao i u drugim mestima zahvaćenim poplavama i ako to medijski nije bilo ispraćeno. Gradski štab za vanredne situacije u Smederevu podneo je izveštaj koji pokazuje da je u nedavnim poplavama pričinjena šteta u iznosu od 484 miliona dinara. Od toga je najveća šteta na poljoprivrednom zemljištu, proizvodnji i stočarstvu, 197 miliona dinara, veća šteta pričinjena je i na infrastrukturi i na stambenim i privrednim objektima.
Pošto i Smederevo nije bilo obuhvaćeno ovim zakonom u članu 1, podneli smo amandman i zahvaljujemo se i Vladi i vama, gospođo ministarka što ste uvažili sugestiju i što će ovaj član biti proširen i što će biti obuhvaćene sve opštine i svi gradovi koji su u ovim poplavama oštećeni.
Moram da kažem da je reakcija nadležnih republičkih i lokalnih organa u Smederevu bila i pravovremena i svrsishodna, da su i vatrogasci i policija reagovali zaista na vreme i da smo izbegli ono što je najbitnije, da nije bilo ljudskih žrtava, jer sve se drugo može nadoknaditi, samo ljudski život ne.
Sada kada su poplave iza nas, ispred nas je obaveza da normalizujemo život u poplavljenim i klizištima ugroženim područjima. Lokalne samouprave neće moći same da saniraju posledice poplava i klizišta.
Vi znate u kakvom su stanju lokalni budžeti i zato su sve oči uprte u Vladu i u državu, da će odmah nakon usvajanja ovog zakona država krenuti da realizuje, odnosno da sprovodi aktivnosti na sanaciji i adaptaciji. Saniranje posledica na svim nivoima i u svim oblastima je prvo što se mora uraditi, a nakon toga je potrebno raditi na informisanju i edukovanju građana kada dođe do elementarnih nepogoda šta raditi i šta raditi nakon elementarnih nepogoda. Videli smo da su neki životi izgubljeni jer građani nisu hteli da poslušaju nadležne organe i napuste svoje domove.
Moramo da edukujemo građane i o tome šta su neplanska i divlja gradnja u blizini reka i koliko uticale da posledice ove nepogode budu još veće i koje su prednosti kada imate objekat koji je izgrađen u skladu sa planskim dokumentom, objekat koji je izgrađen u skladu sa građevinskom dozvolom, za koji je izdata upotrebna dozvola i koji je ukžinjen. Takođe je veoma bitno edukovati građane o prednostima i neophodnosti osiguranja i njihove imovine i mehanizacije i poljoprivrednih površina i proizvodnje. U razvijenim državama više od 90% proizvodnje je osigurano, dok je to u Srbiji samo 2%, tako da u razvijenim zemljama se poplavom ne bavi država, već se bave osiguravajuća društva.
Sve loše što se dogodi sa sobom donosi posledice, ali donosi i mogućnost da se iz toga izvuku mnoge pouke. U ovim majskim poplavama videli smo kakvi smo ljudi i koliko smo solidarni. Videli smo i koliko smo spremni da se organizujemo, ali što je najbitnije, videli smo u ovim nevoljama da su mladi bili prvi ti koji su izrazili spremnost da se angažuju i da pomognu gde god je trebalo. Zato tu energiju, želju i volju mladih ljudi da pomognu treba organizovati i voditi.
Predlogom ovog zakona predviđene su mogućnosti organizovanja radnih akcija. Juče smo na Odboru čuli da je to predlog Ministarstva sporta i omladine i zaista nam je drago što ste to uvrstili u zakon, jer to je nešto po čemu je Srbija nekada bila prepoznatljiva.
Iz svega što se dogodilo, moramo da izvučemo i pouku da je potrebno organizovati i raditi i na jačanju civilne zaštite i Sektora za vanredne situacije. Činjenica je da je nemoguće predvideti sve što se oko nas i kod nas događa, ali moramo da se pripremimo da te posledice budu što manje. Hvala vam.