Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji još jedan je u nizu reformskih zakona čije usvajanje će doprineti stvaranju povoljnije ekonomske klime za nove investicije u Srbiji.
Osim toga, usvajanjem Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji omogućiće se državi da uđe u energičniju borbu sa sivom ekonomijom višegodišnjeg problema u Srbiji i srpskoj privredi koja je nažalost u prošloj godini bila u porastu.
Srbija gubi više od 30% BDP zbog sive ekonomije, a to je najveći procenat u Evropi, čak oko 6% viši procenat nego u regionu. Razlozi za to sigurno leže u lošem zakonskom rešenju, u ekonomskoj krizi koja je dovela do slabijeg poslovanja poreskih obveznika i time stvorila nemogućnost da izmire svoja poreska dugovanja, ali i u niskom stepenu svesti o poreskom moralu, visokom stepenu nezaposlenosti i lošem institucijalnom kapacitetu da kontrolišemo i borimo se protiv sive ekonomije.
Zbog toga i jesu danas pred nama ovi predlozi zakona koji imaju za cilj da se unaprede uslovi rada poreske uprave i da se u jednači i pooštri prekršajna politika i kontrola poreskih obveznika u cilju veće naplate potraživanja poreskih obveznika, efikasnijeg otkrivanja poreskih malverzacija i utaja.
Predloženim zakonom, pooštrena je poreska kaznena politika i to poslanička grupa SPS podržava, a izmenama postojeće odredbe zakona o opštim poreskim prekršajima pravnih lica i preduzetnika su proširene i razvrstane u četiri grupe, a time su razvrstane i predviđene kazne, zavisno od stepena učinjenog prekršaja, pa u odnosu na dosadašnju prekršajnu politiku, najniži relativni iznos je udvostručen, a najviši upetostručen.
Izmene i dopune Zakona predviđaju i pravila o uslovima i situacijama u kojima se može, ako se kontrolom utvrdi ozbiljan prekršajni poreski prekršaj, zabraniti obavljanje delatnosti.
Pretpostavka je da će se strožijim kaznama uticati na veću poresku disciplinu u smislu povećanja naplate poreza, tačnije i redovnije prijave podataka i činjenica potrebnih za oporezivanje i da će se time uticati na suzbijanje sive ekonomije.
Predlogom zakona, tačnije članom 36, uređuje se dostavljanje poreskog aktom poreskom obvezniku i to je nešto što smatram da ovim predlogom zakona nije baš najbolje rešeno. Naime, predviđeno je da se poreski akt u pisanom obliku dostavlja poreskom obvezniku, preko pošte slanjem preporučene ili obične pošiljke ili preko službenog lica poreskog organa na adresu sedišta poreskog obveznika koje je navedeno u APR ili na nekoj posebnoj adresi za prijem pošte koja je takođe navedena u privrednom registru ili na adresu prebivališta ili boravišta fizičkog lica.
Ako se dostavljanje vrši slanjem preporučene pošiljke, poreski akt se smatra dostavljenim danom uručenja. Ako uručenje nije bilo moguće, poreski akt se smatra dostavljanjem 15 dana od dana predaje poreskog akta pošti koja i nije stranka u ovom odnosu i smatram da tu mogu da nastanu izvesni problemi, jer tu se obaveza dostavljanja poreskog akta poreske uprave poreskom obvezniku završava.
Poreska uprava je oslobođena dokazivanja da je poreski akt i zaista dostavljen poreskom obvezniku, a pošta nije u obavezi da dostavi dokaz poreskoj upravi da je akt i uručila poreskom obvezniku.
Na ovaj način stvaraju se uslovi da budu povređena prava poreskih obveznika, jer postavlja se pitanje – šta se dešava ako poreski akt zaista ne bude dostavljen poreskom obvezniku i na taj način poreski obveznik ne može da se upozna sa sadržinom akta i ne može da reaguje bilo pozitivno, bilo da uloži žalbu na poreski akt koja je kao pravni lek i predviđena članom 180. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Podnošenje žalbe predviđeno je u roku od 15 dana od dana dostavljanja, odnosno prijema akta od strane obveznika. Ako se akt ne dostavi, poreski obveznik neće moći da podnese žalbu u zakonom propisanom roku i na taj način će mu biti uskraćeno pravo na pravni lek koje je inače zagarantovano i Ustavom.
Dostavljanje pismena u poreskom postupku veoma bitna radnja, jer osim navedenih povreda nakon nekih osnovnih prava poreskih obveznika, ovakvim načinom dostavljanja akata i nikakve odgovornosti niti poreske uprave, niti pošte da je akt zaista i uručen poreskom obvezniku, mogu biti urušena još neka prava poreskih obveznika – pravo na pokretanje upravnog postupka, pravo na prigovor i sl.
Smatram da u cilju efikasnijeg i odgovornijeg rada poreske uprave i odgovornijeg rada pošte ali i odgovornijeg odnosa poreskog obveznika prema poreskim aktima, ovaj član treba dopuniti obavezom ili pošte ili poreske uprave da moraju da dokažu da je poreski akt zaista uručen poreskom obvezniku. Poslanička grupa SPS uložila je amandman na ovaj član.
Takođe, nacrt zakona predviđa i strožiju poresku kontrolu poreskih obveznika koja je potrebna upravo zbog poreske nediscipline koja je prisutna u Srbiji. Zakon mora da bude jednak za sve. Vi ste, gospodine ministre, rekli da porez mora da se plaća i da je to ono prvo što mora da se uradi i svi oni koji su poreski obveznici moraju da imaju svest o tome da se porez mora plaćati, ali moraju da imaju i svest o tome da više neće biti povlašćenih i onih koji ne plaćaju u odnosu na one koji poreske obaveze redovno izmiruju.
Sa druge strane, doprinos tome mora da da i država i poreska uprava i njeni inspekcijski organi, pa da kada kontrolišu poreske obveznike, ne kontrolišu samo one koji redovno plaćaju porez ili uglavnom njih nadajući se da će pronađu još nešto zbog će moći da ih kazne, pa ako plaćaju porez, onda će platiti i to, već mora ta kontrola da se uspostavi ravnopravno, da budu kontrolisani, sada prvenstveno oni koji neredovno plaćaju porez ili ga uopšte ne plaćaju. Takođe, više kontrolisati velike firme jer su po pravilu oni i velike neplatiše, a ove manje ostaviti za kasnije.
Takođe, zakon predviđa i strožiju kontrolu menjačnog i deviznog poslovanja igara na sreću. Poreski obveznici su dužni da u rokovima koje odredi poreska uprava, pruže sve informacije koje su neophodne za utvrđivanje činjenica koje su značajne za oporezivanje, kao i za činjenice koje su značajne za utvrđivanje stanja u kontroli menjačnog i deviznog poslovanja igara na sreću.
Ovim zakonom predviđeno je i elektronsko podnošenje prijava u svim oblicima, što će doprineti smanjenju diskrecionih prava poreskih službenika da menjaju iznose na nekim poreskim prijavama.
Predlogom izmena i dopuna Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji je danas pred nama, predviđene su izmene i dopune člana 29. Članom 29. predviđa se da organ, organizacija ili drugo lice nadležno za upis u propisani registar lica koja obavljaju delatnost ne može brisati lice iz propisanog registra bez dokaza o prestanku poreskih obaveza, odnosno brisanju iz evidencije propisane poreskim zakonom, koji izdaje nadležni poreski organ ne starijeg od pet dana u momentu podnošenja zahteva za brisanje iz propisanog registra.
Mislim da ćemo se i vi i ja i svi ovde složiti koliko su ažurni službenici i u republičkoj i u lokalnim poreskim upravama. Pet dana je veoma kratak rok i to znaju svi oni koji su bili u prilici da podnose zahtev za brisanje iz registra. Na ovaj način mi ćemo i dalje imati problem brisanja preduzetnika, bez obzira da li oni duguju ili ne duguju porez, jer za pet dana dobiti potvrdu od poreske uprave, s obzirom na sve prethodno potrebne potvrde koje treba da se dostave da bi se ova potvrda dobila, je zaista mali rok.
Poslanička grupa SPS podnela je amandman kojim predlaže da se ovaj rok sa pet produži makar na 15 dana. Mislim da bi to odgovaralo i poreskoj upravi.
Inače, može se postaviti i pitanje da li je preduzetnik radi brisanja iz registra potrebno da dostavi potvrdu o tome da je izmirio poreske obaveze, jer po članu 85. Zakona o privrednim društvima preduzetnik za sve obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom, s jedne strane, a s druge strane, poreska uprava ima razvijene instrumente prinudne naplate neplaćenog poreza.
Nisam sigurna da li je potrebno i da li je suvišno pored već predviđenih instrumenata naplate poreza uvoditi i još jedan dodati uslov.
Ovo je jedanaesta izmena i dopuna ovog zakona koji je donet još 2003. godine. Od donošenja zakona bitnija je njegova primena u praksi.
Mi moramo da budemo svesni da nam je neefikasna državna administracija, da imamo nedovoljan broj poreskih inspektora i da nam je potrebna korenita promena poreskih zakona, korenita poreska reforma, novi poreski zakoni, da moramo da stvaramo povoljnije uslove za biznis, povoljniju poslovnu klimu koja daje sigurnost privrednim subjektima o postojanosti i primeni zakona, jer samo tako možemo da uđemo u trku za privlačenje novih investicija i investitora.
Poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržaće predloge ovih zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, u današnjim diskusijama smo se skoro svi složili oko toga da je privredna i ekonomska situacija u Srbiji teška, a da je situacija po pitanju nezaposlenosti alarmantna. U Srbiji je više ili oko milion osoba nezaposleno. Stopa nezaposlenosti osoba od 15 do 65 godina je 45% a prosečna starost nezaposlenih je 39 godina. Oko četiri godine je prosečna dužina čekanja za posao. Ovo su definitivno podaci koji nas upozoravaju i dobro je što su se privreda i država najzad složile oko toga da treba rešavati probleme u privredi, a pre svega rešavati gorući problem nezaposlenosti.
Predlozi zakona, o kojima danas raspravljamo, su samo jedan korak ili jedan način da se stimuliše zapošljavanje u privatnom sektoru. Pored ovih zakona, Srbiji je potrebna sveobuhvatna poreska reforma, donošenje novog zakona o inspekcijama sa posebnim osvrtom na inspekciju rada kao i promena kaznene politike.
Problem nezaposlenosti ne datira od juče. Taj problem je u Srbiji prisutan unazad godinama i na razne načine je pokušavano da se taj problem reši kroz sufinansiranje, kroz subvencije, kroz razne oblike stimulacija, program prva šansa, projekat pomoći oko zapošljavanja, subvencionisanje zapošljavanja teže zapošljivih kategorija, projekat zapošljavanja osoba romske nacionalnosti itd.
U poslednjih par godina Nacionalna služba za zapošljavanje je sa oko 80 miliona evra finansijski podržala zapošljavanje za oko 55.000 nezaposlenih. Međutim, za sve to vreme broj nezaposlenih se u Srbiji nije smanjio što nam govori o tome da su ove mere bile kratkog daha i da je zapošljavanje ovih lica ovim putem trajalo onoliko na koliki su se period subvencije i odnosile. Predlozima ovih zakonima danas ne rešava se samo pitanje nezaposlenosti već i dugoročno veliki problemi za privredu, kao što su rad na crno. U Srbiji radi između 300.000 i 1.000.000 radnika koji rade bez ugovora ili ugovorom o delu i slično, kao i problem sive ekonomije koji je veliki problem u Srbiji jer jedna trećina preduzeća posluje u sivoj zoni.
Pretpostavka je da bi suzbijanjem sive ekonomije Srbija do kraja 2014. godine mogla da prihoduje 100 miliona evra.
Sve u svemu, cilj ovih zakona je da se, pre svega, one osobe koje rade na crno, da ih poslodavci prijave, kao i da se poveća stopa zapošljavanja. Međutim, sigurna sam, gospodine ministre, da ste i vi svesni da ovi zakoni neće rešiti problem i drastično promeniti situaciju. Preduzetnici i uopšte privatni sektor zapošljavaju onda kada imaju potrebe za novim radnicima, a potrebe za novim radnicima imaju kada se poveća obim posla.
U Srbiji je potencijal privrede sveden na nivo pojedinačnih kompanija. Mnoga preduzeća i preduzetničke firme vode bitku za opstanak i jedva održavaju likvidnost. Pored navedenih predloga zakona za zapošljavanje su ključne investicije koje će uposliti privatni sektor, dovesti do povećanja obima posla i tako stvoriti potrebu da se zapošljavaju novi radnici. Takođe, mi moramo da radimo na osnaživanju mladih, da ih podstičemo na preduzetnički duh i sopstveni biznis, da tako zaposle sebe i još nezaposlenih.
Osim novog zapošljavanja za cilj moramo da imamo i to da sačuvamo postojeća radna mesta. Mikropreduzeća u Srbiji, kojih ima najviše, oko 80% mikropreduzeća čini od ukupnog broja privrednih društava u Srbiji i ta preduzeća zapošljavaju do 10 radnika, što je 16,5% od ukupnog broja zaposlenih. Mi moramo da nađemo načina da ova preduzeća motivišemo da ne otpuste ni jednog radnika i da ih stimulišemo da zapošljavaju nove radnike.
Ministar je izašao, ja sam htela da postavim jedno pitanje i čujem njegovo objašnjenje – šta se događa sa firmama koje su proteklih meseci sklopile ugovor sa Vladom o subvencionisanju novih radnih mesta, a u međuvremenu nisu počele sa radom i nisu zaposlile ni jednog radnika? Da li i te kompanije imaju pravo povraćaja po osnovu ovih zakona?
Rekla sam već da smo svi saglasni oko toga da je privredna situacija u Srbiji teška, ali postoji perspektiva napretka kroz reformu poslovnog okruženja, kroz reformu poreskog sistema, kroz razvijanje aktivnosti za strane i domaće investicije i kroz stvaranje jednog stabilnog i predvidljivog pravnog okvira. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, ministre, koleginice i kolege poslanici, ja ću se danas u svom izlaganju osvrnuti samo na Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova ne zato što mislim da su, kao što je rekla koleginica Biljana, ostali zakoni manje važni, već zato što smatram da je danas najmanje rečeno upravo o ovom zakonu koji je za Srbiju u budućem periodu veoma važan.
S obzirom na to da postojeći Zakon o medijaciji nije dao očekivane rezultate, potrebno je doneti novi zakon kojim bi se uredila ova oblast, kako bi građani imali mogućnost da na jedan miran način, sporazumom i dogovorom, reše svoje sporove.
Posredovanje zbog svoje važnosti zaslužuje drugu šansu, jer i građani zaslužuju šansu da poštuju zakon, da dostupnost pravdi bude i brža i lakša i jeftinija, da se, što je najbitnije, rastereti pravosuđe. Podsećam vas, rasterećivanjem pravosuđa, povećanjem broja predmeta koji se rešavaju mirnim putem i rešavanje zaostalih predmeta su jedan od prioriteta nove strategije o reformi pravosuđa.
U Srbiji je pravosuđe zatrpano nerešenim predmetima, privreda je usporena u napredovanju zbog nerešenih sudskih sporova, tako da Predlog ovog zakona svakako možemo definisati kao zakon koji će doprineti efikasnosti pravosuđa, suđenju u razumnom roku i smanjenju broja predmeta.
S druge strane, veoma bitan pozitivan efekat ovog predloga zakona je podsticaj privredi, jer će stranke moći u najkraćem mogućem roku da nađu način da zaključe sporazum, mirnim putem reše svoje sporove i zaključe sporazum koji će, prema Predlogu ovog zakona, imati snagu izvršne isprave, što u stvari jeste najveća novina ovog zakona.
Takođe, novina ovog zakona je i ta da će Ministarstvo pravde i državne uprave biti organ koji će određivati visinu tarife za naknadu posrednika, a s obzirom na to da znamo da je jedna od najvećih primedbi onih koji su koristili usluge dosadašnjih medijatora, a sada posrednika, upravo je bila visina naknade. Očekujem da će Ministarstvo uzeti u obzir trenutnu i ekonomsku i finansijsku situaciju naših građana i te tarife barem u početku biti manje, a ukoliko želimo da ovaj alternativni oblik rešavanja sporova zaživi i u Srbiji, jer znamo kakva su iskustva u zemljama koje su već unazad nekoliko godina ili decenija počela da primenjuju čak i obaveznu medijaciju pre sudskog postupka.
Imamo primer Amerike u kojoj se 90% slučajeva rešava mirnim putem. Inače, da nije tako, pravni sistem u Americi bi doživeo kolaps ili, na primer, Velika Britanija u kojoj se 65% slučajeva rešava mirnim putem ili Kanada koja je obaveznu medijaciju uvela još 1993. godine, a u kojoj je do tada bila slična situacija kao kod nas. Bio je veliki broj nerešenih predmeta, a sada čak i 95% sporova se reši upravo medijacijom, odnosno mirnim putem.
Iskustva ovih zemalja nam govore da posredovanje, odnosno mirno rešavanje sporova da bi ostvarilo svoju svrhu treba da bude jedan jednostavan, brz, efikasan i jeftin način rešavanja sporova u svim oblastima, mada je pretpostavka da će se najviše koristiti u oblasti imovinskih, porodičnih, radnih ili privrednih sporova.
Jedna od zamerki na još uvek važeći Zakon o medijaciji, koju su izneli građani ili korisnici ovih usluga ili potencijalni korisnici bilo je i pitanje – ko može da bude posrednik i na koji način i da li Srbija raspolaže dovoljno stručnim osobljem za obavljanje ove delatnosti?
Ovaj predlog zakona koji je danas pred nama jasno definiše uslove i načine na koje jedno fizičko lice može da bude posrednik. Predviđena je visoka stručna sprema, da je državljanin Republike Srbije, poslovno sposoban, da ima licencu, da je upisan u registar posrednika. Može da bude pravnik, sudija, ali da se tim poslom bavi nakon radnog vremena.
Propisivanje visoke školske spreme obaveza je da posrednik mora da se pridržava etičkog kodeksa, da se formira komisija koja će ocenjivati rad i u slučaju neprofesionalnog rada oduzimati licencu sigurno će uticati i na to da se posao posrednika obavlja na jednom višem, kvalitetnijem nivou, kao i da građani imaju veće poverenje nego što su imali do sada u ovakav način rešavanja sporova.
Posrednici nisu ni izaslanici, ni psiholozi, ni detektivi. Posrednici u rešavanju sporova imaju obavezu da olakšaju komunikaciju između korisnika i postignu poravnanje kroz pregovaranje. Najbolje posredovanje je ono koje štiti i sadržaj i zajednicu, što je svojevremeno rekao Kofi Anan – da bi bili dobar medijator morate da umete dobro da slušate, morate da slušate ne samo ono što je rečeno, nego i ono što nije, što je često mnogo važnije od onoga što izgovore.
U članu 13. predloga ovog zakona, koji se odnosi na načelo poverljivosti, plašim se da je ovakvim rešenjem moguća zloupotreba, jer iskustva iz nekih drugih zemalja koje su ranije uvele obavezu mirnog posredovanja u mirnom rešavanju sporova dokazuje da stranke koje možda u suštini i nemaju nameru da mirnim putem postignu dogovor mogu da zloupotrebe ovakav način rešavanja sporova kao sredstvo da se spreči razmatranje onih činjenica koje za njih u sudskom postupku mogu da budu loše.
Mogući izlaz iz ovakve situacije je da se iz poverljivosti isključe one činjenice koje su strankama bile poznate pre posredovanja.
Takođe, u članu 29. koji se odnosi na troškove posredovanja, to je rekao i moj kolega Neđo Jovanović, možda je potrebno dodati stav koji se odnosi na to da strane koje koriste usluge posredovanja, koje su u režimu socijalne zaštite, imaju mogućnost da ne plate troškove. Poslanička grupa je povodom ovoga podnela i amandman.
U suštini, najbitnije je da ovaj zakon doprinese da i građani i privreda i sudije prihvate posredovanje kao nešto što je alternativa sudskom postupku i da se taj alternativni način rešavanja sporova što više afirmiše, jer nažalost, u Srbiji se od kad je usvojen Zakon o medijaciji veoma malo primenjivao ovaj zakon, a u svetu više od 70% slučajeva se rešava upravo na ovakav način.
Znamo da se to ne može postići ni brzo, ni preko noći, ali zato je bitno da se prevaziđu svi problemi u pogledu informisanosti građana o prednostima rešavanja sporova mirnim putem.
Posredovanje, odnosno rešavanje sporova mirnim putem jeste moćan mehanizam za promovisanje tolerantnog, kulturnog i mirnog rešavanja sporova. Poslanička grupa će u Danu za glasanje podržati i ovaj i sve ostale predloge zakona. Hvala.

Zahvaljujem i ne bih da se ponavljam, već je kolega iz DS govorio o ovom istom amandmanu i vi ste dali obrazloženje, ali prosto dolazim iz tog okruga i imam obavezu da prenesem ono što stanovnici Smederevske Palanke smatraju da je potrebno.
Vi sigurno znate da sud u Smederevskoj Palanci postoji više od dvesta godina i da Smederevska Palanka ima 55.000 stanovnika, da nikada nijedan opravdan razlog nije bio takav da dovede u pitanje kvalitet rada suda i sudija u tom sudu. Reformom iz 2009. godine Osnovni sud u Smederevskoj Palanci je ukinut i da su ove četiri godine građani Smederevske Palanke očekivali da će se Osnovni sud vratiti, a zaista ne postoji nijedan opravdan razlog da tako ne bude.
Vi ste naveli da Smederevska Palanka i Velika Plana iako su teritorijalno blizu da su zgrade suda skoro u istom stupnju opremljenosti, da tako kažem, čuli smo u vašoj diskusiji u načelu, da ste rekli da je zgrada u Velikoj Plani bolje opremljena, da ne cenimo to, skoro sam bila u sudu u Smederevskoj Palanci i ispunjava sve funkcionalne i tehničke uslove u smislu opremljenosti.
S obzirom da se ovaj zakon donosimo da bi pravosuđe bilo efikasnije i dostupnije, smatram da bi možda trebalo ipak razmisliti da li Smederevska Palanka treba da ima osnovni sud i da li ta sudska jedinica zadovoljava onoliki broj, priliv predmeta je u znatnom broju u godinu dve dobio na obimu u Smederevskoj Palanci, tako da ne znam da li će sudska jedinica zadovoljiti te potrebe, i da li je zaista potrebno da građani Smederevske Palanke odlaze u Veliku Planu.

Poštovani predsedavajući, uvaženi članovi Vlade, koleginice i kolege poslanici, u svojoj diskusiji danas ću se osvrnuti na Zakon o robnim rezervama. Robne rezerve su tema o kojoj se malo govori i koja postane aktuelna tek onda kada nastanu problemi sa nabavkom robe i kada nastane variranje cena osnovnih roba na tržištu.
Da je to tačno, govori podatak da se 20 godina primenjuje Zakon o robnim rezervama koji je usvojen još 1992. godine i da je zaista nastala potreba da se donese jedan novi, savremeni, moderan zakon, a prvenstveno zbog toga da se uredi sistem robnih rezervi, ali i da se učini efikasnijim odgovornijim i profesionalnijim, kao i potreba koja je nastala da se ovaj zakon uskladi sa direktivama EU. Osim toga, stari zakon je neprihvatljiv i za sadašnje vreme u pogledu organizacije robnih rezervi i stvaranja neophodnih zaliha.
Još jedan razlog za donošenje ovog zakona je precizno definisanje ciljeva obrazovanja robnih rezervi, određivanje obima i vrsta proizvoda u okviru robnih rezervi i regulisanje drugih pitanja od značaja za usklađivanje sistema robnih rezervi sa evropskom regulativom.
Ovim predlogom zakona eliminišu se i slabosti prethodnih zakonskih rešenja i oblast robnih rezervi uređuje se na način prilagođen uslovima i potrebama Republike Srbije.
Svedoci smo mnogih afera i zloupotreba kada su u pitanju robne rezerve, mnogih propusta u radu komisije u izboru ponuđača za skladište. Kontrolom su utvrđene velike zloupotrebe u Direkciji u otkupu robe, zatim propusti kod zaključenja ugovora sa firmama koje uopšte nemaju skladišni prostor, odnosno silose, niti imaju kadrove koje zakon propisuje. Iz desetak silosa širom Srbije nestalo je oko 30 hiljada tona pšenice vredno oko šest miliona evra. Otkrivene su i malverzacije sa kukuruzom u nekoliko skladišta u Vojvodini i u centralnom delu republike.
Najgore je, u stvari to, što te zloupotrebe dugo traju i što je država oštećena u dužem vremenskom periodu i što skoro nije izvršena ni jedna ozbiljna kontrola već godinama. Ono što treba ozbiljno shvatiti je da ova krađa u robnim rezervama definitivno mora da dobije epilog na sudu.
Predlogom ovog zakona sprečiće se zloupotreba, posebno kada je skladištenje i izbor skladištara u pitanju. Članom 26. Predlogom ovog zakona propisuje se da skladištari koji su na javnom tenderu ponudili najpovoljnije uslove skladištenja skladište obavezne rezerve u skladu sa ugovorom o skladištenju zaključenim sa Direkcijom, a pod najpovoljnijim uslovima skladištenja smatra se najniža ponuđena cena skladištenja obaveznih rezervi uz ispunjavanje svih drugih uslova propisanih javnim tenderom. Iskoristiće se skladišni prostori u javnoj svojini, što će konkretno uticati na smanjenje troškova po jedinici za skladištenje, a i zakon će uticati na izgradnju novih skladišnih kapaciteta za oko 130 miliona dinara.
Direkcija za robne rezerve bavi se obezbeđenjem, skladištenjem, očuvanjem i obnavljanjem robnih rezervi Republike Srbije. U robnim rezervama nalaze se gotovo svi prehrambeni i neprehrambeni proizvodi potrebni za snabdevanje stanovništva. Među njima ima osnovnih životnih namirnica, žitarica, žive stoke, mesnih prerađevina, energenata, lekova, sredstava za higijenu.
Poseban deo zakona odnosi se na obavezu formiranja obaveznih rezervi nafte i naftnih derivata. Obaveza Srbije da uspostavi sistem obaveznih rezervi nafte teče još od 2006. godine kada je Srbija pristupila Energetskoj zajednici zemalja jugoistočne Evrope, koja se odnosila samo na naftu i gas, a od 2008. godine delatnost te zajednice se proširila na naftu i naftne derivate.
Zakon propisuje da se obavezne rezerve formiraju za slučaj kada je ugrožena sigurnost snabdevanja Srbije energijom i energentima i radi ispunjenja preuzetih međunarodnih obaveza.
Predlogom zakona, tačnije članom 22, definiše se visina naknade za formiranje obaveznih rezervi nafte i derivata nafte, način obračuna, način plaćanja ove naknade, kao i raspolaganje sredstvima od ove naknade za sve energetske subjekte koji obavljaju energetsku delatnost.
Već smo mnogo toga čuli danas kada je u pitanju ova naknada i moram da kažem da meni nije sasvim jasno koji cilj se postiže uvođenjem ove naknade, kao ni da li je izvršen konačni obračun u kojoj će meri to koštati građane Srbije, kao krajnje korisnike. Zatim, kao problem može se pojaviti to što predlogom ovog zakona nije predviđena odgovornost čelnika Direkcije za robne rezerve. Njihova odgovornost je izostavljena u postupanju po Zakonu o javnim nabavkama, jer se nabavka robe tretira kao državna tajna, a to može predstavljati okvir za zloupotrebe.
Članom 7. Predloga ovog zakona predviđeno je da je direktor Direkcije za robne rezerve taj koji odlučuje, odnosno propisuje stepen tajnosti podataka, dokumenata i ugovora koji se zaključuju u vezi sa poslovima upravljanja robnim rezervama.
S obzirom na sve što se dogodilo proteklih godina, poznato je da je kontrola u junu mesecu utvrdila da u 17 silosa od 77 kontrolisanih uopšte nema ili nedostaju velike količine pšenice. Radna grupa za vanredno utvrđivanje stanja zaliha pšenice i kukuruza kod ovlašćenih skladištara Republičke direkcije za robne rezerve utvrdila je kod spomenutih 17 silosa nedostaje oko 46.000 tona pšenice i oko 32.000 tona kukuruza. S obzirom na sve ovo, prirodno se nameće pitanje – da li je najbolje zakonsko rešenje da direktor Direkcije bude taj koji će odlučivati o stepenu tajnosti podataka ili je ipak bilo pametnije da to bude Vlada?
Da bi Predlog ovog zakona, ukoliko ga usvojimo, proizveo željene pozitivne efekte, moraće da se obezbedi koordinacija u radu državnih organa iz oblasti trgovine, finansija, poljoprivrede, lokalne samouprave, itd.
Niz novina uvedenih Predlogom ovog zakona, kao što smo čuli od ministra Ljajića, kao što su tačna struktura roba, precizno definisanje svih faza, počev od nabavke robe, preko čuvanja, do davanja robe na zajam, itd, zatim obaveze rezervi nafte i naftnih derivata doprineće da se robnim rezervama upravlja na efikasniji i odgovorniji način. Zakon sigurno neće rešiti na efektan način sve moguće zloupotrebe, sve one zloupotrebe koje mogu nastati nakon donošenja ovog zakona, ako ne uspostavimo dobar sistem nadzora i kontrole nad radom robnih rezervi.
Poslanička grupa SPS, kao što je to rekao ovlašćeni predstavnik Zoran Kasalović, u danu za glasanje podržaće Predlog zakona o robnim rezervama. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, počeću od Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, o kojem danas raspravljamo i kojem poslanička grupa SPS daje punu podršku.           
Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika ima dvostruki značaj ili, bolje rečeno, ovim izmenama i dopunama se istovremeno postiže prevencija u izvršenju krivičnih dela, ali se takođe predviđa daleko veći stepen represije za učinioce krivičnih dela, koji su do sada bila van domašaja pravde i zakona.
Naime, predloženim izmenama i dopunama obuhvaćena su krivična dela gde se kao predmet pojavljuju kulturna i prirodna dobra, javni uređaji za vodu, kanalizaciju, toplotu, gas i električnu energiju, sistemi i delovi sistema javnog saobraćaja.
Ovi predmeti nisu bili obuhvaćeni krivično-pravnom zaštitom na potpun i adekvatan način, što je nesumnjivo doprinelo da se učinioci krivičnih dela sve češće usmere na protivpravno oduzimanje upravo ovih dobara. Na taj način se pričinjavala ogromna šteta, ponekad i sa nesagledivim posledicama za preduzeća i ustanove koje upravljaju ovim dobrima.
Izvršenjem krivičnih dela u kojima se kao predmet izvršenja pojavljuju napred navedena dobra, najveću štetu su trpeli građani koji su se neretko pojavljivali kao taoci ugroženih javnih sistema, bez vode, struje i slično, jer su učinioci krivičnih dela krađe i drugih krivičnih dela oduzimanjem javnih dobara, sistema i delova sistema doprinosili pojavi haosa u smislu nefunkcionisanja ili poremećaja u funkcionisanju pojedinih od napred navedenih sistema.
Pre samo par dana u selu Apičići ukradeno je jezgro iz trafostanice. Krađa je izvršena zbog preprodaje bakra iz transformatora, a šteta koja je nastala, pre svega što meštani sela nisu imali struju, a zatim što je moralo da se hitno ugradi novi transformator, je mnogo puta veća od dobiti koju lopovi mogu da ostvare preprodajom tog bakra.
Skoro svakodnevno smo suočeni sa problemima koji nastaju krađom javnih uređaja i dobara. Javno preduzeće „Putevi Srbije“ suočava se sa neprestanim krađama saobraćajne signalizacije i opreme koja u većem ili manjem obimu traju već duže vreme. Kako ugrožava saobraćaj, tako ugrožava i živote građana.
Kradljivci slivničkih rešetaka i poklopaca šahtova samo u prvih mesec dana ove godine ukrali su 123 slivničke rešetke i 51 kanalizacioni poklopac za beogradskih ulica, čime su doveli u opasnost sve učesnike u saobraćaju, ali i naneli veliku materijalnu štetu.
U protekloj 2012. godini ukradeno je skoro 1300 slivničkih rešetaka i nešto manje od 50 kanalizacionih poklopaca. Pričinjena šteta meri se desetinama miliona dinara.
Beogradski vodovod svakodnevno ima obaveze i troškove zbog učestalih aktivnosti lica koja su od krađe napravili unosan posao i zbog zarade ugrožavaju živote i imovinu građana. Možda je kradljivac poklopaca, kako je to neko rekao danas, sitan kradljivac, ali šteta koja može da nastane za građane, pešake, ne daj Bože za decu koja upadnu u šahtu je neprocenljiva. Zbog toga kazne i za ove tzv. sitne kradljivce moraju da budu mnogo veće i strožije.
U poslednjih nekoliko godina „Železnice Srbije“ meta su lopova koji kradu delove vagona, pruge i signalizacije. Time ne samo da nanose veliku materijalnu štetu, već i ugrožavaju bezbednost i redovnost železničkog saobraćaja.
Meta lopova su svakodnevno i delovi vagona i lokomotiva, bakarne žice i užad, motori, agregati, gorivo, ulja. Od početka ove godine do polovine avgusta bilo je oko 1160 incidenata u kojima je bila oštećena i oprema. Od toga je 901 krađa zbog koje su „Železnice Srbije“ pretrpele štetu od oko 177 miliona dinara.
Lopovi sa stanice odnose sve što se može prodati na otpadima sekundarnih sirovina, uključujući i šine i kablove i sigurnosne uređaje.
Samo da se prisetimo krađe u borskom rudniku. Pošto su lopovi presekli kabl, rudari su ostali neko vreme zaglavljeni u izlaznoj mašini, a krađom kablova direktno su bile ugrožene i pumpe za odvodnjavanje rudnika, pa je najgori scenario, a to je potapanje jame, izbegnut pukom slučajnošću.
Ovo se više ne može ni smatrati samo klasičnom krađom. Nije u pitanju samo ekonomska šteta. Direktno su bili ugroženi životi i dece koja su tog dana bila na praksi u borskom rudniku, ali i životi rudara. U svim ovim krađama učestvuje dobro organizovana ekipa lopova, ako tako mogu da kažem, koja se toliko osmelila da krade u neposrednoj blizini kuća u kojima meštani žive, bez ikakvog straha i za sopstveni život. Reč je o dobro organizovanim bandama, ljudima koji su spremni na sve i svašta. Iz tih razloga su javna preduzeća i pokrenula inicijativu za preciziranje i pooštravanje Krivičnog zakona, koja se odnosi na pooštravanje kazne za krivično delo teške krađe, uništavanje i oštećenje javnih uređaja i ugrožavanje saobraćaja opasnom radnjom i opasnim sredstvom, kao i dopuna krivičnog dela prikrivanja, kojom se predviđa veća kazna za prikrivanje stvari koje predstavljaju javni uređaji.
Slažem se sa kolegom Pastorom da je krajnje vreme da se u Srbiji uvede princip ili načelo nulte tolerancije za krađu, bez obzira da li se radi o 10 metara kabla ili o poklopcu sa šahte, ili se radi o višemilionskoj krađi, bilo da je materijalno ili u novcu izražena. Jednostavno krađa kao opšte prisutno zlo u svim oblastima i delatnostima mora da bude zaustavljena, pre svega preventivno, a zatim rigorozno sankcionisana.
Sledeći u nizu su predlozi zakona o izmenama Zakona o potvrđivanju Konvencije o dostavljanju u inostranstvo sudskih i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim stvarima i Predlog zakona o izmeni Zakona o potvrđivanju Konvencije o izvođenju dokaza u inostranstvu građanskim i trgovačkim stvarima. Svrha tzv. haške konvencije je obezbeđenje da sudska i vansudska akta, koja treba uručiti u inostranstvu, budu dostupna primaocu blagovremeno i da se poboljša kvalitet i organizacija uzajamne sudske pomoći, jednostavnijim i ubrzanijim postupkom.
Određivanjem Ministarstva pravde i državne uprave za centralni izvršni organ, preko kog se odvija pravna pomoć po osnovu Konvencije o izvođenju dokaza u inostranstvu u građanskim i trgovačkim stvarima, doprineće većoj efikasnosti u pružanju međunarodne pomoći, jer će se na taj način celokupna međunarodna-pravna pomoć, kako po osnovu bilateralnih tako i multilateralnih ugovora odvijati preko jednog organa. To omogućava u značajno meri jednostavniju proceduru i za domaće i za strane organe.
U svojoj diskusiji osvrnuću se i na Predlog zakona o potvrđivanju četvrtog dodatnog protokola uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji kojom se obezbeđuje osnova za jednostavnije procedure ekstradicije, a samo pristupanje protokolu čini još jedan korak bliže za Srbiju ka EU i evropskim vrednostima.
Pitanje izručenja je uređeno brojnim međunarodnim sporazumima. Najznačajnija je Evropska konvencija o ekstradiciji sa pratećim protokolima. Evropska konvencija o ekstradiciji do danas je dopunjena sa tri dodatna protokola. Potpisivanje četvrtog dodatnog protokola uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji je bitno, ne samo što će pojednostaviti proceduru, već je to jedna izuzetno bitna konvencija koja ovim protokolom omogućuje i srpskoj pravdi da za nju ne postoje nedohvatljivi kriminalci. Potpisivanje četvrtog protokola o ekstradiciji podići će saradnju Srbije sa ostalim zemljama EU na jedan viši nivo.
Ugovor između Republike Srbije i Republike Belorusije o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima bitno će doprineti da se saradnja između naše zemlje i Belorusije podigne na još viši nivo. Podsećam da su bilateralni odnosi između naše dve države uspostavljeni mnogo ranije, tačnije 1996. godine, kada je potpisan Sporazum o prijateljstvu i saradnji, kojim su naši odnosi dobili i na obimu i na značaju.
Takođe potpisani su i sporazumi u oblasti obrazovanja, kulture i sporta. Sporazum Savezne Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Republike Belorusije o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, Sporazum o saradnji između Ministarstva pravde Republike Srbije i Ministarstva pravde Republike Belorusije. Brojni su sporazumi u oblasti trgovine, turizma, privrede i saobraćaja.
Republika Srbija i Republika Belorusija nemaju zaključen ugovor o pravnoj pomoći, odnosno ugovor kojim bi se regulisalo pitanje pravne saradnje između naše dve države u građanskim i krivičnim stvarima. Između Republike Srbije i Republike Belorusije do sada pravna pomoć nije bila regulisana ugovorom i odvijala se po opštim pravilima iz Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i Ugovora o pravnoj pomoći u građanskim, porodičnim i krivičnim stvarima iz februara 1962. godine, što je dovodilo do određenih poteškoća u pravnoj saradnji između naše dve države.
Saradnja Srbije i Belorusije je u svim oblastima sve više izražena i sve češća, kao i pravni kontakti koje naši građani ostvaruju. Pored toga kriminal kao društvena pojava prisutan je i u Srbiji i u Belorusiji. Zaključivanje, ovog ugovora, o kojem danas diskutujemo, nastavak je dobrih i prijateljskih odnosa naše dve zemlje i predstavlja obostrani interese da se unapredi saradnja u oblasti pružanja pravne pomoći, ali i u drugim oblastima čime će se olakšati i ubrzati pravni saobraćaj između dve države i garantovati pravna sigurnost fizičkim i pravnim licima i jedne i druge države.
Opšte odredbe Ugovora odnose se na obavezu ukazivanja pravne pomoći, pravni zaštitu i slobodan pristup sudovima i drugim organima, obim pravne pomoći, organe komuniciranja, uputstvo za sačinjavanje zamolnica itd. Potvrđivanjem ugovora između Republike Srbije i Republike Belorusije o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima doprineće stvaranju još efikasnije, povoljnije i konkretnije saradnje između Srbije i Belorusije.
Poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržaće set predloženih zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, kao što je to rekao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS Milisav Petronijević, poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržaće set pravosudnih zakona o kojima danas raspravljamo.
Predloženi set pravosudnih zakona sistemski svakako poboljšava kvalitet rada u pravosuđu, i uvodi red u sistem sudske vlasti, unapređuje odgovornost i efikasnost pravosudnog sistema. Činjenica je da je nakon reforme pravosuđa 2009. godine nastupila jedna teška situacija u sudovima i tužilaštvima, da je mreža sudova neracionalna, da je broj sudija nedovoljan, da su izraženi nedostaci u pravnom okviru kojim se garantuje nezavisnost sudija i javnih tužilaca, da je nedovoljna transparentnost rada Državnog veća tužilaca, kao i dostupnost sudske prakse i propisa, što je naravno uticalo na nejednak pristup građana pravdi, i na ugroženost prava na pravična suđenja.
Najvažnije je u stvari da znamo koji su to problemi sa kojima se građani suočavaju u kontaktu sa pravosudnim institucijama. Svakako je ono što najviše opterećuje i građane, a i ceo sistem pravosuđa, veliki broj nerešenih predmeta. Prema analitičkom izveštaju Srbija se suočava sa velikim brojem nerešenih predmeta. Oko 1,7 miliona nerešenih predmeta, što je 60% od ukupnog broja predmeta je stariji od devet meseci i uglavnom se odnose na izvršenje građanskih i krivičnih dela. Postupci pred sudovima zajedno sa izvršenjem presuda u Srbiji traju u proseku oko devet godina.
Gospodine ministre neću vas pitati zašto je neki predmet zastareo. Znam da vi niste nadležni direktno za to, ali želim da kažem ono o čemu trebamo posebno voditi računa, jeste sprečavanje zastarelosti krivičnog gonjenja u postupcima u kojima preti skora zastarelost. Ima mnogo primera danas da važi selektivnost u gonjenju koruptivnih krivičnih dela, što se može lako dokazati samo ako se prisetimo velikih koruptivnih afera.
Potrebno je da Ministarstvo pravde formuliše standard na osnovu koga će biti razrešene i one sudije, i oni tužioci koji su krivi za zastarevanje, i za odugovlačenje postupaka.
Predlozima ovih zakona trebalo je, barem jednim delom da se obuhvati, odnosno da se makar jedan deo ovih zakona odnosi na propisivanje strožijih mera koje bi bile preduzete protiv nesavesnih i neodgovornih sudija i tužilaca, kada je zastarevanje u pitanju.
Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava usaglašen je sa Briselskim sporazumom, i na osnovu analiza rada prekršajnih, osnovnih, privrednih, viših, apelacionih sudova i sudskih jedinica predviđa nove mreže sudova u cilju poboljšanja efikasnosti rada i lakšeg pristupa građana pravdi, što je svakako cilj svih nas ovde. Bitno je da tamo gde ne postoji mogućnost, niti zakonom propisani uslovi za postojanje suda, da barem postoje sudske jedinice. Predlogom ovog zakona 47 opština, ako sam dobro shvatila ostavljeno je bez sudskih jedinica.
Vi ste gospodine ministre u jučerašnjoj diskusiji rekli, ako iz jedno mesta uzmete sud, to je kao da ste mu uzeli dušu. To je tačno. Vi to najbolje znate. Nije bitna želja lokalnih zajednica da imaju sud ili sudsku jedinicu, bitna je njihova realna potreba. Ne mora svaki grad da ima sud, ali jednostavno građani moraju da imaju pristup sudu, to je osnovno pravo čoveka i građanina predviđeno Ustavom Republike Srbije.
Poslanička grupa SPS podnela je amandmane kojima ukazujemo na potrebu da se mreža sudova koriguje tamo gde je potrebno, i da ceo zakon time dobije na kvalitetu. Ono što je najbitnije jeste da se ovim zakonskim rešenjem kroz postavljenu mrežu sudova ostvari dostupnost građana pravdi, i dostupnost sudova građanima, i da se istovremeno postigne s jedne strane racionalnost pravosuđa, a sa druge strane efikasnost rada sudova.
Usko povezan sa Zakonom o sedištima i područjima sudova je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, gde je jedna od najbitnijih novina predviđen potpuno drugačiji način vrednovanja rada sudija i predsednika sudova koji omogućava da se ocena njihovog rada objavi jasno i transparentno.
Tim novinama je predviđeno da VSS formira komisije, tako da će sudije viših sudova ocenjivati rad sudija nižih sudova. Ove izmene su vrlo važne jer će se napraviti potpuno novi način vrednovanja rada i sudija i predsednika sudova. To će biti osnov za njihovo kasnije napredovanje u karijeri, a imaćemo i jasne i transparentne kriterijume o tome kako ko od sudija radi i obavlja svoje radne zadatke.
Upravo dosadašnja netransparentnost u radu sudija je jedan od izraženih nedostataka. Krajnje je vreme da uspostavimo pravosudni sistem sa jasno definisanim mehanizmom kontrole rada sudija i odgovornosti pravosudnih institucija i nosilaca pravosudnih funkcija za kvalitet i rezultate rada, što će uticati na jačanje poverenja i poštovanja građana u pravne institucije države.
Građani moraju da budu uvereni u to da svako ima podjednake mogućnosti da traži pravdu pred sudom i da veruju da će i sudije i tužioci rešavati predmete pravično i racionalno, bez političkih i ličnih ubeđenja. Praksa je pokazala i da pojedine odredbe Zakona o javnom tužilaštvu je potrebno izmeniti kako bi se mogle efikasno primeniti i sprovesti. Cilj ovakvih izmena i dopuna je dosledna primena odredbi Ustava Republike Srbije koje uređuju položaj nosilaca javno tužilačke funkcije, kao i usklađivanje sa međunarodnim standardima koji se odnose na javno tužilaštvo.
Strategija reforme pravosuđa, kao ključno načelo pravosuđa u narednih pet godina predviđa pravosudni sistem u kome su institucije i nosioci pravosudnih funkcija u svom radu nezavisni i oslobođeni svakog neprimerenog uticaja i pritisaka koji bi ometali vršenje pravde bez obzira na njihov izvor.
Venecijanska komisija je istakla u svom izveštaju o evropskim standardima u pogledu nezavisnosti pravosudnog sistema da nezavisnost tužilaca nije iste prirode kao nezavisnost sudija. Iako postoji opšta tendencija da se obezbedi više nezavisnosti tužilačkog sistema, ne postoji zajednički standard koji bi pozivao na to. Inače, Venecijanska komisija je dala pozitivno mišljenje na predloge zakona o kojima danas raspravljamo.
Set pravosudnih zakona koji je danas pred nama sadrži osnovne principe i načela na kojima SPS insistira, a to su: efikasno, odgovorno, racionalno, transparentno i nezavisno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije, uz poštovanje principa dostupnosti pravde svim građanima pod jednakim uslovima.
Prihvatanjem amandmana poslaničke grupe SPS pravda će svakako biti mnogo pristupačnija i prisutnija u svim delovima naše zemlje. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, ja sam i u svojoj diskusiji govorila o potrebi da agencije angažuju pravnika ili advokatsku kancelariju i u jednom delu moram da podržim ovaj amandman, iz razloga što polaganje stručnog ispita jeste dobar korak, ali nije dovoljan korak, jer polaganje stručnog ispita ne može da pruži sva neophodna znanja licu koje je završilo srednju školu, ima srednju stručnu spremu, u odnosu na nekoga ko je završio pravni fakultet.
Postavlja se pitanje – šta je cilj ovog zakona koji donosimo? Da li da ne opteretimo dodatnim troškovima agencije ili da povećamo sigurnost korisnika posredničkih usluga? Mogli smo da nađemo i neko prelazno rešenje, da ne opteretimo sasvim agencije, da ih zakonom primoramo da zaposle nekoga ko ima završen pravni fakultet, ali mogli smo u zakon da unesemo odredbu da posredničke agencije imaju obavezu da kod sklapanja predugovora i ugovora angažuju advokata ili nekog ko je za to stručniji od lica sa srednjom stručnom spremom koje je položilo stručni ispit.

Zahvaljujem.
Uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, iskoristiću priliku da se zahvalim našoj Vladi i vama, gospodine ministre, što ste shvatili koliko je važno da se usvoji ovaj amandman kojim predviđamo da lokalna samouprava može doneti odluku kojom se umanjuje visina naknade za uređenje građevinskog zemljišta za kategorije lica koja su u režimu socijalne zaštite, za samohrane roditelje i invalide.
Nacrtom zakona o legalizaciji predviđeno je umanjenje visine naknade za uređenje građevinskog zemljišta za vlasnike bespravno izgrađenih objekata koji su objekte zidali radi obezbeđenja svojih stambenih potreba i koji nemaju u svojini neki drugi objekat.
Međutim, mi smo smatrali da zakon treba da obuhvati i samohrane roditelje i invalide i građane koji su u režimu socijalne zaštite, prvenstveno zbog toga što oni ionako žive u veoma teškim uslovima, a i zbog toga da bi se napravila razlika između građana koji su objekte bespravno gradili jer je to bio jedini način da obezbede krov nad glavom i onih koji su gradili radi sticanja profita.
Nadam se da će lokalne samouprave prepoznati potrebu da se u postupku legalizacije pomogne i Romima i da se na adekvatan način reši problem legalizacije romskih naselja gde god je to moguće.
Naime, u Srbiji u skoro svim gradovima i opštinama izgrađena su romska naselja uglavnom na državnom i opštinskom zemljištu i, pre svega, te objekte treba evidentirati, sačiniti neku vrstu tehničkog izveštaja o broju, nameni i vrsti tih objekata, napraviti neki geodetski snimak i skicu, a zatim, uz pomoć lokalne samouprave, te objekte i legalizovati. Hvala.

S obzirom na ograničavajuće domete ovog zakona, odnosno da će van sistema ostati preko milion objekata, bespravno izgrađenih objekata, podneli smo amandman kojim će se rušenje ograničiti samo na one objekte koji su izgrađeni na javnim površinama, na raskrsnicama, u zoni prirodnog dobra itd.
Znači, svi objekti bez obzira na rok izgradnje ostaju, odnosno odredbe zakona koje se odnose na rušenje neće se primenjivati, osim na već navedene objekte.

Izmenom i dopunom člana 39. imali smo nameru da se omogući vlasnicima bespravno izgrađenih objekata, onih do 2009. godine koji nisu podneli zahtev do marta 2010. godine i vlasnicima bespravno izgrađenih objekata nakon marta 2010. godine, da im se omogući da, u skladu sa odredbama ovog zakona, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona podnesu zahteve, jer u Srbiji 1.400.000 bespravno izgrađenih objekata. Podneto je samo 700.000 zahteva do marta 2010. godine. Nakon 2009. godine, odnosno marta 2010. godine izgrađeno je oko 350.000 objekata, što znači da je negde preko milion objekata na koje se ovaj zakon neće odnositi. Postavlja se pitanje - šta ćemo sa tim objektima? Da li ćemo ih rušiti? Nećemo ih legalizovati? Šta sa njima da radimo?
Juče je gospodin ministar rekao da će status tih objekata biti rešen novim zakonom o planiranju i izgradnji, ali o tome smo već pričali da nije logično istim zakonom tretirati i legalnu i nelegalnu gradnju. Zbog toga i donosimo ovaj poseban zakon o legalizaciji, pa zbog toga i smatram da je sve ono što se odnosi na legalizaciju bespravnih objekata mnogo bolje rešiti ovim zakonom, koji sada donosimo, nego nekim budućim zakonom koji će tretirati legalnu gradnju.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, razumem da je u cilju zaštite susedskih prava bilo potrebno uneti u Predlog zakona odredbu kojom se traži saglasnost vlasnika susednog objekta kao uslov da vlasnik bespravno izgrađenog objekta može svoj objekat da legalizuje ali to će u mnogome otežati sam postupak legalizacije, ali i ujedno stvoriti mogućnost da vlasnik susednog objekta zloupotrebi prava data mu ovim zakonom.
Zato smo ovim amandmanom hteli, koliko toliko, da ublažimo ovu odredbu i da se da mogućnost lokalnoj samoupravi da u određenom roku od dana stupanja na snagu ovog zakona može doneti odluku kojom će se na drugačiji način urediti uslovi u pogledu udaljenosti od susednog objekta. Svakako je da lokalne samouprave najbolje znaju kakva je situacija na terenu i najbolje znaju šta je za njihove građane najbolje rešenje.
Svakako, tamo gde je bilo protivljenja od strane vlasnika susednog objekta prilikom izgradnje bespravnog objekta treba tražiti tu saglasnost, ali nikako to ne treba generalizovati na sve bespravno izgrađene objekte jer će se na taj način otežati legalizacija koja će inače ovim zakonom biti teška, a za neke vrlo verovatno i nemoguća. Ovako predviđen član 3. Predloga zakona neće rešiti problem već će otvoriti prostor za neke nove probleme. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, ministre, ponoviću ono što sam u svom izlaganju već rekla, a to je da imamo višedecenijski problem sa bespravnom gradnjom. Ovaj problem su pokušale da reše sve prethodne vlade donošenjem novih zakona sa sve liberalnijim uslovima i nisu uspele zato što je problem bespravne gradnje kompleksan.
Uskraćivanje prava na legalizaciju vlasnicima nelegalno izgrađenih objekata, nakon 2009. godine je vlasnicima bespravno izgrađenih objekata do 2009. godine koji nisu podneli zahtev za legalizaciju u velikoj meri ograničava domete ovog zakona, jer će se zakon odnositi samo na procentualno mali deo bespravno izgrađenih objekata koji zaista postoje u Srbiji. Ako je država svojim nereagovanjem prethodnih godina, decenija dozvolila da se u Srbiji izgradi 1.400.000 objekata, ne vidim iz kog razloga mi sada ne želimo ili ne možemo da omogućimo da se u skladu sa odredbama ovog zakona i ovi objekti uvedu u zakonske okvire.
Ovakvim pristupom direktno utičemo na to da veliki broj građana, vlasnika bespravno izgrađenih objekata ostavimo van sistema. Postavlja se pitanje – ko tu gubi? Gube i vlasnici bespravno izgrađenih objekata, koji žele u skladu sa odredbama ovog zakona da legalizuju svoje objekte, a gubi i država, jer država sigurno neće rušiti ove objekte, ali u suprotnom bi naplatila naknade za uređenje građevinskog zemljišta, takse itd.
Još jedna bitna primedba. Ovakvim pristupom opet stavljamo u neravnopravan položaj one građane koji su gradili pre 2009. godine kada su takođe postojali zakoni koji nisu dozvoljavali bespravnu gradnju i one građane koji su gradili nakon 2009. godine. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, koleginice i kolege poslanici, pred nama se danas nalazi izuzetno važan set zakonskih predloga, koji su predloženi u formi novih zakona ili kao izmene i dopune postojećih zakonskih rešenja.
Ovim predlozima želi se postići bolje uređenje postojećih zakona, ali i otklanjanje uočenih nepravilnosti tokom primene postojećih zakona. Upravo zbog toga, moje današnje obraćanje će obuhvatiti sve predloge zakona, u okviru kojeg ću posebnu pažnju posvetiti Predlogu zakona o posredovanju, prometu i zakupu nepokretnosti.
Prvi u nizu jeste Zakon o izvozu robe dvostruke namene, čijim se usvajanjem želi omogućiti stvaranje pravnog okvira kojim bi se obezbedio stabilan sistem kontrole i eliminisanje mogućih neželjenih izvoza i trgovine.
Drugi Predlog zakona tiče se izmena i dopuna Zakona o zaštiti konkurencije, čijim usvajanjem ćemo unaprediti okvir primene pravila o konkurenciji i ujedno otkloniti uočene nedostatke u dosadašnjoj primeni zakona.
Treći Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini precizira pojedine formulacije sa Direktivom o elektronskoj trgovini EU, brisanje pojedinih definicija koje stvaraju konfuziju u primeni i unosi dodatna pojašnjenja kojima se precizira odnos sa drugim sistemskim zakonima, Zakonom o trgovini, Zakonom o zaštiti potrošača, Zakonom o registraciji privrednih subjekata.
Narednim Predlogom zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija potvrđuju se dobri politički odnosi dveju država i ujedno potvrđuje Sporazum o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji Vlade Srbije i Azerbejdžana iz maja 2010. godine, kojim se uređuje opravdanost potvrđivanja ovog sporazuma.
Sledeći Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kraljevine Maroko o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja potvrđuje želju obe države da se ustanovi pravni osnov i okvir u kojem će se obezbediti dodatno privlačenje investitora. U skladu sa tim i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma Vlade Republike Srbije i Kraljevine Maroko o osnivanju mešovite komisije za trgovinu, ekonomsko i naučno-tehničku saradnju potvrđuje nameru da se obnovi, unapređuje i dalje razvija posebna institucionalna forma za praćenje ekonomske trgovine i naučno-tehničke saradnje strana ugovornica.
Predlog zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti značajan je za sve učesnike u prometu i zakupu nepokretnosti, ali i za čitavu državu. Resursi u sektoru nekretnina su ozbiljan faktoru u razvoju ekonomije Srbije, pa odatle i potiče interes javnog sektora za donošenje zakona kojim bi se uredila ova oblast, kao i za utemeljenje dobre prakse i institucija za pozitivan razvoj tržišta nekretnina.
Sa ukidanjem društvenog vlasništva bukvalno preko noći buknulo je tržište nekretnina i pojavio se veliki broj onih koji su se bavili posredovanjem u kupoprodaji nekretnina. Jezgro delatnosti poslovanja nekretninama čine agencije za posredovanje u prometu i zakupu nekretnina. Kako u Srbiji još uvek ne postoji pravna regulativa koja bi propisivala ko se i pod kojim uslovima može baviti poslovima posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti, jedan broj agencija najčešće ne poštuje ni osnovna pravila poslovanja. Nedostatak pravne regulative kojom se uređuje ova oblast doveo je do pojave mnoštva problema na tržištu nekretnina i na strani korisnika usluga posrednika, ali i na strani samih posrednika.
Nepoštena tržišna utakmica, needukovani posrednici, izbegavanje plaćanja naknada državi, pojava različitih oblika sive ekonomije, kao što su rad na crno, ne plaćanje zakonom utvrđenih javnih davanja, agenti koji posao obavljaju na ulici, klijenti koji izbegavaju da nakon obavljenog posla plate posredničku proviziju, samo su deo realnih problema koji postoje na tržištu nekretnina.
Kupovina ili prodaja nepokretnosti je ozbiljan posao za sve učesnike tog posla, prvenstveno jer se tu okreću velike sume novca, ali i iz razloga što se ovom transakcijom obezbeđuje ili rešava egzistencijalno pitanje građana. Upravo zbog takvi okolnosti u ovom poslu je potreban dodatan oprez.
Imajući u vidu postojeće probleme na tržištu, kao i buđenje evidentnih potencijala na tržištu nekretnina u Srbiji, hitno je potrebno ozbiljno reformisanje sistema i uspostavljanje discipline i kontrole na tržištu nekretnina. Usvajanje ovog zakona neće odmah rešiti sve probleme koji postoje. Usvajanjem ovog zakona uspostaviće se red na tržištu nekretnina, ali samo ako budu preduzete stroge mere kontrole nad onima koji će sigurno i nakon usvajanja ovog zakona nastaviti sa starom praksom ulične prodaje nekretnina, izbegavanja svih obaveza prema državi itd.
Predlogom ovog zakona propisane su kazne za prekršaje koje učine posrednici, registrovana pravna lica i mere kontrole rada tih posrednika. To je u redu i to je jedan od razloga za donošenje ovog zakona, ali moram da kažem da su sankcije za fizička i pravna lica, koja se bave poslovima posredovanja suprotno članu 12. Predloga zakona, odnosno rade na crno, male u odnosu na štetu koju ova lica svojim nelegalnim delovanjem pričine i državi i onim posrednicima koji se regularno bave ovim poslom.
U praksi će doći do toga da će se i organi tržišne inspekcije, koji su inače nadležni za kontrolu sprovođenja ovog zakona i kontrolu rada posrednika, upravo i usmeriti na kontrolisanje agencija koje su upisane u registar posrednika, tako da ćemo doći u situaciju da će, na primer, zbog nekog malog propusta koji naprave agencije, kao što je npr. ne isticanje cenovnika usluga, agencija morati da plati kaznu.
Sa druge strane, oni koji obavljaju ovu delatnost, a ne ispunjavaju zakonske uslove, odnosno nemaju svojstvo posrednika u smislu ovog zakona i imaju najveći udeo u sivoj ekonomiji i na tržištu nekretnina, ostaće, tako reći, ne sankcionisani.
Po prvi put Srbija dobija poseban zakon koji će regulisati ovu oblast i po prvi put institucionalni okvir, koji će omogućiti svim subjektima na tržištu da se pod jednakim uslovima bave delatnošću posredovanja u prometu i zakupu nepokretnostima, putem transparentnih i jasno propisanih pravila poslovanja. Bitno je da ta pravila ne ostanu samo pravila na papiru da bi se ispoštovala forma ili da bi se ulilo poverenje klijentima, već da se zaista uvede red i sigurnost na tržište nekretnina.
Predlogom ovog zakona uvodi se obaveza da se posredovanjem u prometu nepokretnostima neće moći baviti niko ko nema položen stručni ispit, odnosno licencu za obavljanje poslova posredovanja.
Zakonom nije predviđeno iz kojih oblasti će posrednici polagati ispite, ko će da ispituje na tim ispitima, koliko će novca za to morati da se izdvoji, a to su pitanja koja interesuju sve one koji se sada legalno bave ovim poslom i nameravaju da to čine i ubuduće, u skladu sa odredbama ovog zakona, ali i sve one koji tek planiraju da se u ovoj delatnosti oprobaju.
Polaganje stručnog ispita je evropski standard koji se primenjuje u svim zemljama u regionu. Licenciranjem se postiže viši kvalitet usluga koje pružaju agencije za nekretnine, ali i jačanje profesije – agenta.
Glavni posao agenta je da mora dobro da zna da proda nekretninu, da i za kupca i za prodavca napravi optimalnu ponudu, da zna neke osnovne stvari oko dokumentacije. Ali, s obzirom na to da je u poslu posredovanja potrebno i pravničko znanje i iskustvo i da je potrebna pravna sigurnost, polaganje stručnog ispita, da se niko ne uvredi, ne može da agentu sa srednjom stručnom spremom pruži sva neophodna znanja koja ima neko ko je završio pravni fakultet.
Vi ste, gospodine ministre, rekli da je zbog velikog broja onih koji rade u ovoj oblasti sa srednjom stručnom spremom odlučeno da se na ovaj način, odnosno polaganjem stručnog ispita, radi na unapređenju usluga koje će posrednici pružati klijentima. Ali, s druge strane, članom 16. Predloga ovog zakona, propisano je, između ostalog, da posrednici imaju obavezu da izvrše uvid u dokumentaciju koja se tiče konkretne nepokretnosti i odnosi na vlasništvo i druga stvarna prava.
Zbog toga ipak smatram da je zakonom trebalo predvideti obavezu agencije za nekretnine da kod provere dokumentacije, kada dođe do kupoprodaje konkretne nepokretnosti, agencija mora da ima obavezu da angažuje ili pravnika ili advokata, koji će proveriti dokumentaciju, sastaviti predugovor i sastaviti ugovor, ukoliko vlasnik agencije nije iz te struke. Rekli ste da se podrazumeva da agencije imaju stručno lice koje će raditi te poslove. Verujte mi, ja se ovim poslom bavim mnogo dugo i znam da 90% agencija nema praksu da ima angažovanog advokata, ili pravnika koji će raditi te poslove.
S obzirom da ovaj zakon i donosimo da bismo poboljšali pravnu sigurnost koja se tiče poslova na tržištu nekretnina, mislim da je trebalo preciznije ovaj član obraditi.
Što se tiče polise osiguranja, koja je takođe predviđena ovim zakonom, to je takođe evropski standard. Polisa osiguranja obezbeđuje novčano pokriće za isplatu štete koju posrednik pričini nalogodavcu neispunjavanjem ugovora o posredovanju. Do sada su, zbog nepoznavanja propisa, stranke bile izložene nesavesnom poslovanju posrednika, što se često završavalo sporom i niko nije odgovarao za tu štetu.
Bilo je dosta diskusija u pravcu da su za sve prevarne radnje, koje su se dogodile prošlih godina, krive agencije. Ja, zaista, ne želim da branim agencije, ali za sve to nisu krive isključivo agencije. Za višestruke prodaje stanova velikim delom krivi su sami i investitori.
Uvođenje obaveznog osiguranja za slučaj nanošenja štete strankama, pruža sigurnost korisnicima usluga posrednika u prometu i zakupu nekretnina i istovremeno utiče na to da posrednici savesnije i odgovornije obavljaju svoj posao.
Sigurna sam da će ovu odredbu zakona podržati naravno najpre korisnici posredničkih usluga, ali i sve one agencije i posrednici koji zaista žele ozbiljno i odgovorno da se bave ovim poslom.
Međutim, kada je visina mesečne ili godišnje premije osiguranja u pitanju, trebalo je imati u vidu kolike će to troškove proizvesti za male agencije koje posluju u unutrašnjosti Srbije.
Uslovi poslovanja agencija u unutrašnjosti i profit koji te agencije ostvaruju, višestruko je manji u odnosu na profit koji ostvaruju agencije u velikim gradovima, Beogradu, Nišu, Novom Sadu pre svega zato što je manji obim posla, broj kupoprodaja koji se ostvari u Beogradu je desetinu puta manji nego što je to u Smederovu, vrednost nekretnina je veća u većim gradovima nego u manjim, pa samim tim i posrednička provizija je u toj srazmeri manja, a i sam procentualni iznos posredničke provizije, na primer u Smederevu, Požarevcu je 3%, a u Beogradu mislim da je 5% ili 6%.
Osiguranje na iznos od 45 hiljada evra koštaće posredničku firmu oko 50 hiljada dinara godišnje, tako da će donošenjem ovog zakona na tržištu nekretnina u Srbiji svakako nastati jedno novo pozicioniranje posrednika, gde će prednost imati veliki nad malima i oni koji su duže u ovom poslu u odnosu na nove privredne subjekte u ovoj delatnosti.
Kao još jedna mera zaštite, zakonom je predviđena obaveza učesnika u prometu nekretnina da potpišu ugovor o posredovanju. To je novina koja ima za cilj da pruži sigurnost i na neki način obezbedi i nalogodavca i posrednika.
Teško je predvideti sve slučajeve u praksi koji mogu da nastanu za obe strane ugovornice, ali evo jedan najčešći slučaj do sada koji se događao i koji je bio negativan po poslovanje agencija je da se prodavac koji nije imao sklopljen ugovor sa agencijom, jer to nije ni bilo zahtevano do sada, nakon višemesečnog truda agencije da proda nekretninu, nakon svih troškova koje agencija povodom toga ima, prodavac se jednostavno odluči da nekretninu proda preko druge agencije, odustane od prodaje ili izbegne agenciju u dogovoru sa kupcem, naprave ugovor mimo agencije. Na taj način su agencije oštećene i nadam se da će ovaj ugovor koji će potpisivati nalogodavac i posrednik, u velikoj meri makar omogućiti da se ovi problemi izbegnu.
Takođe, zakonom je potrebno regulisati i mislim da će se verovatno advokati u ovoj sali možda naljutiti, ali potrebno je regulisati da se advokatske kancelarije mogu baviti ovim poslom posredovanja, ali samo ako se registruju za tu delatnost i ako ispunjavaju uslove predviđene ovim zakonom, između ostalog da imaju zaposlenog agenta sa položenim stručnim ispitom.
Inače su do sada advokatske kancelarije koje su se uz pružanje advokatskih usluga bavile i poslom posredovanja bile i najveći posrednici agencijama. Tako da smatram da ovim zakonom ili treba uskratiti, ili pružiti mogućnost advokatskim kancelarijama da se bave ovim poslom, ali samo uz ispunjenje uslova koji važe i za agencije za posredovanje u prometu i zakupu nepokretnosti.
Član 20. koji sadrži odredbe vezane za pravo na posredničku proviziju je neprecizan, jer ne predviđa ko je obavezan da plati posredničku proviziju, da li samo kupac, ili samo prodavac, ili i kupac i prodavac po pola, pod uslovom kada su nalogodavci i kupac i prodavac.
Takođe, nije propisan ni minimalni ni maksimalni iznos provizije koju posrednik može da naplati, tako da je previše slobode ostavljeno posrednicima da sami ugovaraju visinu provizije bez zakonskog limita.
Takođe, nije propisana ni koja se visina naknade primenjuje po samom zakonu ako provizija nije ugovorena. Ono što je zaista bilo potrebno regulisati zakonom i što će uticati na sigurnost korisnika posredničkih usluga je član zakona koji se odnosi na oglašavanje nepokretnosti kojim se predviđa zabrana oglašavanja nepokretnosti za koju posrednik nema potpisan ugovor o posredovanju, odnosno podposredovanju.
Ovim članom zaštitiće se i kupci i zakupci od nesavesnog poslovanja pojedinih agencija za nekretnine koje su lažnim oglašavanjem nekretnina na atraktivnim lokacijama po niskim cenama naplaćivale proviziju ili članarinu od klijenata, dovodile ih u zabludu, odvodile ih u stanove i ostale nekretnine da im pokažu koje su bile opremljene upravo da bi privukle i prevarile klijente i na taj način naplatile članarinu ili proviziju.
U sektoru prometa nekretnina legalno je zaposleno oko dve do tri hiljade ljudi…
(Predsedavajući: Molim vas da završite misao.)
Mogu da završim time da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije svakako podržati sve predloge ovih zakona. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, ukoliko ovaj put zaista želimo da ostvarimo, odnosno sprovedemo ovaj zakon u praksi, a ne samo da ostane mrtvo slovo na papiru, onda je potrebno veoma dobro i studiozno se pripremiti, jer bespravna gradnja je nešto što u Srbiji postoji više od 30, 40 godina i ne može se rešiti samo donošenjem Zakona o legalizaciji.
Problem bespravne gradnje treba rešavati tamo gde nastaje, ali i u institucijama koje su zakonom obavezne da nadziru i sprečavaju pojavu bespravne gradnje. Osim toga, potrebno je analizirati uzroke koji utiču na bespravnu gradnju i uzroke koji utiču na malu zainteresovanost bespravnih graditelja da svoje objekte legalizuju. Sigurno su jedan od osnovnih uzroka socijalne prilike i tu je reč o građanima koji su gradili, jer nisu imali mogućnosti da zakonskim putem ostvare krov nad glavom, uglavnom iz finansijskih uzroka, ali s druge strane postoje bespravni graditelji koji su, izbegavajući zakon, ostvarili profit i tu zakon mora da napravi oštru razliku. Takođe, uzroci i nepotrebno velika i skupa procedura. Naravno, veliki su problem i nerešeni imovinsko-pravni odnosi, inspekcijski organi koji ne reaguju na vreme, odnosno onda kada se sa gradnjom počne.
Legalizacija kao tema bitna je za veliki broj građana i treba da bude poseban zakon, kao što je to sada predviđeno, zakon koji će pružiti građanima informaciju o tome šta se može legalizovati, na koji način i pod kojim uslovima. Prilično je bilo nelogično, kao do sada, da isti zakon tretira i legalnu i nelegalnu gradnju.
Srbija je država u kojoj je izgrađen veliki broj objekata bez odobrenja za izgradnju. Izgradnja ovih objekata je u većini slučajeva bila bez projekta, bez stručnog nadzora i bez poštovanja normi i regulativa za izgradnju objekata. Bespravnom, odnosno nekvalitetnom gradnjom, neodgovarajućim oblikovanjem, zauzimanjem javnim površina, ilegalnim priključivanjem na infrastrukturu, oštećene su i lokalne samouprave na čijim teritorijama se gradilo, ali i cela Srbija.
Podsećanja radi, država je unazad godinama, još od 1997, 2003, 2005, 2009, 2010. godine, donošenjem Zakona o planiranju i izgradnji, koja je na taj način pokušavala da se obračuna sa bespravnom gradnjom i da nelegalnu gradnju stavi u zakonske okvire, ali nažalost, to nije dalo većeg odziva kada su u pitanju nelegalni graditelji, iako su zakoni iz godine u godinu bili sve liberalniji.
Ovim predlogom zakona o legalizaciji koji je pred nama, država je ponovo rešila da uvede red u oblast izgradnje objekata i omogući građanima, u čijem posedu su nelegalno izgrađeni objekti, da u određenom roku i pod određenim uslovima svoje objekte legalizuju.
Međutim, masovnost, odnosno legalizacija većeg broja objekata, sumnjam da će se postići ovim zakonom iz više razloga, koje ću u daljoj diskusiji navesti, a koje je moguće otkloniti usvajanjem amandmana koje je podnela poslanička grupa SPS.
Legalizacija je rešenje za bespravno izgrađene objekte i to je u redu, to je potrebno i to Evropa traži od nas, ali smatram da je najpre trebalo da donesemo Zakon o planiranju i izgradnji koji bi pojednostavio i pojeftinio proceduru, kako se to i najavljuje, i zaustavio bespravnu gradnju, da neka nova Vlada ne bi morala da donosi novi Zakon o legalizaciji, a onda da rešavamo postojeće posledice dosadašnje tzv. divlje gradnje.
Ključna odredba Predloga zakona o legalizaciji je da će se legalizovati objekti izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno bez odobrenja za izgradnju, do 11. septembra 2009. godine i za koje je podnet zahtev za naknadno izdavanje građevinske dozvole do 11. marta 2010. godine. Od 2009. godine do danas u Srbiji je bespravno izgrađeno 300.000 objekata. Postavlja se pitanje – kako je moguće da se bespravno izgradi toliki broj objekata, nakon donošenja Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, bez reagovanja inspekcijskih organa, bez obustave gradnje, bez rušenja započetih objekata, što je mnogo razumnije nego rušiti objekte koji su završeni i useljeni.
Ne zalažemo se za to da bespravni graditelji budu privilegovani u odnosu na one koji su gradili na osnovu građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju, ali se zalažemo za to da ako, po ko zna koji put, donosimo Zakon o legalizaciji, taj zakon ne sme da diskriminiše one koji su gradili posle 2009. godine u odnosu na one koji su gradili pre 2009. godine. Bespravna gradnja je bila zabranjena od donošenja prvog Zakona o planiranju i izgradnji, pa se ipak bespravno gradilo i donosili su se zakoni koji su omogućavali bespravnim graditeljima da svoje objekte legalizuju. Zašto bismo mi sada kažnjavali one koji su bespravno gradili posle 2009. godine, a želeli da legalizuju svoje objekte po odredbama ovog zakona?
Iz vašeg izlaganja, gospodine ministre, zaključila sam da ni vi niste pristalica rušenja koje bi za posledicu imalo to da mnoge porodice ostanu bez krova nad glavom. Nije u pitanju pet objekata nego 300.000 objekata i mnogi su zidali kuće ne poštujući zakon, zato što nisu imali sredstava da ispoštuju sve ono što zakon predviđa, da plate projekte, naknade, saglasnosti, takse. Pitanje je – hoćemo li mi takve objekte da rušimo i na taj način stvaramo još socijalnih slučajeva?
U Smederevu živi porodica od sedmoro članova sa troje maloletne dece. Žive u objektu od 50 metara kvadratnih, bez struje, i bez vode. Verujte da su svakog dana zvali i pitali kada ćemo doneti zakon o legalizaciji, koji bi im omogućio da se i njihov objekat, koji je sagrađen posle 2009. godine, moći da se priključi na komunalne mreže. Možete da zamislite u kakvom strahu oni danas gledaju i slušaju ovo što mi govorimo.
U Srbiji je mnogo takvih porodica i ne možemo preko toga tek tako da pređemo. Poslanička grupa SPS podnela je amandman na odredbe ovog člana. Takođe, član 5. Predloga ovog zakona predviđa da se građevinska, odnosno upotrebna dozvola može izdati za objekte za koje je podnet zahtev za legalizaciju do 11. marta 2010. godine. To znači da nema novog roka ni za objekte koji su izgrađeni do 2009. godine, a za koje nije podnet zahtev za legalizaciju. Od milion i 400.000 bespravnih objekata, podneto je 700.000 zahteva za legalizaciju po ranijim zakonima. Od tih 700.000, legalizovano je tek nešto više od 10%, a ostali su u početnoj fazi, tj. u fazi podnošenja zahteva. Uglavnom, razlozi za to su nerešeni imovinsko-pravni odnosi, nereagovanje nekih lokalnih samouprava, da im pošalju obaveštenja, šta treba dobaviti od dokumentacije ili su u celini ili delom izgrađeni na javnim površinama i na površinama u zaštićenim zonama itd. Veći broj tih objekata neće moći da se legalizuje ni po ovom zakonu, pa se pitam – za koje mi objekte donosimo ovaj zakon, ukoliko rokove ne produžimo?
Predloženim zakonom je utvrđena dokumentacija koja je potrebna za legalizaciju. Prema odluci Ustavnom suda, legalizacija mora da se obavi pod istim uslovima koji važe i za redovno dobijanje građevinske dozvole.
Ustavni sud je odredbe o legalizaciji koje su sadržane u Zakonu o planiranju i izgradnji proglasio neustavnim zbog dovođenja u neravnopravan položaj onih koji su gradili po propisima. Predlogom ovog zakona uvodi se obaveza podnošenja dodatne dokumentacije u odnosu na dosadašnji Zakon o planiranju i izgradnji. Važeći Zakon o planiranju i izgradnji u delu koji se odnosi na legalizaciju predviđao je do sada manji obim tehničke dokumentacije, tehnički izveštaj, zapisnik o izvršenom veštačenju sa geodetskim snimkom, bez instalacija i skica za pomoćne objekte.
Po nacrtu ovog zakona za sve objekte, sem pomoćnog, koji inače nije ni pomenut, rade se glavni projekti koji, između ostalog, umesto geodetskog snimka sadrže geodetsko-topografski plan i blok šemu instalacija, sa načinom priključenja na spoljnu mrežu. Takođe je potrebno priložiti i projektni zadatak koji je definitivno nepotreban u ovoj fazi kada objekat postoji na terenu, kada je objekat već sagrađen. U redu je da oni koji su gradili bez dozvole ne budu u povlašćenom položaju u odnosu na one koji su gradili poštujući zakon, ali je te obaveze trebalo umanjiti barem za ono što nije potrebno u ovoj fazi i što se moglo izbeći.
Članom 3. predviđena je saglasnost vlasnika susednog objekta za objekte izgrađene ili rekonstruisane na udaljenosti od susednog objekta protivno uslovima propisanim planskim dokumentima. Znači da jedan objekat može da ispunjava sve tražene uslove u pogledu dokumentacije, u pogledu roka imovine, ali ako je komšija ljut i ne da saglasnost, onda se objekat ne može legalizovati. O tome ste i vi pričali i slažemo se i povodom ovoga. Mislim da se mora napraviti razlika između objekata prilikom čijeg građenja se vlasnik susednog objekta nije protivio i objekata prilikom čijeg građenja je komšija reagovao, prijavio gradnju, uložio prigovor, pokrenuo postupak i slično. Mnogo je praktičnije rešiti ovaj problem zakonom, nego da se to rešava u sudskim sporovima. Ovaj član takođe treba dopuniti, da lokalna samouprava u određenom roku može doneti odluku kojom bi se na drugačiji način utvrdili uslovi u pogledu udaljenosti od susednog objekta.
Početak legalizacije podrazumeva da građani imaju rešene imovinsko-pravne odnose na zemljištu, što je inače veliki problem u Srbiji i jedan od razloga bespravne gradnje, ali i jedan od razloga nemogućnosti legalizacije objekata izgrađenih na parcelama gde imovina nije rešena. Iz tih razloga smatram da je imovinsko-pravnim odnosima trebalo posvetiti više pažnje u ovom zakonu i predvideti šta se sve može smatrati dokazom o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na građevinskom zemljištu, kao što su ugovor o kupoprodaji, ugovor o prenosu prava korišćenja koji je overen do 2003. godine, pravosnažna sudska presuda, naravno, uz poštovanje pravnog sleda, kao i drugi pravni poslovi na osnovu kojih je podnosilac stekao pravo svojine na zemljištu. Nije predviđena ni mogućnost legalizacije objekata koji su sagrađeni na zemljištu u susvojini, odnosno u sukorišćenju više lice.
Vlasnik bespravno izgrađenog objekta dužan je da plati naknadu za uređenje građevinskog zemljišta. Ono što je dobro, jeste to da je zakonom data mogućnost da se naknada za uređenje građevinskog zemljišta može platiti sukcesivno na 20 godina. Kolika će visina naknade biti određivaće lokalne samouprave. Kako zakon predviđa, mora da postoji razlika u visini nameta za one građane koji su gradili na zemljištu bez infrastrukture, razlika u zavisnosti od površine objekta, namene objekta, urbanističke zone. Potrebno je voditi računa i napraviti razliku između građana koji su gradili da bi rešili svoje egzistencijalno pitanje i svoje porodice, samohranih roditelja, invalida, socijalno ugroženih kategorija i onih koji su gradili da bi sticali profit.
Član 32. Predloga zakona, koji se odnosi na rušenje objekata, treba izbrisati, osim dela koji se odnosi na objekte koji su izgrađeni na javnim površinama u zonama prirodnog dobra, na saobraćajnicama, raskrsnicama i slično. Država je dopustila da se u Srbiji izgradi 1.400.000 objekata, da se porodice usele u te objekte, a niko od nadležnih organa nije reagovao i sada trebamo da ih rušimo. Ako hoćemo da kaznimo one koji su bespravno gradili i koji neće da postupe po ovom zakonu o legalizaciji, treba se opredeliti za manje represivne mere, u smislu većeg plaćanja poreza na imovinu ili neki drugi vid sankcije.
Priključenje na infrastrukturu je jedan od razloga koji bi trebalo da stimuliše bespravne graditelje da svoje objekte legalizuju, jer zakon predviđa da se na komunalnu infrastrukturu nelegalni objekti mogu priključiti samo privremeno, do okončanja postupka legalizacije i da će biti isključeni ukoliko se postupak legalizacije ne okonča u roku od dve godine. Da bi jedan objekat mogao da bude priključen na elektro-vodovodnu kanalizacionu mrežu mora da ima građevinsku dozvolu ili naknadnu građevinsku dozvolu. Nije potrebno da je objekat uknjižen, niti da ima upotrebnu dozvolu.
Taj problem priključenja objekata na komunalnu mrežu nije rešen ni Zakonom o posebnim uslovima upisa objekata u katastar nepokretnosti, jer sam upis objekta nije dovoljan da bi se objekat priključio na komunalne mreže. Neće biti rešen ni sada, jer za 700.000 objekata koji su izgrađeni do 2009. godine, za koje nije podnet zahtev za legalizaciju po ranijim propisima, 300.000 objekata izgrađenih posle 2009. godine, koji uglavnom nisu priključeni na infrastrukturu, neće moći da se priključe ni po odredbama ovog zakona jer neće moći da podnose dodatne zahteve za legalizaciju. Građani koji žive u ovakvim objektima žive ispod svakog nivoa iole pristojnog života.
Država mora da nađe načina da građane informiše o njihovim pravima i obavezama kada je u pitanju legalizacija, ali i da preduzme određene mere kako bi građani ozbiljno shvatili postupak, odnosno obavezu da svoje objekte legalizuju. Gradnja sa građevinskom dozvolom je jedan od temeljnih uslova pravne države sa uređenim građevinskim pravom, države koja se opredelila za red, zakonitost i pravnu sigurnost. Zato nam je hitno potreban zakon o planiranju i izgradnji.
Ovaj zakon o legalizaciji moramo da prilagodimo stvarnoj situaciji na terenu ili približno stvarnoj, jer situacija na terenu ima različitih i nemoguće ih je sve svrstati u jedan zakon, ali uredbama i pravilnicima moramo da pokušamo da se približimo rešavanju realnih problema, uvažavajući pre svega socijalni status građana. Građani pre svega moraju da znaju da je gradnja sa građevinskom dozvolom i naknada za dobijanje građevinske i upotrebne dozvole jedini način da uspostave svoje pravo svojine na objektima i da je to različito od evidentiranja objekata u katastar nepokretnosti. Samo sa legalnim objektima građani imaju pravnu i ekonomsku sigurnost u pogledu svojine i raspolaganja svojim objektima. Hvala.