Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovani poslanici, pred nama je danas jedan veoma važan zakon koji se odnosi na glavni grad, njegovu organizaciju nadležnosti i funkcionisanje. Važan je, jer se odnosi na skoro dva miliona stanovnika koji u njemu žive i to je najveći grad na ovim prostorima, najveći grad na prostorima država bivše Jugoslavije, ali isto tako je četvrti po veličini u jugoistočnoj Evropi, posle Istanbula, Atine i Bukurešta.
S obzirom na veličinu, njegovu složenost i mesto, on je raskrsnica puteva, privredno, kulturno, obrazovno središte zemlje. Iz tih razloga, njegovo uređenje mora da se definiše posebnim zakonom.
Beograd u sebi u suštini ima 17 gradova, jer ima 17 opština i to 10 centralnih u užem jezgru grada i sedam koje se zovu tzv. prigradske opštine, gde pojedina svaka od tih opština u suštini čini jedan poseban grad, jednu posebnu urbanu celinu. Beograd raste svake godine i tu se dolazi radi školovanja, traženja posla, bekstva od bede i rata.
Od 2000. godine u Beograd je došlo prema statistici oko 400.000 stanovnika novih. Zato nije čudno što postoje saobraćajni problemi, problemi sa zapošljavanjem, stanovanjem, ad hok gradnjom, komunalni, bezbednosni problemi itd, koji se moraju rešavati i zato nije dovoljno da se primenjuje samo Zakon o lokalnoj samoupravi. Iz tih razloga se donosi poseban Zakon o glavnom gradu.
Ovim sadašnjim rešenjem koji se nudi konačno se ide u susret zahtevima građana sedam tzv. prigradskih opština, kako bi građani brže i jednostavnije rešavali svoje potrebe i o tome je u našoj poslaničkoj grupi pre mene govorio poslanik, naš kolega Miša Petronijević. Ja se time neću više baviti.
S druge strane, međutim, ostaje drugih 10 centralnih tzv. opština užeg gradskog jezgra, dela grada koji mora da radi i funkcioniše jedinstveno i zato mnoge nadležnosti za njih ostaju na nivou glavnog grada kao celine. To se odnosi, na primer, na izgradnju građevinske dozvole, urbanističke planove, komunalne usluge, puteve, saobraćaj, javni prevoz, zaštita od požara, zaštita od katastrofa u celini za održiv način života, održavanje i izgradnju zelenih površina, bezbednosti, itd. do održavanja svega onoga što jedan ovako veliki grad čini zaštićenim, bezbednim dobro funkcionalnim i organizovanim.
Posebno grad Beograd ima neke posebne nadležnosti. Ja ću ovom trenutku istaći mere koje on preduzima vezano za pronatalitetnu politiku, koje mogu da budu ugled i primer i ostalim gradovima, jer im je to jedan od primarnih ciljeva u svakom slučaju. No, Beograd ovim novim zakonom koji je sada predložen ima ukupno 23 nadležnosti, što novih, što bolje preciziranih. Beograd se deli na tzv. dve upravljačke zone, što je dobro i naša partija u svakom slučaju se i od ranije zalagala za takvo rešenje i naravno, ovo sada najzad i pozdravljamo.
Ali, o jednoj stvari se mora voditi računa. To uvek mora da bude u skladu sa potrebama građana i ljudi koji tu žive.
Međutim, među tih 10 gradskih opština, nisu sve iste. Želim da istaknem položaj opština kao što je, na primer, Palilula, Voždovac ili Zemun, koje imaju veliku razuđenu i dosta naseljenu periferiju, koje često same za sebe mogu da budu opštine, a sve su podređene u svim važnijim pitanjima odlukama organa grada Beograda.
Njihovo funkcionisanje nije isto kao centralnih opština, kao što su npr. Stari grad, Vračar ili Savski venac. Zato smatram da su te opštine mogle možda dobiti neke od prerogativa koje se na taj nivo opštinski na njih ne odnosi, a koje su dobile ovih drugih sedam opština, jer bi to obezbedilo lakše i brže funkcionisanje velikog broja stanovnika na dosta velikom i razuđenom prostoru.
U svakom slučaju, nije jednako organizovati život u Zemunu, Paliluli ili Voždovcu, kao što je to npr. u ove tri centralne opštine.
Grad posle usvajanja ovog zakona mora da usvoji svoj novi statut kojim će organizovati sopstvena preduzeta ovlašćenja i kojim će nova ovlašćenja preneti za sedam prigradskih opština. Ali, želim da istaknem i potrebu da se pažnja i ulaganja ravnomerno moraju usmeravati kako bi svaka opština poboljšala uslova života. Naravno, pohvaliću velika ulaganja koja se danas čine u odnosu na centar grada. To vidimo po obnavljanju fasada, izgradnji novih stambenih zgrada, hotela, parkova, fontana, trgova, pešačkih zona itd. To fenomenalno menja lice Beograda i pred građanima, a posebno u očima stranaca kojih je sve više, i to je jako dobro.
Proširuje se, isto tako i uređuje, Novi Beograd kao nov i moderan poslovni i stambeni centar. I to je, takođe, dobro. Zaokružuje se jedna moderna gradska celina. Grad se ubrzano menja. To svakodnevno možemo da vidimo.
Isto tako, želim da naglasim da nasuprot tome nema značajnih ulaganja u nekim delovima Beograda koja bi se morala u narednom periodu malo više posvetiti pažnja.
Ja ću u ovom trenutku da pomenem samo grad Zemun, koji bi morao po mišljenju građana da dobije veću pažnju i da menja svoju infrastrukturu, svoj izgled i da obezbedi veću privlačnost. Zašto? To je opština svoje posebne i duge istorije, koja je kao samostalni grad bila do 1934. godine, kada je prvi put ušao u sastav Beograda. Potom je bio nezavisan dok je bila NDH, nažalost, da bi 1954. godine ponovo postao gradska opština. Ali, taj svoj poseban izgled, kao i mogućnosti, treba više unapređivati kako bi postao mnogo bolji, atraktivniji i turistički i saobraćajni, ali i kulturno-obrazovni.
Nažalost, Zemun sopstvenim snagama to nema mogućnosti da postigne ukoliko nema značajnu podršku grada Beograda. Ja ću da kažem da je to nekad bio veliki industrijski gigant. Imao je svoja velika preduzeća „Zmaj“, „Ikar“ uz Grmeč, „Teleoptik“, „Geomašinu“, koji su svi nestali u vrtlogu tranzicije 5. oktobra, a novih je malo.
Tu je nedovršena kanalizaciona mreža. Nedovoljan je saobraćaj prema nekim naseljima. Nema dovršenog priključka za autoput. Centralni dom zdravlja je u lošem stanju za tako veliki grad itd. Nedovoljno je mesta u vrtićima, a malo se ulaže u srednje škole, u Zemunu ih ima sedam, kao i visoko obrazovanje, bez obzira što ovaj grad ima sedam do osam istaknutih naučnih instituta koji su u vrhu domaće i svetske nauke i dva fakulteta.
Sem Madlenijanuma, u ovom gradu, nažalost, nema nijedne kulturne institucije. Nekad je bilo devet bioskopa, scena Narodnog pozorišta, Pozorište lutaka. Sve je to ugasio surovi talas tranzicije, koji je na ta mesta doveo tržne centre, samousluge, kafane i kockarnice. Sedamnaest godina u Zemunu je zatvoren Zavičajni muzej, a „Pinki“ kao centar za sport potpuno ne odgovara potrebama građana.
To su primeri koliko jedan veliki gradski centar, sa svojom bogatom istorijom, može sa svim onim što mu Dunav kao njegova reka daje i sa svojom istorijom, sa svojom posebnom arhitekturom, mestom, veličinom i značajem, da bude bolji. Ali, treba jedinstvena politika u centru Beograda i u gradskim vlastima da se ostvaruje.
Ono što još samo želim da kažem, kratko, ukupna privlačnost svetlosti velegrada i lepote Beograda koji se razvija ne sme da zaseni i isprazni Srbiju zato nam treba još koridora, modernih saobraćajnica, investitora u mnoge gradove, što ova Vlada radi dinamičnije od bilo koje do sada u Srbiji. Beogradu treba obilaznica, ali drugim gradovima treba dolaznica, odnosno putevi kojima bi se u njih dolazilo, živelo i radilo. Kad to završimo, mislim da tek tada možemo da kažemo da smo uspeli. U svako slučaju, ova Vlada i ova Skupština i njeni poslanici, pridružujući se ovim rešenjima koja su data, sa svim ostalim što su planovi za razvoj, smatra da smo na dobrom putu. Hvala.