Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužioca, poštovane kolege, kada smo predavali spisak naših kandidata kao govornika za ovu raspravu obeležili smo da smo protiv. Zašto smo protiv? Ne zato što smo protiv pojedinačnih rešenja, nego se opet ponavlja ona praksa na koju smo i ranije ukazivali, da se na jednoj sednici dnevnog reda zaista stavljaju razne tačke, pa niti mi kao poslanici možemo da se pripremimo na pravi način, niti smatram da bilo ko može da diskutuje kvalitetno na ovoliko različitih tema i oblasti. Zbog javnosti, ja ću samo da naglasim šta su sve teme današnjeg dnevnog reda i da pitam gde sve tu postoji neka zaista suštinska veza što bi moglo da se prihvati prilikom objedinjavanja dnevnog reda.
Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta. U redu. Zatim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Nema preterano veze. Onda se pojavljuje Predlog sporazuma između Vlade Republike Srbije i NATO-a. Tek ne vidim tu nikakvu vezu sa žrtvama Holokausta. Pa, da ne idem dalje. Ministarstvo odbrane i Vlada Republike Mjanmarske Unije. Ne vidim zaista vezu i smatram da opet, kao i prošli put, gomila ovih tačaka neće biti obrađeno na adekvatan način, jer mi uvek kao poslanici pričamo o onome što je najvažnije. U ovom slučaju mislim da je to, naravno, Zakon o žrtvama Holokausta, odnosno povratku imovine i Zakon o prekršajima, pa ću svoje izlaganje koncentrisati na ove dve oblasti, bez obzira što bi verovatno bilo dobro da imamo vremena da se bavimo i drugim temama.
Što se tiče Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, mislim da je to jedan izuzetno važan zakon. Donošenje ovog zakona je predviđeno bilo još donošenjem zakona, odnosno kada je usvojen Zakon o restituciji 2011. godine. Nažalost, čekamo pet godina, ali bolje ikad nego nikad. Smatram da je dobro što je danas ovo na dnevnom redu. Smatram da ovakav zakon treba doneti. Mi kao poslanička grupa u svakom slučaju ćemo glasati za usvajanje ovog zakona. Mislim da je i javnosti i svima nama jasno šta je značio Holokaust i kakva je to sramota bila za Evropu onog vremena, ali nažalost sramota delom i za naš narod, jer su pripadnici našeg naroda na neki način učestvovali u svemu tome. Da ne pominjem onu sramotnu objavu da je Beograd kao prvi grad u kome više nema živih Jevreja. Da li je tačno ili ne, ali to je ostalo nešto što je zapisano u istorijskim knjigama. U svakom slučaju, ovo je velika stvar.
Suština ovog zakona, podsetiću, jeste da se vrati imovina jevrejskoj zajednici, odnosno imovina onih lica koja više nemaju živih naslednika, koji nisu živi i što je sada faktički u državnoj imovini, i da se koristi za obeležavanje žrtava Holokausta i, naravno, na svaki drugi način pomoć jevrejskoj zajednici. Smatram da je ovo dobro što se danas dešava i da će samim tim usvajanjem ovog zakona i skočiti ugled Republike Srbije.
Ono što je, da tako kažem, na neki način zamerka samom zakonu, to je više pitanje procedure. Podneli smo niz nekih amandmana i zamoliću gospodu iz Ministarstva da obrate pažnju. Ti amandmani pre svega idu u pravcu da se više obaveza nametne samoj Agenciji za restituciju, odnosno da se olakša postupak vraćanja ove imovine, odnosno da teret dokazivanja i prikupljanja svih dokaza bude na Agenciji, a ne na instituciji koja predstavlja žrtve Holokausta. Nema puno tih amandmana, to je sedam ili osam amandmana, te vas molim da ih pažljivo razmotrite, jer smatram da mogu olakšati i ubrzati postupak povraćaja imovine jevrejskoj zajednici.
Znači, generalno nešto što je vrlo prihvatljivo i, ponoviću još jednom, mi ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Drugi zakon koji je važan, to su izmene i dopune Zakona o prekršajima. Nisu one velike, u pitanju je 20 članova. Manje-više su to primedbe koje mi podržavamo. Uvek je važna, naravno, efikasnost procesnih zakona, kako krivičnog, građanskog, tako naravno i Zakona o prekršajima, jer ozbiljnost jedne zemlje se meri time na koji način i kako vi možete da sprovedete sankciju koju je neko zaslužio, koja je utvrđena sudskom presudom, odnosno ovog trenutka sudije za prekršaj.
Postoji tu, po meni, jedna ozbiljna zamerka i nešto na šta smo podneli amandman, koji mislim da nije samo tema generalno ovog zakona, nego je i pitanje i poštovanje Ustava i generalno pitanje da li je ovaj zakon, u formi u kojoj ste ga predložili, može da opstane, odnosno da li će ga sud oglasiti protivustavnim, pogotovo što mislim da u našoj skorijoj praksi već imamo takva iskustva da su ovakve odredbe postojale, ispravićete me, mislim 90-ih godina konkretno. Odnosi se kada je neko kažnjen, odnosno nije platio kaznu, da mu se ograničavaju određena prava, znači ovde konkretno pročitaću – izdavanje vozačke dozvole, probne vozačke dozvole, izdavanje potvrde o registraciji, saobraćajne dozvole, registarskih tablica, odjava vozila. Drugim rečima, ako niste platili kaznu koju vam je izrekao sud za prekršaje, kada se pojavite da izvadite vozačku dozvolu koja vam je istekla ili registrujete kola, MUP, nadležan organ će odbiti to, pa će da kaže – molim vas, idite prvo izmirite kaznu, pa onda dođite da vam izdam vozačku dozvolu.
Ista odredba je postojala 90-ih godina i ona je proglašena protivustavnom negde početkom 2000. godine. Molio bih Ministarstvo da obrati pažnju da ne predlažu nešto što je već jednom oglašeno protivustavnim i da dobro razmisli da li ovakva odredba treba da ostane, odnosno da usvoji naš amandman koji traži da se briše ova odredba.
Mislim da je, kada je u pitanju ova odredba, zaista pitanje kršenja ljudskih prava, odnosno ograničavanja prava, ono može da proistekne iz Ustava, nisam siguran da može da proistekne iz ovakvog zakona. Ali ponoviću, nađite mišljenje Ustavnog suda, mislim da će se povući paralela zašto je jednom tako odlučio, da je vrlo slično formulisano sada i ovim zakonom.
Tu dolazimo do jednog drugog problema koji je vezan za ovaj zakon, odnosno za registar novčanih kazni. Da, nema dileme, ja potpuno podržavam postojanje tog registra i smatram da je to dobro, korisno i da treba da olakša život svima nama koji smo učinili neki saobraćajni prekršaj, odnosno da znam da li jesam ili nisam platio kaznu, pogotovo danas kada postoji prekršajni nalog, pa niste ni morali da odete kod sudije a faktički ste dobili kaznu i da nema dileme. Mislim da je to sa prekršajnim nalogom za određene vrste kazni dobro. Ali, ono što jeste problem, to jeste zaštita podataka o ličnosti i pravo privatnosti. Ovako kako je koncipiran ovaj registar na sajtu Ministarstva pravde, dozvoljava zloupotrebe.
Bili smo svedoci da su se po novinama pojavljivala određena imena, da li neko duguje ili ne duguje kaznu. Mislim da je to lična stvar one osobe koja je učinila prekršaj, koja duguje novac i naravno države i da to ne treba da bude podatak koji je dostupan široj javnosti. Šta je problem? Kao uslov za ulazak u taj registar traži se, pored imena i prezimena, i jedinstveni matični broj građana. Vi znate vrlo dobro da do skora se jedinstveni matični broj građana pre postojanja zakona masovno tražio i koristio. Matični brojevi svih nas se nalaze u raznim institucijama i bez obzira što postoji zabrana korišćenja, mislim da kada na toliko mesta se nalazi, na svim, raznim, mogućim zahtevima, da su naši matični brojevi dostupni širokom broju građana, novinara ili onih osoba koje žele da naprave zloupotrebu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.
Moj predlog, moja sugestija, moja molba je da Ministarstvo na još neki način restriktivnije uredi ulazak na veb-sajt, odnosno u bazu podataka, odnosno registar novčanih kazni. Mislim da to nije problem, da pored jedinstvenog matičnog broja građana mogu da se stavi neki drugi podaci koji su poznati samo toj ličnosti, npr. kad se otvara račun u banci itd, da to nije problem i da bi to sprečilo zloupotrebe, a da je to pitanje jednostavno pravilnika i odluke Ministarstva pravde.
Naravno, da se vratim sada na ovo što je i naša suštinska zamerka na Zakon o prekršajima, a to jeste upravo da na osnovu tog registra se onemogućava građanima da dobiju vozačke dozvole, saobraćajne dozvole, tablice, da se odjave vozila i smatram da tome, u svakom slučaju, nije mesto u ovom zakonu, jer Zakon o prekršajima omogućava dovoljno načina da se te kazne silom naplate od nesavesnih građana koji ne žele da plate. Postoje mehanizmi prinudne naplate, postoji izvršenje i mislim da ovo kao dodatna mera zaista nije nužno, a naglasiću još jednom - smatram i da je protivustavna.
Što se tiče ostalih tačaka dnevnog reda, zaista ne bih ulazio niti komentarisao izbor niti tužioca, niti sudije. Mislim da su i Visoki savet sudstva i Državno veće obavili svoj posao kako smatraju da treba. Na nama je da izvršimo verifikaciju, odnosno donesemo odluku i u tom slučaju ćemo podržati i ove tačke dnevnog reda. Drugim rečima, naša podrška izmenama i dopunama Zakona o prekršajima će zavisiti od volje Ministarstva, odnosno Vlade Republike Srbije, da usvoji amandman koji smatramo od suštinskog značaja.
Verujem da ćemo i u raspravi u pojedinostima imati dosta prilike da raspravljamo o svakom pojedinačnom amandmanu, ali ako postoji volja Vlade da usvoji naše amandmane postoji naša spremnost da podržimo zakonske predloge. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice želim da reklamiram član 107. Poslovnika, to je povreda dostojanstva Narodne skupštine.
Mislim da gospodin Babić, kao šef poslaničkog kluba SNS zaista ne bi trebalo da iznosi kvalifikacije koje je izneo, ne znam da li ste pratili, ali smatram da je reč „mangupi“, i koje se odnose na opoziciju, ne priliči Narodnoj skupštini.
Vi znate da je naš šef poslaničke grupe isključen sa ove sednice narednih 30 dana i molim vas da koristite ista merila, iste kriterijume. Ako izričete opomene nama kao opoziciji, molim vas da se to odnosi i na predstavnike vlasti, odnosno predstavnike većine, ili da povučete opomene koje ste dali nama. Jedino što vam molim, ista merila i kriterijume koristite i prema vlasti i prema opoziciji. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, vidim da predstavnik Vlade nije prisutan, ali naravno moja obaveza je prema građanima i želim da vam se obratim o nekoj temi o kojoj sam mislio da ne govorim.
Načelno, kako bi to trebalo da funkcioniše, kako to zamišlja Venecijanska komisija koja, vi vrlo dobro znate, nama predlaže i promenu Ustava, a ključan razlog za promenu Ustava jesu poglavlja naravno 23, 24, odnosno usaglašavanje sa određenim opšteprihvaćenim standardima.
Veliki problem u dosadašnjim evropskim integracijama jeste i bio upravo ta dva poglavlja i bojim se da ovim današnjim činom, način na koji se ovo radi danas, ćemo ući u još komplikovaniju situaciju i da će problem biti veći kada su u pitanju evropske integracije za ove dve najvažnije oblasti.
O čemu se konkretno radi? Naš Ustav predviđa ovu proceduru koju je izložio gospodin ministar i ona je jasna. Državno veće predlaže kandidate, Vlada utvrđuje i Skupštini šalje predlog kandidata, Skupština po svom nahođenju bira i naravno i Vlada može da predloži bilo koga sa liste. I što se tiče aspekta ustavnosti, to apsolutno nije sporno. Ako pričamo sa aspekta budućih evropskih integracija, najavljenih promena Ustava, koje su najavljene više puta od strane predstavnika vladajuće koalicije, mislim da je ovo i te kako sporno.
Konkretno, šta je ovde ključan problem, da bih bio jednostavan i da bih bio jasan? Meni apsolutno nije sporna procedura o kojoj je govorio gospodin ministar, a to je procedura prijavljivanja kandidata, izbora, ocenjivanja, niti želim da se mešam u proceduru koje je radilo Državno veće tužioca. Da li je ono uradilo dobar posao ili ne, to je apsolutno njihova stvar i oni su tvrdili nešto što ja držim u ruci sada, to je Odluka o utvrđivanju liste kandidata za izbor na funkciju javnih tužioca. Znači, to je predlog Državnog veća tužioca, predlog koji je upućen Vladi Republike Srbije.
Po meni, do tog trenutka, do slanja Vladi, tu nema nikakvih problema i mislim da je tako i ostalo kako je to Državno veće predložilo, mi danas ne bi ni trebali da raspravljamo o izboru tužioca i sudija, pogotovo imajući u vidu loša iskustva iz prošlosti, veliku kritiku koju sadašnja vladajuća koalicija, apropo reforme pravosuđa, prebacivala nama kao prethodnoj vlasti, puni zamerki i često prethodnih dana smo mogli da čujemo o tome, i ako mislite da tada nismo bili u pravu, ne vidim zašto ponavljate ono što smatrate da je bila naša greška.
Znači, vraćam se na temu, Državno veće tužioca je dalo određeni spisak kandidata. Vlada je utvrdila taj predlog i uputila Skupštini. Šta je konkretno Vlada uradila? Što se tiče liste kandidata za izbor tužioca za organizovani kriminal, predložila nam je četiri kandidata. Nemam ništa protiv, tako je to uradilo i Državno veće tužioca, pa isto to i kada je u pitanju izbor tužioca za ratne zločine, konkretno šest je predloženih, imamo pet, ali prvih pet je predloženo i to ne smatram da je problem.
Ja lično smatram da je Vlada trebala drukčije da uradi, da ne prihvati predlog Državnog veća od pet kandidata, nego da im traži da predlože jednoga, jer suština samostalnosti tužilačke organizacije, kako to zamišlja Venecijanska komisija, bila ona u pravu ili ne, ali je to standard koji ćemo morati da postignemo, jeste da uopšte se Vlada ne pita oko predlaganja tužioca, nego da Državno veće direktno šalje Narodnoj skupštini, a da Narodna skupština na neki način faktički samo potvrđuje, verifikuje odluku Državnog veća i da se na taj način što više smanji uticaj bilo izvršne, odnosno u ovom slučaju, našem slučaju, zakonodavne vlasti.
Pošto je takav Ustav, ja ne bih imao ništa protiv da se Vlada ponela kao protočni bojler, da je predložila sve ono što je predložilo Državno veće tužioca i da je predložilo kompletne liste kandidata, a Narodna skupština je ovlašćena da bira, a ja bih se zalagao da se uvek glasa za onog kandidata prvog kojeg je predložilo Državno veće tužioca, odnosno da faktički i ne biramo, nego da samo verifikujemo rešenja.
Ali, šta se desilo? To je ono što, nažalost, jednom jednostavnom analizom može da se utvrdi da je došlo do razlike i šta je uradila Vlada Republike Srbije? To je moje pitanje i to je razlog zašto ćemo mi kao poslanička grupa biti protiv određenog dela rešenja.
Konkretno, Vlada je dala 53 predloga za imenovanje, za izbor. Znači, sva tužilaštva koja je ministar nabrajao u Srbiji, zatim, ova dva tužilaštva za organizovani kriminal i za ratne zločine. Tu samo po sebi ništa ne bi bilo sporno da je to sve predlog DVT, ali u čak 24 slučaja, znači, u 50% se razlikuje predlog DVT od predloga Vlade. Da bih bio jasan, evo kako to izgleda. Nesporno su svi ti kandidati položili i dobili određen broj ocena. Ja ne želim da pominjem imena niti ću govoriti konkretno o ljudima, ali ovde ima samo tri primera tri tužilaštva. U jednom, umesto rednog broja jedan, osobe koja je dobila najveću ocenu, najveći broj bodova, Vlada je predložila osobu sa mesta broj pet, koja je dobila čak 19 bodova manje nego kandidat broj jedan.
Primer broj dva, predlaže se, Vlada kao kandidata koji će biti izabran, imate većinu, osoba koja je na sedmom mestu po rang listi kandidata DVT, umesto osobe koja se nalazi na prvom mestu, razlika je – prva osoba ima 70 bodova, a osoba koju predlažete, koju Vlada predlaže ima 66 bodova.
Treći slučaj, predlaže se osoba koja se nalazi na šestom mestu, umesto osobe koja je najviše dobila glasova, bodova na izboru DVT. Razlika je osam bodova, odnosno prvi kandidat ima 70, drugi ima 62,2. Tako pričam o 24 slučajeva, gde je Vlada arbitrirala u izboru tužioca. Ja mislim da ovo nije dobar put, da će ovo biti sigurno prepreka u našim evropskim integracijama. Predlažem Narodnoj skupštini da, naravno, usvojimo sve ono što je predložilo DVT, a da vratimo Vladi da Vlada utvrdi onakvu rang listu kako je to predložilo DVT ili čak i da Vlada vrati Državnom veću tužioca da nam predlože po jednog kandidata, jer ako imamo jednog kandidata, mi ga potvrđujemo. Mi nemamo mogućnost političkog uticaja na pravosudnu granu vlasti, odnosno niti mi kao Narodna skupština, kao zakonodavna vlast, niti Vlada kao izvršna vlast.
Imajući, opet, da ponovim iskustva iz prošlosti, mišljenja i Venecijanske komisije i mišljenja Evropske komisije, mislim da ovo neće proći nezapaženo, pogotovo što ja se nadam i duboko verujem da ćemo u toku sledeće godine otvoriti ova dva najvažnija poglavlja 23 i 24. Dobro znate da su to poglavlja koja se među prvima otvaraju, među poslednjima zatvaraju, a funkcionišu na taj način što vi imate veliki broj eksperata bilo Saveta Evrope, bilo Evropske komisije, koji vam sede u Beogradu i bave se tačku po tačku pitanjima reforme, odnosno nezavisnosti i nepostojanja uticaja na pravosudnu granu vlasti.
Još jednom ću ponoviti, zbog toga mi ne možemo da podržimo sve ove predloge, podržaćemo samo one predloge gde je nesporno predložen kandidat broj jedan DVT. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo iz ministarstva, poštovane kolege, ja sam već kada smo razgovarali o zakonu u načelu pričao o onome što smatram da je najvažniji momenat ovog zakona i dužan sam danas, pre svega zbog građana, da ponovim i da kažem zašto mislim da ovaj zakon neće zadovoljiti ono zbog čega ga predlažemo i zbog čega će ova Skupština usvojiti.
Naravno, gospodin ministar me vrlo dobro razume, mi smo se razumeli u raspravi u načelu, ali s obzirom da nijedan od amandmana koji se tiču ove oblasti nije usvojen, moram da ponovim ono što sam govorio u raspravi u načelu.
Inače, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika, pored vremena za amandman.
Znači, suština ovog zakona jeste da on traži od države da na efikasan način sprovodi sudske odluke. Sud postoji da bi zaštitio građanska prava, ljudska prava, da bi zaštitio i napravio određen poredak u zemlji, da ne bi svako, naravno, ostvarivao pravdu na način kako smatra da je to prikladno. Kada sud zauzme stav, kada donese odluku i kada imamo izvršnu ispravu, sudsku izvršnu ispravu, znači, pričamo o postupcima gde je vođen prvostepeni postupak i drugostepeni postupak, gde su iscrpljeni vanredni pravni lekovi, pričamo o mogućnosti izjavljivanja ustavne žalbe i na kraju država je dužna da sprovede odluku jedne nezavisne grane vlasti, odnosno pravosuđa.
Ono što je suština, ako je neko već u sudskom postupku dokazao svoje pravo, trebalo bi i ova Skupština bi bila dužna da donese zakon koji bi omogućio da se što efikasnije to konačno ostvari u praksi. Ne želim da se ponavljam iz rasprave u načelu, ali činjenica je da će se vrlo teško danas, ne samo u Srbiji, nego i u nekim drugim zemljama, ispod tri ili četiri godine uspeti da iscrpe sva pravna sredstva i da se dođe do postupka izvršenja. Pričamo o kompletnom sudskom postupku. Nakon toliko godina mi se oslanjamo na ovaj zakon, Zakon o izvršenju i obezbeđenju, od koga očekujemo da konačno ispuni ono što očekujemo od države, a to je da se namire određene obaveze koje su nastale u prošlosti. Znači, konkretno pričamo da ako je neko ostao dužan novac iz poslovanja ili na bilo koji drugi način i bilo koja druga prava, došlo je vreme naplate. Vi ste bili spremni kad ste ušli u postupak da čekate određen broj godina, ali želite ipak da to bude što efikasnije.
Zašto je ovaj zakon još važan? Da ne pričamo samo o građaninu, već i o privredi. Znamo da od privrede zavisi cela država, znamo da plate koje mi primamo danas plaća nekakva privreda kroz porez koji se ubira i na osnovu toga mi možemo da radimo i da plaćamo ovu struju ovde. Privredi i domaćim stranim investitorima od suštinske važnosti jeste, ako poslovanje ne bude išlo u pravcu u kome su oni zamislili, da imaju sud, instituciju koja će da zaštiti njihova prava. Suština ovde konkretno jeste da oni očekuju efikasniji sudski postupak.
Sada da se vratim na amandman, odnosno i narednih deset amandmana, pošto svi amandmani zvuče onako dosta, da tako kažem, neprilično. Oni su jednostavni, glase – briše se, što nije neki manir amandmana koje ja želim da podnosim i naša poslanička grupa. Zašto briše se? Zato što traže da se iz ovog zakona izbriše kompletno jedan institut koji se uvodi sada ovim zakonom, koji nije postojao u prethodnom zakonu, a za koji mi verujemo da će smanjiti efikasnost postupka, a to je žalba.
O čemu se radi? Znači, nakon toliko sprovođenja postupka, o kome sam već pričao, očekuje se da se donese rešenje na osnovu koga bi konačno došlo do izvršenja sudske presude, a ovaj zakon omogućuje faktički da se povede jedan mini parnični postupak ponovo protiv tog rešenja o izvršenju, odnosno dozvoljava se da izvršni dužnik uloži žalbu. Ono što je najveći problem, nije samo problem što je to žalba, nego što je za nju nadležan sud u drugom stepenu. Mislim da smo svi svesni kako izgleda ta procedura, a pogotovo oni koji imaju dodira sa sudom, da ovako nešto može da pogoduje samo advokatima, jer sada vama zaista treba advokat i postupku izvršenja, jer postoji tolika mogućnost procesnih radnji da teško to može stranka sama da uradi, a da ne napravi neku grešku.
Drugim rečima, kada se uloži žalba ona ide na drugostepeni sud, a drugostepeni sud odlučuje. To traje određeno vreme. Znamo koliko je potrebno vremena da se uradi pismeni otpravak presude, da se ona pošalje, da se ekspeduje, da se vrati u prvostepeni sud. Mi tu pričamo u idealnim uslovima, da živimo u idealnoj zemlji o dodatnih šest meseci. Tih šest meseci nisu običnih šest meseci, a pretpostavljam da će to otići i do godinu dana. Ali, kažem nisu običnih šest meseci, jer ono što vi želite da uradite je da se što efikasnije naplatite. Jer, svedoci smo godinama da u ovoj državi postoji veliki broj nenaplativih potraživanja. Zašto? Određena pravna lica, a i fizička lica, ali pre svega preduzeća mogu svesno da odu u stečaj, jer onog trenutka kada imaju izvršnu sudsku presudu oni znaju da su izgubili spor, znaju da će potraživanje morati da namire i imaju određen vremenski period, u ovom slučaju čak i šest meseci, a možda i duže, da namerno oteraju firmu u stečaj, da prebace sredstva, da promene nosioca prava na nepokretnostima i da nikada faktički ne izvrše svoju obavezu. U tome jeste suština i potreba za efikasnošću postupka, jer na efikasan postupak veliki broj zloupotreba se sprečava. Naša privreda će biti efikasnija i kao tržište ćemo biti poželjniji za strane investitore. S druge strane, po svakim merilima i kriterijumima bićemo uspešnija zemlja ukoliko imamo izvršni postupak efikasan.
Ono što vi vrlo dobro znate, jeste da se često želja za poslovanjem u jednoj zemlji meri načinom, dužinom i efikasnošću u sudskom postupku, jer to je jedan od načina osnovnih zaštita prava potencijalnih investitora. U tom smislu članove od 74. do 85, ako se ne varam, mi smo predložili da se brišu. Ja ne očekujem da će ministar to da prihvati, jer jednostavno imamo drugi pogled na primenu ovog zakona, ali verujem da ćemo za dve ili tri godine, pošto će se zakon primenjivati tek od jula sledeće godine, biti svedoci da je izvršni postupak usporen i da ćemo morati opet da razmišljamo o promeni zakona, odnosno o usvajanju nekog zakona koji će biti u skladu sa standardima efikasnosti i potrebe što boljeg i bržeg postupka. Hvala.

Gospodine ministre, samo kratko, da ne bude nesporazuma, naravno da ja ovde pričam o ukidanju žalbe samo kada se radi o izvršnoj ispravi na osnovu sudske presude. Znači, ne pričam o verodostojnoj ispravi, to nije sporno, jer tako nešto bi bilo potpuno neprihvatljivo, niti bi imalo ikakvu ozbiljnost u primeni. Ali, ponoviću još jednom, mi imamo sudske postupke koji traju u prvom i drugom stepenu, iscrpljeni su vanredni pravni lekovi, ustavna žalba i došli smo do izvršenja. Zaista smatram da prevashodni interes države, ministarstva, Narodne skupštine, privrede treba da bude što efikasnije sprovođenje takve odluke. Sve ostalo obesmišljava, ne samo izvršenje, nije bitno izvršenje, obesmišljava ceo pravosudni sistem, ako mi čekamo još dve do tri godine da dođe do izvršenja. Hvala.

Nemam nameru mnogo da govorim o usvojenom amandmanu.
Želim samo da pozdravim rad kokusa Narodne skupštine jer zaista, pod jedan, mislim da građani žele da vide, bez obzira da li smo vlast ili opozicija, da možemo da se dogovorimo oko nekih amandmana i neophodnih promena koje su važne za ovu državu. Ovde konkretno su četiri amandmana podneta i zaista lično podržavam sva četiri i drago mi je da postoji takav način funkcionisanja Narodne skupštine. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo iz ministarstva, poštovane kolege, ne bih želeo da budem dosadan u današnjem izlaganju, ali opet moram da govorim o nečemu što se tiče same efikasnosti ovog zakona, odnosno Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
U prethodnim amandmanima koje smo podneli, tražili smo da zarad efikasnosti se briše institut žalbe u izvršnom postupku kada postoje, naravno, izvršne isprave potvrđene u sudskom postupku, a sada dolazimo do još jednog instituta koji može da ugrozi efikasnost postupka, a ovaj institut dolazi i posle žalbe.
Ja bih samo još jednom zbog javnosti ponovio kako izgleda zaista taj postupak i koliko je besmisleno postojanje ovog instituta. Znači, nakon prvostepene i drugostepene presude, vanrednih pravnih lekova, nakon dobijanja statusa izvršne isprave od stane sudske odluke, mi ulazimo u izvršni postupak.
Od suda očekujemo da donese rešenje o izvršenju. Na to sada ovaj zakon dozvoljava još jednu žalbu. Pričamo još šest meseci ili godinu dana i kada se sve to završi i kada izvršni postupak potvrdi faktički odluku parničnog postupka, da ona zaista može da se sprovede, da smo iscrpeli i ovu žalbu, konačno dolazimo do postupka izvršenja.
Nažalost, ovaj zakon tu predviđa još jednu glavu koja može biti kamen spoticanja, odnosno daljeg odugovlačenja ili umanjenje efikasnosti samog ovog izvršnog postupka, odnosno Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Gospodine ministre, o ovome sam pričao i u načelnoj raspravi, znate o čemu se radi. Ja sam spreman da, u stvari, generalno, moje mišljenje jeste da uopšte ova glava, odlaganje izvršenja ne treba da bude u zakonu, ali hajde da to pojednostavimo i da vidimo da li imate razumevanja da usvojite naša naredna tri amandmana. Prihvatam, neka ostane odlaganje izvršenja kao što predlažete, to je odlaganje na predlog izvršnog poverioca, u redu, jer neko ko je poverilac ima pravo da traži da se odloži ili da se ne odloži izvršenje, pa čak i kada je sporazum stranaka o odlaganju. Opet izvršni poverilac je tu pitan, nemam ništa protiv, neka se odloži izvršenje, jer imamo saglasnost poverioca koji je toliko dugo čekao da se naplati.
Dolazimo do člana 122. to je odlaganje izvršenja na predlog izvršnog dužnika. Ovaj izvršni dužnik već pet godina nešto duguje, ili 10, pet godina najmanje od kad imamo sudsku odluku i došli smo do izvršenja i opet sad postoje jedni razlozi, doduše, vi ste rekli samo jednom može da traži odlaganje. Ja zaista smatram da ne treba niti jednom da traži odlaganje, jer zaista, posle toliko godina i posle toliko raznih sudskih instanci koje su potvrdile ovu odluku, da mi opet ulazimo u uvođenje jednog instituta koje će makar za 10 dana, pet dana, mesec dana, opet odložiti samo izvršenje. Zaista mislim da ne treba da bude u zakonu. Nema nikakve svrhe u realnom životu, osim da, kao što samo ime kaže, dalje odlaže izvršenje.
Ovde pričamo o članu 122. znači, amandmanu na član 122. Zatim usaglašavanje člana 124. i 126. sa brisanjem člana 122. Molim vas da razmislite. Složićete se da su ovo retke situacije, ali da zaista nema potrebe da se posle svih ovih postupaka i posle ožalbenog postupka, opet postoji mogućnost odlaganja izvršenja, jer, verujte mi, gospodine ministre, sledeće godine, kada zakon stupi na snagu, vi ćete biti ministar već četiri godine, vrednovaće se vaši rezultati, a pogotovo rezultati u efikasnosti samo sudskog, odnosno izvršnog postupka. Hvala.

Gospodine predsedavajući, samo želim da razjasnim dve, tri stvari. Poštovani kolega kao kolega advokat vrlo dobro zna da oba ova instituta, naši predlozi idu ka ubrzavanju postupka, nikako ka usporavanju. Nemam nameru da se nadmudrujem, nego želim da skrenem pažnju samo na još jedan momenat, u stvari, da budem precizan, dva problema.
Pod jedan, ako ostane, ovaj institut stvara dodatne troškove postupka. Tu ćete se kolega složiti. Naravno, često vi od dužnika ne možete da naplatite ni na koji način ta potraživanja, pa će opet poverilac da snosi obaveze prema javnom izvršitelju, snositi troškove postupka, bez obzira na vreme koje će izgubiti.
Drugi segment koji je, takođe, važan, a odnosi se na samu proceduru, odnosno na izvršenje, tiče se svrsishodnosti ovog instituta, odnosno generalno filozofije primene samog zakona. Ja se zaista ne slažem da se radi na štetu dužnika, da se po svaku cenu izvršava, bez obzira što je sudskom presudom utvrđeno da on duguje novac ili duguje određena prava, ali molim vas, više nije vreme socijalizma, nije 1978. godina. Moramo promeniti filozofiju razmišljanja. Mi moramo da zaštitimo ljude koji ulažu novac. Mi moramo da zaštitimo one koji plaćaju porez. Moramo da zaštitimo privredna lica, pravna lica, od toga, ljudi, svi mi živimo. To je suština, to je naša obaveza kao Skupštine. Naravno, obaveza suda je da to primenjuje na određen efikasan način, primeren onome što piše u zakonu.
Ja vas molim da dobro razmislite uopšte kakva treba da bude naša percepcija ovog zakona i kakvu zemlju želimo da napravimo. Bilo koje vraćanje u prošlost neće nam doneti ništa dobro, jer videli smo, probali smo, videli smo da to nije funkcionisalo. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Složiću se sa vama, ali nije bitno da li mi razmišljamo levičarski ili desničarski. Mi pričamo o onome što je najbolje za državu, ono što ste vi kao ministar dužni da obezbedite. Da li je to popularno u javnosti ili nije? Naravno da će svi građani stati na stranu izvršnog dužnika, ali nije bitno za Vladu, za parlament šta je popularno, bitno je šta je dobro za državu. Za nas je valjda važno da država funkcioniše.
Ono što sam još hteo da dodam, a tiče se razloga za odlaganje, ja se potpuno slažem sa vama da, ako je u pitanju teško zdravstveno stanje, treba da dođe do odlaganja, nemam ništa protiv, ali to treba napisati u zakonu. Ovako kada se opšte napiše i kada sud odlučuje, svako će podneti zahtev za odlaganje. Hoću da kažem da institut neće biti korišten za ono što ste vi sada rekli, nego može biti predmet zloupotreba. Svaki izvršni dužnik će pokušati da podnese zahtev za odlaganje, jer će na taj način kupiti makar 70 dana.
S druge strane, ne stoji vaš argument da on nije znao ili nije mogao da zna da je dužan. Gospodo, mi pričamo o nečemu posle sudskog postupka, posle četiri, tri, pet godina, nije bitno koliko. Znači, on je i te kako znao da jednog trenutka mora da plati, a kako razne faze postupka napreduju, zna da se to vreme sužava, da će tog trenutka morati da plati ili ne.
Želim samo još jednu stvar da vam kažem, a to je što je kolega pričao da žalba ne odlaže izvršenje. Molim vas, gospodine ministre, obratite pažnju na jednu stvar. To je problem u praksi koji vi dobro znate, a kada se žalba uloži, bilo koji pravni lek koji ne odlaže izvršenje, sud radi na sledeći način što sve spise, predmete pošalje na drugi stepen ili po prigovoru ili po žalbi. Molim vas, u zakonu postoji. Onaj kaže da se fotokopiraju spisi da bi izvršni postupak mogao da se nastavi. Molim vas, opet ne možete to kao ministar pravde ili bi možda mogli u vašoj nadležnosti, ali kao član Visokog saveta sudstva sigurno, da se povede računa, da se taj institut ne zloupotrebljava, da se zakon poštuje. Znači, ako ne odlaže, zaista ne odlaže, a ne da se formalno izbegava na način – izvinite, ali su spisi poslati u viši sud, pa sada ne možemo da postupamo. Hvala.

Zahvaljujem vam.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo iz ministarstva, narodni poslanici, kao po običaju u zadnje vreme prisustvovali smo jednom interesantnom predavanju koje se zaista odužilo, sat i dvadeset je ministar govorio. Kada to kažem ne mislim da je njemu bilo lako da govori sat i dvadeset, ali to je naravno problem vladajuće većine i predlaganja čak deset tačaka dnevnog reda, odnosno spajanja u jednu tačku dnevnog reda.
Vrlo je teško pratiti i spremati amandmane i za narodne poslanike, a verujem i za građane koji su slušali izlaganje ministra i zaista uticati na kvalitetno donošenje zakona. Zaista ne vidim potrebu da deset tačaka dnevnog reda bude spojeno u jednu, pogotovo to što ima stvari koje čak nemaju veze preterane sa pravosuđem kao što je potvrđivanjem sporazuma itd.
Ovde govorimo o dva važna zakona koji se ozbiljno menjaju u jedan novi zakon, to je Zakon o izvršnom postupku i obezbeđenju, odnosno Zakon o izvršenju i obezbeđenju i drugi je izmene i dopune Zakona o javnim beležnicima. Ja ću se koncentrisati na ta dva zakona, jer mislim, pogotovo Zakon o izvršenju i obezbeđenju je suštinski zakon. Kada je pitanje pravosuđe, to je jedna od stvari u kojima je ministar bio u pravu iako se sa mnogima ne slažem da su procesni zakoni ključ funkcionisanja pravosuđa.
Drugim rečima, postavlja se ono načelno pitanje – čemu služi pravosuđe? Sigurno ne služi da bi ga građani plaćali, da bi se maltretirali na sudu, nego valjda služi da oni ostvare neka svoja prava, da ih država zaštiti kroz primenu zakona od drugih građana koji krše svoja prava. Da bi sve to imalo smisla postoji jedan osnovni preduslov, to je efikasnost.
Ako vi na pravdu čekate decenijama, onda ta pravda više ne postoji, nego često i vaša deca ili unuci mogu da dočekaju kraj spora. Upravo zbog toga su od suštinske važnosti procesni zakoni, jer procesni zakoni trebaju da omoguće, oni su alat sudijama da se sudski postupak sprovede bilo parničnim, krivičnim nije bitno, u nekom pristojnom roku kako bi na ovaj ili onaj način bila zadovoljena pravda.
To je onaj suštinski moj problem sa današnjim izlaganjem gospodina ministra, a ne sa njegovom stručnošću i načinu što je pričao. Da, bilo je tu par argumenata za ili protiv i on je sam iznosio argumente protiv i kontra, ali se duboko ne slažem sa načinom njegovog razmišljanja i načinom na koji predlaže izmene i dopune Zakona o izvršenju o obezbeđenju.
Današnja njegova rasprava je bila interesantna za Pravni fakultet, ali predavanja na Pravnom fakultetu su jedna stvar, jer one nemaju uticaj na realan život građana, a ovaj zakon će se odraziti kako nas, kako na sve građane i ono što je možda i najvažnije, nažalost, jer o tome pričamo, a da bez ekonomije, biznisa i rada privrede ne može da postoji država niti punjenje budžeta, pre svega na rad preduzeća, odnosno privrede.
Sam ministar je u nekoliko navrata pominjao i biznis duing listu u kojoj ćemo videti na kojoj će se poziciji naći Srbija, a ona zavisi od mnogo faktora, a ovo je jedan od faktora sigurno, koji će zavisiti od položaja Srbije, odnosno mesto na kome će se naći Srbija, jer vi kada dolazite kod stranih investitora, domaćim investitorima, na kraju krajeva u Srbiju kada odlučite da ulažete u nešto imate nekoliko momenata pre svega cenite vrstu investicije da li je potrebna ovoj zemlji, da li to može da se izvozi i neka brzina vraćanja profita. Ali, naravno uvek postoji mogućnost da je nešto tome loše, zato postoje zakoni, zato postoje privredni sudovi i vi ta svoja prava želite da ostvarite. Odluku investitor donosi između ostalog u kom roku, ako ga država ili drugi privatnik ošteti može da zaštiti svoja prava i ono na šta se svodi, ako pričam o privredi, da dobije novac nazad.
Ono što je suština i o čemu ću danas pričati najviše, to je pitanje naravno žalbe, odlaganje izvršenja, ali pre toga i pre nego što uđemo u sam postupak želim da pitam ministra i voleo bih da je on danas nama izneo određene konkretne podatke. Pored njegovog izlaganja s kojim mogu da se složim ili da se ne složim, ali to se nikoga ne tiče, tj. moj lični stav.
Ono što je mene zanimalo da ministar danas kaže broj izvršenja, odnosno efikasnost postupka u periodu od 2011. godine do danas, da uradi uporedno analize sa periodom, recimo, istih pet godina pre toga 2005. i 2011. godine, da se vidi kada je ovaj očigledno efikasniji bivši zakon o izvršenju i obezbeđenju da li daje onda bolje ili lošije rezultate? Pa, čak naravno neko je mogao da vam pripremi i analizu u kom delu dolazilo do kršenja, kakvu je štetu on eventualno nanosio ili nije nanosio samim ubrzanim izvršenjem.
Na osnovu tih podataka makar ja ili građani Srbije bi rekli - da, možda je gospodin ministar u pravu, sada je ovo bolje i po onom zakonu i po prethodnom ista je bila brzina izvršenja pa to nema smisla. Ja se bojim da nije tako. Bojim se da su se izvršenja bitno ubrzala prethodnih pet godina po ovom još uvek važećem, za koji dan, Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, a da će ovaj novi zakon kako je osmišljen vraćanjem određenih institucija iz prethodnih zakona, pa čak iz zakona iz 1978. godine, odnosno apsolutno zaštitom dužnika, a ne poverioca, usporiti pravosuđe i načiniti veliku štetu našoj privredi.
Ono što je takođe vrlo zanimljiva logika, a da se svi trudimo da zaštitimo, i tako to već ide generacijski, dužnika. Kako neko postoje dužnik? Krenite od sebe, pozajmite nekome 100 dinara i kažete – vrati mi za godinu dana i to se ne desi i osoba kojoj ste dali novac ili privredno društvo nema pravo na zaštitu, nego svi mi razmišljamo da zaštitimo dužnika. Dužnik je, ljudi, pozajmio novac. Valjda je rezon države da pomogne poveriocu da naplati i zato ne vidim zašto stalno svi potenciramo na zaštiti dužnika. Nije niko njega naterao da uđe u poverilačko – dužnički odnos, nego svojom voljom je pozajmio novac ili u privrednom poslovanju uzeo neku robu, ali u svakom slučaju je takav odnos nastao.
Šta je moja primedba? Ovaj zakon generalno nije loš. Neću sada da pričam ništa zlonamerno. Ima dobra rešenja. Povećavaju se nadležnosti javnih izvršitelja, sa čim se apsolutno slažem. Sa druge strane, uvodi se obaveza pravosudnog ispita, što takođe mislim da je dobar korak i zakon ko zakon da nema ovih procesnih pitanja bi bio jedan solidan tekst zakona. Ono što je moja suštinska primedba i zašto sve ovo pričam i zašto mislim da će ceo ovaj trud pasti u vodu jesu pitanja ponovnog uvođenja žalbe, odnosno ukidanje prigovora i određene manje mere, ali ne bez značaja, pitanje vraćanja odlaganja na predlog izvršnog dužnika.
Ovde pričam da nema zabune kada pričamo o žalbi na rešenje o predlogu izvršenja na osnovu izvršne isprave. Šta znači izvršna isprava, da to prevedemo na neki jezik koji će veliki broj građana da razume? Postoji neko sporno pitanje. Vi podnesete tužbu u parničnom postupku, npr. sudite se u, da kažem, Srbiji, koja je jedna divna zemlja i da to sve traje u skladu sa nekim evropskim standardima dve godine. Posle dve godine vi dobijete prvostepenu presudu, naravno, a druga strana se žali. Neka bude po idealnim merilima da to bude samo godinu dana dok drugi stepen odluči, a ne dao bog da ukine, da vrati, da to ide na pet godina, ali da se držimo tri godine. Vi dobijete pravosnažnu odluku. Nakon toga, naravno postoji mogućnost vanrednih pravnih lekova.
Sve vreme pričam o onom inicijalnom aktu koji je doveo do spora kakvo sve dužnik ima pravo da osporava. Znači, prvostepena, drugostepena presuda, žalba, vanredni pravni lekovi, pa sve do ustavne žalbe. I konačno posle četiri do pet godina, što je najmanji period, mi dođemo do jedne odluke koja je validna i za koju kažu svi – jeste, zaista sam ti dužan, odnosno zaista sam ti pozajmio novac ili zaista je nastao dug iz nekog poslovanja.
Na to sada dolazimo do izvršnog postupka koji u principu, ako pogledate uporednu praksu, bi trebalo da ide u što kraćem roku jer je već sud, već država uz sve moguće provere utvrdila da takav obligacioni odnos postoji i da je neko nekome nešto dužan. Ako smo to već utvrđivali pet godina i ulazimo u postupak, od koga se zaista očekuje da se brzo sprovede, jer ne postoji više mogućnost za ispitivanje takve odluke, na sve to prethodni zakon je govorio – u redu, ne postoji prigovor iz ovih ili onih procesnih razloga i to je sasvim u redu.
Vraćanjem žalbe, koja će imati slično dejstvo kao i prigovor, nemam problem zato što se ona zove žalba, nego imam problem što ona ide sada na drugi stepen, drugi sud. Drugim rečima, najmanje, videćete u praksi, šest meseci do godinu dana još neće moći da se izvrši nijedna pravosnažna sudska odluka samo zahvaljujući tome što postoji institucija žalbe na viši stepen.
Kažete ministre – u roku od osam dana, 15 dana. Slažem se, ali ne zaboravimo svi da je sudija dužan da otkuca presudu i rešenje u roku od osam ili 15 dana ili u izuzetno komplikovanim slučajevima 30 dana, to se ne dešava. Nema sankcije. To će biti potpuno isto i u ovom slučaju. Znači, najmanje pričamo o dodatnih šest meseci u idealnim uslovima da dođe do izvršenja. Vrlo dobro znamo šta rade naši privrednici koji pokušavaju da izbegnu plaćanje na svaki način. Sude se tih pet godina, a onda oteraju firmu u blokadu ili u stečaj i nikada se ne možete naplatiti a tih šest meseci je dovoljno, već oni znaju da su izgubili, pa nemaju nikakav razlog da to i ne urade i da nikada ne izvrše svoje obaveze. Time će strašno porasti broj neizvršivih obaveza.
Potpuno slično važi i za institut odlaganja. Na sve ovo, kada prođe i žalba po vašem Predlogu zakona, izvršni dužnik ima pravo da zatraži odlaganje. Potpuno se slažem što ste vratili, ako je to na predlog poverioca njegova stvar, neka traži odlaganje ili sporazumom poverioca i izvršnog dužnika i to mi je potpuno u redu, ali ne vidim razlog da posle svega i posle žalbe i svih ovih sudskih postupaka sada ima pravo da traži još jednom odlaganje. Jednostavno, onda bolje da ovaj zakon zovemo zakon o neizvršenju, nego zakon o izvršenju, jer će se to na kraju toga svesti.
Suština je da mogu da se složim sa ministrom da mi možemo u domenu neke pravne teorije da se sporimo i da se raspravljamo i da budemo u pravu ili da grešimo kada je u pitanju sama analiza i neki postupci kako bi u idealnoj materiji ili teoriji ili u idealnoj zemlji trebalo da izgledaju.
Nažalost, u Srbiji se pokazalo da dužnici uvek zloupotrebljavaju sva moguća procesna sredstva, a na ovaj način im dajemo samo daleko veći broj procesnih sredstava koja mogu biti zloupotrebljena.
Mi smo podneli amandmane koji idu u ovom pravcu. Mislim da neće biti usvojeni slušajući način razmišljanja gospodina ministra, ali bojim se da ćemo na ovaj način relativno brzo doći i to ne našom voljom, nego pod pritiskom stranih investitora ili EU jednog dana da se ovaj zakon ponovo promeni i vrati, na neki drugi način da se uredi i koji će omogućiti efikasnije izvršenje samih sudskih odluka i obaveza.
Što se tiče Zakona o javnim beležnicima, u principu su tu promene koje su sasvim u redu. Tu imam jednu suštinsku zamerku i mislim da to možete da usvojite sa amandmanom, a to je pitanje – što ste promenili da pohađanje seminara i usavršavanja nije više obavezno za javne beležnike, nego znači da to nije razlog za razrešenje, nego da ne moraju da prisustvuju.
Sada ću vam nešto reći kao advokat koji u praksi postupa, a mislim vi svi to ste do sada naišli na taj slučaj. Vrlo često se desi da javni beležnik ne može, nije spreman ili ne poznaje materiju da izvrši overu određenog ugovora i vi se obratite drugom beležniku koji će vam to uraditi. Šta je problem? Problem je nejednaka praksa. Čak ne možemo ni da krivimo, neki nisu imali dodira sa jednom materijom, neki nisu sa drugom.
Ali, verujte mi, sve što mislite da jedan notar danas ne bi uradio, vi okrenete drugog, treće, četvrtog i u 90% slučajeva ćete završiti posao, jer ovde ja ne pričam o stvarima koje su apsolutno protivzakonite, nego o stvarima koje mogu da se tumače i na jedan i drugi način.
Zašto vam ovo govorim? Govorim o potrebi ujednačavanja prakse rada javnih beležnika. Kako ćete to uraditi, ako to ne radite kroz usavršavanje i seminare? Da, oni su dobrovoljni, ali niko neće pohađati, jer znamo da javni beležnici zarađuju veliki novac, pa neće hteti da gube vreme na usavršavanje i na seminare, nego će lepo raditi, overavati i zarađivati novac. Jedino može zakon da ih natera i moj je predlog, gospodine ministre, da usvojite naš amandman. Mislim da bi to bilo dobro za neku perspektivu, a i vi ste pričali o usavršavanju.
Na kraju da iznesem i neki zaključak o svemu ovome. Ne bih voleo da mogu danas da izgovorim - dobrodošli u 1988. godinu. Molim vas da razmislite o amandmanima. Molim vas da razmislite o onome što je najvažnije za našu zemlju, a to je privreda, i na koji način će Vlada pomoći. Naravno, ne samo Ministarstvo privrede, nego i pravosudni organi, odnosno ministar u svojoj nadležnosti, koliko može ili ne.
Jedna od dobrih stvari koju želim da pohvalim sada, a to se tiče samog parlamenta, jeste rad Kokus grupe ovog parlamenta. Zaista su predloženi dobri amandmani i ja se nadam da će vladajuća većina i ministar imati razumevanja i da će usvojiti amandmane. Oni se delom tiču ovoga o čemu sam ja govorio, ali mislim da pokazuju da zaista u parlamentu postoji spremnost da vide potencijalnu veličinu problema o kome sam ja danas govorio.
U principu, nadam se da ćete imati razumevanja i da ćete shvatiti važnost ovog za sve nas i za budućnost. U to ime vam zahvaljujem.

Hvala vam poštovana predsedavajuća.
Gospodine ministre ne bih se ni javljao da me jedna druga stvar ovde nije zainteresovala i nešto bih vam skrenuo pažnju, doduše nema preterano veze sa vašom pozicijom ministra pravde, više kao člana saveta, ali pre toga želim da vam kažem da ste nam pročitali ta pisma, ali isto tako moram da vam kažem da isto to imamo i za prethodni zakon koji je rađen. Znate da je rađen u saradnji sa GIZ-om, znate da ga je podržala isto i USAID i tako dalje.
Ono što je suština, da mi ovde ne pričamo o načelno lošem zakonu, hoću da kažem da su oni podržali ovu opciju bez žalbe, a vi se sad zalažete za opciju sa žalbom. Samo se postavlja pitanje šta će zaista u praksi doprineti, a mi to naravno sada ne možemo da znamo. Ko će biti u pravu, nažalost, to će vreme pokazati, ali zbog nečeg drugog sam se javio za reč.
Kažete da, u prethodnom zakonu, kada su bila u pitanju odlaganja i da, naravno sud, zastajao i pravio probleme, mislim da to ne može sve biti materija regulisanja samog zakona. Zakon je predvideo što je predvideo, tako da nema odlaganja.
Mislim da u takvim slučajevima, koji će se pojaviti i u novom zakonu, niz nekih stvari, sud jednostavno neće raditi onako kako je to zakonodavac zamislio, zakonopisac ili Narodna Skupština. Mora da postoji kontrola od strane nadležnog višeg suda, Kasacionog suda, VSS i disciplinska odgovornost.
U slučajevima kada se ne primenjuje zakon nije na sudijama da ga tumače na loš način, nego da ga primenjuju.
Mislim da taj argument ne stoji i da pogotovo obratite pažnju za buduće oko primene ovog zakona da ono što se često dešavalo u praksi, da nespremno sudija primenjuje zakon na način kako je to predlagač zakona dao, stvara velike probleme u praksi.
Ukoliko se sada ne bude izvršila oštra kontrola same primene zakona, opet ćemo se naći u istoj situaciji da se određeni delovi apsolutno ne primenjuju. Zašto? Zato postoji samo jedan odgovor - praksa suda i naravno disciplinska odgovornost.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Gospođa ministarka, dame i gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, već sam o ovom problemu govorio u uvodnom izlaganju i, da budem iskren, s jedne strane mogu da pozdravim koji je najavila ministarka, koji je podneo gospodin Babić, koji je malopre pričao, kojim jeste pojašnjeno, odnosno smanjena je mogućnost izuzetaka, odnosno legalizacije ili ozakonjenja objekata u delovima naše zemlje koje su pod posebnom zaštitom.
Ono što je moje pitanje, zašto sam se javio za reč, je upravo to zašto od jednog zakona za koji možemo da zaista ima dobro rešenje, uz određene izuzetke, kao što je ovaj ovde, zaista pravite zakon koji neće doneti ništa dobro.
Moj amandman koji sam podneo glasi da jednostavno ono što ste napisali, gospođo ministarka, da ne može da se gradi, da ne može da se ozakoni objekat, tako i ostane. Jednostavno, da sve izuzetke izbrišemo iz zakona. Tačno je da je amandmanom ublažen odnos, uz manju mogućnost izuzetaka, ali zaista ne vidim potrebu zbog čega vi, kada ste legalizovali ili ozakonili objekte koji se nalaze i u drugom stepenu zaštite prirodnih dobara ili kulturnih dobara.
Posebno želim da napomenem da smatram da ovo pravi i nepravnopravnost građana Srbije. Oni koji imaju objekat, oni će ga legalizovati, imaće vikendicu ili porodičnu kuću na takvom mestu, a neko ko bude podneo zahtev, neće moći da dobije redovnu dozvolu, jer tu nije predviđeno za gradnju u redovnoj proceduri. Mislim da će ovaj član ovako kakav je napisan sa ovakvim izuzetkom sigurno biti i predmet rasprave pred Ustavnim sudom, jer vi ne možete da pravite neravnopravnost među građanima. Ko je divlje zidao, taj može da ima vikendicu, ako to nije radio, ne može nikada ni da dobije dozvolu.
Ponavljam još jednom, ja vas molim da zaista uzmete u obzir da usvojite amandman i da ovaj zakon kako ste napisali bude savršeno jasan, bez ijednog izuzetka, jer mislim da je pošteniji i pravedniji i prema onima koji su zidali i onima kojima planiraju da zidaju i na legalan i na nelegalan način. Hvala.

Koristim vreme ovlašćenog predstavnika. Gospođo ministarka, dolazimo do, ja mislim, suštinske tačke ovog zakona, a verujem da svi želimo da ovaj zakon uspe, bez obzira na današnje i lutanje o temi, na razne političke kvalifikacije kojima zaista mislim da nije bilo mesto, ali da ne bih ja to isto radio, da se vratim na sam tekst zakona.

Sami ste rekli, gospođo ministarka, da je ovo peti ili šesti zakon, već sam ja i zaboravio, i da nijedan nije bio uspešan, i to ne samo da nije bio uspešan, nego je činjenica da je bio sve veći i veći broj divlje i nelegalne gradnje. Zaključili smo svi zajedno da je to nevezano od toga koje bio na vlasti i da je za ovaj zakon suštinski izazov da li će uspeti to da spreči.

Ono kako ja vidim, a mislim, složićete se samnom, da je suštinski problem što su građani do sada uvek očekivali, a pokazalo se da je tačno, pričam o onim građanima koji žele da zidaju mimo zakona, uvek kažu – nema problema, sad ću ja lepo da zidam, a sigurno će ova ili neka nova vlada doneti novi zakon. To tako traje 30 godina i građanima smo, tom delu građana koji tako razmišljaju, dali za pravo. Evo, donosimo još jedan zakon, a rezultata nema nigde, odnosno broj nelegalnih objekata raste li raste i sad je negde na milion i po.

Upravo zbog toga sam podneo amandman od koga, verujem, zavisi uspešna primena ovog zakona. Nemojte da dozvolimo da ljudima koji slušaju raspravu danas i danas divlje zidaju i viču – požurite, usvojiće zakon za koji dan, legalizujte svoje objekte, jer oni koriste dobru volju Vlade, kompromise koje je ministarka predložila, dobru volju svih nas. Kažem, hajde da se jednom, i neka napravi nepravda, ali da im se pruži prilika da legalizuju objekat, pa po nižim cenama, bez obzira što zakon nisu poštovali.

Gospođa ministarka je najavljivala ovaj zakon zadnjih šest, sedam, osam meseci. Isto je tako neko sedeo i slušao najave kroz novine i rekao – odlično, ide novi zakon, hajde da zidamo.

Suština mog amandmana je samo da ne dozvolimo legalizaciju posle januara 2014. godine, ne da ne mogu da se podnesu zahtevi ko nije podneo, neka podnese zahtev, nikakvih problema nema ko je zidao ranije, ali objekti koji su započeti posle 29. januara 2014. godine, nemojte da im damo da se legalizuju. Mislim da bi to bilo fer i pošteno, jer pričamo o ljudima koji u velikoj većini zloupotrebljavaju najave donošenja novog zakona.

To ne mora biti 29. januar. Ja sam neodređeno dao predlog kroz amandman, u 2014. godini, jer siguran sam da postoji satelitski snimak, a to je bio u prvom nacrtu zakona, a ministarstvo je predložilo nekog datuma 2014. godine. Ako bi se tako sada postupilo prilikom ovog zakona, onima koji žele nelegalno da grade bilo bi jasno da ako se bude donosio sledeći zakon, može se ticati procedura, olakšavanja, iznosa novca, o čemu pričamo, što je sada povoljnije, ali neće se dati novi rok za legalizaciju.

Ako svakim zakonom damo novi rok za legalizaciju, a sada po ovom zakonu za ozakonjenje, ja mislim da je ovo borba u kojoj ne ova Vlada, nego nijedna vlada nikada neće uspeti da pobedi.

Molim vas da dobro razmilite. Ne mislim da je to veliki broj objekata, a mislim da je poruka suština i da ako to primenite i usvojite ovaj amandman, zaista, možete ostati upamćeni kao ministar koji je nešto ozbiljnije uradio na ovom polju. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, poštovane kolege iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, želim da, pre svega, na samom početku svog izlaganja, pričam o svim zakonima koji su danas predloženi, jer smatram da zaista niko od nas u ovoj Skupštini, izvinuću se nekome ko smatra da zaista može da bude i stručan i kompetentan i da u kratkom vremenu govori o svim predloženim zakonima, ja ću zbog toga da pročitam šta sve čini dnevni red, a videćete po mom izlaganju da se neću dotaći svih zakona, jer jednostavno smatram da nije moguće da neko pripremi i ozbiljno izanalizira u kratkom roku koji nam je dat, sve ove predloge zakona.

Pričamo danas i to je očigledno danas najveća i najvažnija tema, a to je Predlog zakona o ozakonjenju objekata, zatim imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru, Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju zakupaca na neodređeno vreme u stanovima u svojini građana, zadužbina i fondacija.

Što se tiče ova tri zakona, ja ne bi imao ništa protiv zaista da je objedinjena rasprava i smatram da treba i da je prihvatljivo da pričamo o njima u okviru jedne tačke dnevnog reda. Ali, molim vas, kakve veze sa današnjim dnevnim redom, odnosno sa ova prva tri zakona koja sam pročitao, ima Predlog zakona o trgovačkom brodarstvu? Predlog zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima. A onda međunarodni sporazum, pa onda potvrđivanje Protokola o vazdušnom saobraćaju.

Zašto ovo govorim? Ne iz neke zle namere i bez namere da opstruišem rad Vlade ili Skupštine koja želi brzo da radi, nego jednostavno, parlament služi da da zaista i kritičko mišljenje i da podnese amandmane i da ima vremena da utiče na zakone.

Na ovaj način, sa ovolikim brojem zakona, zaista ova rasprava ne može biti dovoljno kvalitetna, odnosno biće kvalitetna za one zakone koji je nama prioritet, a očigledno, u izlaganju svih nas, a i mom koje sledi, biće zakon o ozakonjenju, odnosno što se nekada zvalo Zakon o legalizaciji.

Problem legalizacije, ili po novom terminu, kada se prevede na srpski jezik – ozakonjenja, jeste dugogodišnji. Taj problem postoji od pre Drugog svetskog rata, postojao je za vreme socijalizma, postojao je za vreme Miloševića, naše vlasti, pa naravno i vaše vlasti. I, taj problem, ne da se ne rešava sa svim zakonima, ovaj problem raste.

Kao što je i ministarka rekla, danas imamo milion i po objekata koji su predmet legalizacije, verujte mi, dok se ovaj zakon usvoji i ne snimi ovaj satelitski snimak koji se navodi u zakonu, biće ih verovatno još 20.000 jer sad ljudi intenzivno zidaju slušajući ovu našu raspravu jer koriste priliku da još jednom primene novi zakon o legalizaciji, odnosno o ozakonjenju.

Da ni jedna vlada nije bila uspešna, mislim da je dokaz, da je samo za vreme vlasti SNS već drugi zakon ili čak treći ako pričamo o čuvenom Veljinom zakonu, o upisu posebnog prava svojine koji ne daje rezultate, ali ja želim i zato sam se javio za reč, jer verujem da će ovaj zakon biti, što je moja cenjena koleginica malo pre rekla, onaj konačan zakon koji će rešiti probleme. U tom smislu, imam određene sugestije koje nisam siguran da ćete usvojiti, ali mislim, ako bi ih usvojili da zaista otvaramo mogućnost da kažemo da će ovaj zakon biti zakon koji će zauvek rešiti problem legalizacije, ako se slažem sa vama gospođo ministarka da hapšenje milion i po ljudi sigurno nije rešenje niti može da reši ovaj problem.

Ono što iz ovog zakona mogu da kažem, jeste da po običaju zakoni koji izlaze iz vašeg resora su solidni zakoni, prilično sa dobrim rešenjima, ali uvek se pojavi neki problem koji zaista može da baci senku na sam tekst zakona i uprkos dobrim namerama i da iskoristim onu staru izreku - put do pakla je popločan dobrim namerama, da sve ono što ste radili, veliki trud koji je uložen u ove zakone, može biti potpuno obesmišljen i da ćemo se naći za dve, tri godine u ovoj Skupštini ili da će neka nova vlada za četiri, pet godina, kad god, opet sedeti i pričati o ozakonjenju, o legalizaciji, samo više neće biti pet starih zakona, nego će biti šest, sedam ili ko zna koliko izmena i dopuna zakona.

Mi smo pripremili određen broj amandmana, nekih dvadesetak, videćete, o tome ćemo naravno govoriti kada dođu na dnevni red amandmani, ali moram da kažem tri suštinske stvari koje jesu formulisane kroz amandmane, a po meni su ključan problem da bi ovaj zakon uspeo da bude ono što jeste namera predlagača zakona, a što želimo mi, kao narodni poslanici svi, da dobijemo efekat, odnosno građani, nakon usvajanja ovog zakona.

Ono što je, po meni, najvažniji, uzeću sam zakonski tekst da govorim o njemu, jer ovo je, ja mislim ona tačka gde su svi prethodni zakoni pali i zašto nisu bili uspešni. O čemu se radi? Nas slušaju građani sada i razmišljaju, u redu zida se u zadnjih sto godina bez dozvole, verovatno će se zidati i dalje. Zašto? Uvek će se doneti neki novi zakon i on će uraditi onu najgoru stvar koju može da uradi, osim što, hajde da kažem, pozdravljam pojednostavljanje procedure, to mi uopšte nije sporno u zakonu, a to je produžiće rok za legalizaciju ili u duhu novog zakona za ozakonjenje.

U vašem nacrtu zakona bila je jedna stvar koja mi se dopala, ali koja se nažalost promenila, a to je da ste rekli da mogu da se ozakone objekti prema satelitskom snimku negde iz juna 2015. godine, ispravite me ako grešim. Dolazi sad konačan tekst zakona, Predlog zakona i taj rok se pomera na nedefinisani rok iz 2015. godine. Znači, uradiće se satelitsko snimanje Srbije. Slažem se, odlična je stvar satelitsko snimanje, možete da proverite da li se neki objekat zida, da li postoji ili ne postoji, da ne bi bilo zloupotrebe, korupcije i tako dalje, ali dokle god mi to ne snimimo naredne dve nedelje, ja da sam sada neki preduzetnik koji je prevarant ja bih krenuo danas da zidam, izbetonirao temelje i rekao – eto, divno pojavilo mi se na snimku i onaj drugi deo stvari o kojoj hoću da pričam u iznosu naknade i sebi pribavio korist ne protivpravno nego pravnu u milionima nečega, a državu ošteti ona taj način.

Šta je moj predlog. Ne želim samo da kritikujem, predlažem, ako zaista hoćete i da povučete crtu da ovaj zakon bude uspešan, da ne dajete nove rokove za legalizaciju. Rok vežite za rok iz bivšeg predloga zakona koji je ova Vlada ili prethodna koju je SNS činio većinu. Da, ja zaista nemam ništa protiv da to uradite, ja vam kažem smatraću da ovaj zakon ima šanse da uspe.

Konkretno ovo iz teksta zakona. Kaže – zahtev i prijave za legalizaciju podneti do 29. januara 2014. godine smatraju se zahtevom u smislu ovog zakona. Predlažem da ovaj rok ostavite u zakonu i da nema ovog drugog dela koji kaže – je i objekat za koji nije podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim je bila uređena legalizacija objekta, a koji je vidljiv na satelitskom snimku teritorije Republike Srbije iz 2015. godine. Stavite ga iz 2014. godine. Znači, svako ko je počeo da zida, prethodnih godinu dana je ovim favorizovan, investitori koji su ozbiljno ulagali, pribavljali građevinske dozvole, prema novom Zakonu o planiranju i izgradnji, jednostavno su ispali glupi. Evo, daću vam samo primer, o tome ću kasnije detaljnije govoriti. U Beogradu prosečna naknada za zemljište je sto evra. Pričamo o objektu od 2000 kvadrata, to je nekih 200 hiljade evra.

Prema predlogu zakona, pričam naravno o objektima predviđenim za prodaju, platiće se do tri miliona dinara to je, ispravite me, 25 hiljada evra. Znači, neko je zaradio 175 hiljada evra, a počeo da je zida u zadnjih godinu dana. Pričam o objektima početim 1986. godine koji nisu završeni, nemam ništa protiv, jer inače verovatno iz nekih problemi nikad ne bi bili ni završeni.

Znači, suštinska primedba moja, odnosno naše poslaničke grupe na ovaj zakon jeste ovaj datum. Stavite ovaj datum u vaš zakona, odnosno iz prethodnog zakona, nemojte dati nov rok za legalizaciju. Ovaj zakon zaista može da uspe.

Što se tiče druge stvari sad, naravno, mi smo poslanici, moramo da se bavimo i politikom. Ja vas molim da mi objasnite član 5. Član 5. zaista zvuči odlično i podržao bih ga da u članu 5. nema jedan mali zarez, odnosno zagrada i da se ne slažem sa vama gospođo ministarka što ste rekli. Vi ste rekli – ne može u prvoj, može u drugoj zoni, u prvoj ne može. Prvo, ja se zalažem da ne može ni u prvoj, ni u drugoj zoni, ali ja moram zbog građana da pročitam i da mi kažete, podneo sam amandman, ja dopuštam da ćete biti spremni da usvojite amandman.

Ovde se radi o objektima koji ne mogu biti predmet ozakonjenja, što je sasvim ispravno i takvi objekti moraju da postoje. Kaže – izgrađen na zemljištu nepogodno za građenje, klizišta, močvarno; sasvim u redu. Izgrađen, rekonstruisani materijal koji obezbeđuje trajnost; u redu. Izgrađena na površinama javne namene, odnosno zemljištu planiranom za uređenje za izgradnju objekata javne namene; savršeno. To je ono i što treba da piše. I sada - izgrađen u prvom i drugom stepenu zaštite prirodnih dobara, odnosno zaštite kulturnih dobara; apsolutno tako treba da bude i to predstavlja normalna zemlja.

Ali, onda se u sred ove rečenice pojavljuje zarez, odnosno zagrada, izvinjavam se, koja kaže – osim vikendice i drugih porodičnih objekata za odmor. Znači, ova zagrada, porodične kuće za odmor, dozvoljava gradnju i u prvom i u drugom stepenu zaštite. Možda ste vi mislili da podnesete amandman. Ja u svom bavljenju politikom ne volim da se bavim ličnim primerima sada da prozivam visokog državnog funkcionera koji možda ima ili nema vikendicu, to je njegova lična stvar i stvar vlasti da li će primeniti zakon ili ne. Ali ću zbog građana Srbije da pojednostavim kako to može da izgleda u praksi.

Evo, ja odlučim da napravim kuću na Kalemegdanu. Imate divno tamo ispred tvrđave, izidam objekat. To je pod najvišom zaštitom kulturnih dobara. Podnesem zahtev za legalizaciju, vi kažete – srušite; ja kažem – ne, to mi je vikendica. Vikendica može. Ako može vikendica, šta mi je uslov da mi se to legalizuje? Ovde kaže – izuzetno od odredbe stava 1. član, tačke 3. i 4; to su ove tačke - nadležni organ će izdati rešenje o ozakonjenju ako u postupku bude pribavljana saglasnost upravljača javnih dobara. Kako to izgleda? Pa mi kao vlast, neka buduća vlast, sada nismo, postavimo direktora muzeja na Kalemegdanu, on meni da saglasnost, ja eto, Bože moj, evo imam vikendicu na Kalemegdanu. Molim vas, nemojte da ostavljamo prostor za ovakve presedane, bez obzira o kome se radi.

Podneli smo amandman koji briše sve izuzetke. Ja vas molim da imate razumevanja, pre svega zbog vas. Ovo najviše će da pogodi vlast, rušiće rejting SNS i koalicionih partnera, ali ako usvojite amandman, to je druga stavka koja je, po meni, izuzetno važna i zašto ću ja reći da ovaj zakon zaista jeste dobar i vredi ga primeniti.

Treća stvar u zakonu, znači ne ulazim u tehničke stvari, ponoviću, zakon je dobro napisan, uopšte nemojte da imate dilemu i smatram da je bolji nego prethodni. Treća stvar, svi su govorili pre mene, pa ću samo kratko da se dotaknem i nje. Pričamo o tarifama za legalizaciju i ona je urađena, ja isto to shvatam da ti iznosi ne treba da budu veliki, narod nema para, kriza je i stavljeni su određeni iznosi koji su, po meni sasvim prihvatljivi, ali mi ovde pričamo o stambenim kućama do 300 kvadrata, da li je 50, 100, 150 i lepo ste rekli 85% tih objekata su privatne kuće po Srbiji.

Čuo sam ovde predlog da se razlikuje da li je na Dedinju, da li je u Surdulici, jer je verovatno ministarstvo stavilo jedinstven predlog jer vrlo je teško napraviti tolike razrede i čak to nije toliki problem. Mene muči drugi stav gde kažete za objekte namenjene tržištu, to su objekti od 500 kvadrata na više. Ja ću vam dati sada predlog. Treba te objekte ozakoniti, znači 500, 1000, 1500, 2000 kvadrata, pričamo o ozbiljnom biznisu. Neko je ovde govorio, to su zarade stotine hiljada evra kada izgradite stan, prodate, itd.

Ko se bavi tim poslom treba da poštuje zakon. Treba da pribavi građevinsku dozvolu jer on ima advokate, ima i fakturu, ima veze, taj može da pribavi građevinsku dozvolu, ali Bože moj, neće da plati naknade i doprinose za građevinsko zemljište.

Moj predlog je da ove iznose koji su stavili ne povećamo i licitiramo, nego da stavite 50% od vrednosti koje bi inače investitor morao da plati za naknadu ili doprinose za građevinsko zemljište, mislim da je vrlo pošteno.

Znači, vi dajete popust od još 50%, a već ste u Zakonu o planiranju dali, što je sasvim u redu, potpuno podržavam i na taj način omogućićete legalizaciju, imaće interes, ali nećete staviti u toliko nepovoljniji položaj one poštene investitore koji plate sve.

Znači da ponovim još jednom, na objekat od pet hiljada kvadrata, 500 hiljada evra su doprinosi. Gospodin koji je zidao nelegalno će platiti 25 hiljada evra. Za 475 hiljada evra mislim da je besmisleno da bude država oštećena. Naravno, pričam o nelegalnim objektima koje treba legalizovati, ali hajde da damo popust od 50%. Neka bude 50% od one naknade i onda je pošteno i na taj način ćete obesmisliti divlju gradnju velikih investitora.

Ja sada da sam u prilici krenuo bih nešto da zidam na nekoj livadi divlje i rekao – evo, to je ta ploča, to je legalizacija, molim vas neću platiti doprinose. Mislim da je to stvarno pošteno prema svima da budu ista pravila igre.

Ove tri stvari, gospođo ministarka, su po meni suštinske. Ako imate razumevanja i ako možete da usvojite amandmane, ja vam onda kažem da nemam nikakav problem da mi glasamo za ove zakone. Niz drugih amandmana postoji ali oni su tehničke prirode i ponoviću, bez ljutnje, ovo su solidni tekstovi zakona, ali uz ova tri, po meni, vrlo ozbiljna propusta.

Što se tiče osnovnih zakona, kratko ću se nadovezati na Zakon o katastru. Mislim da ste tu uradili jednu sjajnu stvar, da ne bude da samo kritikujem i da zakoni ne valjaju, to je prebacivanje drugog stepena po žalbi, znači na rešenje katastra na Zavod sa Ministarstva.

Svi znamo ili svako ko je ikada imao veze sa katastrom ili imao priliku da se žali da Ministarstvo po godinama ne odlučuje o broju predmeta. Sa druge strane, mislim da je bila apsurdna situacija da jedno ministarstvo odlučuje žalbom na rešenja svih katastara, svaka opština ima svoj katastar, da li je tako, i to su hiljade i hiljade predmeta i mislim da rok odlučivanja ispod godinu dana nikada nije bio, i to svi dobro poznaju. Zaista pozdravljam ovu odluku i smatram da je to odlično rešenje i solidan tekst zakona.

Samo jedna sugestija ili primedba, kako želite, ja nisam primetio, ispravite me ako grešim, da je u zakonu dat rok za odlučivanje Zavoda u drugom stepenu. Dali smo amandman, predlažemo da to bude rok od 30 dana. Mislim da je sasvim adekvatan jer pričamo nešto što je faktički jednako upravnom sporu.

Molim vas da razmislite o amandmanu jer šta će se desiti? Zavod sigurno u ovom trenutku nema dovoljan broj pravnika, mora da ih zaposli, morate da ojačate kapacitete, ali ako se ne da rok da se ne pretvori ista situacija kao u Ministarstvu da se po godinu ili dve dana ne odlučuje o katastru, a znate šta je suštinski za bilo kog investitora ili vlasnika. Ako vi ne možete da sprovedete kompletan postupak i da se uknjižite, jednostavno sve stoji jer niko ni jedan dinar neće da uloži danas ako nema pravnu izvednost, odnosno ako ne dobijete izvod iz katastara da ste vlasnik i u vezi upisa hipoteke, prodaje nepokretnosti, itd.

Molim vas da razmislite da se taj rok uvrsti i taj zakon, kažem, u tom slučaju, ukoliko bi to, ukoliko bi nas poslušali, bio bi solidan zakon.

Sada, na kraju, ovaj treći zakon o kome sam govorio, koji smatram da je isto vrlo važan, to je Zakon o evidentiranju ono što su danas zaštićeni stanari, a što su nekad bila stanarska prava. Moje prvo pitanje, potpuno podržavam i to mora da se uradi, žao mi je što nije urađeno 1990. godine. Zašto smo čekali 25 godina da se popiše? Ali, zašto se ovo radi u formi zakona? Zar nije bila dovoljna uredba Vlade da se popišu stanarska prava?

Druga moja dilema jeste, zakon predviđa da vi dajete javni oglas da se jave vlasnici stanarskih prava, pardon, da, stanarskih prava, odnosno zakupa na neodređeno vreme. Da li su oni u zemlji? Da li su inostranstvu? Nisam u zakonu video obavezu da i opštine same moraju da proveravaju. Znači, predlog je da se dopuni zakon, da pored javnog oglasa koji je u redu, i opštinama se da obaveza, odnosno konkretno javnim pravobranilaštvima da naprave spisak, jer je valjda interes zakona, ako već radimo u formi zakona, da imamo jedan konačan popis.

Ono što nedostaje, a pretpostavljam i zašto ste to uradili, pa vas neću kritikovati, šta sa ovim kada se popiše? U nacrtu zakona je bio predlog da će država pomoći vlasnicima stanarskih prava, naravno, ovde pričamo o nekim, verovatno, milijardama evra, pa je zato to sklonjeno iz zakona. Ja se slažem da ne bude u zakonu, ali bih molio resorno ministarstvo da, kada se ovaj zakon, kada se popiše, da nam predloži nekakvo rešenje za vlasnike stanarskih prava, neka ih bude pet hiljada koliko vi predviđate, pa makar da se kaže i građanima da država nije u mogućnosti da plati, jer to nisu greške ni ove, ni prethodne vlade, to su greške od 1945. godine do, ne znam koje godine, do 1990. godina do kada je to moglo da se uradi.

Tako da, ali građani imaju pravo da znaju, nije to mali broj građana koji čeka decenijama svoja prava, pričam o vlasnicima stanova u kome se nalazi neko kao zaštićeni stanar, odnosno vlasnik stanarskog prava. Jednostavno da građani znaju na čemu su, da li da računaju na taj stan ili da ne računaju u nekoj budućnosti, ali mislim da bi ovo, pozdravljam ovu ideju, ali kažem da bi to bilo celovito, celokupno i uspešno, Ministarstvo mora da izađe i sa nekim rešenjem šta nakon popisa ovakvih stanova, u kom pravcu će dalje da postupa Vlada, država, jer ovo naravno nije tema za jednu Vladu, nego za više Vlada koje dolaze.

Što se tiče ostalih zakona, izvinjavam se, ali zaista nisam bio u mogućnosti da se u ovako kratkom roku pripremim. Moje kolege će pričati, ali opet apelujem, nemojte nam davati ovolike zakone. Samo jedan od tih, o kome ja ne pričam, koji zvuči vrlo nebitno, ima 800 članova, a sigurno se odnosi ozbiljno na državu, ali hajde što ne pričam ja, nego što niko u Skupštini ne priča o tom zakonu, osim gospođe ministarke u svom relativno kratkom izlaganju.

Znači, molim vas da nam ubuduće jednostavno date vremena, jer sigurno je to materija od koje takođe zavise nečiji životi, poslovi, itd.

Na kraju, ne bih da dužim, mislim da sam bio dovoljno jasan i koncizan. Pozdravljam trud Ministarstva. Ako postoji spremnost da se ove tri suštinske primedbe razmotre, usvoje, ja ću pozdraviti i, kažem još jednom, ponoviću, nemam problem da glasamo za zakone, ali nemojte u nečemu što je dobro, nečemu što obećava, što nudi rešenja, da uz tri, četiri male greške, ceo trud obesmislite i faktički nas dovedete u situaciju da za par godina, nas ili neke druge poslanike, opet raspravljaju o Zakonu o ozakonjenju. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, jedan od prioriteta raznih vlada u istoriji, a pogotovo sadašnje Vlade jeste borba protiv korupcije. Mislim da ovaj predlog zakona, odnosno dopuna zakona će biti ozbiljan test spremnosti da Vlada ne samo rečima i verbalno se bori protiv korupcije, nego da je spremna da se bavi i donošenjem propisa koji su od suštinske važnosti za sprečavanje korupcije.
Mislim da je svima jasno da je našoj zemlji, pre svega, potrebna prevencija protiv korupcije, jer to je ono što zaista smanjuje nivo korupcije.
Drugi deo borbe protiv korupcije jeste posao policije, posao tužilaštva, ali kada dođe do tog posla, kada dođe do aktivnosti policije, odnosno kada je došlo do korupcije, ona se već desila i mi već živimo u društvu sa prisutnom korupcijom.
Prema tome, u borbi protiv korupcije od suštinske važnosti jeste prevencija. U tom smislu, predložio sam ovaj zakona o dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koji se tiče jedne stvari, odnosno jedne institucije u našem društvu za koju ćete se svi složiti, a pogotovo građani u ogromnom procentu, a to su političke stranke.
Građani u velikom procentu veruju da su političke stranke ne samo podložne korupciji, već i da su izvor korupcije. Suština ovog Predloga zakona jeste da se u svim političkim strankama, kao i u drugim državnim institucijama donesu, odnosno budu obavezni da se naprave planovi integriteta.
Planovi integriteta govore o onim problematičnim tačkama u kojima može doći i koji mogu biti izvor korupcije. Na osnovu tih planova i integriteta političke stranke, kao i državni organi moraju da donesu niz mera, odluka i propisa koji bi ograničili, odnosno sprečili koliko god da je to moguće korupciju unutar političkih stranaka.
Znamo da kada je stranka na vlasti da su članovi te stranke na visokim državnim funkcijama. Prema tome, izuzetno je važna primena ovog zakona za političke stranke koje su na vlasti, bez obzira ko u tom trenutku čini vladajuću većinu.
Drugi deo izmene Zakona mislim da je podjednako važan i zaista smatram da treba da bude usvojen, a to je da je zakonodavac prilikom donošenja postojećeg Zakona o Agenciju za borbu protiv korupcije propustio da propiše kazne za one državne institucije, sada ne pričam samo o političkim strankama, koje ne donesu na vreme planove integriteta.
Drugim rečima, čak i državni organi koji su po zakonu dužni to da urade nemaju sankciju ako tako nešto ne urade. Moj predlog ovde jeste da se prekršaji, odnosno novčano kazne kako institucije, tako političke stranke, odnosno svi oni organi koji su po zakonu nadležni i dužni da donesu planove integriteta, a to ne urade. Mislim da bi ovo bio ozbiljan iskorak u borbi protiv korupcije, odnosno prevencije u borbi protiv korupcije.