Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Gospodine predsedavajući, jako je velika razlika između biti duhovit i biti smešan. Vodite o tome računa. Pri tom povredili ste više odredbi ovog poslovnika. Naravno, i odredbe koje se tiču obraćanja narodnim poslanicima, a to se odnosi i na predlagača, jer su svi učesnici u sednici, u raspravi, podložni i obavezni da poštuju odredbe ovog poslovnika i dužni da se međusobno sa uvažavanjem ophode.
Mi smo ovde od jutros u jednoj korektnoj raspravi u međusobnom suprotstavljanju argumenata, ali nam to ne dopušta, niti jednoj strani, a najmanje, usuđujem se reći najmanje, predlagaču da se i nervozno i cinično odnosi prema bilo kom narodnom poslaniku iz bilo koje poslaničke grupe. Posebnu težinu to ima kada to radi predsedavajući.
Prema tome, zahtevam od predsedavajućeg da u danu za glasanje stavi na glasanje moju primedbu da je prekršen i povređen član 27. Poslovnika Narodne skupštine, koji se tiče rukovođenja nadležnostima predsednika Narodne skupštine, koji trenutno ovde nije, ali iste nadležnosti u njegovom odsustvu koliko ja poznajem Poslovnik sada imate vi, pa ste dužni da se u skladu sa Poslovnikom i ponašate.
Takođe, pozivam se na povredu člana 226. Poslovnika koji kaže: "Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika".
Mislim da je potpuno u skladu sa pravima narodnog poslanika gospođa Čomić pokušavala, već duže vreme, da praktično premosti eventualan jaz u međusobnom nerazumevanju i uporno je pokušavala da raspravu o zakonu i svede na nivo argumentacije, a ne na količinu međusobnog razumevanja.
Poštovani predsedniče, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, da odmah na neki način jednom digresijom započnem ovo moje razmišljanje o Predlogu izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji.
Naime, ono što obeležava moje razmišljanje o današnjoj temi jesu dva paradoksa, naravno po meni paradoksa. Jedan da najuspavaniju i najsporiju Vladu u novijoj srpskoj istoriji, po mom skromnom mišljenju, obeležava višak aktivizma kada je donošenje i predlaganje ovih izmena i dopuna u pitanju, potpuni višak aktivizma.
Drugi paradoks, nad kojim sam za sada samo začuđena, jeste da se u potpunosti slažem sa dijagnozom, ako je mogu tako nazvati, deo izlaganja svog prethodnika, da su mediji, parafraziraću sada, najbolnija tačka našeg javnog života i našeg društva. Tu se u potpunosti slažemo. To da se slažemo možemo da predstavlja ipak jedan civilizacijski napredak u našoj komunikaciji javnoj i ja sam time zadovoljna, jednostrano sam time zadovoljna.
Naime, ono što obeležava nešto što bi trebalo da bude argumentacija narodnim poslanicima za podršku ovom predlogu, praktično od predstavnika skupštinske većine i predstavnika Vlade, odnosno nadležnog ministra, koji nažalost nije ovde pa mu ne možemo uputiti pitanja i bićemo verovatno uskraćeni za odgovore na pitanja koja su već u toku dana postavljena, praktično je potpuno izostala.
Ono što će obeležiti pokušaj da se argumentuje ovaj predlog jeste samo po ko zna koji put obračun sa prethodnom vladom, naročito sa prvom i drugom godinom prethodne vlade, i naročito i po ko zna koji put uzimanje u usta i citiranje, sada već pokojnog nažalost, premijera Zorana Đinđića, a sve u nameri da se i dalje borimo protiv toga što je 2000. godine započeto. Ne može se i ići napred i pokušavati vratiti unazad, ići napred i stajati u mestu. To je prosto neizvodljivo.
Umesto argumentacije dobili smo u izlaganjima, manje-više, ali ipak zaista više puta, samo dokaz za potpuno odsustvo bilo kakve vizije kako bi ova oblast praktično trebalo da izgleda, a i više od odsustva vizije dobili smo dokaz o potpunom odsustvu spremnosti, a ako hoćete i hrabrosti, jer toga treba mnogo, da se na moderan način ova važna, ova najbolnija tačka našeg društvenog i javnog života uredi na savremen način.
Dakle, ne vidim iz nastupa predlagača, niti predstavnika skupštinske većine, niti jedan argument kojim bi potkrepili poslanike da eventualno svoju odluku preinače i podrže ovaj zakon. Što se tiče Demokratske stranke praktično niti jedan argument nismo dobili.
Zašto sam rekla da je ovo višak aktivizma? Najviše puta smo čuli da je postojeći zakon praktično neprimenjiv. Ja se naravno sa tim ne slažem, ali pod pretpostavkom da i jeste, pitam predlagača, i ostaću očigledno uskraćena za odgovor, kako će nam objasniti da će sa ovih nekoliko članova koje nudi kao izmene i dopune učiniti zakon primenjivijim od njegove aktuelne forme i sadržine.
To uopšte nije tačno. On jeste primenjiv, ali on nije primenjivan, niti je bilo pokušaja da se on primeni i to je fakat. To iz onog razloga o kojem sam govorila, jer nema spremnosti, nema vizije, nema hrabrosti da se u taj proces uđe.
Tri teme uglavnom su ovde uvučene, i to ne bezazlene teme, a o njima smo manje-više ceo dan i govorili. Dakle, šta će to učiniti da kompletna oblast koju pokriva Zakon o radio-difuziji bude bolje uređena ako se članom 1, kojim se menja član 27. postojećeg Zakona, a tiče se sastava i prava članova Saveta, briše stav 3. i na taj način oduzima ili uskraćuje stečeno pravo veta predstavniku koga imenuje AP Vojvodina. To je dobro pitanje.
To je ono pitanje na kome, nadam se, da će naši susreti biti sve češći i češći u smislu usaglašavanja ili međusobnog podržavanja. To je naš cilj kao društva. To treba da bude cilj savremenih slobodnih medija i izgradnju takvih medija mi treba da podržavamo. Ne treba da se plašimo drugačijih, ne treba da se plašimo stečenih sloboda ili stečenih prava. Svako ukidanje ili umanjivanje stečenih prava i sloboda jeste neminovno povratak unazad.
Dakle, nije tačno ono što predlagač kaže u obrazloženju da se ukida pravo veta predstavniku iz Vojvodine u Savetu zato što on tobože ima više prava od ostalih članova Saveta i što može zloupotrebiti pa usporiti ili onemogućiti donošenje odluke bilo koje vrste koja se tiče bilo kog dela Republike Srbije. To nije tačno. U postojećem Zakonu u ovom članu jasno se kaže da za ovim pravom predstavnik, koga imenuje AP Vojvodina, poseže samo u situacijama koje se tiču odluka koje se primenjuju na teritoriji AP Vojvodine.
Na koji način se može demokratičnost i sloboda u nekom društvu jasnije predstaviti nego autentičnom zastupljenošću. Valjda najviša institucija u AP Vojvodini ima tu težinu jednaku kao i svaki drugi član koga imenuje ostale institucije i organizacije, udruženja, verske zajednice itd. Zašto tu imamo strah? Nisu svi vernici u Srbiji, pa nema straha od toga da će ateisti biti ugroženi time na koji način će glasati predstavnici verskih zajednica u Savetu. U čemu je tu problem? To je po meni potpuno u redu.
Lokalni mediji - tu je takoreći već sve rečeno.
Ovo je najočigledniji deo u Predlogu izmena i dopuna ovog zakona kojim se praktično pokazuje apsolutno nemoć i potpuna rešenost da se stoji u mestu, da prođe još ovo vreme, pa da vidimo posle šta će se dogoditi. Dakle, rok u još važećem Zakonu o radio-difuziji jeste 2006. godina. Jeste, još uvek je bilo dovoljno vremena, i godinu dana iza nas i ovo vreme ispred nas, da se naprave kvalitetna uputstva, pravilnici, da se time bavi čitav jedan sektor u Ministarstvu. To je važan posao, a time se niko ne bavi.
Lokalni mediji, to je čitava mreža potpuno neuređena i pri tom svako drži za sebe to malo neke moći, i to je sve što se ume uraditi sa lokalnim medijima. Ni korak jedan nije napravljen.
Pretplata - Demokratska stranka naravno neće širiti demagogiju. Ovde je izneto niz argumenata zašto pretplata – da. Ona jeste predviđena postojećim zakonom i to za nas nije sporna tema. Razlika je između onoga što treba da se uvede kao pretplata za javni servis i onoga što smo imali u prošlim vremenima, što se zvalo ne znam ni kako, taksa na ovo, taksa na ono, i protiv čega jeste tadašnja opozicija bila, i to je činjenica. Protiv toga jesmo i sada jer to liči na to.
Mi tražimo i hoćemo zaista javni servis. Mi hoćemo da građani na određeni način učestvuju u kreiranju tog javnog servisa i da javni servis pruži za svakog ponešto. To je javni servis. Nije javni servis ono kako ga vidi ova politička nomenklatura, pa sutra neka druga. Ne, ovde je bilo i duhovitih ispada o tome šta se sve dešava, pa kako se pravi javni servis nakon obavljenih izbora itd. To nije to. Mi do sada, opet za ovo vreme, nismo dobili nijedan pokušaj projekcije, projekta, ponude kako ovo ministarstvo, kako nacionalna televizija vidi put ka transformaciji u javni servis.
Ponuda i ono što jeste zadovoljenje različitih potreba svih građana jeste ponuda koju treba da pruži javni servis i to je ono što treba da bude plaćeno. Ali, kao obaveza za nešto što je apsolutno nedefinisano i za nešto što ostavlja ne samo odškrinuta vrata nego čak širom otvorena vrata za ponovnu apsolutnu politizaciju nacionalne televizije, protiv toga Demokratska jeste.
Iz svih ovih razloga, naravno da nismo u mogućnosti da podržimo ovaj predlog zakona. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najblaže rečeno malo je čudno vreme u kojem raspravljamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o radu i da se to dogodilo ekspresno brzo.
Dakle, ne znam da li se neki zakon našao na dnevnom redu, odnosno predlog izmena i dopuna u tako kratkom roku, a da je pri tom i od te i tolike važnosti, kao što je Zakon o radu i kao što je sada slučaj sa ovim predlogom.
S jedne strane, može se razumeti i potreba, i uslovi, i zahtevi tranzicionog vremena, i sve ono što prolazimo i kroz šta definitivno moramo proći, i to može da bude objašnjenje. S druge strane, verovatno očigledniji jesu propusti koji su napravljeni i pri donošenju važećeg Zakona o radu.
O tome će sigurno biti dosta reči u raspravi i sigurno ćemo čuti dosta toga šta je to što su interesi poslodavca, šta je to što su interesi zaposlenog i šta je to što je interes države.
I to jesu važne teme, ali u toj dinamici društvenih promena postoje grupe koje, po pravilu, budu zanemarene i izađu kroz ovaj i ovakav period oštećene, tako da ću se samo kratko osvrnuti na članove 2, 4. i 11. Predloga izmena i dopuna Zakona o radu.
Naime, kroz ove članove upravo se definiše status malopre pomenutih manjinskih, važnih i često ugroženih društvenih grupa. Članom 2. predviđa se smanjenje prava davaocima, odnosno dobrovoljnim davaocima krvi.
Dakle, u sadašnjem članu 77. Zakona o radu predviđeno je pravo zaposlenog na tri dana plaćenog odsustva za slučaj dobrovoljnog davanja krvi, odsustvo na sam dan davanja i još dva dana. Sada u članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ukidaju se ova dva dodatna dana, tako da dobrovoljni davalac ima pravo samo na taj dan kada krv daje.
To se, naravno, može opravdavati potrebama poslodavca i eventualnim drugim činjenicama, mogućim manipulacijama i tezom da dobrovoljno davanje krvi nije bolest, što je tačno i hvala bogu da je tako.
Ali, istovremeno, bilo bi dobro znati koliko imamo dobrovoljnih davalaca krvi i, koliko god da ih imamo, da li je maksimalno moguća količina krvi koju oni daju dovoljna za svakodnevne situacije kroz koje naše društvo i naši građani prolaze.
Neprestano smo svedoci mnogih alarmantnih kampanja zdravstvenih institucija da su preko potrebne veće i veće količine, kako kažu, a jeste, najdragocenije tečnosti. Mislim da mereno materijalno, sa jedne strane, a preračunato u dva dana plaćenog odsustva, to nije uporedivo sa stepenom važnosti akcije dobrovoljnih davalaca krvi i onim društvenim dobrom koje oni ostvaruju.
U članu 4. predviđene su izmene, a tiču se statusa porodilja. Nedavno smo takođe u ovoj skupštini bili i akteri i svedoci velike rasprave o tome koliko smo kao društvo, na neki način, i ugroženi, da je tako nazovem, bolešću - bela kuga. Ono što me na neki način uvek iznenadi jeste neki stepen licemerja kada se govori o toj temi.
Mislim da ovde sada imamo odličnu priliku da pokažemo, na jednom mestu gde se taj pojam definiše, da možemo prići potpuno otvoreno i jednom zauzeti neki opšti stav prema tom pitanju, a posle u ovom konkretnom zakonu i svakom drugom, definisati one uže situacije. A šta zapravo mislim?
U članu 94a Predloga zakona kaže se: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine." Onda kreće rasprava, a šta je sa petim, šta je sa šestim itd.
Radi se o zaposlenim ženama i opet bi bilo jako dobro imati egzaktne pokazatelje koliko je procenata zaposlenih žena, zapravo, rodilo četvoro i više dece. Skoro bih se smela opkladiti da se tu radi o procentu koji je manji od jedan.
Mislim da bi bilo dobro, ukoliko postoji volja, prosto ovaj prvi stav, znači, napisati kao opštu definiciju, a posle praktično slede svi ostali posebni stavovi i bili bi kompatibilni sa ovim što želim da predložim: da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i svako naredno rođeno dete. Znači, time na neki način otklanjamo tu mogućnost diskriminacije prava, posle ovog stava i u svakom drugom zakonu, koja imaju majke petoro i više dece, odnosno za peto i svako naredno rođeno dete.
Mislim da bi nadležni pododbori i odbori mogli da, u vremenu koje nam po novom Poslovniku predstoji, ulože napor i da priđemo ovoj temi na prosto otvoreniji način.
Istovremeno, član 11. definiše vreme korišćenja prava stečenih iz člana 94a. Dakle, zaposlena žena koja je započela korišćenje porodiljskog odsustva u skladu sa članom 94. Zakona o radu, do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavlja da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u skladu sa odredbama tog člana.
Mislim da se ovim narušava osnovni princip, kada dolazi do promena zakona da se na tu stranku odnosi što povoljniji zakon, tako da će žene koje rode treće, četvrto dete do kraja ove godine biti u nepovoljnijem položaju u odnosu na žene koje rode od 1. januara 2006. godine pa nadalje. Mislim da ne bi trebalo tim korakom ni ovaj stepen diskriminacije napraviti. Hvala vam.