Gospodine predsedavajući, jako je velika razlika između biti duhovit i biti smešan. Vodite o tome računa. Pri tom povredili ste više odredbi ovog poslovnika. Naravno, i odredbe koje se tiču obraćanja narodnim poslanicima, a to se odnosi i na predlagača, jer su svi učesnici u sednici, u raspravi, podložni i obavezni da poštuju odredbe ovog poslovnika i dužni da se međusobno sa uvažavanjem ophode.
Mi smo ovde od jutros u jednoj korektnoj raspravi u međusobnom suprotstavljanju argumenata, ali nam to ne dopušta, niti jednoj strani, a najmanje, usuđujem se reći najmanje, predlagaču da se i nervozno i cinično odnosi prema bilo kom narodnom poslaniku iz bilo koje poslaničke grupe. Posebnu težinu to ima kada to radi predsedavajući.
Prema tome, zahtevam od predsedavajućeg da u danu za glasanje stavi na glasanje moju primedbu da je prekršen i povređen član 27. Poslovnika Narodne skupštine, koji se tiče rukovođenja nadležnostima predsednika Narodne skupštine, koji trenutno ovde nije, ali iste nadležnosti u njegovom odsustvu koliko ja poznajem Poslovnik sada imate vi, pa ste dužni da se u skladu sa Poslovnikom i ponašate.
Takođe, pozivam se na povredu člana 226. Poslovnika koji kaže: "Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika".
Mislim da je potpuno u skladu sa pravima narodnog poslanika gospođa Čomić pokušavala, već duže vreme, da praktično premosti eventualan jaz u međusobnom nerazumevanju i uporno je pokušavala da raspravu o zakonu i svede na nivo argumentacije, a ne na količinu međusobnog razumevanja.

Poštovani predsedniče, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, da odmah na neki način jednom digresijom započnem ovo moje razmišljanje o  Predlogu izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji.
Naime, ono što obeležava moje razmišljanje o današnjoj temi jesu dva paradoksa, naravno po meni paradoksa. Jedan da najuspavaniju i najsporiju Vladu u novijoj srpskoj istoriji, po mom skromnom mišljenju, obeležava višak aktivizma kada je donošenje i predlaganje ovih izmena i dopuna u pitanju, potpuni višak aktivizma.
Drugi paradoks, nad kojim sam za sada samo začuđena, jeste da se u potpunosti slažem sa dijagnozom, ako je mogu tako nazvati, deo izlaganja svog prethodnika, da su mediji, parafraziraću sada, najbolnija tačka našeg javnog života i našeg društva. Tu se u potpunosti slažemo. To da se slažemo možemo da predstavlja ipak jedan civilizacijski napredak u našoj komunikaciji javnoj i ja sam time zadovoljna, jednostrano sam time zadovoljna.
Naime, ono što obeležava nešto što bi trebalo da bude argumentacija narodnim poslanicima za podršku ovom predlogu, praktično od predstavnika skupštinske većine i predstavnika Vlade, odnosno nadležnog ministra, koji nažalost nije ovde pa mu ne možemo uputiti pitanja i bićemo verovatno uskraćeni za odgovore na pitanja koja su već u toku dana postavljena, praktično je potpuno izostala.
Ono što će obeležiti pokušaj da se argumentuje ovaj predlog jeste samo po ko zna koji put obračun sa prethodnom vladom, naročito sa prvom i drugom godinom prethodne vlade, i naročito i po ko zna koji put uzimanje u usta i citiranje, sada već pokojnog nažalost, premijera Zorana Đinđića, a sve u nameri da se i dalje borimo protiv toga što je 2000. godine započeto. Ne može se i ići napred i pokušavati vratiti unazad, ići napred i stajati u mestu. To je prosto neizvodljivo.
Umesto argumentacije dobili smo u izlaganjima, manje-više, ali ipak zaista više puta, samo dokaz za potpuno odsustvo bilo kakve vizije kako bi ova oblast praktično trebalo da izgleda, a i više od odsustva vizije dobili smo dokaz o potpunom odsustvu spremnosti, a ako hoćete i hrabrosti, jer toga treba mnogo, da se na moderan način ova važna, ova najbolnija tačka našeg društvenog i javnog života uredi na savremen način.
Dakle, ne vidim iz nastupa predlagača, niti predstavnika skupštinske većine, niti jedan argument kojim bi potkrepili poslanike da eventualno svoju odluku preinače i podrže ovaj zakon. Što se tiče Demokratske stranke praktično niti jedan argument nismo dobili.
Zašto sam rekla da je ovo višak aktivizma? Najviše puta smo čuli da je postojeći zakon praktično neprimenjiv. Ja se naravno sa tim ne slažem, ali pod pretpostavkom da i jeste, pitam predlagača, i ostaću očigledno uskraćena za odgovor, kako će nam objasniti da će sa ovih nekoliko članova koje nudi kao izmene i dopune učiniti zakon primenjivijim od njegove aktuelne forme i sadržine.
To uopšte nije tačno. On jeste primenjiv, ali on nije primenjivan, niti je bilo pokušaja da se on primeni i to je fakat. To iz onog razloga o kojem sam govorila, jer nema spremnosti, nema vizije, nema hrabrosti da se u taj proces uđe.
Tri teme uglavnom su ovde uvučene, i to ne bezazlene teme, a o njima smo manje-više ceo dan i govorili. Dakle, šta će to učiniti da kompletna oblast koju pokriva Zakon o radio-difuziji bude bolje uređena ako se članom 1, kojim se menja član 27. postojećeg Zakona, a tiče se sastava i prava članova Saveta, briše stav 3. i na taj način oduzima ili uskraćuje stečeno pravo veta predstavniku koga imenuje AP Vojvodina. To je dobro pitanje.
To je ono pitanje na kome, nadam se, da će naši susreti biti sve češći i češći u smislu usaglašavanja ili međusobnog podržavanja. To je naš cilj kao društva. To treba da bude cilj savremenih slobodnih medija i izgradnju takvih medija mi treba da podržavamo. Ne treba da se plašimo drugačijih, ne treba da se plašimo stečenih sloboda ili stečenih prava. Svako ukidanje ili umanjivanje stečenih prava i sloboda jeste neminovno povratak unazad.
Dakle, nije tačno ono što predlagač kaže u obrazloženju da se ukida pravo veta predstavniku iz Vojvodine u Savetu zato što on tobože ima više prava od ostalih članova Saveta i što može zloupotrebiti pa usporiti ili onemogućiti donošenje odluke bilo koje vrste koja se tiče bilo kog dela Republike Srbije. To nije tačno. U postojećem Zakonu u ovom članu jasno se kaže da za ovim pravom predstavnik, koga imenuje AP Vojvodina, poseže samo u situacijama koje se tiču odluka koje se primenjuju na teritoriji AP Vojvodine.
Na koji način se može demokratičnost i sloboda u nekom društvu jasnije predstaviti nego autentičnom zastupljenošću. Valjda najviša institucija u AP Vojvodini ima tu težinu jednaku kao i svaki drugi član koga imenuje ostale institucije i organizacije, udruženja, verske zajednice itd. Zašto tu imamo strah? Nisu svi vernici u Srbiji, pa nema straha od toga da će ateisti biti ugroženi time na koji način će glasati predstavnici verskih zajednica u Savetu. U čemu je tu problem? To je po meni potpuno u redu.
Lokalni mediji - tu je takoreći već sve rečeno.
Ovo je najočigledniji deo u Predlogu izmena i dopuna ovog zakona kojim se praktično pokazuje apsolutno nemoć i potpuna rešenost da se stoji u mestu, da prođe još ovo vreme, pa da vidimo posle šta će se dogoditi. Dakle, rok u još važećem Zakonu o radio-difuziji jeste 2006. godina. Jeste, još uvek je bilo dovoljno vremena, i godinu dana iza nas i ovo vreme ispred nas, da se naprave kvalitetna uputstva, pravilnici, da se time bavi čitav jedan sektor u Ministarstvu. To je važan posao, a time se niko ne bavi.
Lokalni mediji, to je čitava mreža potpuno neuređena i pri tom svako drži za sebe to malo neke moći, i to je sve što se ume uraditi sa lokalnim medijima. Ni korak jedan nije napravljen.
Pretplata - Demokratska stranka naravno neće širiti demagogiju. Ovde je izneto niz argumenata zašto pretplata – da. Ona jeste predviđena postojećim zakonom i to za nas nije sporna tema. Razlika je između onoga što treba da se uvede kao pretplata za javni servis i onoga što smo imali u prošlim vremenima, što se zvalo ne znam ni kako, taksa na ovo, taksa na ono, i protiv čega jeste tadašnja opozicija bila, i to je činjenica. Protiv toga jesmo i sada jer to liči na to.
Mi tražimo i hoćemo zaista javni servis. Mi hoćemo da građani na određeni način učestvuju u kreiranju tog javnog servisa i da javni servis pruži za svakog ponešto. To je javni servis. Nije javni servis ono kako ga vidi ova politička nomenklatura, pa sutra neka druga. Ne, ovde je bilo i duhovitih ispada o tome šta se sve dešava, pa kako se pravi javni servis nakon obavljenih izbora itd. To nije to. Mi do sada, opet za ovo vreme, nismo dobili nijedan pokušaj projekcije, projekta, ponude kako ovo ministarstvo, kako nacionalna televizija vidi put ka transformaciji u javni servis.
Ponuda i ono što jeste zadovoljenje različitih potreba svih građana jeste ponuda koju treba da pruži javni servis i to je ono što treba da bude plaćeno. Ali, kao obaveza za nešto što je apsolutno nedefinisano i za nešto što ostavlja ne samo odškrinuta vrata nego čak širom otvorena vrata za ponovnu apsolutnu politizaciju nacionalne televizije, protiv toga Demokratska jeste.
Iz svih ovih razloga, naravno da nismo u mogućnosti da podržimo ovaj predlog zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najblaže rečeno malo je čudno vreme u kojem raspravljamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o radu i da se to dogodilo ekspresno brzo.
Dakle, ne znam da li se neki zakon našao na dnevnom redu, odnosno predlog izmena i dopuna u tako kratkom roku, a da je pri tom i od te i tolike važnosti, kao što je Zakon o radu i kao što je sada slučaj sa ovim predlogom.
S jedne strane, može se razumeti i potreba, i uslovi, i zahtevi tranzicionog vremena, i sve ono što prolazimo i kroz šta definitivno moramo proći, i to može da bude objašnjenje. S druge strane, verovatno očigledniji jesu propusti koji su napravljeni i pri donošenju važećeg Zakona o radu.
O tome će sigurno biti dosta reči u raspravi i sigurno ćemo čuti dosta toga šta je to što su interesi poslodavca, šta je to što su interesi zaposlenog i šta je to što je interes države.
I to jesu važne teme, ali u toj dinamici društvenih promena postoje grupe koje, po pravilu, budu zanemarene i izađu kroz ovaj i ovakav period oštećene, tako da ću se samo kratko osvrnuti na članove 2, 4. i 11. Predloga izmena i dopuna Zakona o radu.
Naime, kroz ove članove upravo se definiše status malopre pomenutih manjinskih, važnih i često ugroženih društvenih grupa. Članom 2. predviđa se smanjenje prava davaocima, odnosno dobrovoljnim davaocima krvi.
Dakle, u sadašnjem članu 77. Zakona o radu predviđeno je pravo zaposlenog na tri dana plaćenog odsustva za slučaj dobrovoljnog davanja krvi, odsustvo na sam dan davanja i još dva dana. Sada u članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ukidaju se ova dva dodatna dana, tako da dobrovoljni davalac ima pravo samo na taj dan kada krv daje.
To se, naravno, može opravdavati potrebama poslodavca i eventualnim drugim činjenicama, mogućim manipulacijama i tezom da dobrovoljno davanje krvi nije bolest, što je tačno i hvala bogu da je tako.
Ali, istovremeno, bilo bi dobro znati koliko imamo dobrovoljnih davalaca krvi i, koliko god da ih imamo, da li je maksimalno moguća količina krvi koju oni daju dovoljna za svakodnevne situacije kroz koje naše društvo i naši građani prolaze.
Neprestano smo svedoci mnogih alarmantnih kampanja zdravstvenih institucija da su preko potrebne veće i veće količine, kako kažu, a jeste, najdragocenije tečnosti. Mislim da mereno materijalno, sa jedne strane, a preračunato u dva dana plaćenog odsustva, to nije uporedivo sa stepenom važnosti akcije dobrovoljnih davalaca krvi i onim društvenim dobrom koje oni ostvaruju.
U članu 4. predviđene su izmene, a tiču se statusa porodilja. Nedavno smo takođe u ovoj skupštini bili i akteri i svedoci velike rasprave o tome koliko smo kao društvo, na neki način, i ugroženi, da je tako nazovem, bolešću - bela kuga. Ono što me na neki način uvek iznenadi jeste neki stepen licemerja kada se govori o toj temi.
Mislim da ovde sada imamo odličnu priliku da pokažemo, na jednom mestu gde se taj pojam definiše, da možemo prići potpuno otvoreno i jednom zauzeti neki opšti stav prema tom pitanju, a posle u ovom konkretnom zakonu i svakom drugom, definisati one uže situacije. A šta zapravo mislim?
U članu 94a Predloga zakona kaže se: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine." Onda kreće rasprava, a šta je sa petim, šta je sa šestim itd.
Radi se o zaposlenim ženama i opet bi bilo jako dobro imati egzaktne pokazatelje koliko je procenata zaposlenih žena, zapravo, rodilo četvoro i više dece. Skoro bih se smela opkladiti da se tu radi o procentu koji je manji od jedan.
Mislim da bi bilo dobro, ukoliko postoji volja, prosto ovaj prvi stav, znači, napisati kao opštu definiciju, a posle praktično slede svi ostali posebni stavovi i bili bi kompatibilni sa ovim što želim da predložim: da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i svako naredno rođeno dete. Znači, time na neki način otklanjamo tu mogućnost diskriminacije prava, posle ovog stava i u svakom drugom zakonu, koja imaju majke petoro i više dece, odnosno za peto i svako naredno rođeno dete.
Mislim da bi nadležni pododbori i odbori mogli da, u vremenu koje nam po novom Poslovniku predstoji, ulože napor i da priđemo ovoj temi na prosto otvoreniji način.
Istovremeno, član 11. definiše vreme korišćenja prava stečenih iz člana 94a. Dakle, zaposlena žena koja je započela korišćenje porodiljskog odsustva u skladu sa članom 94. Zakona o radu, do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavlja da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u skladu sa odredbama tog člana.
Mislim da se ovim narušava osnovni princip, kada dolazi do promena zakona da se na tu stranku odnosi što povoljniji zakon, tako da će žene koje rode treće, četvrto dete do kraja ove godine biti u nepovoljnijem položaju u odnosu na žene koje rode od 1. januara 2006. godine pa nadalje. Mislim da ne bi trebalo tim korakom ni ovaj stepen diskriminacije napraviti. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Grubo ste prekršili odredbu Poslovnika po kojoj ste bili obavezni da meni date reč po Poslovniku, kada sam zatražila.

Reklamiram povredu članova 100. i 99. Poslovnika Narodne skupštine. Smatram da su povređena sva tri stava člana 100. i smatram da ispred sadržaja ovih članova postoji jedna perfidna namera da se ovde, u nedostatku pravog auditorijuma, šalje politička poruka koju smo slušali sa dnevnika RTS-a 10 godina, koju smo slušali dok smo gledali i prebrajali sve one porodice koje su ostajale bez svojih najbližih, usled sadržaja patriotskih vesti sa dnevnika RTS-a iz tih godina. To je jedina namera.
Zato smatram da je predsednik Skupštine povredio odredbe ovog poslovnika, stavljajući uopšte ovu tačku na dnevni red. Istovremeno, ozbiljno je povređen stav 3. člana 99. i to od strane predsedavajućeg.
Stav 3. člana 99. Poslovnika kaže - za vreme govora narodnih poslanika i drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora. Prerano ste se, gospodine predsedavajući, potpuno uživeli u ovu predstavu današnju, nažalost, iako ste se brzo vratili u vreme kada je vaša politička opcija intenzivno, vrlo uspešno i vrlo drastično radila na sprečavanju slobode govora. Tražim da se o ovoj povredi Poslovnika izjasni skupština.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u dvodnevnoj raspravi o Predlogu ovog zakona, raspravi koja je protekla neuobičajeno za ovaj skupštinski dom, u relativno mirnoj atmosferi, bez replika, a rekla bih da nije bila nijedna replika u toku rasprave, što govori o jednom solidnom duhu koji vlada u ovom parlamentu, ali više od toga rekla bih da je ilustracija za potpuno odvojene doživljaje i shvatanja koja su vezana za ovaj zakon.
Dakle, dva koncepta viđenja i razumevanja teme braka, vanbračne zajednice, bračnih odnosa, porodice, porodičnih odnosa, tekla su potpuno paralelno, tako da, praktično, nije bilo potrebe za nekim ukrštanjem mišljenja. Sada je samo pitanje koji će koncept preovladati.
Jedno od shvatanja koja smo imali prilike da slušamo tokom rasprave jeste tradicionalno, u mnogim elementima čak i retrogradno, i u tom konceptu, u tom viđenju dominira strah, i to strah od viška prava. Dakle, najčešća kritika koja je izricana u tom jednom konceptu jeste unapred pretpostavljena manipulacija, koja će tobože biti omogućena ukoliko ovaj višak prava, po njima, bude ostvaren. Naravno, taj višak prava pre svega se vezuje za ženu i za dete.
Dakle, po nekom pravilu, ako možemo da interpretiramo to viđenje, žena, odnosno dete, odnosno one socijalne grupe koje su po pravilu slabije, a samim tim i najčešće predmet, objekat zlostavljanja, jesu po prirodi stvari - manipulanti i neko ko će ono što mu je zakonom predviđeno kao boljitak i kao korak napred manipulisati zarad ne znam kakvih interesa.
Često se tu može prepoznati uobičajeni doživljaj i uobičajena osobina tih slabijih društvenih grupa, koje su opet predmet veličanja tradicionalne porodice, šta god pod tradicionalnom porodicom podrazumevali. Često se u veličanju tradicionalnih, patrijarhalnih vrednosti porodice i porodičnog života namerno ili slučajno zaboravlja praktično nabrojati koje su to osobenosti i vrednosti koje smatramo tradicionalnim i patrijarhalnim i za koje nisu potrebne bilo kakve izmene.
Mislim da se u tom jednom konceptu razumevanja ovog zakona i dalje ozbiljno zatvaraju oči pred našom realnošću da nasilje u porodici postoji, da ono ne može biti stvar bilo kog člana porodice, niti porodice u celini, da taj društveni problem jeste upravo to - društveni problem, da je društvo odgovorno za stepen tolerancije prema nasilju uopšte, a naročito nasilju u porodici, i da to nije lična, privatna ni porodična stvar, koja se ne tiče bilo koga izvan te tradicionalne patrijarhalne porodice odnosno bilo koga izvan zatvorenih vrata.
Dakle, jedan od najvećih pomaka koje nudi ovaj zakon jeste smanjenje stepena društvene tolerancije prema porodičnom nasilju. Ovde se, u tom jednom konceptu, u toku rasprave to često smatralo onim što je negativno u zakonu i unapred se osuđivalo, ili makar samo sumnjalo da su moguće manipulacije tim članovima.
Mislim da nam je trenutak da, umesto nekih mitova o "sokolskim gnezdima", o nekim vrednostima patrijarhalne porodice, razmišljamo o pojedincu koji je član svake porodice. To je praktično vodeći motiv u onom drugom konceptu koji je tekao paralelno u toku rasprave i koji praktično podržava i Demokratska stranka.
Dakle, mi smatramo da se sve vrednosti koje se vezuju za porodični život temelje na vrednostima i opusu sloboda i prava na izbor koje poseduje pojedinac.
Umesto nedefinisane i nedorečene patrijarhalne porodice mi praktično porodicu doživljavamo, i to joj omogućava ovaj zakon, kao jednu zdravu zajednicu slobodnih pojedinaca koji imaju pravo na izbor. To je ono što jeste temelj podrške ovom zakonu od strane Demokratske stranke.
Naravno, mi i dalje insistiramo da u toj slobodi na izbor idemo do kraja, jer ako je predlagač imao snage i hrabrosti da napravi taj iskorak u moderno i da porodicu i odnose unutar porodice tretira na savremen način, da apostrofira značaj pojedinca i njegovo pravo na izbor – pri tome naročito pohvaljujemo odredbe koje se tiču prava deteta i odredbe koje se tiču zaštite od porodičnog nasilja, jer je i to praktično društvena briga o pojedincu – mi apelujemo na predlagača da napravi još jedan važan korak napred i kada je u pitanju onaj član koji praktično suštinski kasnije proizvodi sve relacije u porodičnim odnosima, a tiče se prava na izbor o rođenju deteta.
U toku amandmanske rasprave ponudićemo još argumenata i zaista mislimo, ukoliko predefinišemo član 5. i na pravi način iskažemo pravo žene da slobodno odlučuje o rađanju, da će ta priča o slobodi izbora i slobodnom pojedincu u opusu porodičnih odnosa biti poprilično zaokružena.
Mislimo da je to izuzetno važan član u zakonu, jer je to pitanje oko kojeg ćemo se opredeliti da li će preovladati onaj prvi koncept o kojem sam govorila, pa ćemo ostati u velikoj meri u nekim zamagljenim odnosima, koje ćemo samo nazvati tradicionalnim, porodičnim, i time otškrinuti, ako ne sasvim otvoriti vrata mnogim manipulacijama o slobodi izbora na rađanje, što je prirodno pravo žene, ili ćemo pak podržati, za šta se Demokratska stranka zalaže, ovaj drugi koncept, koji tretira slobodnog pojedinca kao temelj prave, zdrave porodice, a time i zdravog društva. Hvala.

Mislim da je predmet ovog amandmana zaista više jezičke prirode, ali ništa što je vezano samo za jezik naravno ne isključuje bilo koji drugi suštinski značaj. Dakle, ovde se radi o jednoj vrsti prisvojnog prideva. Takođe, podržavamo amandman gospođe Ruždić-Trifunović. U prvom redu, iz jezičkih razloga.
Dakle, u ovoj grupi, u koju spada i pridev "porodični" sa nastavkom -ni, grade se uglavnom pridevi kao pojmovi uz čija imena oni stoje, pripadaju onome što kazuje imenica ili ime uz koje stoje, praktično oni prate ono što to ime kazuje. Kada bismo bili jezički analitičari, OK je, znači ispravno je, ali suštinski sužavamo značenje. Prosto, ono što bismo rekli najrazumljivije, nije u duhu jezika.
Potpuno je prirodno da može – radni dan, radna knjižica, radni staž, ali ne može – radni zakon. To je otprilike, prosto poređenja radi, jer je opus, tema, mišljenje i ono što je obuhvaćeno ovim pridevom, mnogo širi. Tako, na primer, sasvim dobro zvuči – porodični grb, porodični praznik, porodična imovina, porodični odnosi, ali sve to može biti predmet zakona o porodici. Prosto, sveobuhvatnije je kada se upotrebi ta tzv. predloško-padežna konstrukcija.

Poštovani predsedavajući, ovo je član 5. oko koga ćemo ukrstiti naše političke stavove na temu – sloboda pojedinca, sloboda građanina, sloboda građanke. Predložili smo da umesto ponuđenog teksta: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju" stoji stav: "Žena slobodno odlučuje o rađanju".
U obrazloženju koje je Vlada dostavila i na osnovu koga odbija praktično da prihvati ovaj amandman, stoji, između ostalog, i objašnjenje da je formulacija data u Predlogu zakona koja glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju" u skladu sa opšteprihvaćenom tehnikom pisanja propisa kojima se uređuju ljudska prava. Na primer, u članu 1. stav 2. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (pa citiraju): "Svako ima pravo na slobodan razvoj svoje ličnosti, pod uslovom da ne krši prava drugih zajemčena ovom poveljom". Ili, član 12: "Svako ima pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta"; ili: "Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost" i tako dalje. Dakle, tu nije ništa sporno.
U našem uvodnom obrazloženju i ponudi naše argumentacije osvrnula sam se na upotrebu u prvenstveno jezičkom nivou opšte imeničke zamenice "svako". Dakle, ta zamenica u rečenicama označava skup često vrlo raznorodnih bića.
Tvrdimo i skloni smo da mislimo da je svaka zakonska odredba onoliko valjana koliko će prvo oslikati životnu situaciju ili je čak i predvideti.
Odluka o rađanju je jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija odluka, i ako zakon ima ambiciju da pravedno definiše i ostvari uslove za dobro donošenje te odluke, smatramo da je onda treba prilagoditi apsolutno životnom iskustvu.
Dakle, u svim vrstama relacija između partnera želimo da verujemo i da tvrdimo da je najveći broj odluka donet i usaglašen zajednički. To je po prirodi stvari i to je najbolje i najlakše.
Svako od nas ili najveći broj nas je prolazio kroz to. Dakle, imamo želju, pre nego što je dete i začeto, da dobijemo dete. Ali, i u idealnim odnosima među partnerima, kada je dete više nego željeno i očekivano, tu poslednju odluku da se ostane u drugom stanju, a kada se već ostane da se dete i rodi, mora, po prirodi stvari, doneti žena. Dakle, i u idealnim okolnostima. O onim drugim okolnostima mislim da ne treba preterano da govorimo, hajde da pretpostavimo da su to ujednačene volje.
Bojim se da ako predlagač ostane pri formulaciji da svako ima pravo da odlučuje o rađanju, otvaramo malopre pomenuta vrata i da to prirodno pravo žene na izbor prepuštamo u ruke mnogim drugima koji ulaze pod pojam "svako".
Istovremeno, nije slučajno, da vas podsetim, u toku je niz kampanja koje imaju za krajnji cilj ograničavanje slobode izbora, odnosno ograničavanje ženinog prava da se odluči na abortus, ili pak potpunu zabranu abortusa. Ta tema je u načelnoj raspravi dva dana vrlo obazrivo izbegavana. To je tema o kojoj bismo posebno morali razgovarati.
Izvinjavam se predsedavajućem, molim vas da mi uračunate vreme koje sam citirala, samo ću malo produžiti.
To ograničavanje prava na abortus ili pak zabrana abortusa, kao što već ide, svedoci smo, kroz medije nekoliko dana vrlo intenzivno, ne može biti opredeljenje predlagača ovako savremenog zakona i ne može biti mera populacione politike. Po mnogim istraživanjima, dnevno u svetu umre 500 žena od nestručnih, ilegalnih abortusa. Na sto dana to je 50.000 žena, godišnje to je 180.000 žena. Molim vas da pri razmatranju ovog našeg predloga i ovu brojku imate u vidu.

Mislim da se samo, uvaženi kolega, nismo dovoljno dobro razumeli. Dakle, na odličnom smo putu da sasvim približimo naše stavove. Prvo, naravno da ne može formulacija (iz nepodnetog amandmana) – supružnici, jer šta je sa životnim situacijama gde odluku o rođenju treba da donesu partneri koji nisu u bračnoj zajednici. Već bismo sa takvom eventualnom formulacijom imali problema. Vanbračna zajednica takođe podrazumeva donošenje zajedničke odluke. Ponoviću donekle, pretpostavljam da je odnos među partnerima potpuno u redu i da je trudnoća planirana, željena i očekivana, i u tim uslovima žena mora doneti krajnju odluku.
Idemo na one, hajde da se nadamo, malobrojnije životne situacije, gde se radi o diskutabilnoj, po osnovu željenosti, trudnoći. Moramo se suočiti sa realnošću, toga ima i biće. Naravno, niz faktora pre te situacije morali bi već biti pokrenuti u društvu, da ne otvaramo sada temu, a vrlo je bliska, i obrazovnog sistema i zdravstvene zaštite i pristupačnosti kontraceptivnim sredstvima, sve.
Dešavaju se te situacije. Niko od nas ovde, koji ćemo se izjasniti o tome, ne može da uzme sebi za pravo da slobodu odluke o prekidu trudnoće uskrati ženi. Dakle, makar i u tim situacijama ili, bolje rečeno, naročito u tim situacijama kada trudnoća nije obostrano željena.
Pričali smo ovih dana dosta o tim relacijama unutar porodice, braka, vanbračne zajednice. Neželjena trudnoća, neželjeno dete rođeno pod pritiskom, kada to nije snaga iskrene, sopstvene volje prvenstveno žene, partnera i žene, nukleus je budućih neomiljenih situacija vezanih za porodične odnose. To je vrlo često i izvor nasilja u porodici na mnogim relacijama.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, tačno je, imamo mali problem, a on nije, rekla bih, ni ustavne ni zakonske prirode, on je problem hrabrosti iskazivanja političkog stava. Mislim da je ogroman broj poslanika u ovoj sali ubeđen u ispravnost  ponuđenog amandmana. Niz argumenata je bio iznet, da se ne ponavljamo preterano.
Smatram da predloženi amandman nije u suprotnosti sa Ustavom. Po nekom mom skromnom znanju, Ustav jeste osnovni pravni akt i on na širokim osnovama definiše razne teme. Zakoni, praktično, u saglasju sa ustavnim odredbama preciziraju stvari koje su za određene teme vezane.
Žena jednako je čovek. Na osnovu ustavne odredbe teško da bi bila ocenjena kao neustavna, tako je, i muškarac jednako je čovek, u pravu ste ministre, ali imenička zamenica "svako" u svom osnovnom jezičkom značenju podrazumeva bića. Za stvari imamo zamenicu "svašta". Ako bismo išli u tu jezičku analizu i analizu ustavnosti, bojim se da bismo imali problem čak sa usaglašenošću imeničke zamenice "svako" sa Ustavom, jer kao zamenica koja podrazumeva raznorodna bića ona je šireg značenja i može u krajnjoj liniji da podrazumeva i bića koja nisu ljudska bića. To je jezički mimo konteksta predloženog zakona.
Mi vas zaista još jednom molimo da dobro razmotrite sve ove argumente i da neko svoje razmišljanje o potrebi i hrabrosti da se iskaže politički stav prema tom prirodnom pravu žene da donosi odluku o rađanju prosto ponudimo političkoj sceni Srbije i ženama u Srbiji, kao dobru, pozitivnu poruku iz ovog parlamenta da se ozbiljno bavi i ozbiljno prihvata ono što jesu njena prirodna ljudska prava.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, mislim da još samo malo dodatne pažnje treba ovde uložiti. Mislim da praktično govorimo o istom i nema zabune oko sadržine. U predlogu ovog amandmana koji smo podneli u članu 59. stav 1. posle reči "dete" dodaje se zapeta i reči "bez obzira na uzrast".
U obrazloženju koje je Vlada dostavila zašto je odbila ovaj amandman kaže se da se amandman ne može prihvatiti iz razloga što je odredba člana 59. stav 1. Predloga zakona u skladu sa članom 7. Konvencije UN o pravima deteta, prema kojoj dete ima pravo na istinu o poreklu od samog rođenja.
Mi smo upravo i hteli da naglasimo da, bez obzira na uzrast, što podrazumeva od trenutka samog rođenja, dete ima pravo da zna za svoje poreklo, a potpuno prihvatamo, znači ne ograničavamo i ne dovodimo u pitanje sadržaj trećeg stava, gde kažete, u Predlogu zakona, da dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može izvršiti uvid u matičnu knjigu rođenih i u drugu dokumentaciju koja se odnosi na njegovo poreklo.
Dakle, to uopšte nije sporno, ali smatramo da nije jedini mogući (i, naopako da jeste) način da dete dozna za svoje poreklo prostim uvidom u matičnu knjigu rođenih sa navršenih 15 godina. To ne dovodimo u pitanje, ali smatramo da, bez obzira na uzrast, postoje mnoge životne situacije u kojima dete mlađe od 15 godina na jedan primereniji, humaniji, ljudskiji, topliji način treba da bude obavešteno o svom poreklu.

Poštovani potpredsedniče, ministre, želim prvo da se zahvalim na ovom hrabrom i politički mudrom gestu i da kažem da će važnost ovakve odluke biti merena u vrlo skorom i dugom periodu koji je pred nama i da smo ovim, kao parlament, poslali jednu izuzetnu poruku ženama u Srbiji. Verujem da delimo mišljenje da su one to, na osnovu svih iskustava i različitih iskustava u kakvim žive, u potpunosti zaslužile. Hvala vam još jednom.
Što se tiče amandmana na član 83, taj član glasi: "Roditelju se može vratiti roditeljsko pravo kada prestanu razlozi zbog kojih je bio potpuno ili delimično lišen roditeljskog prava". Mi predlažemo da se reči "potpuno ili" brišu. Zašto to činimo? Članom 81. predloženog zakona i članom 82. vrlo precizno, i to je jako dobro, definišu se uslovi pod kojima roditelji mogu biti potpuno, odnosno delimično lišeni roditeljskog prava. Član 81. u stavu 2. kaže: "Roditelj zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava: 1. ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete; 2. ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom; 3. ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela; 4. ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima; 5. ako na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava".
Smatramo da ukoliko u životu ima situacija, a nažalost ima ih, a želimo da verujemo da ih nema u dramatično velikom broju ili da će, pak, primenom ovog novog zakona način razmišljanja o porodici i milje biti drugačiji, savremeniji, nije zgoreg razmisliti da se u slučaju iskustava kroz koje dete prolazi, a pri tome trpi nasilje tipa fizičkog, seksualnog ili emocionalnog zlostavljanja, što spada i u domen krivičnih dela, pa bez obzira, kada prestanu razlozi, jer se kaže - može se vratiti roditeljsko pravo kada prestanu razlozi za lišavanje, bilo delimično ili potpuno.
Smatram da ovako grubo narušavanje psihofizičkog zdravlja deteta, često i sa smrtnim ishodima, jeste dovoljan razlog da se razmisli o tome da se u takvim drastičnim slučajevima roditeljsko pravo praktično ne vraća.

Samo kratko. Dakle, nisam propustila namerno ili zlonamerno; tačno je, ne sporim da postoje i ostale tačke, kojima se još definiše zloupotreba roditeljskog prava. Možda je prosto rasporedom ili tehničkim uređenjem samog člana došlo do iščitavanja svih tačaka, da su jednake po važnosti.
Dakle, mi insistiramo na onim situacijama kada je zloupotreba roditeljskog prava drastična. Što to sada nije kroz sam član razlučeno, pa je rečeno da se u slučaju tačke 1, 2. ili 3. može lišiti trajno roditeljskog prava, šta da radimo. Ali, ni mi nismo mogli, pri podnošenju amandmana, da budemo precizniji i da kažemo da se to odnosi samo na to.
Ne smatramo da su uzroci za delimično lišenje roditeljskog prava svakodnevna situacija, ali potpuno prihvatamo varijantu da kada se ti uzroci otklone roditeljsko pravo se vraća bez problema, kao što može da se vrati roditeljsko pravo i iz trećeg stava tačke od 1. do 5, nije sporno. Ali, vrlo je sporna tačka 1. iz drugog stava.

Uvaženi predsedniče, pre nego što pokušam da sumiram ovu dvodnevnu raspravu, ipak vas molim da, na osnovu člana 82. Poslovnika, utvrdimo kvorum. Izražavam sumnju u to da imamo kvorum za rad.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već posle nekoliko uvodnih izlaganja vidljivo je nesporna (i to u najmanju ruku neće biti tema) potreba donošenja novog zakona kojim će se regulisati tematika iz oblasti porodice i porodičnih odnosa.
Već sama činjenica da važeći zakon datira još iz 1980. godine kazuje da se društvena realnost bitno promenila, da se ne prisećamo sada svih događaja, da nam se desilo mnogo toga, a i od svih već pomenutih međunarodnih dokumenata dovoljno je podsećanje samo na Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima deteta, što nam i formalno nameće obavezu usklađivanja svih relevantnih domaćih propisa sa ovim i ostalim međunarodnim dokumentima.
Nakon prvog čitanja teksta ovog zakona stekla sam jedan utisak, podvlačim - utisak, pošto volim da čitam, pa kao najobičniji čitalac u prvom susretu sa zakonom ja tako doživljavam i taj zakonski tekst. Dakle, prvi utisak mi je bio šturost jezika, i onda mi se nametnulo pitanje da li je to, s obzirom na tematiku, dobro ili loše. Pravnici će naravno reći da je jezik prava takav, i to uopšte nije sporno. Pravni stil jeste jedan specifičan, poseban stil, koji teži preciznosti u definisanju situacija, radnji, učesnika, uzroka, posledica itd., kao i samih činilaca kod određenih radnji.
Razumem da je uvek teško definisati i urediti međuljudske odnose kada je u pitanju emocija, a ona je u osnovi svih relacija koje su predmet ovog zakona, verujem da je onda to još teže, pa nekako laički smatram da je ta šturost i prostor za određene slobode za ustanovljavanje svih nebrojanih mogućih životnih situacija u kojima se praktično možemo naći, a mogu postati predmet ovog zakona.
Ono što je već istaknuto želim da ponovim, jer i po našem mišljenju neki od novih pravnih instituta koji su uvedeni ovim zakonom veoma su važni. Tu na prvo mesto stavljam članove od 59. do 66. koji se tiču prava deteta. To jeste kvalitativan pomak, jer se praktično pravo deteta definiše i garantuje zakonom, odnosno prosto se pomera ugao gledanja društvene zajednice prema tom biću. Iskreno verujem da je potpuno otvorena namera ka tome da dete ne bude samo objekt deklarativne društvene brige o njemu samom, nego da se doživi i uključi praktično u društvene procese kao aktivan subjekt. To je apsolutno ispravno.
Dakle, dete, po nekim od ovih članova, naravno, ima pravo da zna ko su mu roditelji, ima pravo da živi sa roditeljima, pravo da održava lične kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi, ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj razvoj, pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, željama i sklonostima.
Naročito mi je važan, i istakla bih ga po značaju, član 65. koji praktično u šest tačaka razvija i određuje pravo deteta da formira i slobodno izrazi svoje mišljenje, a čak se tim članom predviđaju i neki mehanizmi kojima mu se to osigurava.
Sledeća dobra stvar je zajedničko vršenje roditeljskog prava. Dobro je da se u našem zakonodavstvu našla odredba po kojoj roditelji mogu nastaviti da zajednički vrše ovo pravo i ako prestanu da žive zajedno, bilo praktično u bračnoj zajednici, ili ako se razvedu, pod uslovom da o tome sačine kvalitetan sporazum, čiji će kvalitet proceniti sud.
Tema koja će očigledno biti vrlo zastupljena u našoj raspravi u narednim danima je sigurno nasilje u porodici. Taj pravni institut u ovom zakonu takođe je veoma važan. Nasilje u porodici, nažalost, jeste naša realnost, ali često u rasponu od ponekad licemernog ili lažnog veličanja vrednosti porodičnih odnosa, pa do kritike, ali opet često samo na teoretskom nivou, ovaj društveni problem, koji nije lični, nije porodični problem, nije problem pojedinca, to je društveni problem, prečesto ostaje nevidljiv, uprkos brojnim statističkim pokazateljima o zlostavljanju u porodici, koji nisu nimalo ružičasti.
Članovima od 197. do 200. definiše se nasilje u porodici i mere zaštite. Sa tim u važnoj i tesnoj vezi treba posmatrati i članove 81, 82. i 83, kojima se određuju uslovi za lišavanje roditeljskog prava. Članom 81. definišu se uzroci za potpuno lišenje roditeljskog prava, a članom 82. delimično lišenje roditeljskog prava.
Treba razmisliti o tome, i verovatno ćemo se kroz debatu toga dotaći, da li se može vratiti roditeljsko pravo roditelju koji je bio potpuno lišen roditeljskog prava, a počinio je krivično delo, jer smo malopre čuli čitav niz dela koje je već definisao i Krivični zakon, dakle počinio je npr. krivično delo iz člana 81. stav 2. tačka 1.
Podsećanja radi, taj član 81. u stavu 2. definiše šta je to zloupotreba prava iz sadržine roditeljskog prava, pa sledi tačka 1: "ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete", tačka 2: "ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje" itd.
Ovim zakonom dopušta se vraćanje roditeljskog prava kada isteknu uzroci zbog kojih je lišavanje, delimično ili potpuno, nastalo. Smatram da postoje takva dela nakon čijih izvršenja treba razmisliti o tome da se više ne vrati roditeljsko pravo, jer nikada npr. ne može prestati uzrok ako je dete seksualno zlostavljano. To je trauma za ceo život.
Ono što je za nas suštinska stvar, ali i političko pitanje u ovom zakonu jeste član 5. U Predlogu zakona član 5. glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju".
Da krenemo opet malo od jezika. Reč "svako" je opšta imenička zamenica. Ona se upotrebljava kada se njome ne imenuju pojedinačna bića, nego mnoštvo, često vrlo raznorodnih, bića. Opet će pravnici reći da je to uobičajena pravnička terminologija i znam da jeste, ali istovremeno smatram da je svaka zakonska odredba i svaki zakon u celini dobar onoliko koliko odslikava i definiše ili pak predviđa životnu situaciju.
Moram postaviti pitanje - da li uopšte ima životnije situacije od samog rađanja? U nadnaslovu ovog člana stoji - Rađanje, majka i dete. I, tu je samo taj jedan član sa ta dva stava. Dakle, prvi stav – da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju i drugi stav: "Majka i dete uživaju posebnu zaštitu države". Na volšeban način iz imeničke zamenice iz prvog stava u drugom stavu pojavljuje se vrlo konkretna imenica "majka".
Smatramo da se upotrebom ove zamenice izbegava zakonsko definisanje prirodnog ljudskog prava žene da slobodno odluči da li će, kada, koliko i u kom vremenskom razmaku imati dece. Zato predlažemo da ovaj stav u potpunosti odrazi to prirodno ljudsko pravo i da glasi - žena slobodno odlučuje o rađanju. Nema potrebe za doživljajem agresivnosti, nema agresije nikakve u ovom članu, ukoliko bismo ga ovako preformulisali, niti je partner pri donošenju odluke isključen. Naprotiv, za to ćemo vam izneti niz dokaza i argumenata.
(Predsedavajući: Izvinite, da li koristite ....)
Ne, evo završavam. S obzirom da sam citirala tekst zakona, molim vas da mi ne računate tri minuta.
(Predsedavajući: Dogovoreno, izvolite.)
Mislim da je važno da napravimo jedan važan civilizacijski iskorak i za početak bar da priznamo da su žene retko u situaciji da potpuno slobodno donesu odluku o rađanju, da je ta odluka često ograničena društvenim, kulturnim, ekonomskim, tradicionalnim i drugim faktorima. One obično ne mogu da odlučuju o tome šta žele, nego odlučuju na način na koji se od njih očekuje ili, vrlo često, kako moraju da odluče.
Kontrola ili smanjenje tog prirodnog prava žene jeste jedna opasna vrsta diskriminacije i važno je da se kao društvo odredimo prema toj temi. Ženama je potrebno to pravo ne samo da bi ravnopravno učestvovale u društvu i društvenim procesima, već pre svega na pošten način, koji bi im dozvolio njihovu sopstvenu prirodnu različitost.
Demokratska stranka ume i hoće da doprinese razvoju porodičnih odnosa i vrednosnog sistema našeg društva prema porodici i porodičnim odnosima, da učestvuje u svim procesima koji će unaprediti kvalitet života naše porodice.
Ali insistiramo i želimo da deo tog procesa poštuje pojedinca, odnosno pojedinku, i njegov, odnosno njen opus prirodnih prava i stečenih prava, jer osnova svakog slobodnog demokratskog društva je, pre svega, slobodan pojedinac.