Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se mera demokratičnosti i razvijenosti jednog društva pronalazi upravo stepenom i merom koja je ostvarena u samom sistemu obrazovanja, a ako već i nije neka značajna mera razvijenosti samog sistema obrazovanja prisutna u nekom društvu, onda se opet taj isti stepen demokratičnosti i spremnosti za otvorenost i prihvatanje svega što jeste budućnosti, što jeste savremeno, poredi po spremnosti tog društva da prizna da nije na dovoljnom stupnju razvijenosti u određenoj oblasti i po njegovoj spremnosti da taj sistem razvija.
Bojim se da ovim što smo pokrenuli ovih dana, i to svega nekoliko dana, a to je sada trenutno skupštinska rasprava o Predlogu zakona, a u svega nekoliko prethodnih dana neke napomene i više medijska prepiska, što iz stručnih krugova, što iz nekih drugih zainteresovanih sredina za ovu temu, a da je naravno izostala široka javna rasprava o samom nacrtu i Predlogu ovog zakona, koji je, bar se nadam da se u tome slažemo, upravo ono po čemu onu meru naše spremnosti za razvoj demokratičnosti u društvu uopšte, a samim tim i u ovom sistemu, spremni smo da zajedno gradimo.
Ono što su bila, hajde, ta neka opšta mesta, ali vrlo važna kao novina, uvedeno do sada važećim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jesu, hajde da kažem, samo neki njegovi atributi. To su, kao prvo, depolitizacija, decentralizacija, uvođenje evropskih standarda u naš sistem, a ono što je i meni lično, a verujem i mnogim kolegama u prosveti, koji to zdušno rade, a dosta ih je koji rade zdušno, centar interesovanja i osnovni objekat, ali ne samo u onom bukvalnom smislu kao objekat interesovanja, nego u onom suštinskom smislu, dakle u centru je bilo dete, bio je učenik.
Mislim da je taj odnos struke prema generacijama kojoj prepuštamo sve u ovoj zemlji, a prvenstveno uključujući i njihov sopstveni život i razvoj, i spremnost za razvoj, da je ta relacija umesto obrnute, koja se sada forsira, mnogo primerenija.
Ovo što donosi i što nudi predlog ovog zakona jeste, bojim se, ponovo politizacija samog sistema, jeste centralizacija, jeste uvođenje ili vraćanje, ili bar žal za nekim starim retrogradnim vrednostima, koje su bile okosnica mnogim delovima obrazovnog sistema u našoj zemlji tokom više decenija unazad, i jeste ono što se posebno opet čudim kao što me je malopre posebno i zanimalo, ovog puta namesto deteta i njegovog razvojnog puta, dakle, namesto učenika kao osnovnog predmeta interesovanja, ovog puta imamo nastavnika.
Naravno, ne želim da umanjim značaj ove profesije, naprotiv. I sama sam joj pripadala 13 godina i nekako se i dan-danas osećam, kada me pitaju – šta sam, kažem da jesam profesorka jezika, i ako je isto, ako nešto zaista osećam kao neku pripadnost, šta je to profesionalno čemu želim do kraja da pripadam, to jeste prosveta, ali u nekom drugačijem i širem smislu nego što se to možda podrazumeva još i danas.
Dakle, ne može, uz svo uvažavanje, nastavnik biti centar interesovanja reforme. On jeste ključni, on jeste sprovodilac, on jeste faktor koji neminovno i najviše utiče na to da li će implementacija i ovog postojećeg, a i ovog, ili bilo kog drugog zakona, biti urađena na adekvatan način, ili će sam put i najbolje zamišljenog zakona, a mislim da je postojeći zakon jako dobro ne samo zamišljen, osmišljen, da je problem u implementaciji, to je činjenica, a da je tu upravo, možda, jedna od osnovnih prepreka i bila – vrlo mala spremnost prosvetnog kadra da na pravi način zalegne, da tako kažem, stručno za reforme.
Reforme se ne proglašavaju. One se ne donose i ne unose usvajanjem kompletnog zakona. Ministarstvo u prethodnom sazivu i ministar, koji je ogromnu energiju sa svojim timom uložio u donošenje ovog još uvek postojećeg, važećeg zakona, naravno nije imao na umu da se samim donošenjem zakona, kako smo ga mi zvali neobavezno – krovnog zakona, zaboga završavaju reforme obrazovanja u Srbiji.
Naprotiv, ovaj zakon smo i zvali i zovemo ga krovni zakon upravo iz razloga što je trebalo da utemelji osnovne principe funkcionisanja celokupnog sistema obrazovanja i vaspitanja, i da je bilo dobre namere, ili da postoji dobra namera da se reforme ne samo ne zaustave, kao što se to sada čini ovim zakonom - nego naprotiv, dakle ne samo da se neće zaustaviti, nego će se vratiti dosta koraka unazad - dakle, da je ta dobra volja da se to izbegne postojala, mislim da je mnogo uputnije bilo da se stručni tim i ministarka bave tom idejom – kako reforme osnažiti, usmeriti ih i razložiti ih na sve one podsisteme koje sistem vaspitanja i obrazovanja praktično podrazumeva.
Nas je čekao posao oko donošenja drugih zakona i mislim da bi to trebalo biti put nekog ko želi da sprovede reformu u ovako važnoj delatnosti. Dakle, uređenje posebnim zakonima, koji bi bili kompatibilni sa postojećim zakonom, a uređivali bi posebno i precizno i deo koji se odnosi na predškolsko vaspitanje, i osnovnoškolsko vaspitanje, i srednje vaspitanje itd. Obrazovanje i vaspitanje, naravno.
Ovo ne da nije bila namera nego se ovo želelo izbeći. Dakle, po svaku cenu želeo se zaustaviti mali pomak koji se u sistemu obrazovanja i vaspitanja u Srbiji dogodio nakon usvajanja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i kroz nekoliko ključnih tačaka što se, čula sam, u toj skromnoj javnoj raspravi, nekoliko puta nazivalo – relaksiranjem.
Mada nisam sigurna da sam to potpuno razumela – šta to znači, pa se nadam da ću kasnije dobiti i neko jasno tumačenje, ali je suština izmena usmerena upravo na one ključne elemente koji sigurno obezbeđuju da se sav dobar učinak ovog zakona koji smo do sada imali onemogući.
Silne neke hvalospeve smo slušali ovih dana oko te izmene što se tiče ukidanja postojećeg Prosvetnog saveta, Saveta za stručno obrazovanje i Saveta za usaglašavanje stavova u obrazovanju. To su tri postojeća saveta. Prosto je, hajde da kažem, neozbiljna argumentacija da se, racionalizacije radi, makar i između ostalog, uvodi jedan savet koji se zove nacionalni prosvetni savet.
Jako dobro znamo, kolega ima više ovde prisutnih, koji su i u prošlom sazivu održali na desetine sednica prosvetnog odbora, a o tome se raspravljalo jako mnogo kroz sednice prosvetnog odbora u ovoj skupštini, i da je najveći deo vremena upravo na tim sednicama i posvećen raspravi oko uvođenja nacionalnog prosvetnog saveta, i to je trebalo da bude i tada, po argumentaciji, neka alfa i omega, neko telo, poprilično kabasto, a to ćemo posle u pojedinostima i videti, sa sijaset lista predlagača itd. i sada ta neka ogromna doza demokratičnosti, koja se garantuje time što to telo, takvo, koje će biti potpuno, kao prvo, teško ostvarivo, kao drugo, potpuno nefunkcionalno, kao treće, u stvari, možda, i najbitnije, biće najmanje stručno.
Uz svo uvažavanje digniteta svim onim listama koje su poprilično zvučne, kao podnosioci, ali naspram Prosvetnog saveta, našeg, da tako kažem, i ova druga dva, znači ova naša tri saveta, Savet za stručno obrazovanje i Savet za usaglašavanje stavova, jedan nacionalni prosvetni savet, pa koliko god, i sa koliko god bogzna kako uvaženih lista bio preporučen i izabran u Skupštini, uz svo uvažavanje, ne može biti dovoljno efikasan.
Dakle, on prosto neće, po samoj svojoj strukturi, razumeti dinamiku i sva svojstva obrazovnog sistema, kada govorimo naročito o predškolskom, osnovnoškolskom i srednjem obrazovanju, a to je tema.
To je jedan krut i prevaziđen šablon u koji se pokušavaju ugurati svi učenici i nastavnici, bez obzira na njihova individualna interesovanja, stepen mentalne, psihičke, emotivne i svake druge zrelosti i to je nešto što smo proživeli do donošenja ovog zakona. Mislim da tu stručna javnost bi i te kako trebala da se oglasi više.
Što se tiče obrazloženja da se praktično i ovim predlogom ne zatvaraju vrata devetogodišnjem školovanju, osnovnom, mislim da je to podmetanje. Ne možete proglasiti obaveznim pripremni razred, odnosno pripremno predškolsko obrazovanje u trajanju od godinu dana sastavnim delom devetogodišnjeg osnovnog obrazovanja i vaspitanja. To je po onoj narodnoj - da se Vlasi ne dosete, ali to nema veze jedno sa drugim.
Dakle, devetogodišnji ciklus osnovnog obrazovanja i vaspitanja podrazumeva, ovako ili onako, unutrašnji raspored same strukture tih etapa i procesa, o tome možemo da se dogovaramo, sporimo i da zastupamo raznu kombinatoriku, ali ova tri ciklusa koja su bila zastupljena u važećem zakonu su nešto što poznaje široka evropska obrazovna praksa.
Ali, pošto na to uglavnom negativno reagujemo, to su etape koje prirodno prate fizički, psihološki i emotivni razvoj deteta. To je nešto što traži od nastavnika ne da bude sprovodilac nastavnih planova i programa, gde vam se svede 120-ti čas da bude obrada te i te nastavne jedinice, sa jasno definisanim ciljevima i zadacima.
Mislim da se kao društvo moramo suprotstaviti tolikom stepenu uništavanja kreativnosti i odgovornosti unutar svake profesije, a naročito obrazovanja. Naravno, postoje i neke odredbe u zakonu koje su čak i represivne po učenika. Mislim čak i da je to vraćanje za raspravu, to ćemo kada budemo o amandmanima razgovarali, i oko broja ocena u toku polugodišta, može se dvojako tumačiti. Naravno, vraćanje na onu obavezu da iznad dve slabe ocene automatski gubi godinu, to je nešto za šta smo se zalagali, što je teško održivo, sa pedagoške, psihološke i svake druge strane. Naravno, taj neki stalni pritisak da je dete, ukoliko napravi bilo kakvu disciplinsku povredu, radne obaveze, ovoga ili onoga, 60 dana treba da strepi da li će ga neko za nešto prijaviti, ili mu podmetnuti, ili nešto slično.
To su detalji o kojima možemo razgovarati, koji ne moraju biti nepremostivi, ali jesu deo suštine. Mislim da, što se tiče osnovnog argumenta, nekoliko puta je to ovde naznačeno, da je jedan od najvažnijih argumenata za predlaganje ovog zakona prilagođavanje vremenu i uslovima. Znam da, nažalost, žive i oni koji žele da je 18. ili 19. vek, ali mislim da smo mi u 21. veku. Želim da živimo kao da smo već na izmaku 21. veka, a da je upravo škola ta koja treba da nas uči kako je sjajno živeti u 21. veku i kako je odlično gledati napred, a ne gledati neprestano nazad; negovati tradiciju da, ali vraćati se unazad - ne.

Osnov za repliku je u, rekla bih, površnom i pogrešnom tumačenju mog izlaganja, na kontu kojega je gospođa ministarka pred pauzu izašla i dala svoj osvrt.
Pre nego što kažem na koji deo mog izlaganja, što je i osnov replike, mislim da je uvodni deo vašeg obraćanja pred pauzu, blago rečeno, nedopustiv za Narodnu skupštinu.
Jer ne možete, uz svo uvažavanje vaše funkcije, koja, pre svega, podrazumeva toleranciju, profesionalnost i odgovornost, okarakterisati nastup i argument bilo kog narodnog poslanika ovde u Narodnoj skupštini i prozvati ga manje vrednim ili nazvati ga sa nipodaštavanjem. Prema tome, svaki argument svakog narodnog poslanika zaslužuje dužnu pažnju.
Ono što mislim da ne stoji u vašem obraćanju jeste uporna teza o tome da je suština reforme obrazovanja, koja nas čeka po usvajanju ovog zakona, u reformisanom nastavniku, a ne u reformisanom učeniku. Nijednog momena nisam pomislila da je mlada generacija, počev od predškolskog uzrasta, pa sve dok se osećaju mladi, a naročito dokle god su u tom sistemu koji im treba omogućiti da ta duhovna mladost traje što duže, samim tim i vitalnost duha, nisam mislila da su oni predmet puke reforme, kao što i ne mislim da sam nastavnik treba da bude predmet reforme.
Predmet reforme treba da bude sistem, koji će omogućiti da nastavnik bude slobodan i kreativan i da učenik bude slobodna i kreativna individua, a ne da se zatvara u neke krute okvire, oivičene i čuvenim nastavnim planom i programom koji vraćate, pa se time suzbija i kreativnost nastavnika, profesora i, naravno, individualnost i svaka potreba učenika kao pojedinca; i da prestanu biti, od predškolskog, prvog i drugog razreda, omiljeni glagoli koji se u zbornicama i učionicama čuju, a to je: "izbiću ti ja to iz glave, slomiću to u tebi, nisi ovde da misliš" i slično.
Ako mislimo na reformu nastavnika u tom smislu, onda da. Ali, mislim da moje kolege nastavnici ne zaslužuju generalno tako nipodaštavajući odnos, a o deci ne želim ovom prilikom ni da zborim.

Poštovane kolege,  nisam a priori odrekla kompetentnost lista, ali jesam podnosilaca kandidata za imenovanje nacionalnog prosvetnog saveta. Ne pada mi na pamet da odreknem kompetentnost, ne znam, možda sa liste SANU, ali mogu unapred da posumnjam u efikasnost takvog tela, bez obzira, i to sam rekla.
Znači, bez obzira na stepen neke profesionalne vrednosti bilo kog podnosioca liste. Ne možete me ubediti da će nacionalni prosvetni savet, kao prvo, biti izraz racionalizacije, jer se utemeljava umesto tri saveta, koji su bili zaduženi užestručno za različite oblasti.
Dakle, racionalizacija u ovom domenu nema nikakvog smisla i to je demagogija, to je podmetanje, da će nacionalni prosvetni savet, koji ima 38 članova, po predlogu sa 12 različitih lista, a svaka kandidaciona lista sadrži, ne znam, od jedne pa do petnaestak institucija koje kandiduju potencijalne članove za izbor i da će u svemu tome ako se izabere 38 članova nacionalnog prosvetnog saveta, među njima biti prisutan samo jedan, brojkom i slovom, jedan učitelj, da će biti prisutna četiri predstavnika srednjih stručnih škola, a imamo na desetina, možda i preko stotinu, ne znam taj podatak, koliko stručnih profila se obrazuje u Srbiji na nivou srednjeg stručnog obrazovanja.
Samo o tome govorim, prosto, nacionalni prosvetni savet neće biti efikasan, neće se baviti, neće reagovati, neće biti dinamičan onoliko koliko bi po meni predškolsko, osnovno, srednje opšte i srednje stručno obrazovanje zahtevalo u periodu tranzicije. To je ono o čemu se verovatno nismo dovoljno dobro razumeli.
Pri tome, prosvetni savet koji se poništava predlogom ovog zakona ima 29 članova; predsednik i članovi prosvetnog saveta imenuju se iz reda istaknutih stručnjaka u oblasti predškolskog, osnovnog, opšteg srednjeg i umetničkog obrazovanja, kao i oblasti nauke, umetnosti, sporta, ekologije, zaštite ljudskih prava i standardizacije. Mislim da je to kao opšte mesto sasvim bilo dovoljno da preporuči ljude za odabir da bi se bavili stručno ovim problemom za koji je savet bio predložen.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predloženim amandmanom pokušala sam još jednom, nadam se ne bezuspešno, da vas zamolim da zajedno promislimo o tome što se pod firmom racionalizacije, uštede i efikasnosti u radu - na šta naravno imate pravo, što jeste jedan motiv koji treba da bude primenjiv i treba da bude polazno osnovište za novu vladu.
Ali mislim da nije dovoljno kao argumentacija - u članu 2. tačka 14) predlaže Ministarstvo kulture, dakle, briše se deo iz prethodnog naziva -Ministarstvo kulture i medija.
Mislim da ne treba trošiti preterano reči o tome šta jeste informisanje u svakoj zemlji, a šta jeste, samim tim, informisanje u zemlji Srbiji i pre i sada, a i šta će biti.
To jeste jedna delatnost koja ima sve one atribute koje treba da ima prava demokratska Srbija kakvu, nadam se, izgrađujemo svi zajedno.
Znamo da smo silnu energiju uložili u proteklih nekoliko godina, pre 2000. godine, želeći da upravo tu oblast uredimo, bar približno da bude kao u normalnim evropskim zemljama i znamo kakve su posledice sve proisticale iz te nesrećne oblasti tokom prethodne decenije.
U domenu informisanja, kao što ćemo kasnije videti kada budemo ostale članove analizirali, dakle, u domenu same delatnosti ovog ministarstva, vi i niste u predlogu suštinski mnogo toga promenili; praktično, neke delatnosti jesu sužene, a o tome ćemo porazgovarati nešto kasnije, ali prosto ne mogu da prihvatim da u samom startu nije bilo mesta pri Ministarstvu kulture. Čak smatram da se može naći vrlo mnogo argumenata, vrlo osnovanih, za zastupanje ideje da je u zemljama poput naše neophodno zasebno ministarstvo informisanja, ali mislim da ovo rešenje, da bude objedinjeno u ministarstvu kulture i medija, kao što je bilo u protekle tri godine, može da zadovolji bar elementarne potrebe.
Dakle, u ovoj oblasti, u domenu medija i informisanja, u proteklom periodu, za mandata protekle Vlade pokrenuti su značajni i doneti su značajni zakonski akti kojima se počela regulisati ova oblast, od koje nažalost vrlo često imamo mnogo više štete nego što je ta oblast kao jedan takav motor u opštoj demokratizaciji u našoj zemlji.
Dakle, naš predlog je i nadam se da ćemo vas zainteresovati da makar još jednom razmislite da li je zaista samo u cilju racionalizacije sažimanje, odnosno brisanje iz naslova u članu 2. Ministarstvo kulture i medija i svođenje samo na Ministarstvo kulture.
Uz sve argumente koje mogu da pretpostavim, da je oblast kulture izuzetno raširena, naš predlog je vrlo jednostavan, naime, u članu 2. stav 1. tačka 14) menja se i glasi: "Ministarstvo kulture i medija", i ja vas još jednom molim i apelujem da o tome razmislite.

Poštovano predsedništvo, poštovana i uvažena predsednice Skupštine, dame i gospodo, prijatelji i kolege narodni poslanici, verujem da pored mene ima dovoljan broj i veliki broj narodnih poslanika koji smatraju da će ovom raspravom koja traje već nekoliko dana i raspravom koja nas čeka i koja će trajati još ko zna koliko dana, dakle, da tom raspravom činimo nešto što smo se mi poslanici DOS-a reforme Srbije zalagali da upravo ne bude. Kada smo došli nakon pobede na izborima 2000. u ovu instituciju, u najviši dom demokratske Srbije, smatrala sam da će upravo ovaj dom biti glavni simbol i pozornica, ali u onom pozitivnom smsilu, nove politike u Srbiji, nove kulture u Srbiji, novog načina ophođenja.
Međutim, kratko je trajala ta moja naivnost i nažalost istovremeno suočena sam bila svakodnevno sa onim protiv čega smo se, mnogi moji prijatelji i kolege ovde i prisutni danas, borili tolike godine. Nažalost vrlo brzo skupštinska govornica je vrlo često ličila na onu sjajnu karikaturu kodeksa, ako je moja asocijacija dovoljno jasna, da se ovde radilo sve ono osim govora ili da je govor poistovećen sa onim što na ovome mestu nije za poređenje.
Ako je išta zasluga gospođe Nataša Mićić kao predsednice Narodne skuštine u ovom periodu, jesta da je to njena doslednost i njena odlučnost i hrabrost da se sa tom i takvom situacijom u Narodnoj skupštini suoči, da se takvoj situaciji suprotstavi, i to naravno i Ustavom i zakonom i Poslovnikom dozvoljenim metodama. Te metode jesu propisane, jesu dozvoljene, to je bila u krajnjoj liniji njena obaveza koje se ona striktno držala, ali je za to trebalo i hrabrosti. Dakle, mogli smo a imali smo period pre njenog predsednikovanja, mnogo puta je mogla da zažmuri, da u ime demokratije dozvoljava ovde da se širi govor mržnje po svim osnovama što se desilo od prvog dana konstituisanja ovog saziva Narodne skupštine, ali nije.
Ja sam joj lično i kao žena i kao narodna poslanica na tome zahvalna. Ja se divim i sposobnosti i hrabrosti žene da se uhvati u koštac, svesna rizika kao što smo svi mi svesni ovde, bar mi koji smo ostali na tom opredeljenju, da po bilo koju cenu, a verujte uz sve uvažavanje i razumevanje i malopređašnjih lekarskih nalaza.
Mislim, ako bismo i te argumente sučeljavali, mnogi bi naši lekarski nalazi naših najbližih, koje bi prikupili za poslednjih 10 godina mogli da konkurišu, kažem, ipak uz sve uvažavanje ovim nalazima malopre ovde. To nije argument, kao što smatram da nije preteran argument nije bio ni samo predstavljanje malopređašnje medicinske dokumentacije.
Ono što je do sada, uprkos vremenu koje smo već potrošili i koje ćemo još potrošiti, izneto, a nazvano istovremeno kao argumentom, mada ja, slušala sam veliki deo rasprave, a mislim najveći deo rasprave sam odslušala, mislim da među argumentima nisam prepoznala ništa što bismo mogli nazvati osnovanim argumentom. Dakle, osnove za traženje razrešenja gospođe Nataše Mićić jesu nepoštovanje Poslovnika, a što po meni uopšte ne stoji. Moje ubeđenje i moje poznavanje, skromno poznavanje, nisam pravnik, tog dokumenta, ne da ga nije poštovala, nego ga se zaista striktno držala.
Odmah zatim sledi, a u vezi sa samim Poslovnikom, jesu brojne izrečene kazne narodnim poslanicima, koje je izrekla, potpuno u skladu sa Poslovnikom, ali mislim da ni tu nije suština zamerke predlagača, jer su se odmah, direktno, tom linijom, Poslovnik, pa kazna, pa zatim idu pare. Moguće je da je neke mnogo zabolelo, jer po meni, nekako, ne broji se novcem ta borba za demokratiju i nije valjda suština u tome koliko je para uzeto zato što je važećim Poslovnikom zasluženo izrečena određena kazna.
Ono što najmanje, verujte mi, mogu da razumem i što uopšte ne mogu da prihvatim jeste da joj se spočitava zavođenje vanrednog stanja. Mnogo puta, ne samo u ovoj raspravi, ovih dana, nego mnogo puta do sada mnogi od vas pozivaju nas, hajde da kažem, definitivno se radi o dva shvatanja, o dve filozofije, o dve politike koje se još uvek nude Srbiji i za koju verujem da Srbija neće imati dilemu koja je prava. Dakle, mnogi od vas, osim što su nam brojne epitete tipa "izdajice", "nedovoljnom količinom patriote" itd, prozivali i na hrišćanstvo. Spadam u vernike, možda ne tako konzervativnog tipa kao što je možda klasičan vernik u pitanju, ali ne mogu ni na tom nivou da razumem da se samo nekoliko meseci, kao prvo, nakon smrti i nakon ubistva čoveka sa tim poigrava. Čak i sada, kada za vreme ovih reči puštate muziku sa mobilnih telefona, a naravno namerno. Mene to ne provocira. Mene to dira kao čoveka.
Šta je to što je mera odgovornosti i opet hrabrosti gospođe Nataše Mićić, a što je trebalo da uradi ili da ne uradi po toj teoriji u trenutku kada je ubijen prvi demokratski premijer u Srbiji?! Na njena pleća pala je ogromna odgovornost za ovu državu. Ona je to iznela. Naša stranka, moja Demokratska stranka pretrpela je nenadoknadiv gubitak u tom trenutku, ali verujte, ni nakon te cene koju smo platili kao stranka i čiju ćemo posledicu sigurno uvek osećati, a onu ljudsku žalost zauvek, moja Demokratska stranka, kolege poslanici iz Demokratske stranke, kolege poslanici koji su ostali dosledni politici sa kojom smo ovde ušli, neće napustiti ideju sa kojom su ušli i neće tragati za 126 poslanika u Skupštini, nego će tragati za većinskom voljom u Srbiji da se ta politika ostvari, oživi, ojača.
Verujem da građani Srbije znaju da imaju dve strane ovih dana, imaju dva lica Srbije. Imaju ono što smo zajedno svi počeli 2000. godine, dobar deo uradili 5. oktobra, ali očigledno nismo završili 5. oktobra. Mi ćemo ostati dosledni u tome i neće se skloniti Nataša Mićić, kao jedan od važnih simbola te i takve nove, prave, ljudske, demokratske politike koju nudimo. Dakle, upravo je ona jedan od tih simbola. Neće se voziti, kako neko reče juče ovde, "maricom" na suđenje. Vozila se ona "maricom" sigurno više puta u svom životu, kao i mnogi od nas. I dalje će, nadam se, raditi svoj posao, ne zato što imamo 126 poslanika, nego zato što imamo milione građana koji veruju u novu i bolju Srbiju. Kao što opet reče neko juče, kako nam Nataša Mićić ne smeta ovakva kakva je, a ja kažem, naravno da ne, nego nam smeta Nataša Mićić i ljudi i žene poput Nataše Mićić. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, poštvane kolege i koleginice, kao i većina tema od životne važnosti, kao i većina zakona koje ovaj visoki dom donosi, tako je i tema sprovođenja Zakona o radiodifuziji ispolitizovana.
U procesu reformi, kada je neminovno doneti ogroman broj zakona koji će prekomponovati, modernizovati i demokratizovati svaku oblast u državi, prihvatam da je normalno da se u svakoj od tih oblasti javlja određeni stepen otpora pri implementaciji samih zakona. To mi je normalno na jednom psihološkom nivou svesti, jer od promena prosto ljudi prirodno strepe, ali kada se kao političari opredelimo i odlučimo da stvarnost zaista menjamo, onda ne razumem tu logiku da donosimo zakone, ali da istovremeno činimo sve ili najčešće mnogo toga da onemogućimo upravo primenu tih zakona za koje se zalažemo i koje u ovom domu donosimo. Ne razumem ni logiku da treba držati tempo i imati dinamiku, a istovremeno činiti opet sve da se proces ako ne zaustavi, ono bar maksimalno uspori. Takav slučaj je sa primenom Zakona o radiodifuziju i sa formiranjem i sastavom već čuvenog saveta, o kome razgovaramo već mesecima. Događaji oko imenovanja članova Saveta radiodifuzne agencije posebno su ilustrativni na ovu temu o kojoj danas govorimo. Iako se svi deklarativno zalažemo da Savet što hitnije profunkcioniše, čini se mnogo toga na političkoj i medijskoj sceni da do toga zapravo i ne dođe.
Samo želim podsetiti, nakon svih ovih rasprava i prisećanja, šta je sve bilo i šta bi bilo da je bilo ranije, ovako ili onako. Možda će ove činjenice delovati bledo, ali one su po meni prosto jednostavne, ali istovremeno vrlo važne. Javna rasprava o kandidatima za sastav Saveta je održana. Članovi su izabrani u ovoj skupštini i tu je, po meni, logika stvari zadovoljena. Nema sastava Saveta ili bilo kog drugog tela u ovom momentu, zbog stanja na medijskoj, a i političkoj sceni u Srbiji, koje bi bilo izabrano u ovoj skupštini bez iole prekršene procedure, a da sa tim budu svi saglasni i svi zadovoljni.
Mislim da uz ovoliko već uzalud utrošene energije u pokušaju, ne znam, da se pobije ovaj ili onaj kandidat ili ovaj ili onaj član, da bismo za svaki novi i novi sastav saveta to isto nadalje činili. Pred nama je danas ceo dan, ne znam da li smo dovoljno obratili pažnju, iscrpan materijal sa sednica Odbora za informisanje, uz koji vam je priložena kompletna dokumentacija ove trojice članova, čije se ime već nedeljama nemilosrdno provlači i zloupotrebljava vrlo često u medijima i javnosti uopšte. Tu je dokumentacija.
Na samom kraju, shodno preporuci Zakonodavnog odbora - čiji izveštaj vam je takođe u ovom materijalu danas dostavljen, a čini mi se ponovo, ako ne pogrešim, ali su se članovi Odbora za informisanje, a i zainteresovani poslanici kojih je bilo veoma mnogo i učestvovali su u radu sednica tih odbora, već i upoznali sa ovim izveštajem - Odbor za kulturu i informisanje treba da utvrdi da li su se u roku dvostruko dužem od roka predviđenog članom 24. stav 12. zakona u pogledu izbora Nenada Cekića i Vladimira Cvetkovića pojavile okolnosti predviđene članom 25. zakona koji upućuju na nespojivost određenih lica sa članstvom u savetu.
To je odbor i učinio na raspravi i na samom odboru, a evo i čitav dan danas ovde. Ništa od elemenata ili argumenata, niti ijedna činjenica nije izneta, koja bi bila u skladu sa preporukom Zakonodavnog odbora. Dakle, nije uz racionalnu argumentaciju osporen niti ijedan član, osim same procedure, za koju smo čuli danas u toku rasprave, vrlo, po meni, onako, razumno, ali istovremeno jasno pravničko obrazloženje da ona jeste narušena. Ako sam dobro razumela, dakle, nema štetne posledice od samog čina narušavanja procedure, a da smo mi sebe istovremeno uhvatili ponovo u klopku i da kršimo zakon, isti, o radiodifuziji, na koji se neprestano i neumoljivo pozivamo, dovedeći u pitanje uopšte status izabranih članova.
Dakle, prosto apelujem na kolege poslanike da pokušamo da smirimo strasti, da tu energiju prištedimo i da stanemo iza odluke koju jesmo već doneli, da završimo sa politizacijom ove teme i da omogućimo savetu da radi, jer nadležnosti koje on preuzima su za medijsku scenu u Srbiji izuzetno važne. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, poštovana gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, želela bih samo sa nekoliko rečenica da se dotaknem primedbi koje su do sada izrečene na Predlog zakona koji je danas u raspravi pred nama.
Naravno, uopšte bez želje da time pokrenem polemiku ili neku repliku, nego prosto samo da pokušamo naći neke tačke oko čega se sporimo ili šta je to tačka uporišta kritike i osnovne teze da predloženi zakon nije dobar.
Primedbe koje se tiču načina i trajanja pripreme, vremena donošenja Predloga ovog zakona, mislim da zaista ne stoje. Odgovorno tvrdim, kao osoba koja je vrlo blisko vezana za struku koju reguliše ovaj Predlog zakona. Mislim da su apsolutno u dužem vremenskom periodu zaista obuhvaćene sve ciljne grupe ovog zakona i ove profesije, a ne znam koja je to društvena i socijalna grupa koja ne može biti ciljna grupa ovog zakona. Javna rasprava, stručna rasprava, prezentacije po okruzima, po školama, malim, većim, po seoskim sredinama, prosto u poslednjih godinu i po dana najmanje intenzivno teče rasprava i prezentacija reformskog zahvata, koji je konačno predložen ovim zakonom. Prema tome, prosto ne vidim da stoji ta primedba da je zakon stigao niotkuda. Više puta se čula primedba, u najmanju ruku, kao da smo prvi put suočeni sa nekim predlogom za čije elemente apsolutno nikada ranije ništa nismo čuli.
Naravno, i sam trenutak kroz nedku definiciju da eto baš sada nije vreme da se donese ili usvoji ovaj zakon, pa da se krene faktički sa prvim ciklusom reformi, malo je kontradiktorno sa ne tako davnim zahtevima, mislim oko godinu dana ili malo više da smo usvojili prethodnih, još uvek važećih zakona o osnovnoj i srednjoj školi, kada je jedan od glavnih, opet, argumenata vremenski bio - sada je već vreme (prošle godine) da krenemo sa reformama.
Znači, onda smo već zakasnili a sada smo poranili. Tu je malo loša vremenska procena izvršena.
Što se tiče poslanika i njihovog učešća i mogućnosti uticaja na konačan predlog ovog zakona zaista nema osnove da se osećaju bilo čije uskraćeni i ugroženim. Odgovorno tvrdim, član sam Odbora za prosvetu, predsednik je tu prisutan, ispraviće me, 20 i nekoliko blizu 30 sednica Odbora za prosvetu je u ovom sazivu do sada održano i po mojoj slobodnoj proceni bar trećina sednica je bila tematski vezana za ovo što sada imamo u tekstu Predloga zakona.
Tu smo imali apsolutno u svakom trenutku otvorenu jasnu, vrlo tolerantnu, uvažavajuću komunikaciju između predstavnika Parlamenta, između zainteresovanih predstavnika struke koji su se obraćali Parlamentu, gospodina ministra, pomoćnika ministra, zamenika i stručnih saradnika iz Ministarstva. Prosto, to je bio jedan višemesečni neprestani dijalog na ovu temu.
Rekla bih da se iz niza primedbi može zaključiti, najblaže rečeno, bez pretenzija, a verujte mi da sad tu procenjujem kroz sposobnosti tuđeg procenjivanja da su mnogi poslanici, bez obzira na svoju struku a ima nas dosta ovde nas koji smo svojom profesiojom vezani od predškolskog, srednjeg i visokog obrazovanja, a da nisu shvatili suštinu ovog zakonskog predloga.
Njegova suština je izrečena u njegovom nazivu. Radi se o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i prosto ono što je dosadašnji sistem bio stavlja se na prave noge, na noge deteta. Dakle, ovo je zakon koji u prvi plan stavlja ono biće koje i jeste predmet bavljenja sadržinom ovog zakona. Kratko bih vas podsetila - u dosadašnjim diskusijama i nismo se mnogo toga dotakli ili ja nisam dovoljno pažljivo slušala pa me onda prosto izvinite, malo smo se dotakli samih ciljeva koje definiše ovaj zakon, ciljeva obrazovanja i vaspitanja.
Već u njima ono osnovno načelo za kojim poteže ovaj zakon je načelo depolitizacije se vrlo jasno iščitava i već u samim ciljevima mi tačno prepoznajemo koje je to biće koje jeste ona osnovna tačka interesovanja ovog zakona. Ciljevi brazovanja i vaspitanja jesu - razvoj intelektualnih kapaciteta i znanja dece i učenika nužnih za razumevanje prirode, društva, sebe i sveta u kome žive u skladu sa njihovim razvojnim potrebama, mogućnostima i interesovanjima; podsticanje i razvoj fizičkih i zdravstvenih sposobnosti dece i učenika; osposobljavanje za rad, dalje obrazovanje i samostalno učenje; u skladu sa načelima stalnog usavršavanja i načellima doživotnog učenja; osposobljavanje za samostalno i odgovorno donošenje odluka koje se odnose na sopstveni razvoj i budući život; razvijanje svesti o državnoj pripadnosti i negovanje tradicije i kulture; omogućavanje uključivanja u procese evropskog povezivanja; razvijanje svesti o značaju, zaštiti i očuvanja životne sredine i prirode; usvajanje, razumevanje i razvoj osnovnih socijalnih i moralnih vrednosti demokratski uređenog, humanog i tolerantnog društva; uvažavanje pluralizma vrednosti i omogućavanje podsticanja izgradnje sopstvenog sistema vrednosti i vrednosnih stavova koji se temelje na načelima različitosti i dobrobiti za sve; poštovanja prava dece, ljudskih i građanskih prava i osnovnih sloboda i razvijanja sposobnosti za život u demokratski uređenom društvu; razvijanje kod dece i učenika etničke i verske tolerancije i jačanje poverenja među decom i učenicima i sprečavanje ponašanja koje narušavaju ostvarivanje prava na različitost i dvanaesto - razvijanje i negovanje drugarstva i prijateljstva; usvajanje vrednosti zajedničkog života i podsticanje individualne odgovornosti.
Izvinjavam se, ali sam zaista želela da citiram ovih 12 tačaka iz trećeg člana, jer zista mislim da ovi ciljevi sa kojim se staje pred dete od šest pa do 19 godina jesu ciljevi koji zaista, kada ih objašnjavamo, možemo odbraniti osnovnu tezu da se pre svega radi o jednom depolitizovanom zakonu, o zakonu koji zapravo okreće učesnike u procesu, izvođače radova pod znacima navoda, učitelje, vaspitače, profesore, saradnike, na to da iznađu u sebi i da od sebe daju maksimum i iznađu u svakom pojedincu ono ili nešto od onoga što ciljevi jesu.
Opet, zbog suštine samog zakona u celini, puno je bilo primedbi o tome da se ne tretira dovoljno nastavniički položaj, da nisu regulisana ova ili ona prava iz radnog odnosa, da nisu definisani kolektivni ugovori, obaveze poslodavca, itd, dakle, opet samo podsećam, to nije suština sistema obrazovanja. To je deo koji se reguliše drugim zakonima koji prosto pokrivaju oblast i iz radnih odnosa. Dakle, položaj zaposlenog u ustanovi u obrazovanju i vaspitanju već je tretiran važećim Zakonom o radu ili će biti tretiran nekim drugim zakonima koji se prosto bave radnim odnosima.
Uopšte ne vidim da u sistemu obrazovanja koji je zapravo jedan novi vrednosni sistem uopšte oko toga treba naročito dizati posebnu prašinu. Što se tiče ovih osuda da se administrira previše ili da se pokušava objasniti da se uvođenjem saveta i centara zapravo vrši još strožija decentralizacija, opet moram reći izvinite jer se opet nismo razumeli dobro. Mislim da upravo ako pažljivo pročitate i razumete članove koji tretiraju obrazovanje saveta i centara prvo i osnovno što iz toga proizilazi jeste da oni imaju osnovni zadatak da budu zapravo logistička, reformska, profesionalna podrška tom sistemu koji ovaj zakon ustanovljava.
Do sada je sistem obrazovanja bio kao NLO. Imali smo Ministarstvo koje donosi zakone, koje propisuje uredbe, donosi dekrete i imamo ustanove škole koje sprovode propisani školski program na koji se svi istovremeno žalimo ali samim sistemom se niko institucionalno u principu nije bavio. Dakle, glavna uloga, ako sam ja to dobro razumela saveta i centara jeste da kontinuirano prati, obogaćuje, inovira, usklađuje sa evropskim standardima ono što atributi dobrog sistema obrazovanja jesu.
Da se ne bih preterano ponavljala ja vas samo za kraj podsećam da je u centru interesovanja ovog zakona, u centru interesovanja Ministarstva, nas poslanika, svih ljudi iz struke koji jesu na ovaj ili onaj način vezani za neku obrazovno - vaspitnu ustanovu jeste ono dete, onaj učenik koga su, na ovaj ili onaj način i kad je kome bilo potrebno, svi su se u njega zaklinjali a decenijama je iskorišćavan, ovim zakonom zaista je doveden na svoje pravo mesto.
Moraće se taj jedan nastavnik baviti sa njima, pa bilo ih jedan, dva ili 35. To će se vremenom, u toku procesa urediti.
Pošto ovaj zakon prvo uvažava ličnost deteta, oslobađa ga balasta nepotrebnih činjenica i od njega želi napraviti i stvoriti kreativnog stvaraoca, ja ću, poslanici DS i poslanici DOS-a podržati ovaj zakon. Molim vas, pogledajte još, verovatno ćemo razgovarati nekoliko dana. Mislim da zaista ima dovoljno elemenata i dovoljno onih dodirnih tačaka gde se naši interesi podudaraju.

Poštovano predsedništvo,  poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su predlozi zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi što jeste prvi i dosta važan korak upravo u jednom važnom procesu koji je na sceni u našoj zemlji uopšte, a to je proces depolitizacije. Što se škole tiče, to je još uopšteniji proces demokratizacije.
Radeći u školi, radeći sa đacima, unazad nekoliko burnih godina, burnih po opštim društvenim dešavanjima koja su se naravno reflektovala na sve oblasti, pa tako i na naše školstvo, često sam ostajala začuđena gde je to dete, učenik u tom položaju, često kao između čekića i nakovnja - sa jedne strane stešnjen realnim problemima zaposlenih u prosveti (znači, statusnim problemima prosvetnih radnika), sa druge strane pod pritiskom opšte društvene zajednice za stalnim dokazivanjem da je prosveta upravo jedan od prioriteta društva, a jako dobro znamo da to u praksi nije bilo.
Stoga mi se u ovom predlogu izmena i dopuna nekako po važnosti nameću i izdvojila bih tri teme. Prva, za koju mislim da jeste suština svakog obrazovnog sistema, to je ličnost i status samog učenika, tako da uopšte ne bih umanjila važnost člana 1. ovog zakona. Tu se kaže da su u školi zabranjene aktivnosti kojima se ugrožavaju ili omalovažavaju grupe ili pojedinci po osnovu rasne, nacionalne, jezičke, verske ili polne pripadnosti, odnosno političkog opredeljenja, kao i podsticanje takvih aktivnosti. U školi je zabranjeno fizičko kažnjavanje i vređanje ličnosti učenika.
Mogu odgovorno da tvrdim i mogla bih, nažalost, mnogo vremena ovde da oduzmem u nabrajanju konkretnih situacija za koje sam bila svedok i za koje znam, a dešavale su se po školama, na koji način se sve ovo preko dečijih leđa sprovodilo u praksi.
S tim je u vezi, naravno, član 15. istog predloga (gde se povećava obaveza poštovanja prvog člana) koji glasi: "Nastavnika, stručnog saradnika i vaspitača koji svojim obrazovno - vaspitnim radom ne ostvaruje cilj i zadatke obrazovanja i vaspitanja; ne ostvaruje nastavni plan i program; svojim ponašanjem ugrožava ili omalovažava grupe i pojedince po osnovu rasne, nacionalne, jezičke, verske i polne pripadnosti, odnosno političkog opredeljenja, ili podstiče na takvo ponašanje; fizički kažnjava ili vređa ličnost učenika, direktor škole udaljava iz nastave do donošenja odluke u disciplinskom postupku."
Lično sam imala čak nameru da pojačam važnost i značaj ovog 15. člana i da ga amandmanom dovedem u vezu i sa članom koji se tiče stavki koje utiču na razrešenje direktora, pa u raspravi o tome možemo još eventualno porazgovarati.
Druga važna tema je, naravno, nadzor koji se predlogom ovih zakona praktično razdvaja (i to je jako dobro) na upravni i stručno-pedagoški nadzor, a u dosadašnjoj praksi to je bilo objedinjeno. Pokazalo se često kao vrlo neefikasno i stručno neutemeljeno, jer, zaista, govorimo o dve teme.
Sasvim je dobro rešenje da Ministarstvo prosvete vrši nadzor nad zakonitošću rada škole, njenih akata, kroz inspekcijski nadzor, a da te poslove obavlja prosvetni inspektor, da to bude stručna osoba, znači, diplomirani pravnik, sa položenim stručnim ispitom za rad u organima državne uprave, a da stručno-pedagoški nadzor vrši prosvetni savetnik, znači, lice sa odgovarajućom visokom školskom spremom, položenim stručnim ispitom i sa pet godina rada u obrazovanju. Često je bilo u proteklom periodu da se pod pojmom inspektora podrazumeva neki "bič božiji", koji uglavnom ima zadatak da dođe u školu, protrči školom, naročito u nekim situacijama kada je trebalo dovesti u red izvesne nastavnike, ili prosto klimu, neposlušne u određenoj školi smiriti, tako da su i sami ti ljudi vrlo često dolazili u neugodne situacije, jer su, naravno, stručni za određenu nastavnu oblast, a ne za oblast koju pokrivaju pravnici sa ovim kvalifikacijama koje sam istakla.
Dakle, jako je važno da taj stručni nadzor obavljaju savetnici; čak mi se ovako jezički dopada taj termin, jer mislim da je glavna funkcija stručno-pedagoškog nadzora, i mora biti, isključivo vezana za ostvarivanje propisanih nastavnih planova i programa, za njihovo unapređivanje, za pomoć, za savetodavni rad sa nastavnim osobljem, koji je i te kako potreban. Mislim da je u vezi sa ovim važno istaći sledeće - članom 16. predviđa se napredovanje nastavnika. Mislim da je to vrlo povezano upravo i sa tim stručno-pedagoškim nadzorom, odnosno savetodavnim delovanjem tog odeljenja Ministarstva. Dakle, predviđeno je da u toku stručnog usavršavanja, na šta je inače nastavno osoblje i obavezno, stručni saradnik i vaspitač može da stekne zvanje pedagoški savetnik, mentor, instruktor i viši pedagoški savetnik, pa je samim tim neko tržište znanja pravo, otvoreno, konkurentno, i to može i treba da deluje vrlo pozitivno.
Školski odbori - naravno, to je sporna tema, mada ne vidim preteranog razloga što se toliko polemike oko toga diglo. Mislim da 1992. godine, kada je donet prethodni, odnosno važeći zakon, nije bilo potrebno biti pravni stručnjak, ekspert, bilo je dovoljno biti samo pismen i pažljivo pročitati odredbe zakona, koje su ukazivale i određivale formiranje školskih odbora i imenovanje direktora, i tada je bilo jasno ko otprilike (fotorobota smo mogli napraviti) može biti postavljen i na koji način za direktora škole u to vreme, pa sve donedavno.
Školski odbor, kao organ upravljanja u školi, baziran je po ovom predlogu na tri dela, u jednakom broju - na predstavnike lokalne samouprave, predstavnike nastavničkog veća i predstavnike roditelja. Mislim da je to jedna realna mera, to su predstavnici tri osnovne interesne grupe, koje su direktno vezane za onog nesretnog učenika, koga pre ili kasnije svi u svojim svađama i objašnjavanjima manje-više zaborave.
Ne znam koja je to interesna grupa, osim roditelja i samih nastavnika, direktnije vezana za pozitivan status i tretman prema učeniku i ne vidim razloga da se omalovažava učešće roditelja u upravljanju samom školom, jer savet roditelja, koji je inače i postojao do sada samo u osnovnim školama, ali ne i u srednjim, bio je, po meni ne slučajno nego sigurno namerno, marginalizovan.
To je bilo takvo jedno slobodno udruženje, gde su prosvetni radnici uglavnom birali roditelje koje su lično poznavali, a ono se nikada, odnosno retko kada se sastajalo, niti je imalo bilo kakve funkcije. Poređenja radi, po prethodnom, odnosno po važećem zakonu, škola ima savet roditelja, kao savetodavno telo. Savet roditelja razmatra pitanja uspeha učenika, rada učeničke zadruge, školskog kalendara, ekskurzija, uslova rada škole i druga pitanja utvrđena statutom škole.
Po Predlogu ovog zakona kaže se u stavu 3. da savet roditelja razmatra uspeh učenika u učenju i vladanju, namenu korišćenja sredstava ostvarenih radom učeničke zadruge, proširenom delatnošću škole, od donacija i sredstava roditelja u posebnom fondu škole. Mislim da je izuzetno važno da već pri samom školskom odboru, a naročito da sami roditelji imaju uvid i u način sticanja, a naravno, i u način trošenja sredstava; jako je dobro da se ovaj poseban fond formira i zarad kontrole, da se zna gde i na koji način se troše pare, jer je ovde već rečeno da je upravo neozakonjen način sticanja dodatnih prihoda škole, a naročito njihovog trošenja, često bio i glavni motiv da se baš otimaju o mesto direktora škole.
Podržavam potpuno i smatram da ćemo ovim korakom, ovim izmenama i dopunama zapravo otvoriti taj put demokratizacije unutar našeg školskog sistema. Naravno, izuzetno željno očekujem novi kompletan zakon, koji će u svom središtu u pravom smislu reči zaista imati učenika, imati spram učenika i nastavni plan i program koji će ga konačno staviti u centar sveta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, normalno je da rasprava o ovako važnom reformskom zakonu traje više dana, kao što je i bilo normalno da je sam proces do ulaska Predloga zakona o radu bio višemesečan, bez obzira što su Srbiji preko potrebne promene u svim oblastima. Naravno da ovako važan zakon treba da otprati sve ono što ga je i otpratilo u fazi njegovog donošenja, a to je učešće svih interesnih grupa u njegovom stvaranju, kako Vlade, sindikata, poslodavaca, tako i konsultacije sa relevantnim evropskim činiocima, onima sa čijom regulativom želimo da se poredimo, na čiju regulativu u krajnjoj liniji želimo da se ugledamo, čija iskustva želimo da prenesemo u našu sredinu.
Proces donošenja ovog predloga zakona pratila je, i još uvek prati, javna i poprilično burna rasprava. Ona je, nažalost, vrlo često širila, a i u ovih nekoliko dana skupštinske rasprave, sa ovog mesta, sa ove govornice širi, neosnovano i nepotrebno, atmosferu neizvesnosti i straha. To su emocije i to je prosto atmosfera koja Srbijom vlada deset i više godina. Godinama vlada ta atmosfera na koju naš građanin najlakše reaguje.
Prema tome, izazvati atmosferu neizvesnosti i straha vrlo je lako u Srbiji. Svako ko nije dobronameran, svako ko ne vidi pozitivno u reformama posegnuće za bilo kojim načinom samo ne za argumentom, za bilo kakvom tezom, demagoškim ispadom, ne bi li tu atmosferu dodatno podgrejao, a na nečiju sreću čak i s namerom da ona bude pregrejana.
Tu atmosferu, na žalost, nije teško podići, jer imamo nasleđe kakvo imamo i u ovoj oblasti rada. To je osnova svakog normalnog pojedinca i svakog normalnog društva. Bar bi trebalo da bude, pa i u ovoj našoj Srbiji, u kojoj već deset godina iščekujemo svake godine velike godine raspleta, zapleta i svih mogućih obećanih švedskih standarda, nikada započetih a kamoli dovršenih reformi, koje će nas odvesti samo tamo gde nismo stigli.
Dakle, ono što jeste nasleđe i što ne treba zaboraviti, bez obzira što je više puta ovih dana ovde pomenuto, jer su brojke neumoljive - stotine hiljade zaista nezaposlenih, stotine hiljada kobajagi ili fiktivno zaposlenih, a i oni koji jesu zaista zaposleni teško da ostvaruju osnovna prava iz važećeg Zakona o radnim odnosima.
Zakon o radu koji ćemo usvojiti jeste reformski zakon, usklađen je sa savremenim evropskim standardima i ako nešto što on donosi jeste oštar, pa i neprijatan rez, koji će on učiniti, to je prosto nazivanje onoga što imamo i što proživljavamo, onoga što jeste u Srbiji, pravim imenom.
To je razdvajanje rada od nerada, razdvajanje sposobnih od nesposobnih, razdvajanja uspešnih od neuspešnih i to naravno kako radnika - zaposlenih, tako i poslodavaca, uspešnih od neuspešnih, jer su i to zaposleni ljudi u našoj zemlji.
Kod nas je, nažalost, još uvek živa samoupravljačka filozofija. To stvara jedan globalni mentalni i psihološki problem u našoj zemlji. Za to ne moramo tražiti krivca, nekog direktnog, u najbliskijoj prošlosti. Bojim se da su krivci i koreni tog psihološkog nasleđa mnogo dublji. Pre svega taj odnos i ta filozofija doživljavanja rada kao stanja u kome biti zaposlen znači biti na radnom mestu, posledica je i sistema školovanja, ako hoćete, koji u Srbiji decenijama vlada.
Jedna od osnovnih karakteristika našeg školovanja i našeg školovanog čoveka, bez obzira o kom nivou obrazovanja govorimo, jeste ipak stvaranje jednog ukalupljenog prosečnog čoveka. Naša škola je decenijama sasecala stvaralaštvo, kreativnost, želju za dokazivanjem i takmičarski duh.
To je nešto što dete ponese od kuće, iz škole. To je nešto što svako, ko na svom radnom mestu želi, može da unese da se tako odnosi prema svom poslu. Naravno da je razlog za to neshvatanje ili teško prihvatanje potpuno novog odnosa i novog doživljaja, kao stanja u kome biti zaposlen znači stvarno stvarati na svom radnom mestu, višegodišnja, a naročito u poslednjoj deceniji, društvena licemernost. Nju je radno i socijalno zakonodavstvo donelo, koje je samo propagirali, ali ne i zaista davalo prava zaposlenima.
Početak terapije za to neko naše kolektivno stanje donose odredbe ovog zakona koje liberalizuju zapošljavanje. Ono što se ovde često čulo, kao jedan od najvećih problema u ovom zakonu, da će se radni odnos zasnivati bez konkursa, kao i da su olakšane situacije kada može doći do prekida radnog odnosa, do otkaza, smatram prosto jednom normalnom pojavom.
Potpuno je neosnovana priča o nekom poslodavcu koji će, čim usvojimo ovaj zakon, uramiti član 103, naučiti napamet sve njegove stavove i tačke i uživati u tome da deli otkaze. To je deo one filozofije o kojoj sam vam pričala. Mislim o tome suprotno. Mislim da je interes svakog poslodavca da ima kvalitetnog, kreativnog, uspešnog i sposobnog radnika, da je interes svakog poslodavca da donosi ispravne odluke. Na njemu je i na njegovim odlukama odgovornost za firmu, za zaposlene, za njegov i rejting njegove firme na tržištu, bez obzira o kom tržištu govorimo.
Ovde se mnogo govorilo i kukalo nad sudbinom radnika, ali nešto nisam čula da predstavnici onih koji su trebali da nam obezbede svetlu budućnost iznose podatke sa kojim brojem tobož zaposlenih se prošlih godina manipulisalo. Donošenjem ovog zakona verujem da će se, kroz nove vidove zapošljavanja koje on predviđa, smanjiti broj radnika na crno i otvoriti nove mogućnosti za rešavanje osnovnih prava iz rada.
Zakon, konačno, pruža šansu sposobnima, a ne bilo kojoj vrsti podobnosti odnosno pripadnosti. Moj prethodnik je upravo to naveo, da će se ovim zakonom to omogućiti. Mislim, naravno, potpuno suprotno. Upravo u članu 14. se kaže: "Lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, ne mogu se stavljati u nepovoljniji položaj u odnosu na druge, bez obzira na pol, rođenje, jezik, rasu, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama (što je do sada vrlo često bilo jedan od glavnih kvaliteta pri zapošljavanju), sindikatima ili neko drugo lično svojstvo".
Koliko god delovalo kao opšte mesto, mislim da je ovim članom 14. zapravo uvedeno to osnovno demokratsko načelo jednakosti pri zapošljavanju.
Posle ovoliko rasprave o ženama, porodiljama, majkama itd. pitam se - da li sam ikada rodila i šta sam sve to stekla kao prednost kad sam rađala u ovoj zemlji, te ne bih tumačila ona mišljenja koja su već izneta. Ali, sasvim solidno, prihvatljivo, rešen je ovim zakonom položaj i status zaposlene, i ne samo zaposlene žene.
Desetak članova ovog zakona bavi se upravo položajem žene. U članu 9. npr, u drugom stavu, jasno se kaže: "Zaposlena žena ima pravo na posebnu zaštitu za vreme trudnoće i porođaja". Član 14, koji sam malo pre citirala takođe ima kao jednu od zabranjnih diskriminacija upravo polnu diskriminaciju.
U članu 16. drugi stav jasno kaže "Poslodavac ne sme da uslovljava zasnivanje radnog odnosa testom trudnoće". Bilo bi dobro da nam neko iznese broj - koliko se trudnica uspelo zaposliti, ukoliko je poslodavac ili kako god se on u prethodnom periodu zvao, pred sobom imao trudnu ženu? Trudnoća je bila osnov diskriminacije pri zapošljavanju.
U članu 69. stoji: "Zaposleni mlađi od 18 godina i zaposlena žena ne mogu da rade na poslovima na kojima se pretežno obavljaju naročito teški fizički poslovi, radovi pod zemljom ili pod vodom, niti na drugim poslovima koji bi mogli štetno i sa povećanim rizikom da utiču na njihovo zdravlje i život, s obzirom na njihove psihofizičke sposobnosti".
Naravno, zaposlena žena može da radi ove poslove samo uz svoju pismenu saglasnost, dok se ženi na rukovodećim položajima, u firmama koje obavljaju ovako teške fizičke poslove, to pravo ne uskraćuje, ali je, na kraju krajeva, njoj dato pravo da bude odgovorna i da preuzme na sebe tu odgovornost.
Isti ili slični problemi se tretiraju u članu 70, gde se kaže: "Zaposlena žena za vreme trudnoće može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo na osnovu njene pismene saglasnosti".
Često pominjani član 71. kaže: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u trajanju od 365 dana". Dakle, možda bi bilo suvislije da su lekari iz ovog doma izašli pa prosto objasnili, stručno - šta znači i dokle treba biti porodilja; a šta znači imati pravo i pružiti ženi, odnosno ocu, što ovaj zakon i predviđa, dakle roditeljima, mogućnost da se o svom tek rođenom detetu brinu.
Dakle, ništa od onoga što je više puta izrečeno ovde za govornicom, da je smanjeno pravo. Jeste, bilo je za treće dete dve godine, ali koliko je žena zaista iskoristilo ceo taj period koji je bio zakonom propisan i kakve su prinadležnosti, što je još bitnije i važnije, tokom toga usledile?
Da ne mešamo teme, ali jako dobro znamo kako su redovno isplaćivani materinski i dečji dodaci. Ni meni nije redovno isplaćivano.
Prema tome, da pogledamo i član 78, a pogotovu član 71, koji unosi prosto jedno novo pravo, u taj rekla bih, ne samo porodični, nego i društveni problem brige o deci. Tu se daje pravo roditeljima, odnosno ocu, da se o detetu brine, a što istovremeno znači da daje pravo ženi da odluči, ukoliko smatra da je u mogućnosti ili da je to za njenu porodicu prosto bolja varijanta, da se nakon tri meseca porodiljskog odsustva ona vrati na posao, a otac brine o detetu.
Kroz ove odredbe koje tretiraju problem zaposlene žene postoji samo nagoveštaj da smo ipak, sviđalo se to nekima ili ne, na pragu jedne nove demokratske Srbije. Verujem, kada jednoga dana i u ovom domu bude adekvatna zastupljenost žena, koje same pre svega najbolje razumeju svoje probleme, pa ih najbolje mogu i zastupati, da će atmosfera biti drugačija i nećemo morati onda slušati neke neargumentovane teze o tome kako je teško biti majka.
Teško je biti supruga i majka, teško je biti uopšte normalan građanin i bilo je teško do sada u ovoj zemlji. Verujem da će prve izmene na osnovu ovog zakona upravo biti nešto što se zove pozitivna diskriminacija u Srbiji, jer snage koje će uneti reformu u Srbiju imaju razumevanja i za to. Hvala.

Poštovano predsedništvo dame i gospodo narodni poslanici, smatram naravno da ova rasprava i nije morala biti uvrštena, da je sreće bilo u našem dosadašnjem radu. Takođe smatram da je Poslovnik, koji smo usvojili zimus po konstituisanju ove naše nove demokratske skupštine, sasvim u redu.
U redu jer sam naivno smatrala, čitajući i razumevajući pravila ponašanja a Poslovnik to jeste, da se među kulturnim ljudima, među obrazovanim ljudima, tolerantnim ljudima, mnoge stvari jednostavno podrazumevaju.
E pa, pošto mnogi nisu podrazumevali pravila ponašanja koja i nisu napisana ali idu sa našim zvanjima, prosto predlog izmena i dopuna Poslovnika o radu Narodne skupštine bio je iznuđen. Naravno, podržavam apsolutno predložene izmene i dopune jer smatram da ovaj dom, da ova skupština mora biti ogledalo novog lica Srbije.
Nažalost, za ovih osam ili devet meseci našeg rada ovde upravo ova govornica, ovaj dom, bio je nažalost mesto čestog raspirivanja mržnje po svim osnovama, po polnoj, po nacionalnoj, političkoj, verskoj, šireni su uvredljivi i vrlo često niski i prostački izrazi na račun mnogih od nas.
Što se tiče ograničavanja ovih ili onih prava i sloboda, o tome je bilo dosta reči, i samo bih se osvrnula na tezu da će predlogom novog poslovnika biti prosto bitno narušen ogroman doprinos opozicionih poslanika, koji se često ilustruje strašno velikim brojem amandmana koji se podnose na predložene zakone i druge odluke.
Uz veliko izvinjenje javnosti i uz dozvolu predsednika, samo ilustracije radi, reći ću nekoliko primera, ne znam zašto podnosioci dok su izlazili u toku rasprave nisu zastupali i branili upravo svoje amandmane, a neki od tih 600 amandmana opozicionih poslanik glase ovako: "Po otvaranju pretresa pojedini poslanici dobijaju reč sledećim redom: žene prema dužini suknje, s tim što one koje nose kraće suknje imaju prednost, poslanici Socijaldemokratske unije, muškarci poslaničke većine, ostali poslanici muškog pola".
Ili, na primer (ovde moram naglasiti izvinjenje i ponoviti javnosti da je ovo citat predloga amandmana opozicionog poslanika): "U članu 91. posle reči "raspravljeno" stavlja se zapeta i dodaju reči "i ako je poslanik spreman da šeni, prdne i tri puta glasno mjaukne".
U članu 100. dodaju se novi st. 4. i 5. koji glase: "Uz mere iz st. 2. i 3. ovog člana primenjuju se odgovarajuće sankcije, novčana kazna, klečanje na kukuruzu, stajanje u ćošku, udaranje čvrga".
"Predsednik Narodne skupštine daje reč narodnim poslanicima po redosledu i metodi poznatoj kao izvlačenje šibica".
Posle člana 88. dodaje se član 88a koji glasi: "Predsednik Narodne skupštine baca među poslanike tri loptice različite boje - žutu, lilavu i zelenu. Predsednik Narodne skupštine daje reč narodnom poslaniku koji je uhvatio žutu lopticu, dok se ostala dva poslanika koji uhvate druge dve loptice takmiče u ispijanju viskija. Za to vreme Skupština čeka ishod takmičenja. Posle završetka takmičenja pobednik dobija reč. Ukoliko se za raspravu prijavi više od tri narodna poslanika, predsednik Narodne skupštine pušta među narodne poslanike crnog mačora i dve mačke. Poslanik koji uhvati crnog mačora za rep dobija odmah reč, dok se preostale dve mačke bore sa poslanicima. Sledeći koji dobijaju reč su dvojica najmanje izgrebanih narodnih poslanika".
Formalno-pravno sve je prošlo proceduru.
"Narodni poslanik kome je izrečena opomena kažnjava se oduzimanjem televizora. Zbog povrede reda na sednici predsednik Narodne skupštine može da izrekne sledeće mere: oduzimanje hemijske olovke, opomenu, obraćanje sa macane, pevanje na uvo, itd.".
"Prisustvo opozicionih poslanika kažnjava se sa 20 udaraca bičem", pa se predlaže osnivanje odbora za proizvodnju i distribuciju opojnih droga, cigara, cigarilosa i viskija i tako redom. Sve do, recimo, predloga 15-tak amandmana jednog poslanika koji, između ostalog, kaže da se narodni poslanik kome je izrečena mera udaljenja sa sednice kažnjava smrću i predlaže da ova odluka stupi na snagu 5. oktobra 2000. godine, uz obrazloženje da je tog dana izvršena oružana revolucija i pučisti su preuzeli vlast u Srbiji. Od tog dana revolucionari pale i žare po Srbiji i zato ovaj poslovnik treba primeniti na sve ranije slučajeve.
Žao mi je, gospodo, tog dana nije izvršena oružana revolucija. Tog dana je izvršena demokratska revolucija i od toga dana Srbija se umiva i ovaj poslovnik o radu biće skroman doprinos.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo, naravno da moram da iskažem lično žaljenje za jednu gorku pilulu koju smo morali svi, hteli ili ne hteli to, da popijemo pre nekih sat u ovoj skupštini. Ali, prosto je to jedna neminovnost i tim više što je i reč o mom sugrađaninu, žalim zbog toga što je i dalje, posle svega pristao da bude izmanipulisan propalom politikom njegove stranke, što su šefovi njegove poslaničke grupe iskoristili njega sa njegovim lošim zdravstvenim stanjem i time dramatiku incidenta pojačali.
Svaki put želim da naglasim da poslanici DOS-a žele u ovoj skupštini da eksponiraju i da nametnu jedan novi model ponašanja koji je u svakom slučaju daleko od onoga čega smo bili svedoci. Bilo je reči u analizi Predloga ovog zakona o tome da je na primer Predlog ovog zakona, nešto što pravo ne poznaje, nešto što je poput pravnog nasilja, ali bože moj, kako to da se sada zakonski sankcioniše nešto što je legalnim putem stečeno.
Istovremeno bih pitala zašto i kako to da se zakonski ne sankcionišu ili bolje reći, ne ozdrave naknadno, makar i u minimalnim količinama, ako je to uopšte merljivo, oni koji su isto tako u isto vreme pod istim zakonima, legalno siromašili.
Retroaktivnost ovog zakona za mene lično, dozvolite mi malo i ličnog osvrta, ima roditeljsku simboliku. Prvi januar 1989. godine jeste vreme kada su moja deca bila sasvim mala, kada su se već u daljini čuli zveketi i ratni pokliči i ovaj vremenski presek, znači ovo vreme u kojem smo, po meni ima dve neophodne terapije. Jedna je ta opšte društvena, jedna je ta politička, jedna je ta kojom ćemo skinuti ljagu sa svega onoga što je činjeno na prostorima bivše SFRJ. Naravno da verujem u to da je jako veliki broj ljudi u našoj Srbiji koji ne pristaje, koji nikada zapravo nije pristao na to da Srbija bude ponižavana i da srpski narod bude proglašavan svim onim imenima kojima jeste bio proglašavan.
Prva terapija jeste to istorijsko, to političko otrežnjenje da su pojedinci u srpskom narodu činili zlodela, da zlodela imaju svoje nosioce, da oni imaju svoja imena i prezimena. Drugi deo terapije jeste upravo ovo polje kojim se bavi predlog ovog zakona. To je povezano. Dok su istovremeno širom svih ratišta, u ratovima koji nikada nisu objavljivani, u kojima smo redom pobeđivali, časno ginuli mnogi naši sugrađani, mnogi naši ljudi, istovremeno su na žalost sa tih istih ratišta upravo oni koji danas i ovih dana pokušavaju da napadnu i obore suštinu ovog zakona, vraćali se sa svojim ratnim plenom u vidu tehničke robe, novca, automobila itd.

Nekom je rat uvek rat, a nekom je rat brat. Istovremeno sa tim, naša ekonomija je propadala, sankcije smo zaradili, ali kako je onda moguće da se u vreme sankcija, kada su po našim radnjama zvrjali prazni rafovi sa npr. šećernim tablama, sećate se toga, koje su sebe nazivale onako samouvereno "čokoladama", da istovremeno mi i naša deca u okolini gledamo neke nove momke dobro obučene u vrlo luksuznim kolima, i kako u našim komšilucima niče nešto što se teško može nazvati kućama ili skromnim domovima. Ta moja deca iz 1989. godine, te 1992, 1993, 1994. godine kada je divljala nikada i nigde poznata hiperinflacija kao kod nas tada, pitao me je npr. moj srednji sin - mama šta je to bombonjera, ili - mama, da li ćemo kada jednom budemo imali para kupiti banane? Ja sam u to vreme kao prosvetni radnik sa tri, četiri i pet meseci zakašnjenja dobijala platu od 1-2 marke. Istovremeno dešavale su se one situacije i prosto pored mene su prolazili oni sposobni ljudi za koje ja nisam svojoj deci i svojim đacima uspevala da objasnim kako su to oni sposobni i zašto su njihovi frižideri puni, a po čemu sam ja to nesposobna, te je moj frižider uz troje dece prazan. Taj problem teško da se može zaboraviti.
Što se tiče samog zakona, mislim da je potpuno jasno da on u članu 3. jasno kazuje i nabraja niz situacija koje će doći, čiji izvršioci zapravo će doći pod udar ovog zakona. Kao npr. samo da bi smo se podsetili, korišćenje sredstava primarne i sive emisije novca u finansijskim transakcijama, kupovina deviza po zvaničnom kursu NBJ u situaciji kada je tržišni kurs bio viši, uvoz i distribucija akciznih proizvoda bez plaćanja carina, drugih uvoznih dažbina itd., snabdevanje robnih rezervi i kupovina iz robnih rezervi pod privilegovanim uslovima, zloupotrebe u privatizaciji preduzeća od strane direktora i članova organa upravljanja, izgradnja reprezentativnog stambenog, odnosno poslovnog objekta, čija je ukupna površina veća od propisane i dozvoljene, korišćenje kredita za nabavku poslovnog prostora, odnosno opreme pod uslovima povoljnijim za dužnika od tržišnih, a korišćenje sredstava deponovanih od strane građana u piramidalnim bankama.
Kada smo kod toga, samo jedan detalj. U dosadašnjim aktivnostima radne grupe koja se bavila ovim problemima, do sada je prikupljen ogroman dokumentacioni materijal o dve piramidalne banke i 1.700 štedionica. Nedvosmisleno je ustanovljeno:
1. da su iza ideje o stvaranju, konstituisanju i radu ovih finansijskih institucija pre svega "Dafiment banke" stajali nadležni državni organi;
2. da su piramidalne banke i mnoge štedionice radile u direktnoj sprezi sa NBJ, ondašnjim SDK i drugim državnim institucijama;
3. da su pojedini poslovni potezi ovih banaka preduzimani uz direktan dogovor sa političkim rukovodstvom zemlje, uključujući i bivšeg predsednika Republike Srbije, Slobodana Miloševića;
4. da je čitavo poslovanje ovih finansijskih institucija bilo nezakonito, pri čemu su pojedina lica ostvarila veliku materijalnu korist, čak i posle njihovog formalnog zatvaranja.
Usvajanje ovog zakona je mala, ali značajna moralna nadoknada prema državi i prema stotinama hiljada onih koji su osiromašili i propadali zajedno sa tom državom, a onih par stotina ili videćemo već koliko, koji su upravo u ime te države i u ime nacionalnih interesa nas sve pozivali da jedemo korenje, a za to vreme i te kako se bogatili, dok smo mi primali bednih par maraka plate od pre podne, koja je po podne već vredela možda troduplo manje i zato je ovaj zakon, pre svega, moralan.
Ja ću, naravno, glasati za ovaj zakon i to ne samo u svoje lično ime i ne samo u ime svoje stranke, ne u ime poslaničkog kluba DOS-a, nego verujem pre svega u ime stotine hiljada onih koji su tih 12 godina preživeli tako teško, kao većina nas ovde.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 101. prvi stav, alineja 5, u kojoj se kaže da se opomena izriče narodnom poslaniku, ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica. S obizrom da gospođa poslanica Milka Marinković nema po ovom poslovniku prava na repliku, prosto zahtevam da se prethodnom govorniku zbog povrede ove odredbe u Poslovniku izrekne opomena.

Dame i gospodo, dozvolite mi da pre svega odgovorim na više puta izrečenu primedbu upućenu na moj račun, pošto mi je ozbiljno zamereno što sam izašla pred Skupštinu sa predlogom da se diskusija skrati na pet minuta.
Za to sam imala više razloga. Kao prvo, smatram da je sam Predlog zakona ipak po svojoj suštini pre svega politički marketing stranke koja je već smeštena u političku prošlost, nadam se, u Srbiji.
Kao drugo, ali za mene lično bitnije, jeste to što kao majka i kao profesorka svojih đaka, sa kojima sam provela 12 - 13 godina, ne želim da od onih koji su krojili moju sudbinu, moje porodice, sudbinu i položaj moje rođene dece i mojih učenika, da čujem više od pet minuta, a vrlo brzo sam se pokajala, jer je gospodin iz poslaničke grupe DOS, nakon mene imao još bolji predlog, dakle više od minuta ne želim da čujem ništa kao predlog čime bi zaštitili moju decu.
Svoj trud kao majka, kao profesorka u školi, uložila sam da ih zaštitim od zaštite onih koji su vladali našim životima 12 godina. Što se samog zakona tiče, zaista mislim da je njegova prvenstvena namera da se na neki način ta nečista savest opere, što je u samom obrazloženju već vidljivo. Meni treba odgovor na pitanje - ko je kriv za drugi pasus u obrazloženju ovog zakona, gde se kaže da su teški životni uslovi, pad standarda i smanjene mogućnosti državi da deluje u socijalnoj i obrazovnoj sferi, usled embarga, kao svojevrsnog vida pritiska dela međunarodne zajednice na Srbiju itd. Ko je kriv?
Ko je kreirao politiku koja nas je dovela u sukob sa celim svetom, koja je osiromašila svaku našu porodicu, koja je ruinirala obrazovni sistem, na koji se tako pozivaju i gde dalje, takođe u obrazloženju stoji, da se ovim predlogom zakona o zaštiti maloletnika u interesu svih građana Srbije popunjava deo zakonodavnog prostora koji državi, ali i roditeljima i prosvetnim radnicima daje pravo, obavezu i mogućnost da na zakonit i legalan način deluju protiv sva tri zla.
Koja ozbiljna država to ne bi radila? To nije radila naša država, na žalost, u poslednjih 12 godina.
Koja ozbiljna porodica to ne bi radila? Na žalost, mnoge naše porodice to nisu radile, jer su bile ruinirane siromaštvom i teškim životom.
Koja to pametna i odgovorna škola ne bi radila? Naša nije radila. Naša škola je, počev od osnovne pa na svim nivoima, pre svega govorim za osnovnu školu, jer sam tamo provela 13 godina, je pre svega jedna ideološka škola sa svojim direktorima koji su, na žalost mnogi, odnosno pod njihovim patronatom je rađeno sve ono što je rađeno, o čemu se ovde dosta juče i danas govorilo - zašto su nam škole postala mesta gde se diluje drogom, zašto, kad imamo tako odgovorne rukovodioce u školama. Da ne idemo na neke druge instance.
Istovremeno predlagači ovog zakona nisu se libili da npr. štiteći i želeći da od prosvete naprave taj zaštitni mehanizam prema maloletnicima, iz budžeta Ministarstva prosvete izdvoje silne pare, pa čak i sa stavke, sa posebnog računa, učeničkog standarda, preko tri ili skoro četiri miliona dinara za nabavku raznih putničkih automobila utroše.
Zatim, nisu se libili da, iako se sada tako grčevito zalažu za čišćenje našeg medijskog i svakog drugog terena od pornografije i svih negativnih sadržaja, sa računa Ministarstva informisanja uplate na račun TV Palme, takođe, ogromne pare, za naše pojmove, milion i po dinara. A, dosta je bilo reči o sadržajima te poznate televizije.
Što se tiče, recimo, člana 2. rečeno je više puta odnosno nabraja se od a) do h) od čega se sve štite maloletnici. Rečeno je da su svim zakonima, već postojećim zakonima, postigli ovu zaštitu. Samo bih želela da naglasim da bi možda trebalo razmisliti o stavci odnosno tački h), da decu treba štititi od uticaja pojedinaca, grupa ili organizacija koje svojim delovanjem nanose štetu psihofizičkom zdravlju mladih.
Na žalost, sa ove govornice, mojoj rođenoj deci, mojim đacima, našim mladima, naneta je bol više puta za ovih nekoliko meseci jer su čuli da im je majka svakakva. Upravo sa ove govornice. Kroz 23 tačke zakona ne može se oprati savest.
(Aleksandar Vučić traži pravo na repliku.)

Molim narodne poslanke,  one koji žele, da moje ime navedu, da pogledaju i potrude se da zapamte, ima kod službe spisak sa imenima i prezimenima. Što se tiče "Bunara želja", ne bavim se poslom kao svaka seoska tračara, pa dojavljujem svojim šefovima šta ko ima, a šta ko nema. Posle 12 godina posla u prosveti, ja sam morala da radim u kafani i  toga se ne stidim. To mi je dao moj otac. Sada sam  to dala svom bratu. (Aplauz.) Drugo, nikada, gospodine Vučiću, a odgovaraćete za klevetu, ako bih imala vremena da se time bavim, ali mi uopšte u životu niste bitni, nikada nisam organizovala i izvodila svoje đake, a najmanje ih stavljala ispred sebe. Đake osnovne škole da, jednog, mog najmlađeg sina Filipa, koji je sa 7 godina bio priveden zajedno sa mnom na akciji "Otpora" - kraj jula.