Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, želim da, u skladu sa članom 88. stav 1. Poslovnika, predložim da se pre početka rasprave o ovoj tački izjasnimo, da se diskusija skrati na 5 minuta, s obzirom da je pred nama još dovoljno posla.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege gospodo poslanici, kao prvo želim da se izvinim zbog povrede Poslovnika u članu 95, za koju mi je predsedavajući izrekao opravdanu kritiku. To nije bilo namerno, ni zlonamerno, već je posledica neuspele i neopravdane komunikacije, od mene kao poslanika, sa mesta i predsedavajućeg, kako je uostalom  i proistekao predlog poslanika za ovim gubljenjem vremena od skoro 40 minuta.
Reklamiram povredu Poslovnika u članu 80. poslednji stav, odnosno treći i šesti stav. Treći stav - "Kvorum se utvrđuje primenom elektronskog sistema za glasanje na taj način što je svaki poslanik dužan da se identifikuje prilikom ulaska u salu, ubacivanjem kartice u poslaničku jedinicu. "
Mislim da ne treba objašnjavati da smo svedoci, da ne kažem taoci, tog vremena koje je potrošeno ovde, pri čestim zloupotrebama ovog stava od strane mnogih poslanika koji neprestano insistiraju na utvrđivanju kvoruma. Šesti stav istog člana, člana 80. - "Ako narodni poslanik izrazi sumnju u postojanje kvoruma utvrđenog prebrojavanjem narodnih poslanika, može da zatraži da se kvorum utvrdi prozivanjem narodnih poslanika, o čemu Narodna skupština odlučuje bez pretresa."
O ovom slučaju Narodna skupština nije pitana i mi smo potrošili dovoljno vremena, pa mi dozvolite još samo, da i sama ne prekršim Poslovnik što se vremena tiče, da reklamiram i povredu člana 101. koji predviđa situacije za izricanje opomena. Naravno, u svim alinejama od 1. do 7, nebrojeno puta je Poslovnik prekršen, nebrojene uvrede, i sve ono što je propisano ovim poslovnikom, izricane su sa ove govornice i ne samo sa ove govornice.
Želim samo da se pozovem na poslednju alineju koja kaže da se "opomena izriče narodnom poslaniku, ako drugim postupcima narušava red na sednici, ili postupa protivno odredbama ovog poslovnika". Ako se normalni uslovi smatraju redom u Narodnoj skupštini, smatram da je u neuporedivo većem broju slučajeva mnogim narodnim poslanicima ovde mogla biti izrečena opomena.

Dame i gospodo poslanici, nadam se da je ova kratka epizoda ispred govornice samo još uspomena na dosadašnju kulturu i ophođenje u ovom domu. Verujem da je to za nas prošlost i ubeđena sam u to da pripadam grupi nove generacije političara koja je deset godina unazad borila se i dočekala, hvala Bogu, ovaj trenutak da ponudimo građanima Srbije alternativu, počev i od samog nastupa za ovom skupštinskom govornicom.
Više puta je u toku rasprave oko ove tačke dnevnog reda bilo pomenuto da se u ovim predlozima zapravo kriju loše namere i neminovno je ovaj predlog doveden u vezu sa likom i delom Slobodana Miloševića. To možda nije dobro, ali uopšte nije slučajno i ne treba zbog toga da izričemo nikakve optužbe. Prosto je normalno da nakon 10 nenormalnih godina vladavine taj strah i predupredimo. Ne sme se više dogoditi u ovoj zemlji da niko, pa bio to i predsednik Srbije, bude iznad bilo kog građanina, iznad zakona, pa i iznad same države, zvao se on Slobodan Milošević ili bilo kako drugačije.
Niko ne spori da, naravno, predsednička funkcija jeste veoma odgovorna funkcija, ali isto tako jako je važno podvući crtu, svesti račun i videti šta je dotični predsednik ostavio iza sebe, iza svog mandata. Ovi kojima se plače ceo dan zbog umanjenja tih predsedničkih beneficija neka se sete koliko je majki, žena, sestara oplakalo svoje sinove, muževe, braću u silnim izgubljenim ratovima Slobodana Miloševića, koje čak nikada nije ni objavio. Koliko su suza isplakala sva ona raseljena lica koja je Slobodan Milošević tako uporno branio svih ovih 10 godina, koliko je uplakanih uostalom i zbog pukog osiromašenja u koje smo naterani tokom njegove vladavine.
Umesto jedne prosečne građanske porodice, kojoj bi i sama trebalo da pripadam, dovedena sam za vreme te vladavine na nivo prosjačkog štapa radeći u prosveti, radeći sa decom i imajući svaki dan ispred sebe sliku upravo u tim mladim bićima, sliku praktične vladavine našeg predsednika. Šta se "sprema" Slobodanu Miloševiću, o čemu se pitaju mnogi poslanici ovde? Verujem ovoj vladi i verujem da mu se ne sprema ništa. Prosto, kada se dokaže da je odgovoran, odgovaraće.

O ulozi i odgovornosti medija za protekli period mislim da bismo zaista morali poduže sedeti ovde i naravno da bismo imali potpuno različita mišljenja, to je jasno. Ono što je krenulo kao ratno-huškačka mašinerija, zamišljena u glavama tadašnje vladajuće koalicije, zapravo prvo usamljene partije, pa posle crveno-crne koalicije, to je primenu svoju našlo i operativno razrađivano u velikim državnim medijima, među kojima naravno program RTS-a nije imao premca.

Pošto je ovde više puta pomenuta zapravo i uloga i položaj malih, lokalnih, varoških, kako reče moj kolega poslanik iz Sombora, odakle dolazim i ja, dakle tih malih, lokalnih medija, koji su uglavnom nosili teret situacije i bili pod udarom Zakona o informisanju, prosto da ne ostane nedorečeno da li Zakon o informisanju treba uopšte da postoji nakon njegovog ukidanja ili ne, to je tema za sebe, ali šta njime treba da bude uređeno, to je dobronamernima potpuno jasno. Najmanje što treba samim zakonom da bude uređeno jeste ono što je bilo uređeno ovim, a to je ispod žita skriveno, dakle direktno uređivačka politika i to je zakon koji je kao projektil bio usmeren na one medije koji su potpuno drugačiju sliku stvarnosti davali od RTS-a, a pošto je na velikoj televiziji državnoj, odnosno udarnim informativnim emisijama bilo sve osim informacija, bila je neka alternativna stvarnost, neka iluzija da smo svi poželeli da živimo u toj Srbiji koju smo gledali u dnevniku RTS-a, stoga su naravno građani prosto težili informacijama iz svih onih medija koji su bar objektivno informisali. U te medije prvenstveno spadaju lokalne kuće. Iz jedne ja dolazim. Ja sam vrlo kratko tamo, malo više od pola godine. Radi se o Informativnom centru u Somboru, koji je pod svojim okriljem donedavno imao radio stanicu, novine i nedeljni list.

A za male varoške, kako kaže moj kolega poslanik iz Sombora, za male sredine, a pogotovo štampani listovi, jesu tradicija. "Somborske novine" izlaze već više od dve decenije. Izlaze jednom nedeljno. To je mala informativna kuća koja je prosto rado viđen gost jednom nedeljno u kući Somboraca. Dva puta su tužene po Zakonu o informisanju. Kada se uzme u obzir koliki budžet ima jedna lokalna medijska kuća, bez obzira da li se radi o novinama ili radiju, onda se te zakonske kazne, kada se na njih primene, od njih se prosto očekuje da izricanjem i naplatom tih kazni zamre i sama informativna kuća. Da ironija samog zakona i njegove primene na "Somborske novine" bude veća, prvu tužbu izrekao je, zapravo pokrenuo je zaposleni u samoj kući. To je zapravo i presedan, da bi taj isti čovek kasnije osvanuo kao glavni i odgovorni urednik fantomske televizije tzv. STV, Somborci su je prozvali "Ružica", televizija koja je osvanula na mesec i po dana usred kampanje pred ove izbore. Pitam se, tvrdim, bez dozvole, sa vrhunskom opremom koja je nestala preko noći nakon njenog gašenja.

Druga kazna izrečena je nakon procesa, koji je upravo moj kolega, u čijem pokretanju je učestvovao i moj kolega i prosto bi sada bilo u redu da, s obzirom na našu odgovornost prema Somborcima i ljudima iz tog kraja i šire, ipak kažemo ko je i kako zastupao ovde interese građana iz naših gradova, iz naših sredina. Taj udar na Informativni centar u Somboru bio je izuzetno opasan i bukvalno je pretio opstanku, jer je funkcionisanje dovedeno u pitanje, zbog ogromne kazne koja je izrečena. Što se tiče pokretanja sudskih postupaka...

(Predsednik: Molim vas za malo tišine. Vreme.)

... i izricanja kazni i po nekim drugim tužbama, iza nekih drugih političkih opcija, verujte da i za to imam primere. Ne želim da zloupotrebljavam vreme, ali su se neke sudije veoma časno pokazale odbivši neke tužbe ili izrekavši u korist druge strane.