Poštovani gospodine potpredsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, raspravu o novom zakonu o visokom obrazovanju obavljamo u senci jednog važnog procesa koji je u Evropi daleko odmakao, a poznat je pod imenom Bolonjski proces. On je otpočeo potpisivanjem Bolonjske deklaracije, kojom su se zemlje potpisnice obavezale da postignu ciljeve za koje je procenjeno da su od primarne važnosti za uspostavljanje jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja.
Ti ciljevi su: prvo, prihvatanje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih akademskih stepena i uvođenja diplome, tzv. saplement ili dodatka diplome; prihvatanje sistema utemeljenog na dva glavna ciklusa, dodiplomskom i poslediplomskom; treće, uvođenje bodovnog sistema, to je
ECTS, odnosno SPB sistem, kao prikladnog sredstva u promovisanju najšire razmene studenata; promovisanje mobilnosti prevladavanjem prepreka slobodnom kretanju; promovisanje evropske saradnje u obezbeđivanju kvaliteta i promovisanje potrebne evropske dimenzije u visokom školstvu, posebno u razvoju nastavnih programa, obuke i istraživanja.
Novi zakon o visokom obrazovanju treba da stvori uslove za ostvarivanje nabrojanih ciljeva, ali i ciljeva koji su u skladu sa našim razvojnim potrebama, a to su kvalitet, racionalnost i efikasnost. Novi zakon treba da omogući stvaranje pravnog okvira za ostvarivanje strategije razvoja visokog obrazovanja i ostvari stručne i naučne preduslove koji će obezbediti razvoj zemlje. Ovaj zakon treba da obezbedi povećanje kvaliteta i efikasnosti visokog školstva, kao i podizanje obrazovnog nivoa nacije.
DS smatra da Srbija ne može da postane međunarodno konkurentna ako nema primeren, tj. znatno viši obrazovni nivo svog stanovništva i ako njena privreda nema kreativne stručnjake sa savremenim znanjima. To je preduslov za njen civilizacijski iskorak u savremeno društvo, koje se zasniva na znanju i u kome je visoko obrazovanje primaran faktor razvoja, jer dovodi do stvaranja kadrovskih potencijala neophodnih za razvoj inovativnog društva, koje svoj opšti, a posebno privredni razvoj, zasniva na znanju i sposobnosti da se ono iskoristi za stvaranje konkurentnog proizvoda ili usluge.
DS smatra da Srbija mora da postane međunarodno konkurentna ne samo u investicionom smislu, već i po pojedinim specifičnim proizvodima i uslugama, u koje treba da ugradi svoju kreativnost i inovativnost. Srbija ne može da proizvodi masovno i jeftino jer je mala, ali može da nudi proizvode i usluge zasnovane na originalnim idejama i sopstvenom znanju, namenjene određenim ciljnim grupama kupaca.
Preduslov za to je intenzivni razvoj obrazovanja, posebno visokog, kao i razvoj stimulativnog ambijenta za istraživanje, tehnološki razvoj i transfer znanja i investicije u proizvodne, infrastrukturne i uslužne kapacitete, kao i u razvoj originalnih i inovativnih proizvoda u oblastima u kojima Srbija može da ostvari svoju komparativnu prednost.
Novi zakon o visokom obrazovanju bi trebalo da pruži pravni okviru za sveobuhvatnu reformu visokog obrazovanja, kako bi se stvorili uslovi za postizanje sledećih ciljeva.
Prvo, naš sistem visokog obrazovanja treba da se što pre i u punoj meri uključi u evropski prostor visokog obrazovanja, koji je definisan u napred pomenutom Bolonjskom, Praškom, Berlinskom i Bergenskom dokumentu. Ovo zahteva da se posebna pažnja posveti svim standardima definisanim u okviru ovog procesa, među kojima je na prvom mestu kontrola i osiguranje kvaliteta.
Drugo, pored revitalizacije i modernizacije postojećih, Srbija treba značajno da unapredi i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu mrežu visokoškolskih institucija, jer je Srbiji neophodan značajan porast stanovnika sa visokoškolskom diplomom. U tom smislu, Srbija mora znatno da poveća ulaganje u visoko obrazovanje, tako da ono bude na nivou visokorazvijenih zemalja Evrope, barem izraženo u procentima bruto društvenog proizvoda. To treba da bude investicija u budućnost Srbije, u društvo koje se oslanja na znanje.
Treće, naši univerziteti treba da budu otvoreni prema javnosti, društvenoj zajednici i korisnicima obrazovnih usluga. Univerziteti ne postoje sebe radi, već radi studenata i poslodavaca koji s pravom treba da budu u položaju da utiču na kvalitet kadrova koje treba da zapošljavaju. Takođe, univerzitet mora da pomogne društvu u rešavanju njegovih problema i ne može i ne sme da se samoizoluje.
Četvrto, visoko obrazovanje u Srbiji mora da zadovolji međunarodne standarde kvaliteta, da razvija kod studenata kreativno razmišljanje, analitičnost i sposobnost praktične upotrebe stečenog znanja. Pored akreditacije i evaluacije, neophodno je podsticati i konkurenciju među visoskoškolskim ustanovama, jer će ih ona prinuditi da nude što kvalitetnije obrazovne usluge.
Peto, treba preduzeti sve neophodne mere u organizaciji i režimu studija, da bi se znatno povećala efikasnost studiranja, koja je sada nedopustivo niska, nažalost, već duže vreme.
Šesto, paralelno sa širenjem mreže visokoobrazovnih ustanova, potrebno je sprovesti reformisanje i racionalizaciju postojećih, kako bi se pratile potrebe društva.
Sedmo, kao i u drugim oblastima, samo u uslovima oštre konkurencije može se postići visok nivo kvaliteta, efikasnost studiranja i racionalnost u korišćenju raspoloživih resursa visokoškolskih ustanova.
Osmo, nivo ulaganja države u visoko obrazovanje treba povećati tako da obezbedi ispunjenje minimuma evropskih standarda u visokom obrazovanju i njegov neophodan dalji kvalitativan i kvantitivan razvoj. U nedostatku državnih sredstava, neophodno je podsticati ulaganje sredstava iz privatnih izvora za potrebe osnivanja i rada novih visokoškolskih ustanova.
Deveto, nema kvalitetnog visokog obrazovanja bez naučnog rada na univerzitetu. Naučni i nastavni proces moraju biti integrisani, naročito na doktorskim studijama, koje treba da se razviju tako da budu nosioci naučnog rada na univerzitetu.
Deseto, u uslovima brzog naučnog i tehnološkog razvoja znanja brzo zastarevaju. Neophodno je podsticati razvoj svih formi obrazovanja tokom čitavog života građana, čime se omogućava njihova dokvalifikacija, prekvalifikacija, specijalizacija i proširenje njihovih znanja, a u skladu sa njihovim potrebama tokom celog života.
Postavlja se pitanje, da li bi primena predloženog zakona o visokom obrazovanju doprinela ostvarivanju postavljenih ciljeva? Poslanički klub DS smatra da ne bi, uprkos dosta utrošenog vremena i energije, i da je skupštinska rasprava i rasprava na Odboru za prosvetu još jedna mogućnost da se predloženi tekst popravi, i poslanička grupa DS je činila i činiće napore da tako i bude.
Koje su najveće zamerke na predloženi zakon o visokom obrazovanju?
Prvo, mi smatramo da zakon ne definiše sistem, kriterijume i standarde finansiranja državnih visokoškolskih ustanova i odražava dosadašnji sistem i praksu. Smatramo da sistem finansiranja mora biti osmišljeniji, da mora obezbediti uslove za normalan rad i uvažiti razvojne potrebe visokoškolskih ustanova, posebno univerziteta.
Materijalni položaj državnih univerziteta je težak, male su plate, nedostaje novac za materijalne troškove poslovanja. U Predlogu zakona nema novina u finansiranju. Sve zavisi od odluke Vlade, tj. zakon ne obavezuje Vladu da obezbedi bar određeni minimum finansiranja koji bi obezbedio bolji materijalni položaj državnih visokoškolskih ustanova.
Očigledno je, dakle, da Predlog zakona ne donosi nikakve promene u odnosu na finansiranje državnih visokoškolskih ustanova. Možemo zaključiti da primena predloženog zakona ne obezbeđuje poboljšanje materijalnog položaja visokoškolskih organizacija.
Što se tiče obzbeđivanja kvaliteta visokog obrazovanja, članovi 9. do 23. u poglavlju 2 predloženog zakona su takvi da mi smatramo da postoji nedefinisanost normativa i standarda rada visokoškolskih ustanova. U Predlogu zakona predviđeno je da Nacionalni savet predlaže Vladi normative i standarde rada visokoškolskih ustanova, kao i standarde i postupak za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa.
Jasnije rečeno, mi smatramo da je i suviše slobode i prava dato Nacionalnom savetu, a i Komisiji za akreditaciju, koja predlaže standarde i postupak akreditacije nacionalnom savetu, što unosi veliku dozu neizvesnosti, jer mi u ovom trenutku ne možeo znati ni približno po kakvim pravilima će raditi visokoškolske institucije. Dakle, za bitne stvari, kao što je osnivanje visokoškolskih ustanova, zakon treba, barem mi tako smatramo, da odredi precizno većinu uslova da bi se eliminisala arbitrarnost u odlučivanju.
Treće, otežani su uslovi za osnivanje novih visokoškolskih ustanova, čime se ograničava konkurencija, jer su postavljeni, po našem mišljenju, teško ostvarivi početni uslovi za osnivanje. Osnivači privatnih fakulteta i škola destimulisani su, jer se od njih zahteva nejasno formulisana bankarska garancija za obezbeđenje studenata u slučaju prestanka rada visokoškolske ustanove. Ona može biti vrlo visoka, a to malo osnivača može da ispuni, osim ako nemaju svoju banku, kao neki osnivači.
Takođe, teško da će privatni osnivači prihvatiti da u savetu svojih ustanova imaju samo jednu šestinu svojih predstavnika, kako predviđa Predlog zakona, pri čemu savet bira dekana, određuje visinu školarine i donosi najvažnije poslovne odluke.
Što se mene lično tiče, ja se zalažem za tretman visokog obrazovanja kao javnog dobra od posebnog interesa i za princip visokoškolske ustanove kao neprofitne organizacije.
Zbog toga podržavam one ideje, inače prisutne u našoj javnosti, koje se zalažu uvođenje koncepta fondacije kao jedinog, pored države, ovlašćenog osnivača univerziteta ili visokoškolske ustanove. To bi mogao biti prvi korak kao dugoročnom uređivanju ove važne materije i prvi korak u okončanju sada vladajućeg stihijskog ponašanja. Fondacija kao osnivač visokoškolske ustanove treba takođe da obezbedi da se profit, ako se eventualno ostvari u visokoškolskoj ustanovi, kvalitetnom nastavom, istraživanjima i preduzetničkim aktivnostima, može potrošiti samo unutar te institucije. Dakle, nema izvlačenja profita iz toga, nego mora profit da se vraća u visokoškolske ustanove i da se samo tamo može i potrošiti.
Konačno, fondacije bi mogle da omoguće formiranje mešovitog kapitala, koga čine državni fondovi, fondovi lokalnih vlasti, sredstva indusije i privatni kapital.
Četvrto, predloženi zakon o visokom obrazovanju pojedine odredbe iz zakonodavstva zemalja zapadne Evrope preuzima, po mom mišljenju, nekritički, ne uvažavajući naše iskustvo i realne okolnosti u kojima se naše društvo nalazi. To se pre svega odnosi na odredbe zakona koje se tiču statusa saradnika u nastavi, to je član 71. i poslediplomskih studija koje se drastično skraćuju.
Pri tome, materijalni preduslovi i privredni ambijent predstavljaju veoma ograničavajuće faktore, nažalost. Da pojasnim, od saradnika u nastavi se očekuje da brzo napreduju kroz svoje sada diplomske studije, jer ranije je to bio nivo magistarskih studija, dakle, u Predlogu zakona, ali imam u vidu amandman Vlade, ostvarujući zapažene rezultate, a za to im se ostavlja malo vremena i obezbeđuje malo sredstava.
Prema predloženom rešenju, sve vreme diplomskih studija saradnici u nastavi izvode redovno nastavu, tj. auditorne i laboratorijske vežbe, rukovode izradom projektnih zadataka, ako ih ima na osnovnim akademskih ili osnovnim strukovnim studijama, sastavljaju i pregledaju zadatke, dežuraju na ispitima, kolokvijima, drže konsultacije. Rad u istraživačkom delu je povezan sa hroničnim nedostatkom sredstava i adekvatne laborotorijske opreme koja je neophodna za postizanje odgovarajućih rezultata. Ova se primedba tiče poslediplomskih studija odnosno doktorskih studija.
Zbog toga sam predložio amandman na član 71. kojim se predviđa da se ugovor o radu visokoškolskih organizacija za angažovanje saradnika u nastavi na studijama prvog stepena zaključuje na period ne od jedne već od dve godine, sa mogućnošću produženja ugovora za još godinu dana.
Peta primedba, Predlogom zakona uvode se četiri redovna ispitna roka, januarski, aprilski, junski i septembarski, a student kome je preostao jedan nepoložen ispit iz studijskog programa upisane godine ima pravo da taj ispit polaže u naknadnom ispitnom roku do početka naredne školske godine. Smatram, i poslanički klub DS smatra, da je pooštravanje režima studiranja i reduciranje mogućnosti prenošenja ispita u narednu godinu pozitivan element predloženog zakona koji će doprineti povećanju efikasnosti i kvalitetu studiranja.
U isto vreme, smatram da student treba da koristi sve redovne ispitne rokove bez ograničenja, ali kako su Vlada i Ministarstvo izašli u susret predlozima koji su izneti da student može dva puta pasti na ispitu, a to znači da koristi tri ispitna roka i još ovaj oktobarski, ako bi to bio poslednji ispit, ja sam odustao od svog amandmana.
Mislim da je nakon ovog amandmana Vlade koji je prihvaćen, gde je bilo nekoliko predloga različitih poslaničkih grupa, sada ta oblast uređena, i to je moje mišljenje.
Šesto, način izbora nastavnika praktično se ne menja. Nije predviđeno da se naučni rad ocenjuje na jedinstveni način na nivou Republike. Motivacija i potreba da se intenzivnije radi u nauci, dakle, znatno bi porasla ako bi se po posebnoj proceduri vrednovao naučni rad kandidata za nastavničko zvanje.
Jedan od nedostataka je što nisu definisani uslovi i obaveze visokoškolskih ustanova u odnosu na organizaciju doktorskih studija. Nije definisan ni položaj studenata doktorskih studija koji bi stalno boravili na fakultetu radi studiranja i istraživanja. Nije definisano ko plaća njihovu školarinu, stipendije i slično.
Poslanički klub DS smatra da su nakon amandmana Vlade na član 29. predloženog zakona unete određene nepreciznosti, ali gajimo nadu da će na Odboru za prosvetu te nepreciznosti da budu otklonjene i da će se dovesti u red.
Na kraju, poslanici DS, uvažavajući potrebu za donošenjme novog zakona o visokom obrazovanju i pored nedostataka koje sadrži Predlog zakona, podržavaju ovaj zakon u načelu. Naše izjašnjavanje o zakonu u celini zavisiće od odnosa skupštinske većine prema našim amandmanima, koje smo podneli u dobroj nameri i sa iskrenom željom da popravimo predloženi tekst, svesni odgovornosti koju Narodna skupština ima za unapređenje našeg sistema visokog obrazovanja i razvoj Srbije. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, uvažene dame i gospodo, reklamiram povredu Poslovnika i to član 100, zloupotreba govornice.
Dobar deo izlaganja gospodina Žike Stefanovića prosto sam predosećao, a zloupotreba se sastoji u tome da umesto da govori o tome šta je tema dnevnog reda, govorio je o svojim privatnim problemima koje ima sa gradom, ljudima u gradu, institucijama itd. Zbog toga smatram da postoji povreda Poslovnika.
Kada govori o rezultatima izbora gospodin Stefanović, a to bi trebalo predstavnici njegove stranke da znaju, nažalost postiže loše rezultate, jer je na izborima 2000. godine njegova stranka osvojila 38 odborničkih mesta, a na poslednjim izborima 12 mesta, i zbog toga treba i on sam da se pita, a i ljudi u njegovoj stranci, da li je ispravna politika koju vode.
Nažalost, sve loše što se dogodilo u Leskovcu između 1990. i 2000. godine personalno se vezuje za gospodina Stefanovića, što mislim da nije u redu, ali gospodin Stefanović je sam svojim javnim nastupima doprineo da sve ono što se loše dogodilo u Leskovcu se vezuje za njegovo ime. Ali, o tome neka brine on i njegova stranka. Ne želim da budem njihov advokat, ali eto iz fer razloga, želim da im kažem da je loše što tako rade.
Umesto da se danas bavimo pitanjima razvoja, umesto da govorimo i o zakonu o visokom obrazovanju, koji je povučen iz procedure, mi smo, čini mi se danas poprilično vremena izgubili, a po svoj prilici da smo i ceo dan izgubili, baveći se nekim prevaziđenim stvarima, umesto da se bavimo razvojem.
Izgleda da većina još uvek ne shvata da je vreme nenadoknadiv resurs i nažalost, to je resurs koji je zajednički, koji je nenadoknadiv za sve nas i mi smo ga danas, po svemu sudeći, izgubili. Ali, o čemu zaista moramo voditi računa to je istina, a gospodin Stefanović je izneo niz neistina i zbog toga sam morao danas da se javim, bez obzira što osećam jednu gorčinu da moram govoriti o jednoj takvoj stvari. Mislio sam da ću govoriti o mnogo važnim i korisnim stvarima za Srbiju i za ovu skupštinu.
Sve ono što se gospodinu Stefanoviću loše događa vezuje za Demokratsku stranku. Na svu sreću, u tome nema nikakve istine. Nema istine ni sa paljevinom kuće, jer on zna da su to uradili huligani kojima se i sudilo. Ako neki nisu otkriveni u slučaju druge paljevine, što naravno niko normalan ne može opravdati, za svaku je osudu i naravno da ti ljudi treba da odgovaraju. Ali, oni nisu pronađeni zato što verovatno SUP nije uradio posao kako je trebalo, a gospodin Stefanović zaboravlja da je on tamo kadrirao, jer je on desetak godina kadrirao i u pravosuđu i u radnim organizacijama.
Ako je govorio o "Zdravlju" i nekim drugim organizacijama, moram da podsetim i njega i sve one koji ga podržavaju, da su se u istoriji Leskovca najveće pljačke dogodile u tom periodu.
Ne mislim da je gospodin Stefanović nešto lično uzeo za sebe, ali on ima jako veliku odgovornost za to što se desilo, jer je bio glavni kadrovik.
Danas je on doveo u vezu mnoge stvari i proglasio je i Odbor za odbranu ljudskih prava DS žutima, a o čemu je sve govorio, nisam mogao ni da zapišem, ali uglavnom bilo je mnogo neistina.
Mislim da je gospodin Stefanović promašio temu, trebalo je da se bavi zakonima. Ubuduće bih ga molio da o problemima koje ima govori u institucijama koje su mu te nepravde nanele, ako su mu nanele.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine je planski dokument čije je donošenje predviđeno Zakonom o energetici, koji je Narodna skupština donela jula meseca prošle godine.
Zakonom o energetici predviđeno je da strategija razvoja energetike definiše dugoročne ciljeve razvoja pojedinih energetskih delatnosti, prioritete razvoja, izvore i način obezbeđivanja potrebnih količina energije, odnosno energenata, podsticajne mere za finansijska ulaganja u energetske objekte u kojima će se koristiti obnovljivi izvori energije, podsticajne mere za povećanje energetske efikasnosti, uslove, načine i mere za obezbeđivanje zaštite životne sredine i druge potrebne elemente za ostvarivanje ciljeva energetske politike, koji su inače, kao što znamo, definisani tačkom 4) pomenutog Zakona o energetici.
Na samom početku želim istaći značaj donošenja ovakvog dokumenta, s obzirom da energetika podstiče celokupni privredni razvoj. Predloženi dokument u suštini treba da trasira put koji bi obezbedio da se iz trenutnog stanja energetski sistem, koga čine energetski proizvodni sektori i sektori potrošnje energije i energenata do 2015. godine, dovede u kvalitativno novo stanje u kome bi ovaj sistem mogao ostvariti zahtevane ciljeve energetske politike. U isto vreme strategija mora biti bazirana na projektovanom realnom privredno-ekonomskom razvoju iz koga će proizaći realne potrebne u energetskom sektoru.
Pri izradi strategije autori su imali dva izuzetno velika ograničenja. Prvo, to je nepostojanje strategije privredno-ekonomskog i industrijskog razvoja Republike Srbije i, drugo, to je nepoznavanje statusa energetskih resursa, pre svega uglja, ali i instalisanih kapaciteta na teritoriji Kosova i Metohije.
Nakon čitanja strategije, dva su osnovna pitanja koja se mogu postaviti. Prvo, da li predloženi dokument odgovara zahtevima definisanim članom 5. Zakona o energetici? Drugo, da li bi realizacija ovako definisane strategije stvorila uslove za privredni razvoj na celoj teritoriji Republike Srbije?
Najvažnije primedbe koje bi se mogle staviti na predloženu strategiju razvoja energetike do 2015. godine jesu da je tekst veoma uopšten, suviše je prostora posvećeno opisu postojećeg stanja u energetici i analizi odredaba Zakona o energetici. Moram priznati da je taj deo strategije prosto briljantno urađen, ali ima mesta zaista za puno kritike jer tu projekciju razvoja ne vidimo onako kako smo očekivali.
Najveći broj neophodnih konkretnih odgovora koje je trebalo da da strategija i usvoji Narodna skupština ostavlja se za kasnije programe i dokumente koje će doneti Vlada.
Četvrta primedba je da predloženi tekst nije u potpunosti odgovorio zahtevima sadržanim u tački 5) Zakona o energetici, gde je definisano šta mora da sadrži strategija razvoja energetike. Končano, strategija ne govori ništa o učešću domaće mašinogradnje u izgradnji planiranih energetskih objekata. Jedan od najvećih nedostataka je što predložena strategija ne definiše podsticajne mere za finansijska ulaganja u energetske objekte u kojima će se koristiti obnovljivi izvori energije. To znači da se odredbe Zakona o energetici, koje se tiču statusa povlašćenih proizvođača toplotne i električne energije, ne mogu koristiti za poboljšanje kvaliteta energetskog sistema.
Inače, naravno da je ideja Zakona o energetici bila da se uvođenjem takvih instrumenata obezbedi povećana efikasnost i efektivnost sistema, da se on modernizuje, ali nedostatkom podsticajnih mera dobre ideje, sadržane u Zakonu o energetici, neće se iskoristiti ili ćemo dobiti te mere naknadno odlukom Vlade, ali bez usvajanja u Narodnoj skupštini, što takođe predstavlja problem. Takođe, nisu definisane ni podsticajne mere za povećanje energetske efikasnosti, što se ovog puta može staviti na dušu Agenciji za energetsku efikasnost, jer je na osnovu člana 147. Zakona o energetici ova agencija bila dužna da to učini u toku postupka pripreme strategije razvoja energetike. Moram da priznam, ispada da je dokument koji je predložen od strane Vlade na usvajanje Skupštini u stvari predlog Ministarstva za energetiku, a ne Vlade, zato što je, po meni, prilično očigledno da u pravljenju ovog dokumenta, sem Ministarstva energetike, druga ministarstva nisu učestvovala, što nije dobro, jer pretpostavljam da je za definisanje podsticajnih mera za finansijska ulaganja u objekte elektroprivrede, koji koriste obnovljive izvore energije i u objekte kod kojih se povećava stepen energetske efikasnosti, Ministarstvo finansija trebalo da uzme učešća.
Dakle, na ovaj način ostavlja se mogućnost Vladi da programom ostvarivanja strategije definiše ove mere, ali bez odluke Narodne skupštine o tome, što je bilo predviđeno Zakonom o energetici.
Primedba se može staviti i na organizaciju javne rasprave. Naime, Predlog Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine bio je izložen javnim raspravama u javnim preduzećima EPS i NIS i na zajedničkoj sednici Privredne komore Srbije i Vojvodine, a javna prezentacija je obavljena na stručnom skupu energetičara Srbije – Elektrane 2004. godine.
Može se primetiti da u javnoj raspravi nisu učestvovale regionalne privredne komore i opštine. To može značiti da interesi pojedinih regiona i opština nisu u dovoljnoj meri uzeti u obzir, zbog čega predložena strategija, po našem mišljenju, ne obezbeđuje uslove za ravnomeran privredni razvoj i povećanje konkurentske sposobnosti privrednih subjekata u regionima sa nedovoljno razvijenom energetskom infrastrukturom.
Kao primer iznosim problem gasifikacije južne Srbije, iznet na sastanku Saveta za privredni razvoj juga Srbije u Leskovcu, na kome je bio prisutan i gospodin Naumov, ministar rudarstva i energetike. Zahvaljujem mu se javno na tome što je odvojio vreme i prisustvovao tom sastanku.
Savet za privredni razvoj juga Srbije, regionalne privredne komore Jablaničkog i Pčinjskog okruga, u proširenom sastavu, na prvoj sednici održanoj 26. februara 2005. godine, u čijem je radu, pored članova Saveta, učestvovao i gospodin ministar Radomir Naumov, kao i njegovi saradnici, generalni direktor NIS-Energogasa, gospodin Milutin Prodanović, i tehnički direktor "Jugoros-gasa" Beograd, gospodin Slobodan Ćirić, razmatrao je pitanje gasifikacije južne Srbije i tom prilikom konstatovao sledeće: prvo, da jug Srbije trenutno nema dovoljno energenata i da je to jedan od najozbiljnijih limitirajućih faktora njegovog privrednog razvoja u narednom periodu; drugo, da je u ovom delu Republike Srbije, s obzirom na prisutni nedostatak energenata, došlo do nekontrolisane seče drvne mase, kao i neracionalne upotrebe električne energije za potrebe niskotemperaturnih procesa, pre svega za grejanje, i nedovoljne zaštite ekoloških resursa, što bi se gasifikacijom znatno umanjilo; treće, da je, s obzirom na izražen nedostatak energenata u privredi juga Srbije, kao i zbog njegovog strateškog položaja, neophodno što pre prisupiti gasifikaciji, što bi doprinelo većoj konkurentnosti preduzeća i ubrzanju privrednog razvoja ovog prostora.
Na osnovu diskusije i navedenih konstatacija, Savet za privredni razvoj juga Srbije, regionalne privredne komore Jablaničkog i Pčinjskog okruga, doneo je sledeći zaključak: stvaranje mogućnosti korišćenja prirodnog gasa, kao komparativno najekonomičnijeg energenta, od ogromnog je značaja za dalji razvoj ovog dela Republike Srbije, te iz tih razloga privrednici i stanovništvo Jablaničkog i Pčinjskog okruga podržavaju predlog ministra za rudarstvo i energetiku da Vlada Republike Srbije, preko Ministarstva za rudarstvo i energetiku, stvori uslove da se u Strategiju energetskog razvoja Srbije, kao jedan od prioriteta, uvrsti izgradnja magistralnog gasovoda Niš - Leskovac - Vranje, kao deo realizacije projekta gasifikacije juga Srbije.
Ovoga puta mi očekujemo ga će gospodin ministar da potvrdi ove navode i da se složi da gasifikacija juga Srbije, odnosno da ovaj magistralni gasovod Niš - Leskovac - Vranje treba da uđe kao jedan od prioriteta. Mi smo svesni da izgradnja podzemnog skladišta u Banatskim Dvorima i magistralnog gasovoda Dubnica - Dimitrovgrad - Pirot - Niš treba da budu prioriteti, jer se tiču efikasnog i pouzdanog funkcionisanja sistema.
Ali, mi očekujemo da se izgradnja magistralnog gasovoda Niš - Leskovac - Vranje ne odlaže za period nakon izgradnje ova dva važna objekta, nego da se njegovoj izgradnji pristupi u isto vreme kada se gradi i gasovod Dubnica - Niš.
Na kraju, želim da istaknem nekoliko dobrih rešenja, po mom mišljenju, u Predlogu strategije. To su predlozi za formiranje saveta za energetiku, koji ima zadatak da prati i upravlja reformama u energetici i prati realizaciju strategije razvoja energetike Republike Srbije.
Takođe, vredan pohvale je i predlog, iznet u strategiji, da se osnuje institut za energetiku koji, po našem mišljenju, nedostaje Srbiji. To je takođe dobra ideja koju mi podržavamo, ali ovoga puta postavljamo pitanje da li postoji koordinacija između Ministarstva rudarstva i energetike i Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine.
Treće, takođe je vredno pohvale i insistiranje na uspostavljanju nove savremene tehničke regulative, propisa i standarda za energetske tehnologije, gde, nažalost, u odnosu na Evropu, poprilično kasnimo.
Ovde želim da ukažem na ozbiljne finansijske probleme koje ima Savezni zavod za standardizaciju. Obavljanje ozbiljnih poslova koji se nalaze pred ovim zavodom nije moguće bez ozbiljnije finansijske podrške kojom bi se finansirali projekti uspostavljanja nove tehničke regulative.
Dakle, zaključiću, poslanički klub DS-Boris Tadić ne može da glasa za predloženu strategiju, s obzirom da, po našem mišljenju, ona u sebi sadrži nedostatke koji su problem i zbog toga dokument treba vratiti Vladi na doradu.
Sasvim na kraju, što se tiče predloženog sastava Saveta Agencije za energetiku, Agencija za energetiku je regulatorno telo, kako smo već čuli u diskusiji prethodnika, koje imaju gotovo sve zemlje Evrope, pa i zemlje u okruženju. I Albanija ima regulatorno telo i agenciju. Savet Agencije za energetiku je izuzetno važno telo.
Mi stavljamo primedbu na predloženi sastav. Od pet predloženih kandidata, četvoro je iz EPS-a. Nema čoveka koji se profesionalno bavi naftom i gasom. Dalje, zaslužuje primedbu predloženi na tom spisku peti kandidat koji je ispunio uslove za penziju - 1940. godište, radi se o ženi. Mislim da je trebalo ići sa mlađim osobama. Dakle, DS ne može glasati ni za predlog kandidata za Savet Agencije za energetiku.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, prijavljujem povredu Poslovnika i to: članova 100. i 102.
Član 100. Poslovnika Narodne skupštine je povređen u sva tri stava.
Gospodin Nikolić iz DSS-a uvredio je, ne samo prisutne poslanike DS-a koji su ujedno i članovi Glavnog odbora, no i članove Glavnog odbora koji nemaju prilike da mu repliciraju i da mu odgovore na teške uvrede koje je izneo na njihov račun.
Takođe prijavljujem povredu Poslovnika i to člana 102. Zbog čega gospodin Nikolić nije opomenut zvanično od strane predsedavajućeg, zbog toga što je upotrebljavao uvredljive izraze.
Ja razumem nastojanje šefa poslaničke grupe DSS-a, gospodina Aligrudića da se rasprava vrati u normalne okvire, međutim, on sam ne daje doprinos tome. Govoreći o politici DS-a, neka DS ostavi na miru i neka vodi računa o svojoj stranci, to je ono što je legitimno i što se može shvatiti.
Dakle, ne prihvatam uvrede koje se iznose na račun niti Glavnog odbora, niti članova DS-a...

Neka gospodin Aligrudić vodi računa o svojoj stranci, ne o DS-u.
Najmanje ono što očekujem, molim vas lepo, imam vremena da sačekam...

... to je da se gospodin Nikolić izvini, ne meni, jer meni njegove uvrede ništa ne znače, znam ko sam i oni koji me znaju, znaju ko sam, ali molim lepo, gospodin Nikolić je dužan da se izvini članovima Glavnog odbora DS-a, zato što nisu prisutni na ovoj sednici, a izneo je teške optužbe na njihov račun.

Moram reći još nešto, ovo je dužan gospodin Nikolić, ali i gospodin Aligrudić, bez obzira što smatra da ne treba da se izvini, ne radi nas, oni to, to jest vi, treba to da učinite radi sebe zbog ovog parlamenta i zbog javnosti Srbije, jer parlamentarizam u Srbiji ne počinje od DSS-a i ove vladajuće većine, nego stotinu godina unazad i dostojanstvo Narodne skupštine smo dužni svi zajedno da štitimo, a pogotovu vi kao vladajuća većina. I još nešto...

Ne može se dozvoliti u ovoj skupštini da ugledni funkcioneri DSS-a...

... Pa, kažu da ih ima ...
Da objašnjavaju uvrede i laži koje se iznose na račun Demokratske stranke emocijama. Laži se ne mogu ...

Molim lepo.

Dakle, ne mogu se izrečene laži i uvrede objašnjavati emocijama. To pre svega nije korektno.
I još nešto: na račun uglednog narodnog poslanika, uvaženog Boška Ristića, iznete su teške uvrede i gospodin Karaičić, koji je, koliko sam čuo, Užičanin, kaže da svako u Nišu zna za te laži koje je izrekao.
Mogu da vam kažem da radim i živim u Nišu i da imam bezbroj prijatelja i poznanika i izrečene laži sam prvi put čuo na današnjoj sednici...

Dakle, moramo prave stvari...

Dakle, moramo laži koje su izrečene nazvati pravim rečima. Dakle, završavam, pozivam one koji su izrekli laži da se izvine. Ljudski je grešiti. To možemo prihvatiti, ali ne možemo prihvatiti da se laži opravdavaju emocijama. Hvala.

Poštovana potpredsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa DS-Boris Tadić podnela je amandman na član 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, koji glasi: U članu 5. stav 3. u tački 6) tačka se zamenjuje tačkom i zapetom i dodaje se tačka 7) koja glasi: "Broj naseljenih mesta".
Radi kratkog podsećanja, član 5. menja član 99. postojećeg Zakona o lokalnoj samoupravi, u kome su sadržani kriterijumi o tome kako treba izvršiti raspodeljivanje transfernih sredstava. Bilo je dosta diskusija na temu da ti kriterijumi ne odražavaju one potrebe koje imamo da bismo definisali raspodelu koja treba da bude pravična i solidarna, ali i da obezbedi uslove za razvoj onih koji nemaju te uslove, odnosno koja treba da obezbedi jači razvoj razvijenih krajeva. Dakle, naš predlog je da se uvede novi kriterijum, a to je broj naseljenih mesta.
Ovaj kriterijum je, po našoj oceni, veoma važan, jer bi se time sprečilo smanjivanje broja naselja u Srbiji i smanjivanje broja stanovnika u pojedinim delovima Srbije, pogotovo u graničnim opštinama, što nije dobar trend i nije dobro za budući razvoj Srbije. Posebno je zbog ovoga ugrožena opština Leskovac.
Podneo sam amandman i na zakon o raspodeli transfernih sredstava na član 3. i zatražio sam povećanje transfernih sredstava za Leskovac u visini od 40 miliona, i sve to doveo u vezu sa ovim zakonom i uvođenjem ovog novog kriterijuma.
Nije samo opština Leskovac u takvom položaju. Ima još opština u Srbiji koje imaju jako veliki broj naseljenih mesta i zbog toga su te opštine nefunkcionalne i glomazne. Zbog toga je ovo prilika da se ukaže na to i nadam se da će ljudi iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Vlada čuti ove primedbe. Zaista ima razloga da se određeni broj opština prekomponuje, da se smanji i da te opštine budu funkcionalnije nego što jesu. Samo jedan podatak, opština Leskovac ima 144 naseljena mesta. Zaista se izuzetno teško funkcioniše u tako glomaznoj opštini.
Ovom prilikom želim da dodam nešto što nije direktno u vezi sa našim amandmanom, ali jeste u vezi sa kriterijumima koji se tiču člana 99. postojećeg Zakona o lokalnoj samoupravi. Bez obzira kakvi su kriterijumi, mislim da Beograd zaslužuje da se što pre donese zakon o glavnom gradu, gde bi se definisalo i finansiranje glavnog grada, jer ne možemo u istu ravan staviti sve opštine u Srbiji sa Beogradom kao glavnim gradom i kao razvojnim faktorom čitave Srbije.
Takav zakon je neophodno doneti, a onda uz poboljšanje postojećih kriterijuma, uz jasno definisanje uticajnih težinskih faktora, odnosno koeficijenata koji proizilaze iz ovih zakona, možemo tragati za najboljim mogućim rešenjem oko finansiranja lokalnih samouprava, s tim da taj model treba da zadovolji uslove o kojima sam govorio, solidarnost, pravičnost, ali i ono za čim mi tragamo, a to su uslovi razvoja.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo poslanici, hvala uvaženom dr Cvetanoviću što me je pomenuo i pružio mi priliku za repliku.
Moj princip je, ako ima razloga u lokalu da se svađamo ili da polemišemo, da to radimo na lokalu, ali ovog puta pošto me je kolega Cvetanović pomenuo, moraću da odgovorim.
Dakle, upoređivao je dve vlasti, ovu trenutnu vlast u Leskovcu, a to je koalicija radikala – SPS-a – SNS-a – DA i ne znam koga još, i našu DOS-ovu vlast, kada smo stupili na funkciju ili na vlast negde novembra meseca 2000. godine, a otišli sa vlasti nakon izbora 7. februara 2003. godine.
Veoma je važno šta ste nasledili, a šta ste ostavili.
Dakle, ko se upoređujemo, imam tri minuta za repliku, da vidim šta smo nasledili. Nasledili smo dug od 3,5 miliona maraka i to je 2000. godine bio celokupni budžet grada Leskovca, odnosno opštine Leskovac, koji je iznosio za tu godinu 120 miliona dinara. Ceo budžet je bio dug koji smo morali da vraćamo. Osam meseci nismo mogli jednu iglu da kupimo.
A šta smo ostavili 2003. godine? Ostavili smo suficit u budžetu, ostavili smo budžet koji je bio izbalansiran i za koji smo dobijali pohvale od aktuelnog predsednika opštine. Budžet od 860 miliona, nova vlast, naravno, iskoristila je taj budžet i prvo sebi kupila automobile, pežoe, ali to ćemo raspraviti u Leskovcu.
Što se tiče škola, meni je čista savest, to sam video kao izazov za mene, kao nastavnika i profesora univerziteta. Mi smo za to vreme sagradili 12 novih školskih zgrada. Dakle, radi pune istine, 12 zgrada smo mi sagradili, uglavnom su to bili postavljeni temelji unazad 10 ili 15 godina, ali nismo ih završili. Dakle, to je puna istina o toj vlasti, a kada ova tekuća vlast bude završila sa svojim mandatom, videćemo šta je ostavila gradu.