Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, smatram da je povređen član 107. Poslovnika o radu Narodne skupštine, koji kaže da je govornik na sednici Narodne skupštine dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.
Naime, o čemu se radi. Pre svega, čovek sam koji je vrlo tolerantan i koji može da istrpi kritiku i, naravno, savet, bez obzira da li je on dobronameran ili ne, ali u ovom slučaju zaista je nemoralno da oni koji su radili reformu u pravosuđu, onakvu kakvu su radili, da praktično su ljudi selektovani iz jedne kancelarije u jednom ili više gradova, ko će nastaviti da radi svoj sudijski poziv, a ko ne, da danas ovde nama daju moralne lekcije o tome kako procedure i bilo šta u izboru novih članova, odnosno novih zaposlenih, novih radnika sudstva, odnosno sudova i tužilaštva, nisu valjani. Sramotno je upravo iz tih razloga što, jednostavno, ljudi koji nisu poštovali ne samo sudstvo i pravosuđe, nego nisu poštovali svoju državu, sebi daju za pravo da drže nama moralne lekcije. Iz tih razloga, mislim da je povređen Poslovnik i mislim da je povređeno dostojanstvo ovog parlamenta. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, apsolutno se ne slažem sa optužbama opozicije vezane za funkcionisanje Narodne skupštine u ranijem sazivu. I sam sam bio akter rada i funkcionisanja i svedok apsolutno.
Ono što mogu reći jeste da smatram da je u proteklom periodu apsolutno zaživeo jedan duh i tolerancije i parlamentarizma, a svakako da deo zasluge za do pripada i tadašnjoj predsednici Maji Gojković i današnjem kandidatu. Međutim,
postoji nekoliko stvari koje su možda još značajnije nego ovo o čemu ja pričam. Pre svega, to su finansijski i ekonomski pokazatelji naše zemlje za vreme rada ove Vlade. Mogu reći da, u ostalom, potvrdu tih pokazatelja dale su i međunarodne ekonomske i finansijske institucije.
Međutim, danas ću najviše afirmativno govoriti, pre svega, o određenim kvalitativnim pomacima u zdravstvu, zato što toj branši i pripadam.
Pre svega, u mandatu ove Vlade formiran je Budžetski fond za lečenje dece u inostranstvu, odnosno za lečenje svih onih oboljenja čije lečenje nije bilo moguće u našoj zemlji. Naime, napomenuću da je u okviru ovog perioda, od formiranja fonda, preko 80 dece već upućeno na lečenje i data im je šansa za život. Osim toga, obavile su se neophodne intervencije, operacije koje u našoj zemlji nisu mogle da budu izvedene.
Takođe, intenzivirane su aktivnosti koje su vezane za završetak Kliničkog centra Srbije i Kliničkog centra u Nišu koji treba da se završi do kraja godine. Nabavljen je gama nož koji predstavlja zlatni standard u neurohirurgiji, odnosno u lečenju onkoloških pacijenata. Dakle, pacijenti koji su se upućivali ranije u Tursku danas se uspešno leče kod nas. Kupljene su četiri nova linearna akceleratora i…
Predsedavajući, ja vas molim da mi omogućite normalno izlaganje.
Dakle, kupljena su nova četiri linearna akceleratora i još šest dogovorena do Nove godine. Na taj način onkološki pacijenti biće, tj. neće biti rednih lista i biće na adekvatan način i u najkraćem roku lečeni. Nabavljena su i 64 sanitetska vozila. Podsetiću da je za vreme ministra Milosavljevića nabavka vozila propala, novac je uplaćen, a slučaj je na sudu. Uvedena je kubanska vakcina kod indikovanih pacijenata, a podsetiću i da su mnoge zemlje pokušavale da tu vakcinu uvedu u svoju medicinsku praksu, ali nisu uspele.
Ono što je vrlo značajno, jeste da je proradila kardiohirurgija u Nišu, što je značajno i za jug Srbije i za čitavu zemlju. Upravo zahvaljujući tom rezultatu, možemo reći da je Srbija napravila jedan kvalitativni iskorak i pomerila se za šest mesta na svetskoj listi koja praktično meri nivo kvaliteta zdravstvene zaštite.
Dakle, ima još mnogo stvari po kojima možemo diskutovati, ali ono o čemu ne možemo diskutovati jeste ovakvo ponašanje u parlamentu, ovakva opstrukcija i ovakva zaista velika želja da se predsednik ne izabere u roku koji je zakonom propisan. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući i poštovani ministre i uvažene kolege narodni poslanici, ja zaista diskusiju ne bih širio u nekom, da kažem obimu za koji smatram da nije adekvatan iz razloga što naveo bih jednu stvar, jednu činjenicu, a to je da je pravna služba Ministarstva zdravlja praktično navela da ne postoji pravni osnov da Republički fond isplaćuje zaradu umesto poslodavca.
Svu pažnju bih koncentrisao na drugu stranu, a to je, pre svega i moja preporuka Ministarstvu zdravlja i pre svega Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje da vrše jednu, rekao bih rigoroznu kontrolu poslodavaca. Na koji način. Na taj da li su, kad i kada izvršili obračun naknade za zarade osiguranici. Druga stvar, da li su taj obračun zarade dostavili Republičkom fondu.
Dakle, to su mehanizmi pomoću kojih ćemo mi dobiti cilj, a cilj je da trudnice, odnosno žene koje su na bolovanju, a koje ima veze sa trudnoćom, dobiju naknadu u pravo vreme, odnosno željeno vreme u ovom trenutku. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, meni je izlaganje predlagača vrlo čudno, moram priznati, zato što vidim da predlagač nije navikao da procedura u javnim nabavkama ima svoj zakonski tok. Verovatno zbog toga što se za vreme perioda vladavine bivše vlasti radilo to na sasvim drugačiji način. Svi dobro znamo za mnogo, pod znacima navoda, slučaja i direktnih pogodbi i nameštanja tendera i svega onoga čega danas nema, na našu sreću.
Ono što mogu da kažem jeste da, čitajući ovaj amandman koji je priložen, on čak pominje i odgovornost zbog nesprovođenja zakona. A ko će da odgovara zbog stotine direktnih pogodbi, zbog pljački, zbog različitih finansijskih malverzacija za vreme bivše vlasti? Ko, pitam ja vas? Da li je moguće da neko ovde danas pominje odgovornost zbog toga što se u Ministarstvu bukvalno primenjuje zakon? Ja zaista ne mogu da shvatim niti amandman i stoga predlažem da se on odbije u celosti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, mene zaista iritira ova kasna spoznaja opozicionih poslanika da je jedan period funkcionisanja, i uopšte kadriranja u zdravstvu bio loš.
Pa, zašto dragi poslanici, drage kolege? Zašto niste digli glas u periodu kada je to zaista bilo loše? Pa, da popravite situaciju u tom periodu, a ne praktično svako drugo izlaganje bude, pa znate mi znamo da je u tom periodu bilo loše, pa mi znamo, ali je ministar bio iz druge stranke. Nije bitno iz koje je stranke.
Svaka spoznaja nečega što nije dobro, mora da bude prezentovana, u suprotnom nije dobronamerna.
Ja ću vam reći, da je ministar Tomica Milosavljević, za vreme svog rada samo za implementiranje i upravljanje projektima dao preko 100 miliona evra. Pa, ljudi moji da je taj novac utrošen u integrisani informacioni sistem, ne bi ni bilo javne nabavke, pa ne bi ni bilo potrebe da se radi nabavka tog sistema.
A sada, nalazite primedbu zašto se produžava rok. Pa, mora da se ispoštuje zakonska procedura. Je li terate nekoga da krši zakon? O čemu se tu radi? Mislim da situaciju i objektivne okolnosti moramo razumeti. Javna nabavka, ja insistiram, kao narodni poslanik i sve kolege, mora da se izvrši u skladu sa zakonom, a to rade i ljudi iz Ministarstva zdravlja.
O tome kakva je percepcija naroda, kakva je korupcija, rekli su na izborima. Upravo ta percepcija je napravila vaš sunovrat. I mislim da ne treba diskutovati, širiti polemiku van onoga što jeste tema. Hvala vam puno.

Poštovana predsednice, poštovani  ministre, gosti iz Ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, zaista mi je zadovoljstvo što, nakon više nego uspešne razmene mišljenja i dijaloga na odgovarajućim resornim odborima o zakonu i o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju i o dokumentaciji i evidenciji, praktično smo došli do trenutka kada se zakon našao u raspravi u načelu u Narodnoj skupštini.
Ono što mislim da je neophodno jeste da kroz naša zajednička razmišljanja, kroz konstruktivan dijalog, kroz zajedničku diskusiju, mi moramo doći do kvalitetnog rešenja, takođe kroz eventualno amandmansko popravljanje zakona.
Međutim, ono što mogu zapaziti jeste i da je ovaj predloženi zakon i predložena rešenja, su u stvari, rezultat jednog prepoznavanja problema, s jedne strane, unutar postojećih zakonskih rešenja, ali i jedne svesti na visokom nivou, da određeno zakonsko rešenje i zakonske odredbe koje se nalaze u važećem Zakonu, nisu dovoljno dobre, ili su eventualno loše.
Ono što je takođe činjenica, jeste da je moj lični utisak, dakle, i moj stav da ćemo svi mi kao građani Republike Srbije, kao potencijalni pacijenti imati koristi od ovih izmena Zakona.
Kada govorim o Predlogu izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju, mogu da konstatujem da je prepoznat problem koji je vezan za ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja kod lica koja se upućuju na rad u inostranstvo. Mislim, da je ovaj predlog više nego valjan, pre svega, iz razloga što su ova lica u nekom ranijem periodu, za vreme već sada važećeg zakona, bila primorana da u toku jedne kalendarske godine se vraćaju u zemlju, obnavljaju zdravstvenu kartu koja im je omogućavala korišćenje zdravstvene zaštite, dok primenom ovog zakona, odnosno usvajanjem i primenom ovog zakona, praktično se dolazi do rešenja da kada lice tog trenutka bude upućeno na rad u inostranstvo, dobija zdravstvenu kartu koja važi za sve vreme njegovog boravka u inostranstvu.
Mislim, da se na taj način popravlja kvalitet zdravstvene zaštite, odnosno omogućava se adekvatno korišćenje zdravstvene zaštite ovim licima, a podsetiću na jedno svoje izlaganje iz ranijih zasedanja, da je suština upravo pacijent u središtu zdravstvenog sistema, dakle, pacijent krucijalna, kljuna stvar unutar zdravstva.
Što se tiče u okviru istog predloga za izmenu Zakona o zdravstvenom osiguranju, nalazi se predlog, da u slučaju ostvarivanja prava na novčanu naknadu za vreme privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće.
Naime, 35% od osnovice, dakle, za naknadu zarade se do sada uplaćivao direktno RFZ, a 65%, dakle, je bilo uplaćivano poslodavcu. Na ovaj način će se i ta suma od 35% od osnovice za naknadu uplaćivati direktno poslodavcu. Smatram da je ovo racionalno rešenje, racionalno iz razloga što će se sada prvo, smatram da će postojati jedna bolja mogućnost i veća mogućnost kontrole isplate zarada trudnicama, a lično smatram da su trudnice vulnarabilne grupe stanovništva, upravo najosetljiviji delovi, najranjiviji delovi jednog sistema i zato smatram da je predloženo rešenje valjano i smatram da će popraviti, pre svega, efikasnost i brzinu isplate, upravo iz razloga što će se na ovaj način praktično kontrolisati, omogućiti jedna efikasnija kontrola isplate zarada trudnica.
Ono što je takođe bitno jeste da se Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, mislim da je tu predloženo nešto što je već očekivano. Naime, reč je o tome da se osnivačka prava i upravljanje kliničko-bolničkim centrima vrate na Republike. Naime, dosadašnjim rešenjem kliničko-bolnički centri u kojima se sprovodi sekundarna i visokospecijalizovana tercijarna zdravstvena zaštite, praktično nalaze pred ingerencijom grada, odnosno lokalne samouprave.
Pristalica sam jednog savremenog stava, da nema rešenja problema, da nema nikakvo podizanje kvaliteta zdravstvene zaštite bez učešća, ne samo svih slojeva društva, već svih nivoa vlasti. Lični mislim da jednim zajedničkim radom svih nivoa vlasti, svih slojeva društva, svakog pojedinca, svakog građanina ove zemlje, možemo doći do popravljanja kvaliteta zdravstvene zaštite.
Ali, sam isto tako stava, da upravljanje zdravstvenim ustanovama od strane grada, odnosno lokalnih samouprava nije dobro iz više razloga. Prvo, zbog toga, što samim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti je već definisano da zdravstvene ustanove koje pružaju primarnu zdravstvenu zaštitu, kod njih osnivačka prava imaju lokalne samouprave. Dakle, one zdravstvene ustanove koje pružaju sekundarni i tercijalni nivo zdravstvene zaštite su pod ingerencijom Republike. To je tako, osim u slučaju kliničko-bolničkih centara.
Drugi, ne manje značajan razlog jeste taj, zato što lično smatra da sagledavanje i razumevanje problematike, koja se upravo nalazi na nivou kliničko-bolničkih centara i ovih ustanova, daleko je bolje, adekvatnije i potpunije od strane Ministarstva i Republike, nego što je to slučaj od strane lokalnih samouprava.
Treći razlog jeste taj što se omogućava praktično pravni osnov za kapitalne investicije i ovaj razlog nikako ne bih potcenio.
Takođe, ovim zakonskim predlogom se reguliše i taj institut dopunskog rada. Mislim da je suština ovog predloga uvođenje u zakonske okvire, uvođenje u poreski sistem, što je vrlo bitno, o čemu je i ministar pričao.
Apsolutno se slažem sa predlogom da jedan zdravstveni radnik ili zdravstveni saradnik, koji ima puno radno vreme u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, može da dopunski radi do 30%, dakle, sa rešenjem koje je u skladu sa Zakonom o radu, koji takođe tumači i definiše ovu problematiku i ne samo da smatram da je dobro, već smatram da je jedino moguće. Tako da u ovom predlogu, vezano za dopunski rad, više zaista ne bih diskutovao.
Što se tiče izmena Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, ono se pre svega odnosi na produženje rokova za donošenje propisa za sprovođenje zakona. U obrazloženju Vlade ovde stoji da je neophodno zbog postupka javne nabavke za jedan zajednički integrisani informacioni zdravstveni sistem, odložiti ovaj rok. Smatram upravo to da bez uvođenja jedinstvenog informacionog sistema, zaista ne bi bilo dobro utvrđivati propise za sprovođenje Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencija u oblasti zdravstva, iz više razloga. Suštinska je stvar, koja je vezana upravo za ovaj zakon ta, da zaista iskazujem poštovanje na tome da se prvo ne direktnom pogodnom, nego javnom nabavkom, nabavlja informacioni sistem.
Druga stvar, neophodno je poštovati zakonske rokove u toj javnoj nabavci. To je nešto što ima primat u odnosu na bilo koje rokove za donošenje određenih akata, dakle, pravilnika, propisa, koji će utvrditi sprovođenje Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji. Tako da, mislim da zakonitost je broj jedan i nešto što moramo svi zajedno poštovati, stoga zaista uvažavam ovaj predlog.
Ono što zaključak kao svog izlaganja mogu reći u svoje ime, dakle, jeste da sam više nego zadovoljan predloženim izmenama zakona, ali sam isto tako i ponosan na izlaganje svih svojih kolega naprednjaka na resornim odborima, koji su svojim konstruktivnim diskusijama, svojim stavom, pre svega, doprineli da se napravi jedan kvalitetan iskorak i jedan vrlo značajan napredak i progres. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, pre nego što postavim današnje poslaničko pitanje, osvrnuo bih se pre svega na jednog od prethodnih govornika koji govori, koji je postavio jedno poslaničko pitanje koje se tiče zdravstva. U tom pitanju ja sam zaista osetio jednu veliku dozu sarkazma iz razloga što i danas u Vojvodini vlast vrši Pajtić, Bojan Pajtić i njegovi ljudi i zdravstvo u Vojvodini pripada toj vlasti.
Tako da razgovaramo o bilo čemu kada projekat poput projekta „Kamenica 2“ do dana današnjeg ne samo što nije završena već nije ni blizu završetka, a da ne govorimo o tome da taj projekat prati mnoštvo kontraverznih i različitih situacija koje definitivno nisu u skladu sa zakonom.
Današnje pitanje postavljam ministru unutrašnjih poslova i ministru pravosuđa. Naime, kao zdravstvenog radnika i građanina ove zemlje interesuje me, kako je moguće da se toliko razlikuju cene medicinske opreme u Vojvodini u odnosu na Republiku Srbiju i u odnosu na tržišne cene u Evropi.
Danas ću naime postaviti dva pitanja. Prvo, za koje bi napravio jedan adekvatan uvod, a to je, još pre sedam godina krenulo se sa realizacijom projektom „Kamenica 2“ koji je tada po projekcijama vredeo oko 18 miliona eura. Projektom koji je tada predstavljen bili bi rešeno apsolutno svi problemi koji su vezani za radio terapiju na prostoru AP Vojvodine, do danas on nije završen i na žalost nije ni blizu realizacije. Ovim neopravdanim kašnjenjem najteži pacijenti koji su oboleli od malignih bolesti ne mogu dobiti toliko dugo očekivanu spasonosnu terapiju zračenja.
S toga pitam državne činovnike u dva pomenuta ministarstva MUP i pravosuđa, gde je tih 18 miliona eura otišlo i na šta je utrošeno? Kako je moguće da se tražilo dodatno zaduživanje od 15 miliona eura preko pomenute sume od 18 miliona kada uopšte nije podnet izveštaj kako je utrošen taj novac pre toga? Gde je taj novac uopšte? Da li je reč o velikoj pljački državnog novca? Želim odgovor i od ministra pravosuđa i od ministra unutrašnjih poslova. Takođe, zahtevam da finansijski forenzičari utvrde gde je nestao taj novac. Koliko sada košta kvadrat, jedan metar kvadratni u „Kamenici 2“ kada ona još uvek nije završena? Na koju sumu je izašao taj jedan kvadrat?
Postavljam i drugo pitanje, a to je da li je javni poziv za linearne celeratore u istom slučaju padao, koliko ja znam, tri puta iz razloga što je cena tih aparata višestruko bila veća od tržišne i projektovana možda na jednog ponuđača? Molim i ministra pravosuđa i ministra unutrašnjih poslova da odgovore na ova pitanja. Hvala puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, uvaženi saradnici, uvaže kolege narodni poslanici, sa uvažavanjem predlagača da svojim naporom i ovim predlogom dodatno uredi Predlog zakona koji je danas na stolu, predlažem da se ovaj amandman odbije upravo zato što lično smatram da su nastavnici koji su ujedno i kliničari zaista svojevrstan specifikum iz tog razloga što, evo daću vam primer, jedan profesor hirurgije koji je ujedno i kliničar, dakle, i nastavnik na medicinskom fakultetu, on je ujedno i prosvetni radnik i zdravstveni radnik, bavi se i edukacijom sa jedne strane, ali se bavi i operacijama, hirurškim operacijama i na jedan direktan način učestvuje u zdravstvenoj zaštiti.
Međutim, stavio bih težište i ovog člana, a i vašeg amandmana u jednu drugačiju konotaciju, a to je pre svega konotacija toga da se prvi put zakonski uređuje ova oblast, da prvi put imamo jednu situaciju da sve ono što se dešava u jednom zajedničkom delovanju, zajedničkom radu medicinskog fakulteta i klinike bude i zakonski regulisano. Sada to stavljam i u neki viši aspekt, a to je pre svega rad Ministarstva prosvete i Ministarstva zdravlja.
Ono što je vrlo bitno jeste, što sam i naglasio kada smo govorili u raspravi u načelu, a to je da se ovim zakonom samo na opšti način definiše ta oblast. Lično smatram da je bilo neophodno naći način da se ti profesori adekvatno plate. Takođe, čuli smo iz redova opozicije i iz redova pozicije stavove da ti ljudi zaista predstavljaju krem našeg društva i da se mora naći način da se oni adekvatno i nagrade za svoj rad u našoj državi.
Tako da i amandman posmatran u tom kontekstu smatram da ga zbog toga treba odbiti zato što je na ovaj način već pomenutim članom koji je već definisan u Predlogu zakona uspostavljena konačno ta zakonska regulativa, a da će se kasnije pravilnicima regulisati ova oblast.

Hvala puno.

Motivi moga javljanja jesu sledeći. Saslušao sam i dodatne argumente predlagača i mislim da dugujemo svi zajedno jedno objašnjenje. Pre svega, kada govorimo o kliničarima iz malih sredina, oni nisu definisani ovim zakonom. Dakle, kliničar iz male sredine koji radi kao hirurg, urolog, ortoped, može da bude nastavnik određenog medicinskog fakulteta ukoliko je ta bolnica nastavna baza dotičnog fakulteta.

Dakle, skrenuo bih pažnju da kliničari iz malih sredina jesu definisani ovim zakonom ukoliko su i nastavnici na fakultetu. Dakle, to definiše jedna druga oblast, odnosno medicinski fakulteti procenjuju da li će određena bolnica biti njihova nastavna baza.

Što se tiče diskusije gospodina Bradića, za koju mogu da kažem da je zaista otvorena i konstruktivna, apsolutno se slažem da će oblast urediti dodatno pravilnici, ali bih još jednom citirao i naveo i ponovio reči ministra, da postoji jedna apsolutna otvorenost za definisanje svih nepoznanica u tim pravilnicima i svim onim problemima koji su vezani za rešenje u ovoj oblasti. Tako da, apsolutno jedna jasna i definisana situacija vezano i za ovaj član i uopšte za zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i njegovi saradnici, uvažene kolege narodni poslanici, maločas sam zaista hteo da se javim po Poslovniku zato što lično smatram da govornik, koji je ranije govorio, nije pričao o amandmanu i nije pričao o onome što se zaista dotiče teme pripravničkog staža.
Kada govorimo o prirpavničkom stažu, mislim da je zaista dovoljno rečeno i o pripravničkom stažu zdravstvenih radnika i o pripravničkom stažu zdravstvenih saradnika. Zdravstveni saradnici, činjenica je, da su radnici druge struke, dakle ne zdravstvene struke, i da oni osim u zdravstvu zaposlenje nalaze i na drugim mestima. Zato u završnoj godini njihovih studija nije definisano ono što se definiše stažom koji treba da obave u zdravstvenoj struci. To je jedini razlog zašto zdravstveni saradnici ne mogu, kao zdravstveni radnici, da imaju tu dužinu staža od šest meseci, niti zdravstveni radnici da imaju kao zdravstveni saradnici dužinu pripravničkog staža 12 meseci. Mislim da je dovoljno objašnjeno i dovoljno rečeno. Ono na šta bi se, takođe, osvrnuo jeste izlaganje nekog od prethodnih govornika i pojam specijalističkog staža. To nije tema amandmana. Prva stvar, nije tema amandman, a sa druge strane, pre svega, definisano je aktima medicinskih fakulteta mentorstvo odgovarajućih kliničara i ne kliničara.
Predsedavajući, da li možete da uvedete red?

Mogu li da nastavim, predsedavajući?

Medicinski fakultet ima svoje mentore u opštim bolnicama, u domovima zdravlja, na klinikama, čiji je rad definisan profesionalnim pravilima. To se ne definiše ovim zakonom, a sa druge strane to je već definisano aktima medicinskog fakulteta.
Ono na šta bih se takođe osvrnuo u ovom svom kratkom izlaganju jeste da su pripadnici bivšeg režima imali mnogo vremena i prostora da u ranijem periodu isprave sve ono što nije valjalo u zdravstvenom sistemu. Stoga, ne smatram valjanim i ne smatram značajnim kada neko od njih izađe sa različitim predlozima koji govore u prilog tome da se sada lekari ne upošljavaju, a da su se tada upošljavali, da sada ne valja, a da je tada valjalo. Ja imam radni staž od 2000. godine i dobro znam šta je bilo i tokom tih godina, a dobro znam i šta je danas.
Uostalom, čuli ste podatke vezano za broj uposlenih lekara, ali isto tako smo svi zajedno svesni činjenice u kojoj se nalazi zdravstvo u zemljama u tranziciji i, ne samo u zemljama u tranziciji, vidimo da postoji odliv lekara iz zemalja EU u druge zemlje. Mislim da je to jedan zaista mnogo širi problem o kome ne bi trebali danas da diskutujemo, već apsolutno da se posvetimo amandmanima u kojima ima stvari gde možemo produbljivati diskusiju. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovani njegovi saradnici, uvažene kolege narodni poslanici, zaista mi je drago kada čujem da se potvrđuje jedna istina o kojoj smo svi zajedno, govorim o ljudima iz SNS, govorili ranije, u jednom mnogo dugačkom periodu, a to je da zdravstveni sistem nije funkcionisao u periodu vršenja bivše vlasti i danas smo zvanično dobili za to i potvrdu.
Međutim, ono što se meni čini da bi bilo značajno bolje jeste da je takvo priznanje i da su takve kritike došle upravo u periodu kada se vršila vlast zato što su oni tada bili zaista u mogućnosti da realno menjaju sistem na način na koji danas pričaju. To je nešto što zaista uvažavam, ali isto tako i Turgenjev je rekao svojevremeno jednu rečenicu koja kaže –istina koja nije izgovorena u pravo vreme je gora od laži. Ja se opet ne mogu složiti do kraja sa ovom tvrdnjom, ali definitivno ostaje žal zašto zaista u tom periodu vršenja vlasti bivšeg režima nije došlo do žestoke kritike iz njihovih redova.
Takođe, ono što želim da kažem jeste vezano za povredu Poslovnika koja je reklamirana, mi ovde danas govorimo u svetlu nekih termina zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik. Očito da predlagači ne mogu biti zdravstveni radnici, jer nisu iz zdravstvene struke te iz tih razloga tumačim i ovo izlaganje koleginice Ljubice Mrdaković. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, njegovi saradnici, uvažene kolege narodni poslanici, pre svega, od govornika koji je ranije izlagao prvi put čujem za neki stepeničast ili stepenasti pristup rešavanja problema. Mislim da je taj termin primereniji građevinarstvu, inženjerstvu, a ne u zdravstvu i medicini.
Mislim da se danas na osnovu ovog predloga zakona i na osnovu svega ovoga što smo čuli zaista vidi da se stvari rešavaju na jedan sasvim drugačiji način, da se ovaj pripravnički staž o kome u amandmanu govorimo se rešava na osnovu brižljive analize studijskog programa lica koji nisu zdravstveni radnici već zdravstveni saradnici, kao što se brižljivom analizom studijskog programa zdravstvenih radnika dobilo rešenje koje je predloženo, a to je da bude staž u trajanju od šest meseci, a kod zdravstvenih saradnika da bude 12 meseci, a ne nikakvim stepeničastim ili stepenastim pravilima ili analizama.
Dakle, nije poenta da to bude šest, devet, dvanaest, kako bi neki rekli, nego je poenta da to bude smisleno, da zdravstveni radnici već imaju u studijskom programu deo staža, odnosno deo studijskog programa koji obavljaju, ako je preklopljen sa pripravničkim stažom, te je i on niži po broju meseci i zdravstveni saradnici upravo nemaju taj deo na završnoj godini osnovnih sudija. Zato je pripravniči staž u trajanju od 12 meseci.
Mislim da je tu sve jasno, ali takođe smatram da se i ovaj zakon i ovaj amandman na ovaj način dodatno i politizuje i unosi se jedna neprofesionalna priča apsolutno u ovu tematiku, što mislim da nije u uputu. Hvala.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)
Kako replika, ja nisam pomenuo.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani saradnici ministra, uvažene kolege narodni poslanici, pre nego što krenem sa svojim izlaganjem, ja bih se osvrnuo na nekoliko pomenutih stvari iz ranijih izlaganja. Prvo, apsolutno se ne bih složio da je ovde reč o manjim izmenama zakona. Zašto to kažem? Zato što ukoliko jednim zakonom konačno regulišemo nešto što nije bilo dosad regulisano zakonom, a vidimo da je reč ovde o platama fakultetskih nastavnika, mislim da nije reč ni o kozmetici, ni o malim izmenama.
S druge strane, ja apsolutno edukaciju i sve ono što je vezano za stručno usavršavanje lekara, i ne samo lekara već zdravstvenih radnika, ne smatram malom izmenom. Takođe, ne bi se složio oko informacije koju sam dobio, koju sam čuo danas od nekih poslanika, da se edukacija svodi na puko pohađanje nekih skupova sa koktelom ili ne, nebitno je, jer evo zašto smatram da to nije tako.
Zato što mislim da smo jedno lepo izlaganje čuli juče na Odboru za zdravlje od kolege Kneževića, koji je još kao profesor boravio devedesetih godina u Americi i prvi put se susreo sa kontinuiranom medicinskom edukacijom, zato što tada u našoj zemlji nije bilo zvanične edukacije tog tipa, da je bilo obavezno pohađati. Poenta te priče je da se u savremenim zemljama, dakle, u zemljama zapada, već odavno sprovodi kontinuirana medicinska edukacija, na način na koji mi to pokušavamo danas da uradimo, i ne samo pokušavamo, već mislim da relativno kvalitetno i radimo.
Drugi razlog za koji mislim da ova tvrdnja nije tačna jeste ta - da bi određeni zdravstveni radnik dobio određeni broj poena, on ne mora samo da pohađa skupove i bude fizički prisutan na određenom skupu. On može da objavi naučni rad ili stručni rad u domaćem ili stranom časopisu, može da bude izlagač na stručnom sastanku ili kongresu, može jednostavno da objavi prikaz slučaja iz svoje kliničke prakse. To su sve načini da on dobije bodove. Mislim da u tom procentualnom delu, govorim sad o analizi i Lekarske komore, da takav broj poena zaista nema mali udeo u toj ukupnoj masi poena zdravstvenih radnika.
Ono što sam hteo danas reći jeste da poslanici SNS zaista izražavaju danas zadovoljstvo zato što je zdravstveni zakon danas u skupštinskim klupama. Ovo kažem zato što smatram da kada je zdravstvo i zdravlje u pitanju, najčešće se ne ponašamo kao narodni poslanici, već se ponašamo i iz nas izlazi sve ono duboko ljudski. Ja ovaj zakon i današnji Predlog zakona u stvari i posmatram kao jednu iskrenu želju predlagača da ono što je prepoznato u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, a što nije bilo dobro, da se u narednom periodu i izmeni.
Ukratko ću sumirati nekoliko najznačajnijih izmena u zdravstvenom sistemu, u nekom, da kažem, relativno kratkom periodu. Ono što je značajno jeste da je u proteklih godinu dana došlo je do smanjenja liste čekanja za oko 15%. Složićete se, to je veliki napredak. Taj napredak tumačim mnogo boljim upravljanjem i mnogo boljom organizacijom zdravstvenog sistema. Jer, činjenica je da ekonomskih podsticaja nije bilo. Dakle, ovde se praktično sve svodi na jedan zaključak da adekvatnim i boljim upravljanjem možemo povećati efikasnost. Naravno da tu ima prostora za dalji napredak, ali i ovaj podatak je više nego relevantan.
S druge strane, takođe pozdravljam trend nabavke nove, savremene opreme, koje od našeg zdravstva u određenim segmentima stvaraju možda i regionalne lidere. Konkretno, pomenuću nabavku „gama noža“, koji će, ja mislim, zaista napraviti od Srbije regionalnog lidera u lečenju određenih ontoloških oboljenja.
Takođe, koliko znam, gospodine ministre, da je i nabavka novih linearnih akceleratora u toku i upravo nabavka te opreme će olakšati zaista tegobe i olakšati lečenje mnogim obolelima od onkoloških bolesti.
Ono gde ja mislim da ima prostora za takođe dalji napredak jeste prevencija jesu skrinizi, naročito u onim oblastima i kod onih malignih bolesti gde je procenat obuhvata manji. Jer, složićete se, siromašne zemlje moraju da forsiraju prevenciju. Tamo gde je relativno manje novca, gde se relativno manje novca izdvaja za zdravstvo, tamo i treba da bude najbolja prevencija jer je to najbolji način da u nekoj perspektivi praktično i smanjimo izdavanje za zdravstvo.
Ono što takođe mogu da pohvalim i gde mislim da je napravljen jedan značajan pomak jeste dostupnost zdravstvene zaštite. To smo postigli formiranjem budžetskog fonda za lečenje lica obolelih od retkih bolesti, ali i usvajanjem „Zojinog zakona“. Na taj način, činjenica je da smo povećali broj dece i mladih koji su upućeni na lečenje u inostranstvo.
Vratiću se sada konkretno na predloge izmena zakona o kome govorimo. Prvim članom koji govori o izmeni zakona menja se organ koji je ovlašćen za donošenje akata kojim se uređuje oblast snabdevanja građana dijetetskim suplementima, sredstvima za održavanje higijene i čistoće, dečjom hranom. Upravo ovaj član smatram apsolutno prirodnim. Zašto? Zato što je Ministarstvo to koje uređuje tu oblast i Ministarstvo je upravo to koje je odgovorno šta će biti predmet prometa u apotekarskoj ustanovi. Dakle, sam član mislim da je takav i tako je formulisan da apsolutno ne bi smelo da ima nikakvih primedbi. Uređivanje delatnosti apoteka se, dakle, u potpunosti uređuje aktima koje donosi ministar, kao i za sve druge oblasti zdravstvene zaštite, jedna jasna i čista situacija.
Ono što smatram da je možda i najznačajniji deo ovog predloga zakona jeste činjenica da se prvi put uvodi zakon u oblasti regulisanja zarada fakultetskih nastavnika, i ne samo zarada. Ovde će se po prvi put na osnovu ugovora, odnosno trojnog sporazuma - između RFZO, s jedne strane, i medicinskog fakulteta i klinika, dakle, zdravstvenih ustanova, napraviti jedan ugovor kojim će se definisati prava i obaveze zaposlenih nastavnika koji su i nastavnici, ali i zdravstveni radnici u okviru svojih kliničkih centara. Mislim da na ovaj način dobijamo prvo zakonitost rada tih ljudi, dobijamo sve ono što do sada nismo imali ponuđenim rešenjem ovoga zakona. Isto tako, mogu reći da će se regulisati način plaćanja zdravstvenih usluga koje oni pružaju, kao i raspolaganje sredstvima koje fakulteti stiču na taj način.
Ovaj predlog zakona, u ovom smislu i u ovom članu, vidim kao opštu regulaciju, dakle, opšte regulisanje ovog problema, a da će se detaljna regulacija ovog problema, dakle, sve ono što nije opisano članom ovog zakona, biti regulisano podzakonskim aktima i na taj način dodatno definisati ova problematika.
Slažem se sa gospodinom Bradićem kada on kaže da je reč o kompleksnom problemu zato što je zaista problem takav da se zahteva adekvatna koordinacija i Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda i svih zdravstvenih ustanova i mislim i ne sumnjam da će problem biti na adekvatan način rešen, govorim sada o podzakonskim aktima.
Što se tiče ovog dela Predloga zakona koji reguliše obavljanje obaveznog pripravničkog staža, mogu reći da dosadašnji zakon, dakle, važeći zakon, je tu oblast regulisao na selektivan način. Selekcija u tom smislu mislim da nije dobra. Zašto? Pa, doktori medicine su obavljali pripravnički staž u trajanju od šest meseci, dok su ostali zdravstveni radnici ostalih struka obavljali pripravnički staž u dužini od godinu dana. Mislim da nije dobro, iz razloga što su svi zdravstveni radnici u okviru programa, fakultetskog, studijskog programa, na završnoj godini već imali dobar deo onog sadržaja pripravničkog staža i na taj način je bilo zaista suvišno da određeni zdravstveni radnici obavljaju staž u dužini od 12 meseci. Mislim da se na ovaj način ispravila ta nepravda prema zdravstvenim radnicima koji nisu doktori medicine, a visokog su obrazovanja.
Isto tako, ono što je mene naročito obradovalo jeste jedna činjenica, a to je da je većina ovih predloga u ovom zakonu urađena i napravljena u skladu sa dogovorom sa nadležnim komorama, u skladu sa dogovorom sa Srpskim lekarskim društvom, dakle, sa esnafskim organizacijama, sa relevantnim institucijama. Mislim da komunikacija na tom nivou Ministarstva sa svim ovim organizacijama koje sam pomenuo mora da izrodi kvalitet. S druge strane, ko bi zajedno sa Ministarstvom zdravlja krojio zakon, krojio zdravstvenu politiku, osim onih kojih se taj zakon svakako i tiče?
Što se tiče postojeće regulative koja reguliše oblast licenciranja, mogu reći da u članu koji pominje da kada zdravstveni radnik nije obnovio licencu, nije skupio dovoljan broj poena za obnavljanje licence, u zakonu koji je trenutno važeći, on definiše i da nakon isteka licencnog perioda ukoliko nije skupio dovoljan broj poena i nije obnovio licencu on može da radi pod nadzorom. Mislim, da to rešenje kao što sam pročitao, nema ga nigde u regionu, što je vrlo bitno jer moramo da pratimo ne samo region već i Evropu, ali s druge strane postavlja se jedno pitanje svrsishodnosti takvog rada, takvog lekara, takvog zdravstvenog radnika. Ako zdravstveni radnik ne može zakonski da operiše, ne može da bude izabran lekar, ne može da izda lek, ne može da napravi magistralni lek u galenskoj laboratoriji, čemu onda da mu se omogućava pravo da on praktično radi pod nadzorom. Postavlja se pitanje šta bi on uopšte i radio, koje bi poslove obavljao, a npr. on je doktor medicine.
Tako da sam Predlog zakona govori o tome da ova institucija rada pod nadzorom se ukida što apsolutno mislim da je valjano upravo iz ovih razloga koje sam pomenuo, a sa druge strane ostavlja se mogućnost zdravstvenom radniku koji nije stekao dovoljan broj poena za obnovu licence da u roku od 60 dana, što mislim takođe da je više nego dovoljan period za obnovu licence, ukoliko se zdravstveni radnik dovoljno pripremi učenjem za tu obnovu, da on obnovi licencu i da na taj način nastavi svoju profesionalnu karijeru.
Mislim, da je ovde pre svega reč o tome da moramo da razmišljamo o zdravstvenom sistemu. Na ovaj način je ministarstvo, a ja to tako tumačim, htelo da pre svega unapredi zdravstveni sistem time da lica koja nisu htela da se edukuju ili nisu ni na koji način želela da prikupe taj dovoljan broj poena, dakle, reč je o edukaciji, da im se da šansa da isprave tu grešku, ali u slučaju da oni to ne žele da isprave, mislim, da u svakom slučaju rad pod nadzorom ne bi bio rešenje u svakom smislu.
Ono što je takođe bitno vezano za ovaj zakon, za ovaj član o kojem sada govorim, jeste da su se desile neke od olakšavajućih okolnosti vezanih za zdravstvene radnike. Konkretno, broj bodova godišnjih koji trebaju oni da skupe se smanjio sa 24 na 20. S druge strane, moguće je prenošenje bodova iz godine u godinu. Sve su to razlozi olakšavajući, olakšavajuće okolnosti za zdravstvene radnike da pre svega shvate edukaciju na jedan sasvim drugačiji način u jednoj sasvim drugačijoj dimenziji nego što je to možda danas, a to je da je nama stručno usavršavanje neophodno, da je naša struka, zdravstvena struka takva da ukoliko ne pratiš medicinske tekovine, novine u zdravstvu, tehnologiju, napredak u samoj tehnici i u dijagnostici ostaješ u prošlosti.
Ono što je još bitnije, sada se zakonski sve to reguliše da onaj ko ne prati razvoj medicine, razvoj nauke u nekoj perspektivi može da ugrozi zdravlje pacijenata. Upravo na ovaj način ministarstvo ne dozvoljava da prava pacijenta i zdravstveni status bude na bilo koji način ugrožen, jer zdravstveni radnici koji ne obnavljaju svoje znanje, koji se ne edukuju i to ne validiraju odgovarajućim sertifikatima definitivno ne mogu da rade pod nadzorom.
Priznaćete još jednom da suština nije u pukom skupljanju poena. Suština je u jednoj permanentnoj edukaciji i učenju, to je suština. Suština je u sopstvenom usavršavanju čiji jedini mogući rezultat mora da bude bolji zdravstveni sistem, unapređenje zdravstvenog sistema, zadovoljniji pacijenti, to je suština izmene. To je suština skupljanja poena, odnosno edukacija.
Nadam se da ovo o čemu pričam, a to je edukacija ne može da bude ostavljena na volju i savest zdravstvenom radniku već mora biti obaveza opet u cilju unapređenja zdravstvene zaštite. Smatram takođe da je ovo zakon na koji ćemo biti ponosni i kada izađemo iz skupštinskih klupa. Isto tako smatram da na ovaj način, ovim zakonom adekvatno regulišemo edukaciju, licenciranje. Po prvi put regulišemo sam proces rada i zarade zaposlenih fakultetskih nastavnika. Naravno, ja to danas činim u ime svih mojih kolega naprednjaka kojima je napredak u državi, u ovom slučaju u sistemu zdravstva primarni cilj. Hvala puno.