GAŠO KNEŽEVIĆ

Demokratska stranka

Rođen je 1953. u Beogradu.

Diplomirao je (1976), magistrirao (1984) i doktorirao (1987) na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Zaposlen na Pravnom fakultetu u Beogradu u zvanju vanrednog profesora. Dva puta je boravio u Hagu (Holandija) na specijalizaciji. Autor je i koautor sedam knjiga iz prava i velikog broja članaka. Osnivač je i član Saveta beogradskog centra za ljudska prava i osnivač CUPS-a.

U Vladi Zorana Đinđića bio ministar prosvete i sporta.

Bio je član Građanskog saveza Srbije. U Demokratsku stranku je prešao 2004. godine i bio je član Političkog saveta.

Poslanik u Skupštini Srbije je bio od 2003. do 2007.

Umro je 2014. godine.
Poslednji put ažurirano: 20.09.2016, 06:52

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Članstvo u radnim telima

Poslanik nije ni u jednom radnom telu.

DESETO VANREDNO ZASEDANjE, 25.08.2005.

Gospodine predsedavajući, poštovani poslanici, ovo je zaista bila jedna tačka rasprave na Odboru za prosvetu, jer su tu dva koncepta koja se tiču recenzije.
Za neke javnost rada znači vrhunac demokratije. To jeste tako u političkom životu. Međutim, kada se radi o naučnim recenzijama i recenzijama o osnivanju i kvalitetu postojećih ili univerziteta koji nastaju, plašim se da na domaćem tržištu ima dosta malo stručnjaka i da ti stručnjaci često ne mogu da odole pritiscima onih koji žele nešto da postignu.
Zbog toga je moja opcija, opcija za tajnost. Tačno je prezentovao gospodin Simonović, mislio sam da tajnost može biti dvosmerna. Dakle, da recezent ne zna kome recenzira, niti oni koji recenziraju znaju ko će im biti recenzent. Time ćemo se osloboditi mnogih tenzija u ovom društvu, a sprečićemo mogućnost kupovine recenzenata.
Još pokojni Minimaks je često govorio - sve ima svoj kraj, pa i Minimaks, i sve ima svoju cenu. Bojim se da, ako ne shvatimo ozbiljno to upozorenje, dovodimo u situaciju mnoge naše institucije koje bi morale da budu na čvrstim, pravim temeljima postavljene, da od samog početka temelji budu dovedeni u pitanje.
Moji neki prijatelji su bili međunarodni recenzenti. Pre neki dan sam čuo priču da je data recenzija od strane jednog mog prijatelja za jedan univerzitet koji ima veze sa Srbijom, a radi se o međunarodnoj recenziji, pa se lomila oko ocene. Ta priča na mene je ostavila strašan utisak jer je ona, s jedne strane, imala potrebu, žena je u pitanju pa zato govorim ona, da da što veću ocenu jer je vezano za Srbiju, a sa druge strane plašila se da njena velika ocena ne dovede u pitanje da onaj ko osniva počne da sumnja u nju.
Dakle, ako ne znamo ništa mnogo smo na srećnijim osnovama, onda smo samo u našoj nauci. Svaka dodatna informacija kvari taj osnovni stav. To je jedina moja bojazan i zbog toga plediram da se ne usvoji ovaj amandman, inače meni jako simpatičnog gospodina Simonovića.

DESETO VANREDNO ZASEDANjE, 25.08.2005.

Poštovani predsedavajući, dužan sam intervenciju. Gospodin imputira. Uopšte nisam govorio o nedostatku stručnjaka u ovoj zemlji. Ja sam rekao samo kao primer da je moja prijateljica koja je Srpkinja, u nemačkom projektu učestvovala i davala recenziju nemačkom univerzitetu. Dajte da postanemo ozbiljni i da ovde počnemo ozbiljno da radimo. Ja sam govorio o načelnom pitanju koje je pokrenuo profesor Simonović.
Čak me ne interesuje koji je to član zakona. Ovo je potpuno principijelno pitanje. Prvi put sam izašao za ovu govornicu danas i izbegavaću je, jer će potpuno pogrešni privesci, neke etikete će nekim ljudima da se stave zbog moje malenkosti.
Molim vas, još nešto što želim jasno i glasno da kažem. Radim na pravnom fakultetu, u Skupštini ne uzimam pare, niti sam ikada od države uzimao pare, ni kada sam bio ministar. Uvek sam radio na pravnom fakultetu zbog određenih razloga koji su krajnje racionalni. Nikada nisam bio član ni jedne nevladine organizacije, sem ako ova skupština nije nevladina organizacija po vašem tumačenju.

DESETO VANREDNO ZASEDANjE, 25.08.2005.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovani poslanici, prvo što je interesantno da jedna politička stranka koja se, u principu, zalaže za centralizaciju sistema i to sprovodi doslovno, odajem čast zbog toga, jer svako ko doslovno sprovodi jednu politiku kod mene izaziva poštovanje, SRS odjednom kod pitanja univerziteta prelazi na sistem decentralizacije.
Odgovor na ovo dobili smo sada iz ove polurečenice, nisam hteo da ulazim i da otvaram tu raspravu, koju je izgovorio gospodin Krasić. Rekao je - neće Dejan Popović biti doživotno rektor, doći će drugi koji će drugačije tumačiti ovaj zakon, primenjivati itd.
Ono što nije sporno, to je da je u političkoj i društvenoj istoriji često onaj ko je doneo zakon i kome je zakon u jednom momentu bio sluga, postao mu je gospodar. Dakle, promenila se uloga zakona u odnosu na onog koji ga je inicirao. Sa tim moramo biti načisto, kolega Krasić, isto kao i ja, jer mi smo pravnici i mi znamo da zakon tome služi. To je vladavina prava.
Upravo zbog toga ne želim da govorim ni o Dejanu Popoviću, ni o bilo kom drugom rektoru, nego želim da govorim o principu - šta stoji iza ideje integrisanog univerziteta. Racionalizacija, i to u svakom pogledu. To je ono što ovoj državi, koja se nalazi u lošem finansijskom položaju već dugi niz godina, daje za pravo da se okrene integrisanom univerzitetu, a motivi koji stoje iza svake političke stranke, ne govorim sada o SRS, govorim u principu, da ona, recimo, u ovom momentu kontroliše rektora, ali ne kontroliše dekana ekonomskog, pravnog ili bilo kog fakulteta, to su za mene iracionalni motivi, to su motivi koji nemaju političku validnost.
Oni imaju kratkoročnu političku validnost, ali na duge staze oni moraju pući. Zbog toga, težište diskusije, po meni, mora da se okrene na pitanje šta nosi integrisani u odnosu na dezintegrisani univerzitet, te se zbog toga zahvaljujem gospodinu Krasiću zbog ove polurečenice, koju ne bih iskoristio, jer sam smatrao da nije potrebno otvoriti i to polje.