Gospodine predsedavajući, poštovani poslanici, ovo je zaista bila jedna tačka rasprave na Odboru za prosvetu, jer su tu dva koncepta koja se tiču recenzije.
Za neke javnost rada znači vrhunac demokratije. To jeste tako u političkom životu. Međutim, kada se radi o naučnim recenzijama i recenzijama o osnivanju i kvalitetu postojećih ili univerziteta koji nastaju, plašim se da na domaćem tržištu ima dosta malo stručnjaka i da ti stručnjaci često ne mogu da odole pritiscima onih koji žele nešto da postignu.
Zbog toga je moja opcija, opcija za tajnost. Tačno je prezentovao gospodin Simonović, mislio sam da tajnost može biti dvosmerna. Dakle, da recezent ne zna kome recenzira, niti oni koji recenziraju znaju ko će im biti recenzent. Time ćemo se osloboditi mnogih tenzija u ovom društvu, a sprečićemo mogućnost kupovine recenzenata.
Još pokojni Minimaks je često govorio - sve ima svoj kraj, pa i Minimaks, i sve ima svoju cenu. Bojim se da, ako ne shvatimo ozbiljno to upozorenje, dovodimo u situaciju mnoge naše institucije koje bi morale da budu na čvrstim, pravim temeljima postavljene, da od samog početka temelji budu dovedeni u pitanje.
Moji neki prijatelji su bili međunarodni recenzenti. Pre neki dan sam čuo priču da je data recenzija od strane jednog mog prijatelja za jedan univerzitet koji ima veze sa Srbijom, a radi se o međunarodnoj recenziji, pa se lomila oko ocene. Ta priča na mene je ostavila strašan utisak jer je ona, s jedne strane, imala potrebu, žena je u pitanju pa zato govorim ona, da da što veću ocenu jer je vezano za Srbiju, a sa druge strane plašila se da njena velika ocena ne dovede u pitanje da onaj ko osniva počne da sumnja u nju.
Dakle, ako ne znamo ništa mnogo smo na srećnijim osnovama, onda smo samo u našoj nauci. Svaka dodatna informacija kvari taj osnovni stav. To je jedina moja bojazan i zbog toga plediram da se ne usvoji ovaj amandman, inače meni jako simpatičnog gospodina Simonovića.

Poštovani predsedavajući, dužan sam intervenciju. Gospodin imputira. Uopšte nisam govorio o nedostatku stručnjaka u ovoj zemlji. Ja sam rekao samo kao primer da je moja prijateljica koja je Srpkinja, u nemačkom projektu učestvovala i davala recenziju nemačkom univerzitetu. Dajte da postanemo ozbiljni i da ovde počnemo ozbiljno da radimo. Ja sam govorio o načelnom pitanju koje je pokrenuo profesor Simonović.
Čak me ne interesuje koji je to član zakona. Ovo je potpuno principijelno pitanje. Prvi put sam izašao za ovu govornicu danas i izbegavaću je, jer će potpuno pogrešni privesci, neke etikete će nekim ljudima da se stave zbog moje malenkosti.
Molim vas, još nešto što želim jasno i glasno da kažem. Radim na pravnom fakultetu, u Skupštini ne uzimam pare, niti sam ikada od države uzimao pare, ni kada sam bio ministar. Uvek sam radio na pravnom fakultetu zbog određenih razloga koji su krajnje racionalni. Nikada nisam bio član ni jedne nevladine organizacije, sem ako ova skupština nije nevladina organizacija po vašem tumačenju.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovani poslanici, prvo što je interesantno da jedna politička stranka koja se, u principu, zalaže za centralizaciju sistema i to sprovodi doslovno, odajem čast zbog toga, jer svako ko doslovno sprovodi jednu politiku kod mene izaziva poštovanje, SRS odjednom kod pitanja univerziteta prelazi na sistem decentralizacije.
Odgovor na ovo dobili smo sada iz ove polurečenice, nisam hteo da ulazim i da otvaram tu raspravu, koju je izgovorio gospodin Krasić. Rekao je - neće Dejan Popović biti doživotno rektor, doći će drugi koji će drugačije tumačiti ovaj zakon, primenjivati itd.
Ono što nije sporno, to je da je u političkoj i društvenoj istoriji često onaj ko je doneo zakon i kome je zakon u jednom momentu bio sluga, postao mu je gospodar. Dakle, promenila se uloga zakona u odnosu na onog koji ga je inicirao. Sa tim moramo biti načisto, kolega Krasić, isto kao i ja, jer mi smo pravnici i mi znamo da zakon tome služi. To je vladavina prava.
Upravo zbog toga ne želim da govorim ni o Dejanu Popoviću, ni o bilo kom drugom rektoru, nego želim da govorim o principu - šta stoji iza ideje integrisanog univerziteta. Racionalizacija, i to u svakom pogledu. To je ono što ovoj državi, koja se nalazi u lošem finansijskom položaju već dugi niz godina, daje za pravo da se okrene integrisanom univerzitetu, a motivi koji stoje iza svake političke stranke, ne govorim sada o SRS, govorim u principu, da ona, recimo, u ovom momentu kontroliše rektora, ali ne kontroliše dekana ekonomskog, pravnog ili bilo kog fakulteta, to su za mene iracionalni motivi, to su motivi koji nemaju političku validnost.
Oni imaju kratkoročnu političku validnost, ali na duge staze oni moraju pući. Zbog toga, težište diskusije, po meni, mora da se okrene na pitanje šta nosi integrisani u odnosu na dezintegrisani univerzitet, te se zbog toga zahvaljujem gospodinu Krasiću zbog ove polurečenice, koju ne bih iskoristio, jer sam smatrao da nije potrebno otvoriti i to polje.

Poštovani gospodine ministre, draga pomoćnice, mi smo kolege već puno godina, poštovani predsedavajući, da sam znao da je gospođa Donka Banović ovakav zagovornik Bolonjske deklaracije, još ranije bih joj ponudio da mi sarađujemo, ali evo sada sam nešto saznao. Hvala vam. I hvala vam za dobro održan čas o nekim pojmovima, koje smo nadam se raščistili u ovoj sali. Nekima je trebalo, a neki su se malo dosađivali, ali to je to.
Sinoć sam bio u Skupštini skoro do deset sati i u to vreme sam stigao kući, uključio televizor i saznao dobru vest - studenti Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu su dobili prvu nagradu na međunarodnom takmičenju, koje je bilo negde u Americi, ostavivši iza sebe sve druge studente. Koristim ovo kao priliku da im čestitam. Mislim da bi mi sa skupštinske govornice to mogli svi da uradimo.
E sad, problem je što je takvih izuzetnih kod nas malo, ima ih, ali malo. Dobrih ima, ali malo, a između pet i sedam procenata su izuzetni i dobri. To su oni koji bi bili izuzetni ili dobri na svakom svetskom univerzitetu. Iza ocene deset i devet, koja je oznaka za izuzetno ili dobro, i najniže ocene kod nas se ne nalazi ništa. Ima jako malo studenata koji dele skalu sedam i osam. Ne postoje. Kod nas su ili dobri ili loši.
Šta je to? To je znak da u društvu ima ljudi koji su ili dobri ili loši, a da sistem, sam po sebi, ne uspeva u punoj meri da razvije one koji mogu više, ali su zbog neambicioznosti ili nekih drugih sopstvenih osobina osuđeni da budu u donjem nivou lestvice.
Dakle, mi nemamo niti smo imali ikada ozbiljno sistemsko rešenje za to pitanje, i to kako u osnovnom i srednjem obrazovanju, tako i na nivou visokog obrazovanja.
Mi smo pokušali da iskoristimo jedan pokret koji se, ovde smo saznali, zove Bolonjski pokret, koji je nastao između 25 zemalja 1999. godine u Bolonji. Zašto je Bolonja nastala? Šta je to inspirisalo evropske ministre ili vlade da dođu do Bolonje? Jako pragmatično: utvrdili su da evropska farmaceutska industrija, kao industrija koja ima jako mnogo novca, 80% svog novca ulaže u američke univerzitete, a samo 20% u evropske. Zvono je počelo da im zvoni. Znači, naučno-obrazovni sistem u Evropi ne valja, moramo nešto menjati. Skupili su se te 1999. godine da nešto promene, stvorili evropski obrazovni prostor itd.
Kako je išla naša sudbina? Malo istorije ću da iskoristim. Godina 1838. je godina kada je formiran Liceum. Liceum se smatra prvom visokoškolskom ustanovom ove zemlje, jer pravo upisa na njega imali su završeni učenici drugog stepena obrazovanja, dakle, srednje škole. Zbog toga se to smatra početkom obrazovanja.
Od 1838. do 1954. godine naše obrazovanje je bilo relativno usklađeno sa Evropom. Nemojte misliti da je bilo demokratsko. Nije. Neću, da ne bih iritirao, da vam govorim o ispadima zakonskih rešenja našeg zakonodavstva za vreme tzv. demokratske Srbije između dva svetska rata, ali ih je bilo.
Godine 1954. donosi se čuveni Zakon o univerzitetima, koji odvaja jugoslovenski, tada FNRJ, kako smo se tada zvali, nije ni važno, obrazovni prostor od svetskog obrazovnog prostora. Šta je uzrok takvom ponašanju? Kažu da su te godine bile demonstracije na Beogradskom univerzitetu. Ne znam, ovo je neprovereno, nema podataka o tome, ali kažu da je i neko poginuo i da je to bila reakcija države.
Reakcija se sastojala u sledećem: jedinstveni integrisani univerzitet je trebalo uništiti, jer se uništava jedan zdrav protivnik. To je učinjeno tako što je svojstvo pravnog lica dato fakultetima i žiro račun. To je razbij ili divide et impera, podeli pa vladaj. To je prosta formula koja je 1954. upotrebljena u Srbiji.
Od 1954. do ove godine mi imamo priču o našem specijalnom vaspitanju. To specijalno obrazovanje i vaspitanje se ostvaruje kroz formulu: autonomija fakulteta, izraz koji je na zapadu nepoznat. Oni ne znaju šta je to autonomija fakulteta, oni znaju šta je to autonomija univerziteta, jer jedino pravno biće je univerzitet, dok je fakultet sastavni deo, čuli smo, u vidu departmana, odeljenja ili u nekom vidu, tog univerziteta.
Dakle, naša specifična obrazovna priča traje 51 godinu. U toj priči smo uspeli da početno dezintegrišemo univerzitet; da napravimo državni monopol visokog obrazovanja, što samo po sebi nije dobro, jer nijedan monopol nije dobar; da uvećamo mrežu fakulteta u meri koja je teško održiva i za bogate zemlje, jer mi imamo previše fakulteta; da kasnimo sa podizanjem profesionalnih kadrova i time spuštamo nivo nastave, i to konstantno, kako idete ka sadašnjem vremenu; da od studija napravimo "šećernu vodicu" beneficija, sa jako malo obaveza učesnika postupka, i studenata i nastavnika, i o jednim i o drugim učesnicima govorim; da se udaljimo od nauke u toj meri da su nam programi već pomalo zastareli i da u poslednje vreme, bez jasnih i izgrađenih kriterijuma, dozvoljavamo nastavak sumnjivih privatnih univerziteta.
To je ono što smo mi uspeli. Naravno, govorim samo o lošim stranama, jer mi je sada to neophodno. Naravno da ima dobrih nastavnika i naravno da ima dobrih studenata, ali ovo su naša dostignuća za 51 godinu.
Ako uporedite period naše tradicije, a on traje 167 godina, od prvog liceja do 2005. godine, onda period integracije je kod nas 116 godina, dezintegracije 51 godinu. O kojoj tradiciji mi govorimo, o kojoj tradiciji, kada imamo duplo duži period integracije nego period dezintegracije.
Reći ću vam, neka mi oproste svi, ovo nije pokušaj da politički nešto rešavam, ali to je komunistička floskula: nemaš tradiciju, onda stvoriš tradiciju od dve godine i hvališ se svojom tradicijom. Srbija nije nastala 1954. sa zakonom o univerzitetu, ona je u univerzitetskom smislu nastala 1838. godine. I to treba poštovati. Dakle, tradicija se meri od početka do kraja i onda se procenjuje šta je naše i kakvi smo mi.
Tačno je da Evropa trenutno ne poznaje autonomiju fakulteta. Tačno je da smo mi, sa našim zemljama u kojima smo živeli ranije u zajednici, delili istu sudbinu. Šta su oni uradili posle devedesetih godina, odnosno raspada zemlje? Slovenija je potpuno prešla na autonomiju univerziteta. Dakle, u Sloveniji fakultet više nema svojstvo pravnog lica i nema žiro račun, odnosno ima neki rudimentirani oblik.
Hrvatska nije uspela, jer su jako slični nama. Nije uspela, nego je napravila pola ribu, pola devojku. Novi univerziteti, a Dubrovnik je dobio novi univerzitet i još neki grad, dakle, imamo dva nova hrvatska univerziteta, imaju autonomiju univerziteta i pravno lice je jedino univerzitet, fakulteti nisu. Svi ostali (Zagreb, Rijeka, Osijek) su zadržali status kvo, dakle, rešenje koje je kod nas: kako ko hoće.
Crna Gora - integrisani univerzitet. Crna Gora je otišla ispred nas. Ostali, nažalost, kako - tako, ne mogu baš da se pohvale. Dakle, mi sada pokušavamo da uhvatimo priključak sa onim što se Evropi dogodilo 1999. godine...
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Ne, prekinuću. ... da napravimo integrisani univerzitet, to je samo jedan deo problema, a drugi deo problema je kvalitet. Ovde ću prekinuti, jer bih kasnije voleo da nastavim.
Biće mi dozvoljeno još 30 sekundi, molim vas. Ono što na kraju hoću da kažem, čini mi se da je u ovoj zemlji potrebno da sazru uslovi za nešto. Ovaj zakon koji je sada na dnevnom redu i koga brane i predstavnici DSS i G17, kao predlagači naravno, jeste u 85% onaj zakon koji je 2003. godine Vlada, tada Zorana Živkovića, predložila za donošenje. Nije ni došao u ovu skupštinu, jer je strašan lobi bio protiv tog teksta.
Sada se iskreno nadam da ćemo ovaj zakon usvojiti. Iskreno se nadam i time ofiram kakav će biti stav DS, jer to jeste korak napred. On se oslanja na ono što je urađeno 2003. godine, ali je bilo potrebno da sazru društveni uslovi, da Srbiji proradi stomak, da može da stvara novine, da bi mi došli u ovu trenutnu situaciju. Nadam se, kada donesemo ovaj zakon, da ćemo imati jedan društveni konsenzus, koji nam nikada neće dozvoliti da se vraćamo nazad, da menjamo kurs, nego idemo zajedno sa drugima. Hvala vam na toleranciji.

Gospodine predsedavajući, poštovani predsavnici Ministarstva, prvo želim da vam kažem da, naravno, neću koristiti 10 minuta, jer nije ostalo 10 minuta, nego nešto manje, jer sam duže govorio, a drugo, govoriću onoliko vremena koliko mi je potrebno da iskažem ono što imam nameru.
Tri stvari bih u ovom završnom obraćanju ovoj skupštini istakao. Prvo je odnos osnivača i univerziteta, u najčešćem slučaju kod nas to je država i univerzitet, jer je osnivač državnog fakulteta država, pa je to taj odnos.
Ja sam sada u čestom kontaktu sa jednim ruskim profesorom iz ranijeg Lenjingrada, a sada Petrograda, radimo na nekom zajedničkom projektu i često menjamo iskustva o univerzitetu. On ima fobičan strah od centralizovanog univerziteta. Objašnjenje za taj strah nalazi se u nekadašnjoj praksi komunističke partije koja je kontrolom, centralizacijom univerziteta, dakle, izvršila kontrolu nad njim. On oseća svoj prošli život kao život pod kontrolom i zbog toga je protiv centralizovanog univerziteta.
Ja radim 25 godina na decentralizovanom univerzitetu, imam isto negativno iskustvo u odnosu na decentralizovani. Šta je sada problem? Problem je što država ima jedan stalni latentan sukob sa svim onim telima koje je ona osnovala, pa i sa univerzitetom. I ovaj ministar, i budući koji dođe i svi budući ministri osećaće onaj problem koji sam i ja osećao dok sam bio u toj funkciji, a to je problem saglasja, odnosno nalaženja zajedničkog jezika sa univerzitetom ili delimično upravljanje univerzitetom u onoj meru u kojoj uopšte država treba da upravlja univerzitetom.
Problem definicije pojma autonomije je jako ozbiljan problem u ovoj zemlji. Jedno vreme u ovoj zemlji je univerzitet bio oličenje, da kažem, pobune protiv jednog načina vođenja zemlje i u tom trenutku zaposlenima na univerzitetu je odgovarao pojam autonomije.
Kada se taj period završio, kada smo ušli u drugi period, onda nekima više ne odgovara taj pojam autonomije i u tome jeste ozbiljan problem.
Zbog toga, ono što ovaj zakon sadrži, a mogao je više, to je da definiše odnos između osnivača i univerziteta. Veoma često univerzitet će da se otima svom osnivaču, da traži od njega samo da plaća njegove račune, ne učestvujući u razvoju društva, a univerzitet je jedna od poluga za razvoj tog društva.
Dakle, samo skrećem pažnju na veoma osetljivo pitanje autonomije i definisanja njenog pojma, I zbog toga mislim da je mnogo bolje centralizovati autonomiju, nego je decentralizovati, jer onda imate 30 ili 100, koliko već ima fakulteta u Beogradu, autonomnih jedinica, a ovako imate korespondiranje samo sa jednom autonomnom jedinicom. To je jedan od mogućih gledanja problema, ali kažem, shvatam i ovaj drugi način koji izražava moj sovjetski ili ruski kolega, svejedno.
Druga stvar, na koju sam hteo da skrenem pažnju, ministar je nešto o tome govorio i to je dobro. To je pitanje obaveza države u odnosu na univerzitet u budućnosti. Za razliku od stavova koji su ovde pogrešno izneti da se dužina studiranja smanjuje, nije tačno, ona se produžava. To se produžava za jednu godinu.
Ako će država da bude ozbiljna, onda će Ministarstvo finansija morati da isfinansira još godinu dana studiranja, jer 3+2 nije isto što i 4, jer do sada je bio pravni fakultet 4, biće 3+2 i to je 5. Ekonomski je bio 4, biće 3+2 i to je 5. I najzad, onima koji su se uplašili za medicinu, član 29. poslednji stav - medicina i dalje traje 6 godina i nemojmo da ne čitamo zakon, a da kritikujemo zakonska rešenja. Ja vas molim da toliko obzira prema svima nama imamo, dakle, da pročitamo zakon per nego što govorimo.
Najzad, jedan kolega koji je istakao da sam tačno izgovorio godinu osnivanja liceuma, što jeste zaista tačno, izneo je podatak koji bih hteo da razjasnim. Govorio je, to je kolega Mašić, a on je veterinar po obrazovanju, i govorio je o biotehničkim naukama ili o svojim naukama, da one nisu sistematizovane u ta polja. Molim vas, što su šira polja, lakša je mogućnost zapošljavanja, tačka. To je suština stvari.
Što su šira polja, naši ljudi će se lakše zapošljavati, ti isti koji su završili veterinu, koji su završili poljoprivredu i svaku drugu struku. Upravo tome služi diploma "saplement", da se zna jednostavno da će u diplomi "saplement" biti uneti svi oni predmeti koje je student pohađao tokom godine, kako bi on našao svog poslodavca. Dakle, to je potrebno da bi lakše našao svog poslodavca, jer će on sada uticati na kreiranje svog obrazovanja i taj poslodavac će iz dodatka diplome videti šta zna taj student.
Dakle, šira polja, lakša mogućnost zapošljavanja i nemojte da vas plaši, jer niko nije ispao iz sistema, svi su u sistemu.
Puno vam hvala za ovo i što ste tolerisali opet moje obraćanje. Hvala.

Zaista ću biti kratak. Kolega nije pogledao amandmane koji su usvojeni i idu kao sastav, to je sada integralni tekst Zakona. Prema tome, mislim da smo dužni da sve čitamo. I ja sam to pročitao, pa sam onda rekao ono što se medicine tiče.

Gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege, trudiću se da budem kratak. Motivi zbog kojih je SRS stavila i predložila ovu tačku dnevnog reda se razlikuju od motiva zbog kojih istu stvar traži DS. Legitimno je i jedno i drugo. Dakle, legitimno je da oni koji su opozicija traže smenu vlasti.
Mislim da znam šta su motivi vladajuće većine da spreči stavljanje na dnevni red. Verovatno bi hteli da nam ostane vreme da odemo na lekarski pregled prizmom. To je način kako vlada ova vlada. Šalju decu da se snimaju kroz neke prizme. Samo jedno malo objašnjenje, sinoćno glasanje DS je bilo očajničko glasanje ljudi koji su svesni da se, što se prosvete tiče, radi o izgubljenom vremenu. Tako smo glasali.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, meni je naravno drago što ovde među nama sede poznavaoci moga lika i dela, to je delimično i moja zasluga, znači da sam nešto uradio, pa se sećaju ljudi, ali ne javljam se povodom toga, odnosno provociran time javljam se povodom jednog pitanja.
Čudi me zašto je Zakon o parničnom postupku ili Zakon o izvršnom postupku donet u toku dana. Ovde se svi važni zakoni, izgleda, donose noću. Novinari su prilikom donošenja zakona o obrazovanju rekli da je to noć veštica, a mi sada možemo da kažemo da postoje noći veštica, jer izgleda da svi oni zakoni koji imaju neku ozbiljnu sadržinu, koji imaju reperkusije moraju da se donesu na principu iznurivanja.
Koji su motivi takve žurbe, šta opravdava činjenicu što u 23,00 časova noću ovde sede neki ljudi, kada nije ni po biološkom satu vreme za to, i diskutuju o temama koje su veoma ozbiljne, kao što je tema odnos ministra i predsednika Vlade ili klečanje na kukuruzu i sedenje u ćošku i bilo koja druga tema koja se tiče ovih zakona.
Dakle, jednostavno ne vidim nikakvog pravog razloga da se na ovaj način pristupa problemu, ni zbog činjenice što je neko umarao nas do pet časova ujutru za izmenu Zakona o obrazovanju. Sada smo prisutni kršenju onog zakona koji je donela ova ista vlada i preuzimanju obaveza, odnosno nadležnosti od strane ministra protiv zakona, jer naravno, zakon je takav da nije bio sprovodljiv. Što je tadašnja opozicija vas ubeđivala u to, to nikome nije bilo važno. Sada ovde imamo isto takvo nemoguće rešenje. Imamo rešenja koja izgledaju kao iščašeno ili slomljeno rame ili ruka.
Dajte da se prizovemo pameti i u pravo vreme radimo neke stvari za koje mislimo da su prave. Možemo da grešimo, slažem se da predlagač zakona može da napravi grešku i ja to mogu da razumem, ali ne mogu da razumem način na koji se donosi zakon. Ne mogu da razumem ponašanje koje prevazilazi svaku meru dobrog ukusa i koje se ovde ponavlja skoro uvek u momentu kada su neki važni zakoni pred nama. Hvala vam i izvinite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, želim da ovo izlaganje otpočnem pozitivnom crtom i reći ću da, iako to smatram normalnim, posebno priznanje odajem vama lično, kao čoveku koji je uvek prisutan ili najčešće prisutan u Skupštini kada brani zakon. To je kompliment vama, ali ne Vladi, jer situacija u Vladi nije takva kakvom je vi činite.
Drugo, statistika je čudo. Vi svi znate da je statistika čudo, ali ne znam da li svi znate jednu narodnu izreku iz okoline Sopota. Ta narodna izreka kaže "ide Mica posred sela 10% nevesela". Brojevi kojima se rad ove skupštine opravdava su moćni, po količini zakona koji su usvojeni, ali da se donese zakon samo zato da bi se mahalo brojem, pomalo je besmisleno.
Zašto ovo kažem? Zato što mislim da će svako ko dođe posle nekih sledećih izbora, ako zaista želi da razvije alternativne načine rešavanja sporova, morati da menja ovaj zakon. Dakle, stav poslaničke grupe DS – Boris Tadić, a i moj stav je da je bolje da se ovaj zakon povuče, da se od njega odustane, nego da se on usvoji.
Mimikrija je osobina koja je prisutna u prirodi kroz kamuflažu. Mimikrijom se služe životinje da bi se zaštitile od neprijatelja ili da bi došle do plena, do hrane i ta mimikrija je zapravo kamuflaža kojom ona poprima spoljni izgled neke druge životinje. Mimikrija je poznata i u izrekama našeg naroda, pa znamo da postoji ono - od komarca praviti magarca.
Osim toga, postoje i legende o kentaurima – pola čovek, pola konj itd. Meni se čini da je ova priča o kentauru dobra priča o ovom zakonu. Pola čovek pola konj, dakle, pola neki metod rešavanja sporova, pola nešto drugo, pola alternativni, pola državni i na kraju će njegova upotrebna vrednost da se iscrpi u njakanju. Neće biti ni čovek ni konj, nego magarac.
Nažalost, znam da jako loše pričam o ovom predlogu zakona, a verujte mi, u životu puno radim u alternativnom pravosuđu, jer kao što imate državno pravosuđe, odavno je država dala koncesiju na pravosuđe i nekim drugim telima, i ta koncesija postoji i ti alternativni načini rešavanja sporova postoje.
Problem je što ovaj zakon neće rešiti nijedan problem niti stranaka, niti države, a mogao je i jednih i drugih da je išao drugim putem, da ste na izazov, pritisak koji vam je dao svet reagovali ispravno i rekli - hajde da vidimo kako ovaj pritisak možemo da iskoristimo.
Nažalost, to u ovom zakonu nije rečeno i naravno da niste mogli da zadovoljite ni stranke, ali ni sam državni interes. Naravno da problem možda nije u strankama. Stranke su navikle na maltretiranje. Stranke su navikle na svašta u našem pravosuđu, ali problem je što država sopstveni interes nije zadovoljila. To je meni krucijalni problem, zato ćemo mi morati da budemo protiv ovog teksta zakona, ne kao ideje, već kao načina rešavanja problema.
Jedan od elemenata suverene vlasti svake države je sudska vlast. Ta sudska vlast, najgrublje govoreći, iscrpljuje se u krivičnom, administrativnom i građanskom sudstvu. Građansko sudstvo ima jednu specifičnost koja ga odvaja od krivičnog sudstva i administrativnog sudstva. Radi se o tome što u njemu postoji veliki broj dispozitivnih propisa, postoji mogućnost stranaka da disponiraju svojim pravima i postoji mogućnost da se poravnaju.
Opterećena velikim brojem slučajeva, svaka država može reagovati na razne načine, može povećavati efikasnost svog sudstva do granice naprezanja, ne može preko granice naprezanja. Ali, postoji drugi izlaz. Taj drugi izlaz je rešavanje sporova, iz državnog sudstva izbaciti i prebaciti u neko drugo sudstvo. To drugo sudstvo je davno formirano. Formirano je istovremeno kada i država. To su arbitraže.
Arbitraže su nedržavno sudstvo, alternativni način rešavanja sporova, kojim država s jedne strane rasterećuje sopstveno sudstvo, prepušta nekom drugom troškove, vođenje postupka, donošenje odluka, povećava efikasnost pravde kao institucije, a angažovana je samo u onoj fazi izvršenja. Dakle, posle tzv. pravosnažnosti i posle proteka paricionog roka, ako stranka ne izvrši dobrovoljno itd, reagovaće država svojim prinudnim sredstvima.
Znači, stvarajući alternativne puteve rešavanja sporova, država samoj sebi pomaže i ne odriče se suverene vlasti, da svuda bude pop i da svuda sudi, zato što su pojedini sporovi u toj meri dispozitivni da je za državu svejedno da li ću ja baciti ili pokloniti svoje pare, ili ću se boriti za svoje pare. To je ideja alternativnog rešavanja sporova. Dajte to drugima, povećajte sopstvenu efikasnost, obezbedite im samo izvršenje i na taj način činite se zadovoljnim, a ne uništavate i ne ruinirate sopstveni suverenitet.
Umesto da se dosledno pođe tim putem, ova država je napravila jedan polukorak, koji je možda dobar u košarci, ali u pravu polukorak ničemu ne služi. On je možda dobar na drugom terenu, ali ne na pravnom.
Ne možete nekome nešto dati jednom rukom, drugom mu oduzeti. To nije ništa. Ništa niste napravili ni samom sebi ni drugim zainteresovanima.
Na taj način se zakonopisac ili predlagač zakona ponašao, upravo ovako kako sam opisao. Imao je uzore 2002. godine, komisija UN, UNCITRAL donosi model pravila o posredovanju, alternativnom rešavanju sporova, 2004. godine direktiva Parlamenta i veća Evrope. Postojali su uzori. Osnovno je bilo uhvatiti suštinu ideje, pretočiti u naše specifičnosti i dati jedan zakon kojim ćete to garantovati.
Šta je trebalo garantovati? Našao sam devet tačaka gde se možda moglo garantovati. Prvo, poverenje u medijatore, jako važno za medijaciju. Znači, to je trebalo osigurati. Drugo, poverenje stranaka u sopstvene sposobnosti da kreiraju proceduru, tzv. procesnu autonomiju volje. Treće, stranke same mogu da kreiraju put rešavanja, tzv. materijalna pravna autonomija volja. Odvojenost medijacije od sudskog postupka – odvojenost jer se radi o dva različita postupka čiji je cilj isti, da se reši neka nepravda, nešto što neko smatra nepravdom, ali idu drugim putem; tajnost postupka, za razliku od sudskog; privatnost i poverljivost podataka u medijaciji; brzina postupka; manja cena i mogućnost brzog izvršenja sporazuma.
Ako sa aspekta ovih zahteva koje medijacija ima posmatrate ovaj tekst koji imamo pred sobom, videćete da skoro ništa od ovoga nije načinjeno.
Lično znam, pošto su me kontaktirali iz UNCITRAL-a, da su oni strašno nezadovoljni. Dobili ste primedbe, ja ih imam ovde, te primedbe su na jako diplomatski način rečene - molim vas, odustanite. Nemojte se ponovo brukati. Nama ne treba ovaj zakon. Nama gori kuća, mi češljamo kosu. Kakva medijacija? Ne treba nam ovaj zakon u onom suštinskom smislu. Ako hoćete, slažem se, ZPP, ZIP itd, pa treba i ovo, onda ga načinite takvim da neće neko sutra morati da ga menja.
Ovde vi na mesto medijatora dovodite pravnike, uglavnom će to biti pravnici koji imaju ne znam koliko godina radnog iskustva. Ko će biti medijator? Sudija? Ući će u konflikt interesa sa sopstvenom sudskom profesijom jer će dobijati podatke tamo o medijaciji.
(Predsednik: Hoćete da koristite i drugih deset minuta?)
Hoću. Predsednik suda će da vrši imenovanje medijatora. Gluposti. Da sam hteo na sud, imao sam član 324. ZPP-a, onog starog teksta. Ne znam ovaj novi koji je, u poslednjoj našoj verziji ne znam koji je, član 324. kaže - svako ko hoće da tuži može prethodno da se obrati nižem sudu, da predloži poravnanje i onda da dobije sudsko poravnanje. A ovde vi imate prenormiran postupak imenovanja medijatora, sa nekim neverovatnim uslovima koji se njemu postavljaju, sa neverovatnim obrazovanjem.
Zašto potcenjujemo sebe? Hajde da vidimo ko ovde, u ovoj sali, ima fakultetsku diplomu. Garantujem da nije sto posto. Ovde za medijatora tražite fakultetsku diplomu. Mi donosimo te zakone. Na neki način, potcenjujemo sebe.
Šta će vam medijator sa fakultetskom diplomom? Nije to sudska funkcija koju edukuje tzv. pravni fakultet, pa onda samo on napravi neki kadar koji će kasnije medijaciju vršiti. Ne, to može biti bilo koji fakultet ili bilo koji život. Ljudi moji, medijator se pravi u životu. Neko to jeste ili nije. Neko ima kvalitete da shvati suštinu spora, da razloži suštinu spora i da polako vodi stranke do kompromisa i to nema veze sa pravnim fakultetom.
Mi imamo rigidne pravnike do zla boga. Ako hoćete, pravnici su po definiciji konzervativni, jer moraju konzervisati sistem. Oni brane sistem, a mi uvodimo ovde kao medijatore pravnike, koji treba ne znam kako da se ponašaju.
Dakle, imate uvod u postupak, sam postupak prenormirano, imate povezivanje sa parničnim postupkom medijacije, jer jedino tako ona ima neko dejstvo. Jedino ako je povezana sa parničnim postupkom, dakle, ako je paralelizam u parničnom postupku, onda imate mogućnost da u zapisnik kod sudije izdiktirate ugovor o medijaciji koji će dobiti snagu sudskog poravnanja i onda imate one efekte koji su neophodni.
Šta ako to nije to, šta ako osećam da mi poslovni odnos škripi, neću da se sudim, ali hoću da sredim svoj poslovni odnos, hoću da ga redefinišem, i to oseća moj poslovni partner i onda uđemo zaista u čistu medijaciju. Da li može, pa kaže – može; kod koga – kod suda, pred sudijom; pa dajte ljudi, nemojte se šaliti, onda ja gubim osnovne kvalitete, osnovne moje zahteve koji moraju biti zadovoljeni, poverljivost, tajnost postupka, ono sve što tamo kažem, to je poslovna tajna.
Da li ti možeš da operišeš sudiju koji je čuo poslovnu tajnu, da u sudskom postupku ne koristi argumente koje je čuo u toj medijaciji – ne može, nema šanse. Ako je pošten, on će se odmah izuzeti. Ako je pošten, zdravo, gotovo, mrtav je za taj postupak. On može u nekom drugom, ali taj više ne može raditi.
Dakle, mi sa ovom medijacijom nismo dobili ništa, nego magarca koji će da njače. E sada, da li je u ovoj zemlji potreban još jedan magarac koji će da njače? Mislim da nije, i savest mi ne dozvoljava da, kao čovek koji se već 20 godina bavi alternativnim rešavanjem sporova, učestvujem u donošenju ovakvog teksta. To je jednostavno kontradiktorno. Ne mogu tako da se ponašam i, pored moje najbolje volje, da kažem – ovo je savremen tekst (kao što kaže poslanička grupa G17 plus ili ko je rekao), približava nas Evropi i mi ćemo za to glasati, za taj tekst. Ja to ne mogu da kažem.
On jeste savremen u idejnom smislu, dakle, jeste nešto što je idejno savremeno i tačka. Tu se svaki njegov kvalitet završava. On nema svoju filozofiju, svoj suštinski kvalitet koji omogućava državi da ostvari svoj cilj, a državni je cilj ušteda u budžetu, manje ljudi u sudstvu, manje opterećenje sudije, a ako hoćete, možda i mogućnost da im dignete plate, jer ako negde hoćete nešto da uznapreduje, da povećate nekome platu, vi ne možete to raditi istovremeno tako što ćete podići platu i broj sudija.
Gospodin ministar dobro zna koliki je broj predmeta u radu kod svakog sudije, kolika je to opterećenost i oni kada izrade 30 odluka mesečno, oni se osećaju umorno i svaka odluka vredi 1.000 dinara. Čekajte, da li zaista vredi samo 1.000 dinara, ne znam koliko je otprilike, pravim paralele. Dakle, ili imaju neku normu, ili saradnici imaju neku normu. U moje vreme, kada sam radio u sudu, bile su neke norme.
Dakle, nemojte pokušavati da idete jedan korak levo, jedan desno. To stalno pokušavate. Ovim zakonom to pokušavate. Preuzmite na sebe odgovornost i recite, O.K., to je vaša potreba, kažem vaša, nekog belog sveta, vi imate tu medijaciju, nama ne treba medijacija, šta će nam kog đavola. To je pošteno, a ovo, ovo nije pošteno ni prema sopstvenoj zemlji, ni prema sopstvenim strankama, ni prema belom svetu. Dakle, ni pred kim ovakvo ponašanje nije pošteno.
Kao čovek koji se toliko godina bavi tom alternativom ja zaista to moram da kažem, jer ništa nećete dobiti, neće biti stranca koji će ovde doći na medijaciju. Onaj centar koji je osnovan u nekom sudu, ne znam da li je Prvi ili Drugi centar za medijaciju, i koji je imao podršku Svetske banke, vi sami znate da će izgubiti, vi već sada znate da će izgubiti, ne treba ja to da vam govorim za skupštinskom govornicom.
Oni jednostavno traže nešto drugo. I, zašto su oni to uveli? Kažu da je medijacija došla iz Amerike, uopšte nije bitno. Zato što je američko pravosuđe toliko skupo, da odere onoga ko pokušava da uđe i da istera pravdu, i opterećeno je; i oni su rekli – dajte da razmišljamo kao racionalni ljudi, da tim ljudima pružimo neku drugu mogućnost za rešavanje sporova, da uštedimo ljudske potencijale, da uštedimo vreme, novac, a da se angažujemo samo u jednoj fazi, a ta faza je kada je ugovor o medijaciji već zaključen ako stranke ne žele da ga ostvare.
Mislim da je to problem ovog zakona, i zbog toga vam najiskrenije, dakle, kao čovek koji se ovim bavi, ne kao čovek koji je za skupštinskom govornicom, predlažem da ovo povučete. Znam da to ne može imati uticaja, da ste vi rešili da na svom pištolju zacrtate 87. ili 90. recku u donošenju zakona i znam da ovo jednostavno neće imati dejstvo, ali da spasem dušu, to moram da kažem. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, izgleda da je kapiten vaše ekipe odlučio da izvrši zamenu. Izgleda da smo na kraju utakmice, jer povukao je ministra pravde, doveo je ovde drugog ministra koji je, istina, pravnik, što je olakšavajuća okolnost.
Poslanička grupa Demokratska stranka – Boris Tadić podnela je četiri amandmana. Mi smo otprilike izabrali neka pitanja na koja ćemo amandirati, uz prethodno znanje da će amandmani biti odbijeni, jer predstavljaju segmente jednog drugog koncepta. O tom drugom konceptu sam jutros govorio i nemam nameru da se na njega vraćam.
Obaveštavam predsedavajućeg i moje kolege poslanike da mi nećemo diskutovati o svim amandmanima, nego ću ja sada samo izneti principijelno, jer nemamo nikakvu nameru da krademo vreme i da se reprezentiramo na taj način, mi pokušavamo meritorno da raspravimo ova pitanja. Dakle, ja ću sada samo nekoliko reči reći o tim našim amandmanima i time ćemo mi završiti diskusiju o amandmanima.
Prvi amandman se odnosi na domen primene ovog zakona. Njegov cilj je da nekako drugačije postavi protivtežu po nabrajanju i isključivanju i da uvede međunarodna posredovanja. Naime, isto kao arbitraža i medijacija može biti unutrašnja i međunarodna, a ovde postoje pri Komori Srbije dve arbitraže, interna i međunarodna. Ako želite da privučete strane partnere onda morate naglasiti činjenicu da postoji i internacionalna arbitraža i zato smo je stavili u član 1. da bi to odmah bilo uočljivo.
Drugi naši amandmani odnose se, pre svega, na dejstva poravnanja. Postoje različita iskustva. Ono što nije sporno, to je da je neka egzekutiva data sporazumom o poravnanju i da je to više nego kod nas. Da li su to rešenja, odnosno odluke koje su već snabdevene klauzulom izvršnosti ili mora neki paradržavni organ, kao što je notar ili tako nešto, da stavi svoj pečat, to je drugo pitanje i to zavisi od zemlje do zemlje, ali je to to. Ovde nema ni reči o tim izvršnim dejstvima sporazuma i mislimo da je to nedostatak.
I naravno, ostaje najveći nedostatak, a to je samo koncipiranje arbitraže, dakle, suviše državnog upliva. Ja sam sada čak čuo od jednog poslanika da je visoka stručna sprema, pravno znanje potrebno zbog toga što je tako u državnim organima, ali ovo nije državni organ. Nemojmo da se igramo, nemojte da mešamo babe i žabe.
Na kraju, samo nešto bih rekao, ja sam potpuno svestan da gospodin ministar (koji nažalost nije tu, ali dovoljno je i bio) može da sagleda sve nivoe razumevanja koje je izazvao ovaj zakon, dakle od onog nivoa na kome je čitaču za ovom govornicom svejedno da li čita na srpskom ili na kineskom, i jedno i drugo ne razume, do onog nivoa koji se naslanja na kvazipravnu argumentaciju, koja, recimo, glasi, a ja sam zapisao samo jedan citat: "posrednik ne može suditi van materijalnog prava". U ovoj rečenici tačno je samo – posrednik, ništa drugo nije tačno.
Dakle, to je takođe nerazumevanje koje pretenduje da bude pravno nerazumevanje, ali isto je toliko pogrešno, jer svako nerazumevanje je pogrešno. Ja samo sam ubeđen u jednu stvar, i gospodin ministar pravde, a ja pretpostavljam i šire, dakle, ova zajednica mora biti svesna da sa ovim dobijamo još jednu imitaciju života. Ovo zapravo nije ništa.
Zbog toga želim da obavestim da ja nisam, pošto je to neko iz radikalne stranke rekao, konsultovan pri donošenju ovog zakona i da su ta imputiranja dosta niske prirode. Nisam konsultovan, i to sam jasno i glasno rekao jutros kada sam rekao da DS neće glasati za ovaj zakon. Mislim da nisam osoba koja je sklona dvojstvu ličnosti, da pomognem da nešto nastane i onda da glasam protiv toga, to nije u mojoj prirodi.
Dakle, ponavljam, žao mi je, ideja je u osnovi zdrava, realizacija nije dobra, ona je imitacija života i DS neće glasati za ovaj zakon. DS se više neće javljati povodom svojih amandmana, čime olakšavamo posao ovoj skupštini.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, kolege, čitav problem izvršnog postupka vidim, ako sistemski posmatramo stvari, kao odnos prema parnici – da li je izvršni nastavak parnice i da li zapravo lice koje je parničnom presudom ovlašćeno da se naziva u budućnosti poverilac, da li njemu omogućava brže ili kraće ostvarivanje kompletnog cilja.         Dakle, realizaciju postupka od prvostepenog parničnog do konačnog izvršnog.
Sa tog aspekta nekada jugoslovenski izvršni parnični postupak se veoma često u literaturi kvalifikovao kao postupak koji štiti dužnika. Mi smo živeli u tom režimu i na neki način bili smo socijalna ustanova dugi niz godina, u želji i pod jednom prethodnom mišlju da je zapravo dužnik siromašan a poverilac bogat.
To su kategorije koje su proistekle još iz Drugog svetskog rata i zbog toga je naš sistem bio nakaradan, odnosno tako je ukazivano na njega. Ovo je prilika da se taj sistem izmeni.
Na jako dobrom je tragu ovo što je zapravo usvojen amandman na član 65. Zakona i izbačena ova prvostepena presuda i tužba za poništaj arbitražne odluke. Međutim, potpuno bih se složio da je i član 67. isto tako podoban za brisanje. Zašto dozvoliti trećim licima da, upravo ovo što je gospodin Krasić govorio, ometaju tok jednog postupka.
Dajte da probamo da pojačamo protivizvršna sredstva i ako protivizvršna sredstva podignemo na viši nivo onda ćemo dozvoliti normalan tok parničnog postupka do njegovog okončanja, a protivizvršenjem ćemo omogućiti svim trećim licima, kojima je oštećeno pravo, ili samom dužniku iz prvostepene i drugostepene presude, da realizuju.
Prema tome moj apel je upućen samo na to da probamo da razmišljamo tako, da pojačamo efikasnost postupka i da usvojite i ovaj amandman na član 67. Samo toliko. Hvala.

Gospodine ministre, kolege, ovo je dosta ozbiljno pitanje i ono naravno dovodi u vezu da vam ja sada ne pričam član 12. koji uopšte uvodi prethodno pitanje u igru u parničnom postupku, ovu čitavu novu glavu XIV i član nekadašnji 112, a sada sam video da je 115. o prekidu postupka, odnosno kako ovde kaže o zastoju postupka.
Međutim, postoji jedno drugo ozbiljno pitanje, šta se želi glavom XIV. Da li je intencija da se precendent uvede ili je intencija da se, što kaže kolega Krasić, tumači zakon i da to bude neka vrsta pokrića ili autentičnog tumačenja, koje ne daje Skupština, nego neko drugi.
Pitanje je šta se želi. Naravno, prema onome što hoćete i što želite, vi možete da kreirate i tekst sam koji je ovde u ovom momentu sporan. Ja vam skrećem pažnju da ako se pred parničnim sudom pojavi prejudicijalno pitanje, da će veoma često ono biti pokriveno prejudicijalnim prigovorom ili incidentalnom protivtužbom, kada ulazi u izreku o glavnoj stvari i onda nemamo problema da obavezuje sve.
Onda ne obavezuje samo taj sud, nego obavezuje i sve druge sudove na teritoriji Države. Jedan veliki broj slučajeva će vam se ovde uklopiti, jer će sama stranka koja želi da brzo reši stvar staviti prigovor ili će koristiti protivtužbu, a pri tome će otvoriti mogućnost da sud pravosnažno odlučuje. Prema tome, zaista ostaje u velikoj sumnji pitanje šta se htelo.
Šta je pravi cilj ovoga? Da se razumemo, ja sada moram da iznesem i lični stav, jer ovde stojim, ja nemam ništa protiv da se precedentno pravo, odnosno precedentna mala vrata uvedu u pravni sistem ove zemlje, ali onda se to jasno i glasno kaže, pa ćemo videti kako će Skupština reagovati. Zbog toga mislim da nije dovoljno jasno pokazan cilj ovih odredbi, i zbog toga smo mi dovedeni iz dve poslaničke grupe da, koliko ja vidim, imamo prigovore koji su usmereni na isto brisanje. Lično ne bi brisao, ali neće se svesti na ono što je cilj, upravo zbog ovih procesnih instrumenata, koje svaka pojedina stranka ima u svakom parničnom postupku.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege, tačno je, nije važno što DS – Boris Tadić nije imala prilike da govori o zakonu u načelu i zato ću pokušati da izbegnem taj izazov da nešto kažem i u načelu i pokušaću da se vežem za član 7. Nije mi u prirodi da kritikujem sudstvo, pre svega što mi je posao da budućim sudijama predajem, a možda je i jedan broj sadašnjih slušao nešto od mojih predavanja. Prema tome, kritikujem i samog sebe.
Međutim, nesporno da je da razne ankete koje su radile agencije različitih provenijencija kažu da postoji jedno nepoverenje naroda u odnosu na sudstvo i kažu da postoji nekoliko bolesti sudstva. Jedna od tih je korumpiranost, ali ostavimo to na stranu. Mislim da je to najmanje bitno. Ono što je meni bitnije, to je neznanje i neefikasnost rada. To je ono što boli, na šta može da se utiče lakše nego na korumpiranost. Korumpiranost se obično završava iza zavese, iza scene i teško je kontrolisati. Međutim, efikasno sudstvo je moguće kontrolisati. Moguće je i podići nivo znanja, ali je to dugotrajan proces.
Što se tiče efikasnosti sudstva, bez obzira da li je ovaj zakon, kao što čujem iz krugova SRS, onaj koji je donet 1957. i zasniva se na AGZ-u (austrijskom Građanskom zakonu) ili CPO-u (nemačkom Procesnom zakonu) ili na bilo kom drugom zakonu stranom, a navodno je ovaj tekst pod uticajem Masarija, nije to bitno, bitno je da ćemo mi živetu u njemu. Bitno je da će sudije morati da ga primenjuju, a sudije imaju nekoliko alatki u materiji civilnog prava. Osnovna alatka im je ZPP. Znam zato što sam bio prijatelj, kolega itd. profesora, nekih koji su imali projekte na nivou parničnog postupka.
Pokojni prof. Poznić je imao tomove rukopisa o parničnom postupku. Smatram da je ozbiljna intervencija na nivou procesnog i krivičnog i građanskog neophodna i zbog toga mi nije jasno zbog čega smo na brzinu pokušali da spakujemo nešto.
Da li će to biti samo jedan od produkata srpske vlade, samo jedna od reckica na pištolju, na dršci revolvera? Da li je to jedini cilj?
Gospodo, vi imate u članu 7. ozbiljan problem i ovde su se sučelila dva mišljenja: jedno, koje je po meni moderno i dobro, protežira od tih načela procesnog prava – raspravno načelo i načelo dispozicije stranaka i drugo koje ide za istražnim načelom, daje neka svojstva krivičnog postupka, jer istražno načelo je imanentnije krivičnom nego parničnom postupku i uvodi ga i teži se ka nekoj materijalnoj istini itd.
Bez obzira na moj vrednosni odnos prema tim sudovima, ovo je ozbiljno pitanje. Vi morate doprinositi svrsishodnosti, odnosno celishodnosti i ekonomičnosti postupka jednim od načela parnično-procesnog prava i kroz jačanje načela dispozitivnosti na račun istražnog postupka.
Ovde smo opet došli do pola riba - pola devojka. Pošlo se napred pa se onda uplašilo i stalo. Moramo se jednom kao zemlja opredeliti, pronaći određeni interes i pokušati i instruirati i sudije, učiti ih i instruirati ih da primenjuju pravilno određena načela. Zato mislim da je ovo polupokušaj, da nije doveo do konačnog rezultata i bojim se da je, kao i svako palijativno rešenje, kratkog daha.
Ponovo će neka nova skupština i nova vlada dobiti ambicije da menja ZPP, ali nadam se da će to uraditi mnogo ozbiljnije nego što je ovaj pokušaj napravljen. Uopšte ne sporim dobre namere, ali čini mi se da ozbiljnost tu nedostaje, nema javne rasprave, te smo mi o ovome ozbiljnije raspravljali. Ne, nismo. Zašto javna rasprava? Ona služi predlagaču, ne meni, da dobije mišljenje naroda o tome šta on misli o njegovom projektu i da ga koriguje. Nemojte misliti da je bilo ko kritičar vlade. Mi gradimo zajedno jedan sistem. Hajde da pokušamo da se ponašamo na taj način.

Žao mi je što ministra nema. U njegovom odsustvu ću reći da sam mu dužan jedno izvinjenje, a vi ćete mu preneti. Naime, potpuno sam prevideo činjenicu da je neke javne rasprave bilo, samo što ona nije bila dovoljno glasna da ja saznam, ali je bilo. Ministru potpuno verujem. Prema tome, izvinjavam se zbog onih reči koje sam izrekao da uopšte nije bilo javne rasprave.
Što se tiče člana 11., postoji nešto apsurdno u tom članu. Naime, nisam protivnik medijacije. Medijacija je jedan fini pokušaj da se sa pravima sa kojima stranke mogu slobodno disponirati i raspolagati, postigne dogovorom stranaka rešenje i da se izbegne sud, odnosno da se efikasnost zaštite prava popravi. Naročito nisam protiv medijacije, jer je pokojni profesor Bartoš sudski postupak definisao kao postupak u koji čovek ulazi kao svinja, a izlazi kao kobasica.
Sudski postupak jeste težak postupak i niko se u njemu ne oseća baš prijatno. Zbog toga je svaka medijacija kao način rešavanja korektna stvar.
Međutim, ovde je nešto jako nelogično i to su kolege iz Radikalne stranke jako dobro primetile. Naime, zaista se kaže da će stranke i sud će nastojati i pre i u toku postupka. Postupak se po članu 186. pokreće tužbom. Znači, tužba još nije podneta a sud će nastojati da medijacijom primeni. Pa, sud ne zna gospodo. Sud uopšte ne zna da će neko da uloži tužbu i tražiti zaštitu nekog svog prava.
Meni malo smeta kod predloga Radikalne stranke u pogledu zaštite članova dva i tri, ali u osnovi je ideja zdrava. Usvojite tu ideju i jednostavno da tako rešimo problem, da se otvori mogućnost medijacije, ali ne pre, jer je pre nemoguća. Ne zna sud.

Znam da smo mi političari opšte prakse i znam da gospodin Nikolić nije po obrazovanju pravnik. Zbog toga i zbog istine moram da mu kažem da je tačno da se postupak vodi po ovom zakonu i kada je strano preduzeće i kada je domaće i bez obzira na kontrolu kapitala itd., ali sem ovog zakona koji će sudije primenjivati, primenjivaće i supstancijalno ili materijalno pravo koje može biti strano. Zbog toga je poželjna specijalizacija, a ne zbog primene Zakona o parničnom postupku. Svaki domaći sud primenjuje domaći zakon o parničnom postupku, ali osim procedure koju vodi na bazi ZPP primenjuje se i materijalno pravo koje meritorno rešava pravno pitanje.