Replika na izjavu Zlatana Jovanovića. Jedan moj stari profesor, nažalost, sada pokojni, imao je običaj da kaže - kada se sa mnom slaže moj kolega, pa bi ga imenovao, verovatno nisam u pravu.
Ovog puta znam da sam u pravu, isto kao i poslanici DS - Boris Tadić. Mi smo u pravu jer se borimo za očuvanje ideje promene obrazovanja u Srbiji i usklađivanja tog obrazovanja sa najvišim standardima kvaliteta. U pravu sam jer smo odgovorni pred našom decom, koja bi jednog dana mogla slobodno da biraju poslove koji postoje, da se zapošljavaju na radna mesta koja postoje.

Pre nego što počnete da govorite, služeći se nečim što treba da liči na podatke, molim vas da proverite podatke. U Vladi Srbije se nalazi spisak svih mojih putovanja. Nekoliko, za tri i po godine možda pet je bilo na račun ove države.
Na sve skupove sam išao po pozivu, od strane organizatora plaćene. Molim vas, proverite podatke.

Ovaj amandman na član 20. je dat zato što su intervencijom koja je sadržana u ovom predlogu isključene tri važne obalsti koje predstavljaju strukturu i filozofiju školskog programa, kako je bila zamišljena 2003. godine. To su opšte osnove školskog programa, posebne osnove i ostvarivanje školskog programa.
Rekao sam vam u izlaganju, koje se dogodilo pre jedno pet-šest sati, da u početku nisam bio ni sam srećan terminom "ishodi". Dobio sam tu potvrdu koju sam dobio, da je to naš termin i da pojedini krugovi stoje iza njega. Manje-više da li ćemo nazvati ishode ili ne, bitno je da u sistemu obrazovanja, i to na njegovom kraju, postoji nešto što može da se meri, a to su ti nazoviishodi. Ako nemate šta da merite u sistemu obrazovanja, onda ne znate koliko je škola dodala na vrednosti svakog pojedinca, od momenta njegovog upisivanja u školu, pa do izlaska iz škole. Dakle, ne možemo mi govoriti da je dodatna vrednost kod svih pojedinaca ista. Ona se razlikuje po mnogo čemu. Ako imamo parametre kojima merimo, onda postoji i mogućnost da to određeni nezavisni centri izmere.
Izbacivanjem slobode škola u određenom procentu potpuno se gubi pojam bar delimične autonomije, i to pedagoške autonomije škola. To su dve kategorije, dva cilja koja smo mi sebi postavili i od kojih mislim da ne treba da odustane ni jedna civilizovana država. Plašim se da je ovo što je sada predviđeno samo dodatna administracija za nastavnike, a ne unapređuje i ne kontroliše kvalitet sistema ni u čemu.

Uvredljivo je reći nekome ko je svestan kako se dolazi do određenih pozicija da je eksministar koji je preuzeo funkciju ministra.
Možda to nekome može dobro zvučati, ali znam da se u životu postaje najčešće nešto sopstvenim radom, a nekada je potrebna politička podrška, za neke funkcije naročito. Jedna od tih funkcija je ova naša poslanička, odnosno ministarska.
Onda kada se raspišu parlamentarni izbori i kada većinu dobije Demokratska stranka-Boris Tadić, možda ću biti u kombinaciji da budem ministar. S obzirom na moje godine, mislim da to neću prihvatiti, jer smatram da sam možda za nekog savetnika još, ali za veoma aktivnu funkciju ne. Hvala.

Nije tačan podatak da su autori i izvođači ovih programa stranci. Za svaki program bio je raspisan konkurs. Svi zainteresovani su se mogli javiti na konkurs, kako i autorski, tako i izvođački. Veoma često su bili u pitanju međunarodni konkursi, dakle, međunarodni tender. Nezavisne komisije su donele odluku po prethodno utvrđenom kriterijumu, odnosno bodovnom sistemu.
Najčešće su bili pobednici neki ljudi iz nevladinih organizacija, ali zato što se od 1990. pa naovamo sve kvalitetno tamo slilo i alternativno obrazovanje je tamo pravljeno, dok država nije uopšte obraćala pažnju na obrazovanje, već iz obrazovanja isisavala novac da bi ga uložila na druge stvari, za koje pretpostavljam da su takođe bile potrebne. Prema tome, radi se o konkursima, o javljanju na konkurse i o dobijanju posla preko konkursa.

U ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja dosledno je izbačena reč "akreditacija". Ne znam pravi motiv, jer termin "akreditacija" se koristi i od strane sadašnje strukture ministarstva često, ali na drugim nivoima obrazovanja. Recimo, često se kaže, akreditacija fakulteta i tako dalje.
Ne znam zašto je na višem nivou dozvoljena upotreba strane reči, ako je strana, a na nižem nivou se toga libimo. Ili ćemo je isključiti ili nećemo. Akreditacija fakulteta je jedan postupak ocenjivanja vrednosti fakulteta, davanje licence, isto kao i akreditacija programa institucija drugih, i isti postupak. Prema tome, ne vidim uopšte čemu ovo dosledno izbacivanje pojma "akreditacija" iz pojama "osnova sistema".

Gospodine Jovanoviću, ni jednog momenta nisam rekao da nisu ponekad i stranci dobijali. Rekao sam, tamo gde su oni učestvovali, da je tender u principu bio međunarodni. Meni je žao što neko drugi, ko se prijavio na isti konkurs, nije dobio. Verujte mi da nisam učestvovao u radu tih komisija. To su radili stručnjaci.
Zamislite kada bi lekovi bili akreditovani ili licencirani, a da ih ne pregledaju stručnjaci, da li bi bili zdravi ili ne. To nije posao ministra, koji je u mom slučaju bio pravnik, a u slučaju gospođe Čolić, profesor Filološkog fakulteta, da on daje akreditaciju. To rade stručnjaci. To sam hteo da kažem, da mi je žao što je akreditacija izbačena zbog te stručnosti koju ona pretpostavlja.
Hteo sam i da upozorim sve nas, čini mi se da smo svi mi zaslužili da dobijemo medalje infantilnosti. Čini mi se da obaramo ruku, kao da imamo deset godina ili možda nešto više, u pubertetskom periodu.
Ovako ne može da se radi jer je 24,00 prošlo, vreme vampirskog zakona je prošlo, zakasnili smo sa njegovim donošenjem.
Možda bismo mogli da nastavimo sutra rad i da ga donesemo sutra. Ne vidim po čemu mora to danas da se obavi. Što se mene tiče, ostaću dokle treba. Vreme rada ove skupštine nije određivala opozicija, nego stranke na vlasti. One su izglasale i molim vas da ta infantilnost, kako mi izgledamo u očima onih koji nas gledaju, bude pripisana njima.

U želji da nam podmetne kukavičije jaje, predlagač je u ovom članu predvideo da predškolski program predstavlja prvi ili nulti razred programa i na taj način sabiranjem dobio je devet godina navodnog obaveznog obrazovanja.
Pre svega, ova zemlja nema mogućnosti prostornih, odnosno manje je prostornih mogućnosti za ovakvo predloženo rešenje nego za sva ona rešenja koja su se nalazila u zakonu iz 2003. godine. Drugo, pitanje kadrova; da li vi mislite da obrazovanje tom nultom razredu mogu dati oni ljudi koji sada rade u predškolskom programu. To su dve različite kategorije rada, dve različite kategorije obrazovanja.
Prema tome, vi imate i kadrovskih i prostornih problema za zaživljavanje stava 3. člana 85. nekadašnjeg, a sada člana 27. ovog izmenjenog zakona. Prema tome, mi se zaista nalazimo u ozbiljnom problemu, a sve zbog potrebe da se nešto prikaže drugačijim nego što zapravo jeste.
Predškolski program je, pre nego što je donet ovaj zakon, trajao tri časa dnevno. Mi smo pronašli sredstva da produžimo na četiri časa dnevno i to se finansira iz državnih sredstava. To je pravilno za predškolski program. To proširenje i adaptacija njihovog programa je za to rađena i ne može se upotrebiti za nulti ili pripremni, ili kakav god hoćete razred. To nije obrazovanje.

Ova naša rasprava, koja traje ovoliko dugo, najbolji je dokaz da stvari nisu zrele u mislima i u glavi predlagača.
Umesto da ostavi pitanje strukture i dužine trajanja programa nacionalnom prosvetnom savetu, kojeg je samo predložilo i protiv koga, rekao sam hiljadu puta, DS - Boris Tadić nema ništa i za to bi glasala, a onda da nacionalni prosvetni savet odredi u roku od sledeće dve godine – jer ima vremena toliko dok se nešto ne desi u sistemu, ima vremena dve godine, koliko će trajati školski program obaveznog obrazovanja, da li osam ili devet godina i kakva će mu struktura biti, negde 6 plus tri, negde pet plus dva, dakle, postoje različita strukturiranja školskih programa – da ostavimo da ljudi koji se bave obrazovanjem, koji su po samom predlagaču najreprezentativniji uzorci u ovoj zemlji, da oni odluče kakva će struktura biti, predlagač nas je doveo u situaciju da radimo 20 sati posao, a trebalo bi da napravimo strukturiranje obaveznog obrazovanja, i po dužini trajanja i po ciklusima.
Gospodo moja, za nas koji smo zapravo ovde zato što smo predstavnici političkih partija, a ne zato što smo predstavnici struke i samo slučajno smo neki od nas profesori različitog nivoa, za nas je to preveliki posao. Nemojte nas terati da rešavamo nerešivo. Nemojte nas terati da rešavamo bez znanja. Pustite, dajte šansu struci, tom prosvetnom nacionalnom savetu, i vi želite da on raspravi pitanje i dužine trajanja i strukture programa. Bez jedne takve odluke, sve ove odluke će biti bacanje energije, novca i bacanje generacija. To je problem.
Molim vas, prihvatite još jednom onaj predlog koji vam je dat. Formirajte ono što ste želeli, nacionalni prosvetni savet.
Odložite primenu sedmog razreda za godinu dana, dajte ovoj državi i struci vremena da o svim pitanjima koja su ovim zakonom otvorena, bila otvorena zakonom iz 2003. godine, bila otvorena zakonom iz 1992. godine, da se rasprave na stručnom mestu.
Jedan dobronamerni poslanik mi je dobronamerno rekao - šta fali mom klincu da uči kako je učio moj otac i tada mu nisam odgovorio, ali sada ću mu odgovoriti. Fali mu 50 godina, jer je tolika razlika između generacija koje se pominju. Dakle, dajte šansu da pratimo nastavak obrazovanja, dajte šansu nacionalnom prosvetnom savetu da ove odluke on donese. Hvala.

Ovo je posledični amandman. On je posledica amandmana koji je stavljen na mnogo članova ranije, jer po našem konceptu saveti i centri su organizacioni oblici institucionalizacije prosvete. Ovde je to promenjeno. Kako je naša osnovna inicijativa bila da se zadrži ona organizaciona struktura koju smo mi predložili, ovo je posledični amandman. Pošto je odbilo Ministarstvo ono, logično je da je odbilo i ovo.

Zahvalio bih se poziciji što nam obezbeđuje kvorum, jer je to jedini doprinos koji ona daje ovom razgovoru. Ovaj razgovor koji se vodi između opozicije je eventualno neko naše teoretsko prepucavanje. Pozicija nam služi samo da se lepo osećamo. Nema nikakve reakcije ni sa čije strane, neverovatno.
Što se tiče Kosova, skrenuo bih pažnju da je 2002. godine na geografskom pojmu Kosova uvedena i devetogodišnja škola, koja se primenjuje u delovima gde je albansko etničko stanovništvo. U srpskim školama je i dalje zakon koji obavezuje na osam godina školovanja, a mi smo, dovijajući se na razne načine, to je ljudima sa Kosova poznato, nastavnike tj. učitelje obučili u novom smislu uvođenja programa za devetogodišnjeg obrazovanja i u srpskim delovima Kosova.

Član 32. se odnosi na jedan od stubova koje sam pre pet sati spominjao.
Znate da po Zakonu o udžbenicima monopolno izdavanje udžbenika ima jedna institucija, a to je Zavod. Ideja koja nas je rukovodila da uđemo u ogled sa udžbenicime je bila želja da se monopolski položaj jednog izdavača u prosveti ukine, kako bi konkurencijom podigli kvalitet, što je jedna dobra posledica, i smanjili bismo cene, što je druga dobra posledica, naročito za džepove roditelja odnosno dece.
Nismo morali da uđemo, jer smo morali da menjamo i Zakon o udžbenicima, u potpuno sređivanje monopolizma, odnosno borbu protiv monopolizma, već smo kroz jednu odredbu Zakona pokušali donekle da utičemo na rešavanje problema, propisavši proceduru izbora, izdavanje udžbenika itd.
Kod ovog teksta koji je predložen mene bune dve stvari. Savet predlaže udžbenike. Savet je strašno glomazno telo. Imate centar za razvoj programa i udžbenika, čiji bi to bio zadatak po definiciji. Pretpostavljam da će on to raditi, pa će davati savetu na mišljenje. Ukoliko to pro forme prođe kroz savet, onda je to zamisliva procedura. Ukoliko se savet zaista tim bavi, tu nema izlaza. Tu će biti različitih interesa i nećemo nikad doći do rešenja.
Ono drugo na šta sam posebno osetljiv, izbacili ste dosadašnji termin "minimalni standardi" i zadržali samo termin "standadi". Hoću da vam skrenem pažnju da je materija udžbenika, njihovog izdavanja i pisanja osetljiva zbog mnogih preduslova koji se traže.
Neki ljudi u ovoj zemlji su dobar deo života posvetili udžbenicima i znaju dosta i o osetljivosti pitanja i mogućim malverzacijama. Jedan od njih je osoba koja je verovatno i doajen obrazovne kulture i politike ove zemlje, a i nauke, gospodin Ivan Ivić. On insistira na izrazu minimalni standardi. Kada ste ovo promenili, nadam se da ste njega konsultovali.
Ako ste ga konsultovali i on dao zeleno svetlo, nemam ništa protiv, ali mislim da je bolje sa minimalnim standardima, a uvek možete da dižete, da standard pređe minimalu, to je uvek dozvoljeno.

Često u izjavama aktuelne vlasti izađe kao lapsus ili kao izjava da nam je disciplina neophodna. Disciplina jeste neophodna, ali i radost igranja je deci neophodna. To su dve stvari na koje ih moramo učiti. Ako forsirate samo jednu, dobićete pogubne generacije, izgubićete generacije, nećete dobiti. Koliko je naš narod pametan da za svaku stranu medalje ima izreku. Molio bih aktuelne vlasti da zapamte da narod kaže, s jedne strane, "batina je iz raja izašla", to je vama u prilog, ali druga izreka "batina ima dva kraja", to je njima u prilog.

Ideja đačkog parlamenta nema nikakve veze sa političkim opredeljenjima, to su maloletnici, naravno, slažem se sa gospodinom Krasićem, i u velikoj meri i neodgovorni.
Ideja parlamenta bi otvorila mogućnost deci da se uče argumentaciji, toleranciji, međusobnom razumevanju, da bi jednog dana kada budu punoletni i kada zauzmu i ove klupe u kojima sada sedimo to sve izgledalo bolje nego što sada izgleda. To je jedina ideja. Zbog toga je to uneto u zakon i to je jedini cilj koji smo hteli da postignemo.

Naravno, pošto je ovaj koncept opisnog ocenjivanja uveden 2003. godine, samo ću vam izneti neke argumente za opisno ocenjivanje, protiveći se stavu, ali tu smo da razgovaramo.
Mislim da je opisno ocenjivanje komplikovanije za nastavnike, to nisu zvezdice, to nisu simboli, to nisu pčelice i cveće, nema nikakve veze sa opisnim ocenjivanjem. Opisno ocenjivanje je ono što je neko ovde pročitao. To je komplikovanije, za nastavnika traži više vremena i njega zaista izlaže dodatnim naporima. To uopšte nije sporno.
Bolje je za roditelje koji imaju vremena za svoju decu, jer bolje upoznaju stepen razvoja deteta. Nije dobro za roditelje koji traže uvek u svemu oslonac u životu, dakle, koji imaju na neki način vojničku logiku, gde imate tačke oslonca itd, koji ne mogu da se snađu bez tih orijentira u prostoru.
I mislim da je bolje za decu, zato što u konkurenciju, a ocena je konkurencija, ulaze postepeno, navikavajući se dve godine na opisni njen oblik.