Prilikom pripremanja zakona iz 2003. godine, ekipa koja je pripremala zakon između ostalog je obišla komore. Komore su udruženja nekih poslodavaca firmi koje rade u ovoj zemlji.
Mi smo održali tri sastanka sa njima. Postojao je strašno veliki interes upravo za savet za stručno obrazovanje.
Komore su osetile jednu stvar, kao pečurke posle kiše na teritoriji zemlje rasli su narodni univerziteti i tome slične institucije. Ti narodni univerziteti su kursističkim metodom školovali kadar, izdavali neke papire koje niko nije kontrolisao i onda su se tako kvalifikovani ljudi javljali na posao u preduzećima.
Meni je jedan član komore, koji je istovremeno i direktor jednog preduzeća, rekao da on ima problem sa doškolovovanjem, odnosno obukom ljudi koji su završili te kurseve. Zbog toga je naša ideja bila da ojačamo stručno srednje obrazovanje. Najveći broj ljudi u ovoj zemlji ipak to završi, pošto dve trećine drugostepenog obrazovanja otpada na srednje stručne, gimnazija ima 150, a 450 do 500 srednjih škola, dakle, taj broj ljudi je nejak i neadekvatno pripremljen za struku, za život.
Osim toga, postojao je veliki broj mašinskih škola, a nažalost, ova zemlja je na nivou mašinske industrije posustala. Zbog toga je pred nama bio ozbiljan posao, prestrukturiranje srednjih škola, promene profila u srednjim školama, pružanje atraktivnijih zanimanja ljudima koji idu na taj nivo i tu vrstu obrazovanja sa jedne strane, a sa druge strane davanja jake veze između srednjih škola, zavoda za zapošljavanje, odnosno poslodavaca i sindikata.
Cilj Saveta za srednje stručno obrazovanje je bio da okupi sve zainteresovane u svoj sastav. Tom činjenicom, tim okupljanjem, svi zainteresovani bi bili sposobni i imali bi pravo da donose određene odluke, koje su kao savetodavne ili u nekoj jačoj formi davali ministarstvu.
Meni se čini da mi ukidanjem Saveta za srednje škole pravimo medveđu uslugu sopstvenoj zemlji. Opet ćemo školovati ljude koji će kada se zaposle morati dodatno da se doškolovavaju, odnosno školovaćemo kadar koji će tavoriti na tržištu rada, jer neće biti posla, a nećemo profilisati i stvarati škole koje će davati kadrove potrebne tržištu rada.
Upozoravam vas, na vama je veliki značaj Saveta za srednje stručno obrazovanje, a ono što je primetno iz rada sadašnjeg Ministarstva je litistički pristup prema gimnazijama. Ja sam je završio, nemam razloga da je napadam, ali nemam razloga ni da je potenciram. Prema svima treba biti u istom odnosu, majka, otac ili maćeha, kako hoćeš, ali prema svima isti, i to je ono što smo mi pokušali sa Savetom. Plašim se da se njegovim ukidanjem gubi strašno ozbiljna kopča sa svim socijalnim partnerima koji formiraju srednje stručno obrazovanje. Hvala.

Moram priznati jednu stvar: i meni samom je smetao termin - ishod. Pokušali smo da nađemo neku drugu reč. Činila mi se stranom. Svakog meseca sam imao sastanak sa predstavnicima verskih zajednica u povodu veronauke. Na jednom od tih sastanaka sam ih obavestio o pravljenju i o osnovnim rešenjima novog  zakona.
Srpsku pravoslavnu crkvu je zastupao gospodin Irinej Bulović. Direktno sam ga pitao, da li možemo da je upotrebimo i da li imate nešto protiv reči - ishod. Gospodin Irinej Bulović mi je tom prilikom, pred svedocima, a bilo ih je najmanje 15 u prostoriji, odgovorio da Srpska pravoslavna crkva podržava izraz - ishod.
Molim vas, istine radi, gospodin Irinej Bulović je, hvala bogu, želim mu dugo zdravlje, živ i zdrav. Pitajte ga, svi sumnjičavci, u pogledu moje dileme i našeg razgovora. Puno vam hvala na šlagvortu, gospodine Krasiću.

Podnet je amandman na član 7. i povodom njega se javljam. Naime, podrazumeva se da DS - Boris Tadić i SRS imaju različite koncepte i na tome uopšte ne insistiram, zato što se to podrazumeva. Moj stav je da su promene koje su počele 2003. godine dobre i da ih treba nastaviti.
Ovde sada primećujem da se u okviru zavoda za unapređivanje stvaraju neki centri, četiri su centra. Dva ozbiljna propusta su napravljena. Jedan propust tiče se srednjeg stručnog obrazovanja i centar za njega, koji je takođe trebalo po logici stvari da bude. Drugi propust su deca sa posebnim potrebama, odnosno centar za obrazovanje lica kojima je potrebna posebna društvena podrška.
Deca sa posebnim potrebama su naša deca i ono što je primetno iz nekih izjava koje je dalo novo ministarstvo, to je da se na neki način malo okreće od njihovih potreba. Mi smo pokušali da ubedimo Ministarstvo finansija, u vreme kada je na čelu bio Božidar Đelić, da nam omogući, da nam da dodatna sredstva, da bi metodom inkluzije ubacili decu sa posebnim potrebama u normalna odeljenja, dakle, u ona odeljenja u koja svi idu, a nema razloga da oni ne idu, ali su nas finansijski problemi sprečili, zato što je bio potrebno asistenta nastavnika ili učitelja uvoditi u proces, što bi dosta povećavalo troškove.
Zbog toga apelujem na drugo, ne na uprošćavanje organizacione šeme, nego na dodavanje novih šema.
Dalje, hteo bih nešto da kažem. Tačno je da je broj đaka u nekim odeljenjima preko 40. Onda kada je formirana Vlada u čijem sastavu sam bio, u Beogradu je bilo gimnazija i sa 57 đaka u jednom razredu. To je strašno. Međutim, statistika je neverovatna i nemilosrdna. Naš odnos đak - učitelj ili nastavnik je jedan prema jedanaest. Nalazimo se na čelu iracionalnosti u tom odnosu, jer je u svetu prosek jedan prema dvadeset.
Dakle, imao sa, pritisak da smanjimo broj zaposlenih, svim pritiscima smo se odupreli, naročito do problema dolazi zbog malih patuljastih seoskih škola. Nijedna ta mala patuljasta seoska škola nije zatvorena, jer mi smo potpuno svesni problema i da je zatvaranje škole možda smrt za neko malo mesto, selo. Ništa od toga nismo uradili.
Međutim, mreža škola, održavanje škola i plate i nastavni programi, dakle, sve ono na čemu se insistira kao na razlogu za promenu ovog zakona, ne nalazi se u ovom zakonu. Oni se nalaze ili u aktu o mreži škola i donosi ga Vlada Srbije, ili u Zakonu o budžetu koji se donosi na predlog drugog ministarstva, odnosno donosi se u planovima i programima koje, videćemo kako će se završiti procedura, donosi neko drugi, a ne Skupština Srbije. Hvala.

Sada može izgledati kao da branim stav predlagača, ali branim samo jedan koncept. Sve zemlje oko nas imaju zavode. Republika Srpska ima zavode. Zavodi troše 0,5% prosvetnog budžeta.
Ako nemate instrumentarij, ne možete skupo školstvo voditi. Svako školsvo, svaki ozbiljan obrazovni sistem je skup. To je kao kada bi JAT kupio sjajan avion, a ne bi kupio komandne table, ne bi kupio radare. To je besmisleno.
Nemojte da bežimo od toga da su, osim Ministarstva, potrebne i druge institucije, druga pravna lica kao podrška Ministarstva i u određenoj zavisnoj vezi od Ministarstva, ali i slobodni da delimično obavljaju druge poslove. Nabaviće oni dosta sredstava vremenom, da i sami sebe skidaju sa budžeta. Poterban im je početak, a taj početak, po svim podacima je 0,5% prosvetnog budžeta u zemljama u okolini; o tome govorim, to kod nas nemamo.

Nažalost, gospodine, i pored najbolje volje ne mogu odgovoriti na vaše pitanje.
Naime, zakon iz 2003. godine koji se sada menja donet je u junu mesecu. Prelaznim i završnim odredbama određen je rok za formiranje centara. Neki od njih su bili u povoju kada je došlo do promene vlasti, tako da mi nismo bili u situaciji da možemo da odredimo koliko novca se troši na te centre. Zbog toga sam u odgovoru na prethodno pitanje rekao da je u okruženju, odnosno u Republici Srpskoj to 0,5% budžeta, a koliko mi, verujem pošto smo skromni da nećemo mnogo više trošiti od toga, ali to će znati gospođa Ljilja Čolić, ministarka, pa pitanje možda njoj treba postaviti.

Prvo bih hteo da negiram jednu neistinu koja se ovde čula. DS - Boris Tadić nije podnela 110 amandmana, nego je ukupno od strane svih poslaničkih grupa, svih stranaka, podneto 130 amandmana, a DS je podnela 45 amandmana.       
Svi ti amandmani su koncipirani na jedan način. Ideja koja stoji iza svih amandmana je - odbrana sistema koji je ustanovljen 2003. godine.
Svako rešenje koje je popravilo taj sistem, jer niko ne tvrdi da je sistem koji je 2003. godine uspostavljen najbolji, niko ne tvrdi da ga ne možemo popraviti, svaku intervenciju koja je sadržana u ovom predlogu, a koja je išla na unapređenje sistema, mi naravno nismo amandirali. Mi smo amandirali samo one članove kojima je odstupljeno ili je napravljena devijacija osnovne koncepcije. Zbog toga je ovde predloženo brisanje tog člana, jer moram da vam kažem, ne možete vi ni u jednom sistemu velikom, pa ni malom, obezbediti fukcionisanje sistema bez dobre organizacije. Pođite od vaših političkih stranaka. Ima ih i malih i velikih. Svaka od njih ima neku organizaciju. Znam da su u ovoj zemlji političke stranke najčešće oslonjene na lidera. Liderstvo vlada u ovoj zemlji, ali neće još dugo, demokratizovaće se ovaj sistem. Ali i pored jako izraženog liderstva, vama je potreban i opštinski odbor itd.
Isto je sa prosvetom, prosveta je ogroman sistem. Mora imati institucije, centre, kako god hoćete da ih nazovete. Ime nije bitno, bitna je sadržina, bitna je funkcija. Zbog toga su naši svi amandmani koji se tiču organizacije bili usmereni na očuvanje i razvoj sistema. Tamo gde se nama činilo da predlog ne odstupa i još bolje čini sistemu, mi nismo intervenisali. Hvala.

Gospodine Arsiću, nikada nisam imao niti imam problem sa pitanjem ko je moj protivnik, a ko je moj saveznik, jer nemam ni protivnike ni saveznike, jedino ideja je u pitanju.
Ono što mi zastupamo kao DS – Boris Tadić, to je ideja promene koja je započeta 2003. godine u onom delu u kome se slažem sa novim ministarstvom. Ja neću njih napadati. Kao što sam na prosvetnom odboru, pitajte članove, bio često na strani vaših predstavnika kod izbora direktora, gde ste uprošćavali šemu izbora, jer znam koliki je to problem.
Prema tome, ideja koja stoji iza svih amandmana je ideja razvoja, podizanja kvaliteta školstva, i molim vas da se tako razumemo. Tako će nam biti mnogo lakše. Izbeći ćemo sukobe, podmetanja i prepucavanja.

 U želji da se pronađe topla voda, predlagač se često služio resavskom tehnikom. Kod te resavske tehnike bilo je nepreciznosti, pa su onda  potpuno pomešane pojedine funkcije i nadležnost pojedinih organa, tako da, mada postoji potreba za određenim poslom, taj posao je stavljen u nadležnost organa koji po svojoj suštini ne nosi taj posao. To je učinjeno na nekoliko mesta.
Ovaj primer člana 27- nadležnosti Ministarstva, jeste primer toga, jer su u nadležnost Ministarstva unete stvari koje po svojoj prirodi ne treba da budu u nadležnosti Ministarstva. Bilo je i obrnutih stvari. Recimo, program mature je u nadležnosti strateškog razvoja, a program mature bi trebalo da bude u nadležnosti onog centra koji meri, dakle, Centra za evaluaciju, jer on i meri, i pravi testove koje će meriti sutra, drugi će sprovoditi testiranje, odnosno maturski ispit.
Nastavnike vrednuje zavod, a ne nadzor. Mi imamo dve vrste nadzora. Nema nikakve razlike oduzimati od nadzora funkcije i prenositi na jedno telo koje je novo i nemam ništa protiv kako god da se zove. Najzad, standarde propisuje Ministarstvo prosvete i sporta, a ne Centar za evaluaciju. To su sve nelogičnosti u onome kako je koncipiran sistem, pa je onda jedna nadležnost prebačena iz sfere jednog organa u sferu drugog organa. To je problem člana 27.

Gospođice predsedavajuća, poštovana ministarko, kolege, podržavajući ovo što je rečeno od prethodnika, daću jedno šire objašnjenje. Ideja koja stoji iza člana 36. osnovnog zakona iz 2003. godine je ideja da se omogući na neki način srednjim stručnim školama koje u svom sastavu imaju radionice ili poljoprivrednim školama koje u svom sastavu imaju imanja da svojom dodatnom delatnošću podignu nivo standarda zaposlenih, ali i nivo standarda nastave, odnosno obuke. Zbog toga je otvorena ova mogućnost.
Mi smo imali jedan osnovni problem. Taj problem smo pokušali da rešimo kroz stav 4. ovog člana. On se odnosio na rad dece. Dakle, problem je što se ponekad radi o maloletnim licima, to su đaci čiji se rad na neki način koristi u te svrhe koje imaju i dodatni edukativni značaj, ali i komercijalni značaj, i tu je moj kolega prethodnik u pravu, jer prodaja je ružna reč kada se vezuje za školu, ali od nečega treba ponekada i da se živi.
Ideju smo pokušali da rešimo u stavu 4. koliko smo umeli. Moj predlog je bio i ideja dalje da se razvija stav 4 - zaštita pojedinca.
Dakle, zaštita đaka, ali pošto je nastavnik u centru reforme, naravno da predlagač nije štitio đaka. To je ono što imam da kažem.

Svaka škola počiva na pet stubova. Jedan stub, prvi, to su programi, drugi - profesori, nastavnici i učitelji, treći - udžbenici, četvrti - upravljanje, peti - finansiranje.
Jedan od tih stubova je upravljanje. Upravljanje pretpostavlja u sadašnjim uslovima uglavnom dva organa: jedan je školski odbor, a drugi je direktor. Poslanička grupa DS – Boris Tadić nije stavila nijedan amandman na ovaj tekst. Dakle, na tekst zakona u ovom delu mi nismo stavili nijedan amandman. Ne zato što nam je muka od tih pitanja, nego zato što mislim da je od ovih pet stubova koji čine školu ovaj možda najmanje važan.
Za razliku od nas, očekivao sam i veorovatno dobio, jer nemam uvid u sve amandmane, mnogo amandmana od strane SPS. Ne znam, videćemo kasnije u razgovoru koliko amandmana će oni podneti, ali verovatno je to posledica jednog recidiva prošlosti, odnosno navike da imaju direktore škola. I, sa njihove strane smo imali strašno mnogo pritisaka za vreme mandata u pogledu direktora.
Naravno, bilo je mnogo interesa za direktorska mesta i mesta u organima upravljanja. Moja poruka direktorima jeste da je koeficijent koji ih razlikuje od običnih nastavnika, dakle koeficijent uvećavanja plate, relativno mali i u razgovorima sa sindikatima mi smo bili na najboljem putu da ga povećamo.
Imali smo obezbeđena sredstva u onom nacrtu budžeta, koji nikada nije postao predlog, a koji je uradio Boža Đelić. Tu bi uspeli malo da "gurnemo" direktore. Sa ovog mesta mogu samo da se zahvalim ljudima koji se žrtvuju da budu direktori, makar imaju neke političke predznake.
Pridružujem se stavu da ako je potrebno da neko bude stručnjak, da politika ne može da ga eliminiše. Iz stručnih krugova politika nikoga ne može da eliminiše, jer onda eliminiše i nas, stručnjake opšte prakse, a mi to jesmo. Hvala.

Gospodine predsedavajući, radi se o replici.
Tačno je da je tripartitni sastav organa upravljanja, da oni imaju dosta značaja kod izbora direktora i da smo pokušali u rešenju koje je 2003. godine promovisano da ostavimo i ulogu ministra u tom procesu imenovanja direktora, ali na neki način da je minimiziramo.
To je posledica činjenice da škole u velikoj meri pripadaju lokalnim zajednicama. Naročito kada se radi o osnovnim školama, dakle o školama gde su najmlađa deca i lokalne zajednice te škole osećaju kao svoje. Osećaju ih i zato što ih izdržavaju. Faktički održavanje škole ide iz budžeta lokala, a ne iz centralnog budžeta. Zbog toga je ideja bila da lokalna zajednica da određene predstavnike organa upravljanja. Mi smo mislili da mora da se napravi balans. Balans je kod nas nađen na tri, tri, tri.
Drugi zainteresovani, osim lokalne zajednice, jeste nastavnički kadar. To su tri predstavnika zaposlenih, i treći – roditelji. Naročito u osnovnim i srednjim školama roditelji bi morali da imaju veliki značaj u sastavu tih školskih odbora.
Znam da ima različitih ideja, da sindikati zastupaju ideju o dominaciji članova kolektiva, gde bi hteli da imaju većinu. Dakle, ideja sindikata je da prevlast u školskom odboru ima kolektiv, na taj način što će pet predstavnika nastavničkog kadra biti u školskom odboru.
S druge strane, iste pretenzije ima lokalna zajednica. Jedino roditelji, koji su najmanje zaštićeni i obično služe kao moneta za potkusurivanje jednom ili drugom od ovih klanova, oni nemaju nikakvih pretenzija. Cilj i ideja je bila da se podigne značaj te funkcije, da se osećaju zaista kao članovi organa upravljanja u nekoj drugoj firmi koja nije škola, nije ustanova, dakle, koja služi obrazovanju, i da se onda kod njih rodi svest da oni imaju šta da kažu.
Ovako, u ovoj situaciji, trenutno smo u poziciji da političari iz lokalne zajednice ili nastavnici preko roditelja ostvaruju svoj cilj. Zbog toga kažem da je veoma važno, čini mi se, da se balans zadrži.
A čujem da sada ima ideja četiri - dva - tri, a to je jedna od ideja gde bi četiri imao kolektiv. Ta ideja možda i dalje spasava od potpunog disbalansa, jer ne daje kolektivu dominaciju. Ne daje mu petog člana, ali mislim da ipak vuče vodu na jednu stranu i da zbog toga nije najbolja.

Da nas je neko pitao, a nije, koja su naša iskustva u vezi sa primenom člana na koji se sada odnosi novi član 15, mi bismo mu preneli iskustvo.
Očigledno da se u Srbiji nastavlja sa starom tradicijom, koja se može formulisati rečenicom – mlad mesar pod rep kolje, ili da svaku kuću koja postoji moramo da porušimo i da zidamo iz temelja svoju. Tačno je da je pitanje stepena stručne spreme dosta veliki problem za direktora i da nemamo kadrova svuda da imenujemo ono što ponekad mi želimo, i da je to najčešće u malim sredinama, jer nije problem velikih gradova, gde ulavnom imate ljude zainteresovane, a sa visokom stručnom spremom.
Takođe je tačno ovo što je rekao gospodin Jovanović, da postoji problem rasporeda direktora posle prestanka funkcije. Taj problem direktori znaju kako rešavaju. Dakle, u praksi on se da rešiti, da se ne bi ofirale sve karte to neću reći, ali ono što nije sporno, to je da su to dva goruća problema.
Treći gorući problem koji rešavaju oni koji su na vlasti, i želim im da ga reše, to je koeficijent koji razlikuje direktora od ostalih zaposlenih. Uskoro, kada prestane da bude u tom smislu atraktivno kao politička funkcija, što ne sme da bude, mesto direktora neće biti atraktivno skoro nikome. Onda ćemo doći u deficit, odnosno nećemo moći da biramo kvalitetne kadrove za direktore. To je, nažalost, naše iskustvo.

Član 19. nosi marginalni naslov - školski program.
Cilj, ideja i razlog za uvođenje ovog člana u zakon je bila u koncepciji čitave programske strukture obrazovanja. Ta struktura se bazirala na dva prethodna akta. Dakle, školski program je baziran na dva prethodna akta. Jedan se zvao opšte osnove školskog programa i njime je bila predviđena struktura nastave po godinama za celokupno školovanje, a drugi se zvao posebne osnove školskog programa i u njemu je bila po razredima predviđena struktura predmeta.
Na bazi toga, na bazi ta dva akta koje donosi Ministarstvo u krajnjoj instanci, nije bitno kako pre toga, svaka škola je donosila svoj školski program. Ideja koja stoji iza ovog pojma školski program je u različitosti školskih programa od škole do škole. Školama je ostavljena određena sloboda u koncipiranju tih programa i svaka škola se morala razlikovati od susedne, odnosno od druge.
Škola čije je sedište u gradu nije imala potrebe da svojim đacima posebno daje neko saobraćajno obrazovanje, jer je pretpostavka da ga imaju, kao što škola koja se nalazila u malim mestima i seoskim sredinama nije imala nikakvu potrebu da svojim đacima daje dodatno obrazovanje iz poznavanje prirode i tome sličnih predmeta. Zbog toga je svaka škola mogla jedan deo programa sama da koncipira.
To je ideja koja stoji iza pojma školskog programa, onako kako je bio u zakonu iz 2003. godine. Ovde se zadržava pojam školski program, ali mu se daje potpuno drugi smisao.
Mi smo ponovo prisutni da jedno isto ime koristimo za različite pojave, bez ikakvog diferenciranja, bez ikakve naznake da se radi o tehničkom terminu ili o nečem sličnom. Školskim programom se naziva program koji donose navodno škole, na bazi planova i programa koje propisuje Ministarstvo.
Ako već postoje planovi i programi koje propisuje Ministarstvo, savet, u redu, ako postoje ti planovi i programi, kakva je onda potreba da škola posebno donosi školski program. Da li mi to želimo da dodatnom administracijom opteretimo zaposlene u školama da ne primenjuju direktno planove i programe, nego da moraju preko posrednika da zovu školski program koji će biti preslikan nastavni plan i program.
Dakle, nikakvo racionalno opravdanje ne stoji iza upotrebe termina školski program, kojim se označava sasvim drugo opterećenje nastavnika, a samo opterećenje nastavnika nema nikakvog razaumljivog smisla.

Program "step baj step" nema nikakve veze sa Sorošem, ali znam da ste vi to upotrebili samo da bi nekoga uvredili i ništa drugo. Prema tome, ne želim, gospođo Jovanović, da vam odgovaram suštinski ništa.
Međutim, ovde postoji kod školskog programa još jedan problem, a to je fakultativni deo školskog programa.
Za koga je on fakultativan, da li za decu, da li za školu, da li za nastavnike, da li za državu? Kako ćete ga uklopiti u cenus? To su sve ozbiljna pitanja koja ćete u praksi morati da rešavate, a cenus je onaj ograničavajući faktor, mi svi koji smo bili u prosveti znamo koliko je značajan, upravo za prigode nastavnika, odnosno za standard nastavnika.

Kao što imunitet ne štiti od laži, ne bi trebalo ni od političkih diskvalifikacija. Manje-više što je u mitingaškom tonu izrečeno ono što je izrečeno, Ali Gaša i 40 pripadnika radikalne stranke, to je manji problem. Veći je problem što se govori nešto što nema veze sa istinom.
Demokratska stranka - Boris Tadić je za svaki uloženi amandman bila predstavljena samim podnosiocem amandmana i sa mnom kao predstavnikom poslaničke grupe. Da li je bilo kome opstrukcija da dva predstavnika jedne političike grupacije diskutuju o amandmanu? Dakle, što se tiče DS - Boris Tadić nema nikakve veze sa opstrukcijom.
Izbor radnog vremena, i dokle ćemo raditi, nije bio izbor kome se trenutna opozicija mogla suprotstaviti. Većina je donela odluku, sa 129 glasova. U jednom momentu ste nahvatali ljude i doveli ih ovde i onda su oni nestali. Sada se mučimo na granici 82 - 83. Sada stojimo posvuda, sada ovde u ovoj sali niko ne može, a ne da neće, nego ne može, po fizičkim zakonima da razmišlja o predmetu.
Ako je to tako važno, gospodo moja, prekinite ovu raspravu. Zakažite je za sutra, da nastavimo. Ako je ovo tako važno dajmo priliku Srbiji da čuje ovu diskusiju, kada već nije imala priliku da čuje javnu raspravu koju niste organizovali.