Ja se odmah izvinjavam profesoru Garčeviću, ali ne znam šta je problem, kako sam ga vređao. Jednostano, ja nisam ništa ni prema kome uvredljivo rekao. Izvinite, molim vas.

Vlada prihvata amandman. Dakle, nije bilo uopšte potrebno, izlazimo u susret.

Koleginice Milojević je imala tri predloga na tri člana. Dva smo mi prihvatili kao Vlada, Odbor za prosvetu je odbio. Kod ovoga je naša dilema bila, jer hoćemo jedno visoko profesionalno telo. Tačno je da i sindikati u svom sastavu imaju visoko profesionalne ljude i mi prihvatamo i ovaj. To je sve što mi možemo.

Pokušao sam da objasnim i koleginici Veri Marković, ovog puta i profesoru Garčeviću - Vlada je zastupala jedan koncept, Vlada je spremna na ustupke. Nije problem da se napravi ustupak. Međutim, kada se prave amandmani, onda predlagač mora voditi računa da dosledno sprovede kroz ceo tekst. Ovde je dato, kao što je slučaj sa Verom Marković, slučaj je i sa profesorom Garčevićem, na član 12, a propušten je član 10. koji je prethodio članu 12. Mi moramo da odbijemo član 12.

Odustajem.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je predlog novog zakona kojim bi se na krovni način imala regulisati materija osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ovo moje izlaganje bi voleo bih da počnem sa tri primera, da vidite probleme sa kojima se naše škole susreću i naš obrazovni sistem susreće.
Prvi primer tiče se vremenske skale, odnosno vremenskih problema. Uzmimo da prosečni nastavnik ima 20 godina radnog staža, što faktički znači da je upisao fakultet 25 godina pre ovog momenta sa koga mi posmatramo stvari. Položio je državni ispit pre 18 godina. Znači da, u svakom slučaju, između 20 i 25 godina je momenat kada je on akumiliorao znanje, kada mu je znanje najpotrebnije i ovog trenutnog momenta u kome on drži čas.
Uzmite da drži čas detetu koje ima 10, 11, 12 godina, koje će školu završiti za pet godina, plus fakultet pet godina, za 10 godina i koji će zaposlenje dobiti za 12 godina. Ako saberete te proste brojeve - 25 + 12, 25 godina prošlosti i 12 budućnosti, dođete do cifre od 37. Vi znanje koje je akumulirano 37 godina ranije obrazujete čoveka budućnosti. Da li je to normalno? To je prvo pitanje. Da li je za 37 godina nauka napredovala, da li su se znanja promenila, da li je metodologija, pedagogija uznapredovala, da li mi učimo decu za budućnost sredstvima prošlosti?
Drugi primer, uzmimo nastavnika koji želi da napreduje, koji želi da se doobrazuje, koji želi da se obarazuje i edukuje u toku trajanja svoj radnog staža. Takav nastavnik, zapravo, u dosadašnjem sistemu nema kome da se obrati. 1992. godine zakonom jednim je ova skupština, odnosno Skupština u drugom sastavu ukinula poslednji organ koji je postojao između Ministarstva i škole. To je bio Prosvetni savet.
Kada je ukinula taj Prosvetni savet, nastao je vakuum prostor u kome ne postoji telo, ne postoji institucija, ne postoji organ koji može doneti odluku osim Ministarstva. Škola je podređena u odnosu na Ministarstvo. Ona je izgubila svaku kreativnost, agilnost, svaku inicijativnost i na taj način postala pasivni subjekt u sistemu. Ako 37 godina vakuma dodate i institucionalni vakum ispada da se mi nalazimo u ozbiljnom vakumu. Najzad, imamo nastavnika, i to je treći primer, koji je uspeo uprkos sistemu da inovinara znanje, da uznapreduje sam, i on je sada u situaciji da mora svoje znanje da prenese na đake.
Da li mu postojeći programi dozvoljavaju to? Moj odgovor je ne. Dakle, ako ništa drugo institucionalni, vremenski vakum i nedostatak oruđa za uvođenje novih načina rada su dovoljan razlog da pokušamo jednim novim zakonskim rešenjem da dovedemo stvar na normalu, odnosno da deci omogućimo apsorpciju, odnosno primanje znanja kojem će biti zadovoljni, i biti zadovoljena državna zajednica za ostvarivanje sopstvenih funkcija. Dakle, za zapošljavanje mladih ljudi.
Oko ovog zakona, postoji jedna dimenzija koja se sada poteže po javnim diskusijama. Ta dimenzija je vreme. Zapravo, postoje i ozbiljne organizacije i ozbiljne političke stranke koje nemaju ništa protiv koncepcije. Protiv ove koncepcije, u principu, ne postoji kontra koncepcija, ali imaju jedna problem, a to je vremensku dimenziju. Pre godinu i mesec dana, kada smo mi išli sa izmenama zakona o osnovnim i srednjim školama, bili smo izvrgnuti pomalo ruglu, s argumentom: "Pa vi, zapravo zakon Danila Ž. Markovića, produžavate mu vek". Naš odogovor je bio: "U tom momentu to je bilo jedino moguće. U tom momentu nismo mogli više. Danas, dve i po godine kasnije, mi možemo više". Ja vas sve uveravam da je obuka 8.000 nastavnika završena ili pri kraju za preuzimanje prvog razreda.
Ja vas sve uveravam da je u pravljenju koncepcije zakona koji je sada pred vama u širim diskusijama učestvovalo 25.000 ljudi. Da nikada, ni u jednoj zemlji, nije toliki broj individua prošao saslušan, i ukoliko je bilo mesta, i ukoliko je bilo dobro, uvaženo njihovo mišljenje. U izradi samog, konačnog teksta zakona, 250 ljudi je radilo. Dakle, radi se o jednom velikom mehanizmu koji je pokrenut, a pokrenut je u jačoj meri ili u većoj meri od januara 2002. godine. Dakle, radi pudnim pogonom već godinu i tri-četiri meseca.
Šta su osnovne vrednosti ovog zakona, odnosno koja je ta reč kojom bih ja pokušao, i eventualno uspeo da pokrijem čitav tekst zakona. Sve se da sažeti u reči profesionalizacija. Ključ ovog zakona je profesionalizacija sistema, a istovremeno naravno to znači i demokratizaciju, i decentralizaciju, i depolitizaciju sistema, jer se iza reči profesionalizacija kriju sve ove osobine sistema.
Profesionalizacija je vidljiva na različitim nivoima. Prvi nivo od koga ćemo poći je individualni nivo. U kojoj meri i u kojim vidovima, i na koji način je vidljiva profesionalizacija na individualnom nivou. Pre svega, uveli smo jedan novi institut, koji će biti prisutan, uveren sam, i u drugim segmentima društva, naročito kod onih koji su na budžetskim sredstvima, a to je licenciranje.
Licenciranje je zapravo garancija da će nam nastavnici, odnosno učitelji i profesori, u toku između dva licenciranja, a to je period po predlogu od pet godina, pohađati kurseve inovacije znanja. I to je sve. Ništa drugo. Nema formalnog ispita, nema nikakvih teških uslova. Dakle, naša želja je da organizujemo sistem tako da oni svake godine određeni broj dana posvete inoviranju sopstvenog znanja, kako bi deci bolje, odnosno savremeno znanje mogli da prenose.
Istovremeno, profesionalizacija se ogleda i kroz veliki broj kurseva u kojima ćemo da obučimo druge zaposlene u školama. Pre svega direktore i sekretare škola. I, posebno dodatne stručne zahteve postavili smo pred savetnike, i nadzorničku službu koja je već reorganizovana izmenama od prošle godine. Na nacionalnom nivou, profesionalizacija se ogleda u osnivanju sedam centara. Sedam centara će biti u krajnjoj liniji, potpuno profesionalnim, obrazovni centri, koji će imati zadatke, svako svoj, da doprinose razvoju obrazovne politike zemlje.
Ljudi koji će biti zaposleni u njima, prvo njih nije veliki broj, ne opterećujemo budžet u velikoj meri, njih je mali broj, biće projektno angažovani da pod delom, po nalogu Ministarstva odrade stručnu analizu jednog problema koji će biti materijal za donošenje zaključka samog Ministarstva. U tom domenu oni, zapravo korz svoj rad, vrše profesionalizaciju i kuće koju mi nazivamo Ministarstvo.
Na nivou ustanove, dakle, ne nacionalnom, nego na nivou ustanove, a pod ustanovom podrazumevam škole iznad svega, uveli smo nove kategorije, razvojno planiranje, planiranje razvoja same škole i stvorili smo nova tela kakva su pedagoški kolegijum. Tela koja se sastoje od jednog broja ljudi zaposlenih u školi. Dakle, vrhunskih nastavnika i čiji je cilj da pomognu direktoru u vođenju škole sa pedagoškog aspekta. Hoćemo direktora više da oslobodimo za posao koji se sastoji u prikupljanju novca. Dakle, delimično je menadžerske prirode.
Na programskom nivou, i to je poslednji nivo u kome profesionalizacija dolazi do izražaja, ona se vidi kroz produžetak školovanja sa osam na devet godina. Kada govorim školovanja, onda govorim o obaveznom školovanju. Sem, čini mi se, nemojte me držati za reč, ali sem dve zemlje, nema zemalja koje više imaju obavezno obrazovanje manje od devet godina. Broj godina koji je obaveznim obrazovanjem obuhvaćen u pojedinim zemljama penje se i do 13. Mi sada nemamo sredstava, ali je značajno da jedan broj naših đaka zadržimo u klupi plus godinu dana.
Taj broj je negde oko 7,5 do 8.000 đaka. Imaćemo naciju koja je više obrazovana. Zato što će biti godinu dana duže u klupi, računica je prosta. Osim toga, kod izbora daljeg obrazovanja bolje je da se to čini godinu dana kasnije, u koju situaciju mi sada dovodimo svršene đake osnovnih škola, dovodićemo ih godinu dana kasnije.
Dakle, godinu dana zreliji će biti kada donose odluku o svojoj daljoj profesionalnoj orijentaciji. Zakon koji je pred vama, osim produžetka obrazovanja, osnovnog obrazovanja, na programskom nivou, omogućava i uvođenje novog školskog programa. Novi školski program se bazira na dva prethodna akta. To su opšti i posebni osnovi programa. U opštim osnovama programa je normirano celokupno školovanje u jednoj zemlji, primarno i sekundarno, dakle, određeni su osnovni predmeti, dakle kostur, izborni predmeti i to je složeno po godinama. U posebnim programima koji se donose za svaku školsku godinu, sada je donet poseban program za prvi razred, to je konkretizovano na prvi razred.
Školski program ima osnovu na ta dva akta, a predstavlja delo ili rad svake škole posebno, što školama dozvoljava da školski program bude bolji i specifičnom lokalnom sadržinom. Ta specifična lokalna sadržina za prvi razred predstavlja, za prvi ciklus, za prve tri godine, predstavlja 10%, za drugi ciklus 20% i za treći ciklus 30% slobode.
Dakle, školama se dozvoljava da kreativno i slobodno formiraju školski program koji će onda primenjivati u obuci svojih đaka, dakle, dece koji idu u konkretnu školu.
Pri tome, pošto je i strah od slobode jedan opravdani strah, Ministarstvo se potrduklo i kroz ovu obuku đaka i učitelja i nastavnika za prvi razred škole, pripremilo je jedan broj modela koji će ponuditi školama kao školski program za prvu godinu i prvu generaciju, jer se nadamo da ćemo u narednih godinu dana edukovati apsolutno sve da mogu učestvovati u tom programu.
Najzad, na političkom nivou donošenje odluka je podeljeno između Minsitarstva i tri saveta. To su tri jako značajna tela, institucije koje ovaj zakon predlaže i kroz koji ćemo, nadam se, podeliti odgovornost sa visokim profesionalcima u smislu donošenja odluka koje spadaju u domen zakonodavne politike svake zemlje.
Saveti, mandat saveta traje duže i ne poklapa se sa mandatom Vlade. Sa time smo hteli i simbolično da kažemo da Vlada ili politika nemaju presudni uticaj na školsku politiku. Zbog toga smo mandat produžili na šest godina, s tim što se na tri godine vrši izbor pola članova tog saveta i na taj način vi imate konstinuitet u razmišljanju samog saveta.
Čitav udar promena, jer su promene brojne i mnogo ih je, nismo skoncetrisali u jednu godinu, jer bi to bilo pogubno. Napravili smo jednu disperziju i naredne tri godine će biti godine implementacije ovog programa. Tek posle tri godine biće konstituisana sva tela i ceo sistem će biti na svom mestu. Takođe to važi za budžetsko opterećenje, ono je raspoređeno na veći broj godina. Na taj način ćemo se truditi da posebno u prvoj godini primene sistema, to je samo prvi razred, uz jako posmatranje promena, to je monitoring, u hodu menjamo sistem.
Zaključiću sa sledećim, Ministarstvo prosvete i sporta i Vlada Republike Srbije je potpuno svesna da je 18 reformi preuzeto od 1945. godine na ovamo. Neke imaju i pogrdna imena, ta pogrdna imena su nastala zbog toga što je prosveta jako osetljiv teren, teren u kome se vreme vidi realno, teče realno i u kome je svaki eksperiment, eksperiment uživo na živim ljudima, što je još gore na deci.
Zbog toga će svaki naš pokret biti jako obazriv. Zbog toga sam ja imao za dve godine koliko sam sarađivao sa prethodnom srpskom Vladom, jako mnogo diskusije, upravo na terenu vremena. Nestrpljenje je bilo prisutno, jer smo svi želeli promene, jer je sistem bio zreo za promene, a mi ih nismo dopustili do ovog momenta. U ovom momentu smatramo da smo sistem spremili. U takvom momentu ja vas molim da krajnje profesionalno, dobronamerno, jer ovo je tekst koji se odnosi na našu mladež, na našu decu, posmatrajte ovaj tekst i želeo bih zaista u konstruktivnoj diskusiji i uz široku saglasnost da ovaj tekst bude ubuduće osnov našeg ponašanja u prosveti. Hvala vam.

Ja vam se izvinjavam što ponovo uzimam reč, trudiću se da vam vremena potrošim što manje, iskoristio sam ovu priliku kada su svoje izlaganje završili šefovi poslaničkih grupa da nešto raščistimo, da nas sve ne bude haotično, nego da vidimo zapravo gde smo mi sada iz ovih diskusija.
Postoje stari sa kojima, čini mi se da možemo reći da se svi slažemo. Dakle, iz ovih govora koji su prethodili mome, proizilazi iz svih govora da su reforme potrebne. To je ono o čemu se svi slažemo, da te reforme moraju da obuhvate u sebi rasterećenje programa koje je za sve ovde koji su govorili, jedan od problema društva, dakle, preopterećeni fakultetski program, da moraju omogućiti kvalitetniji nastavnički kadar i da takva reforma ima podršku i roditelja i dece. Dakle, političke strukture koje vi predstavljate, a i šira javnost, govorim o roditeljima i o deci, imaju sličan stav.
Čini mi se da postoji saglasnost, sem u malom broju izuzetaka, zatim da škola ipak traje devet godina, da to nije van pameti, to je ono, čini mi se što bi imalo većinsku podršku ovde. Još neke podteme nisu sporne. Te podteme su stručno usavršavanje. Znači, želite svi da bi povećali kvalitetet nastavnog kadra, svi shvataju da Ministarstvo bi moralo izgubiti deo svoje moći, odnosno da bi se trebalo decentralizovati i kao paralela tome, institucije su nove potrebne.
E, sada, oko decentralizacije, tu imamo male dileme, jer poslanička grupa SRS, čini mi se da insistira na zapravo još nekoj, odnosno da se ne vrši decentralizacija u ovoj meri u kojoj je to predviđeno, dok ostali uglavnom idu ka toj decentralizaciji.
Moj odgovor na to je, ako pogledate, jedna je stvar opšte odredbe zakona, dakle, prvi deo. Druga stvar je tranzitorna odredba. U tranzitornim odredbama naći ćete odgovore na mnoga pitanja. Kada ministar donese odluku, on donosi na nečiji predlog. Dakle, decentralizuje se sistem na taj način što se neko javlja kao predlagač, a taj neko je identifikovan u sistemu. Dakle, već se zna i određeno je koja je to osoba. Čini mi se da na nivou decentralizacije ne bi postojala potreba za velikim razlikama. Sa tim se završava zapravo onaj teren slaganja, neslaganje je zapravo oko, da kažem, jedne stvari koja je organizacione prirode.
To je, da li i u kojoj meri je stručna javnost bila uključena u ovaj projekat i jedna ozbiljnija, koju je pokrenuo, Demokratska stranka Srbije najkonkretnije, mada imamo i predlog Socijaldemokratske partije, dakle od političkog dela, to je prosvetni savet i njegova uloga. Dakle, ko bira prosvetni savet.
Što se tiče ovog uključivanja javnosti, ja moram da vam kažem da smo mi na javnoj raspravi od januara 2002. godine, da je ovo što ja držim u ruci, sve došlo u sve škole. Dakle, sve škole koje imaju to, to nije sada nastalo, to je poslato i to je slato sukcesivno. Evo i osnove školskog programa. Nisam hteo da ih iznesem jer nisu došle pre mnogo vremena, nego su veoma sveže otišle. Dakle, oni su informisani.
Osim toga, u saglasnošću sa dve izdavačke kuće mi ćemo u 250 hiljada primeraka poslati informatore po principu - pitanja i odgovori, pitanja i odgovorni nastavnika, pitanja i odgovori roditelja. To će dobiti besplatno, u besplatnom vidu, svi nastavnici škola u Srbiji i svi roditelji čija deca polaze u prvi razred i 80.000 nastavnika. To će oni dobiti do kraja juna, odnosno rezultat će biti zavisan od toga kako prođe ovaj zakon na Skupštini, da li ćemo štampati ili ne.
Dakle, informisanje koje može biti problem, mislim da ćemo uspeti da predupredimo. Drugi je problem oko koga se očigledno, bar na prvi pogled, ne slažemo, to je problem prosvetnog saveta. Naime, pitanje je veoma prosto. Ko garantuje nezavisnost prosvetnog saveta? Da li ga garantuje Vlada, ako ga ona imenuje, ili Skupština, ako ga ona imenuje?
Ja mislim da u suštini nezavisnost garantuje sam sastav, to je načelni odgovor. Prema tome, da li ćete ga vi ili mi, ako smo mi Vlada a vi Skupština, imenovati, to je izvedeno. Ako su oni nezavisne ličnosti, onda će on biti nezavistan. Dozvolimo da postoji spor u tome i dozvolimo da poslanici u Skupštini imaju više poverenja u Skupštinu, a ministri iz Vlade, više poverenja u Vladu. O tome jedva čekam priliku da raspravljamo, kada govorimo o amandmanima. Mislim da je to pogodno tle i da se tu može naći izlaz na obostrano zadovoljstvo.
Naravno, kada sumiram, pošto sam ispisivao primedbe svih onih koji su govorili, postoje primedbe koje na prvi pogled stoje, ali zapravo ne stoje. Gospodin Bane Ivković je rekao, on je prvi govorio i posle su neki ponovili, da mi imamo izvanredne škole. Gospodo, ja ću vam odgovoriti na to. Mi imamo izvanredne škole za tri do pet posto populacije. Mi imamo škole koje mogu da isškoluju kadar za ceo svet. To jeste tačno, ali mi zbog jedne stolice sečemo šumu. Mi loše školujemo 95 ili 97%, imamo loš sistem za njih, a dobar u elitnom smislu za perfektne đake. Ti đaci, verujte mi na iskustvo, pedagog sam, profesor sam, ti đaci bi bili odlični i uprkos sistemu, jer su oni takva mentalna struktura, da njima obuka zapravo treba, ali jako sporadično.
To je odgovor na te primedbe da je naša škola dobra. Ja cenim tradicije naše škole. Još jedno da raščistimo. Ni "A" od Amerike nema u ovim papirima. Ako smo nečega svesni, svesni smo da njihova osnovna i srednja škola je jednostavno loša. Toga ne da smo samo mi svesni, toga su i oni sami svesni, pa pokušavaju da izmene. Dakle, ako nekoga ima u ovim papirima, to je originalni papir, ali ugleda ima, ugledi su eventualno Švedska, Slovenija, Finska, Engleska. To su zemlje koje su nam bile najbliži ugledi. Obavljene su konsultacije iako niko nije nametao. Mi smo osećali potrebu da vidimo da li nam je sistem kompatibilan sa Evropom, sa Evropskom unijom i Savetom Evrope. Dali su zeleno svetlo konceptu, ali smo samo neke zemlje odatle i uzimali uopšte u razmatranje, jer znamo koji je najbolji sistem. Ova ekipa koja sedi u Ministarstvu ima iskustva i zna kakvi su sistemi.
Profesor Radulović, Ministarstvo vera, odnosno uticaj crkve, Akademija nauka nije konsultovana. Jesu pojedinci koji su ušli u timove, ali kao kuća ne. Sud naš je bio da se radi o naučnoj ustanovi, a da je ovde osnovna i srednja škola u pitanju. Za Zakon o univerzitetu verovatno u većoj meri. Same crkve su sve imale, i to puno pre poslanika, naše materijale cirkulisane preko Ministarstva vera i imamo njihove odgovore. Oni u načelu nisu negativni. Vi znate da crkvene zajednice, odnosno verske zajednice, nisu jedinstvene, pa prema tome u okviru pravoslavne, katoličke ili neke druge verske zajednice, verovatno postoje osobe kojima se više ili manje sviđa, to dozvoljavam, ali načelno imamo relativnu podršku i sa njihove strane.
Ono što bih na kraju hteo da kažem, kolika je bila participativnost sindikata, pošto je to Socijaldemokratska partija istakla kao prigovor. Ja njima odgovaram - mi smo u organizaciji sindikata obilazili Srbiju. U organizaciji sindikata je 125 hiljada ljudi slušalo priču o reformi Ministarstva prosvete. Trudili smo se da sve obuhvatimo.
Postoji jedna objektivna okolnost, meni je žao što ću sa time završiti. Pred dan ubistva gospodina Đinđića, on i ja smo se čuli, dogovorili smo se da sledećeg dana, na dan ubistva, organizujemo konferenciju za štampu i da ja saopštim da ulazimo u reformu i da od tada počne akcija Ministarstva prosvete. To je nažalost bilo ometeno, razlozima koji su van naše kontrole, nazovimo ih višom silom, ali zato je Ministarstvo pre 10 dana ušlo u novu akciju. Ja sam već počeo da obilazim Srbiju i moje kolege će takođe da se rastrče po Srbiji. Puno vam hvala.

Ja bih rekao da se radi o jednom nerazumevanju gospođe Pop-Lazić kada se radi o osnivanju, ali o tome ću u drugom koraku.
Školski programi su u određenom procentu apsolutno centralizovani, ako mogu da se vratim na terminologiju koju ste vi koristili. Za prvi ciklus 90%. Dakle, 10% mi prebacujemo, što vi kažete, na lokalni teren. Za drugi ciklus 20%, za treći ciklus 30%. Sve ostalo je centralizovano. Dakle, država propisuje da srpski jezik moraju svi da izučavaju tokom celog školovanja, da matematiku moraju svi tokom celog školovanja, da fizičko i zdravstveno moraju svi tokom celog školovanja. Dakle, postoje interesi od kojih država neće odustati i mislim da mi te vrednosti i interese delimo. To nije problem. Problem je što smo mi kreativnost dozvolili u jednom malom procentu i to kako deca rastu procenat se povećava, jer se povećavaju i menjaju potrebe dece.
Što se tiče osnivanja osnovnih škola, pošto je moguće da će tu biti problema, nikada više cenzure nije stavljeno za osnivanje škole nego ovim zakonom. Mi smo, zapravo, načelno otvorili vrata osnivanja i to nije sporno. Mislim da je to demokratski, ali osnovne škole, bilo ko da je osnivač, rade po našim programima. Dajte, ljudi, nemojmo da mešamo babe i žabe. Dakle, osnovne škole rade po našim programima. Srednje škole mogu raditi i po stranom programu, ako ga mi akreditujemo, dakle ako Ministarstvo da saglasnost na to. Neće ova ekipa biti doživotno u Ministarstvu i to svi znamo. Menjaće se, dolaziće drugi ljudi, drugi profili. Neću da kažem da smo mi rezervisali stvar za sebe. Mi smo upravo pustili u demokratsku proceduru tu stvar.
Ako neka strana škola radi sa neakreditovanim našim programom, što je takođe jedna od mogućnosti, u tom slučaju mora da prođe postupak nostrifikacije, kao da joj je sedište u inostranstvu. Tu, dakle, nema nikakve razlike. Ono što je puno oštrije nego do sada i sa čime mi dokazujemo da se borimo protiv hazardnog prosvetnog kapitala koji hoće brzo da dođe ovde, osnuje neku školu i ode, to je da svaki osnivač mora da nam da trogodišnju bankarsku garanciju za obezbeđena sredstva. Niko nije postavio taj uslov. Mi smo ga postavili i, dakle, mi želimo ozbiljan ulaz, ozbiljan pristup prosveti. Nije lako naći banku partnera koji će vas pratiti i garantovati kapital sledeće tri godine. Dakle, mi smo puno zatvorili vrata kapitalu i ako pitate međunarodne stručnjake i ljude koji prate komparativno obrazovanje koja zemlja je malo otvorila vrata privatnom školstvu, odgovor će biti Srbija, jer to je objektivna stvar. Mi smo skoro dve godine držali zatvorena vrata. Sada smo ih malo otvorili, ali sa puno cenzure i uz puno ispunjavanja dodatnih uslova. Nadam se, gospođo, da smo i ovo raščistili.

Bez obzira što je ovo van dnevnog reda, ja uvažavam potrebu da se govori, samo molio sam poslanika na Odboru za prosvetu, moramo zaštititi ličnosti u pitanju. Nemojte da maloletno dete, na bilo koji način dođe do javnosti, a ja se plašim da ovim putem idemo u tom pravcu.

Samo radi faktografije. Vigora Majić je bio nekada zamenik. Već dugo, dugo vremena nije zamenik i nisam mogao nigde da ga pošaljem. Prema tome, nemojmo da mešamo stvari, a osim toga, potpuno je jasno rečeno u emisiji. Gospođo, potrudiću se da vam nabavim kasetu, ako vas interesuje, da preslušate još jednom.

Molim vas, istine radi, samo nekoliko podataka. Zapravo tri ću dati, i na kraju jedan kratak zaključak. Besplatna srednja škola, pogledajte član 84, tamo to piše. Nemojmo sada ovde neistine. Ja ne znam zbog čega se to iznosi.
Drugo, Zakon od 1992. godine, nisam ga ja donosio, neko drugi je, a plašim se da ste to vi. Strani jezik u školama, odnosno program školovanja na stranom jeziku uveden je več 1992. godine. Ništa novo nismo izmislili. Prepisali smo rešenje iz 1992. godine. Vi ste ga doneli.
Stranka srpskog jedinstva, odnosno gospodin Petar Petrović, kaže "Vi sada zatvarate škole zbog štrajka". Ja ne znam da li je neinformisanost u pitanju. Mi smo usvojili amandman Stranke srpskog jedinstva. Usvojili smo amandman u kome kaže "štrajk koji je nezakonit". Prema tome, nemojmo više da pričamo o zatvaranju škola zbog štrajkova i ugrožavanju prava radnika.
Treće, pogrešni su podaci o novoj administraciji. Neću u to da ulazim. Samo ću vam nešto reći. Jedino skupa škola, to je loša škola. Sve druge škole nisu skupe.

Biću kratak. Ja molim da budem dobro shvaćen i to molim pre svega profesore. Kada imamo jednu ovako kvalitetnu diskusiju, koju smo sada čuli, onda imam potrebu da kažem da vi i ja možemo da se razlikujemo u hiljadu stvari, ali da postoji nešto što delimo, a to je briga za budućnost podmlatka. Ja ne znam da li će ovo javno priznanje vama da uđe u pozitivnu ili negativnu stranu, ali ono je izrečeno.
Što se tiče vaše javne diskusije, pre svega želim da vam kažem da je postojala knjiga kvalitetno obrazovanje za sve već godinu i nešto dana i oko nje je bilo javnih diskusija. Ja sam hteo i u holu Skupštine da vas pitam - profesore, šta je to javna a šta stručna diskusija? Gde počinje jedno, gde se završava drugo? To je uvek moja dilema i biće i dalje moja dilema.
Zakonom o ministarstvima je preneto u nadležnost prosvete predškolsko obrazovanje. Prema tome, nismo mi ništa sada uradili. Mi smo jednostavno ozakonili, odnosno, u naš zakon odenuli nešto što je puno ranije uradio Zakon o ministarstvima. To nije novost.
Hoću još nešto da vam kažem. U finansiranju, na moju veliku žalost, stvari nisu promenjene. Dakle, ona vaša primedba - da li će razvijena, odnosno nerazvijena opština - ona stoji, ali stoji isto kao što je stajala ranije ta primedba. Nije bilo izmena. Samo da obavestim ovu skupštinu da sam ja u ovoj sali imao sastanak sa svim predsednicima opština i svim zaduženim za prosvetu, na kome smo razgovarali o finansiranju škola. Za taj sastanak ja sam pripremio pregled izvršavanja obaveza opština prema školama i da ne bi denuncirao neke koji su mnogo loše, u mnogo malom procentu finansirali, ja sam prećutao podatke. Rekao sam im samo okvirne podatke.
Profesore, iznenadiće vas, opštine koje su veoma visoko razvijene, manji procenat izdvajaju za prosvetu nego neke manje razvijene opštine. To je fakat i sa tim živimo.
Jedna velika operacija na nivou finansiranja obrazovanja nama predstoji. Prelazak na novi način finansiranja nama predstoji. Dakle, ovde u ovom momentu nismo puno radili. Što se tiče onoga što ste nazvali "monolitnost" ili tako nešto, nastavnici sada imaju katalog kurseva. Oni mogu da biraju, da se opredeljuju za te kurseve. Dakle, prvi put je uveden red u jedan sistem koji je ranije bio haotičan i tačno se zna koji je seminar akreditovan od strane Ministarstva. Ja ne mogu odgovarati za sve seminare koje u ovoj zemlji neko organizuje, ako se taj neko zvao UNESKO i UNICEF itd. Ako nemaju akreditaciju Ministarstva, to nije naš nacionalni program. Naš je onaj koji mi prihvatimo.
Nešto što je pokrenuo neki vaš prethodnik, ali ja ću nastaviti kod njega, pošto ste i vi to pomenuli, to je dve godine zanati, odnosno oni koji spremaju neposredno za rad i 30%. Prvo, želim da vas informišem da će prvi put dvogodišnji zanat, po ovom novom konceptu, ući u sistem 2007. godine. Dotle ćemo posebnim programom, posebnim osnovama, regulisati potpuno te predmete, opšteobrazovne, tako da ćemo imati na celoj teritoriji zemlje to. A tih 70% je ostavljeno zbog naše želje, da upravo bude ovako kako je prethodnik govorio, kada se on školovao pre 20 godina, sa zanata su izlazili majstori. Naš je cilj da sa zanata i posle 2007. godine stvarno izlaze majstori, jer smo sada u jednom vakuum prostoru kad slabo učimo i same majstore. Hvala vam za diskusiju.

Sada ovde imamo dve mere napada na Ministarstvo. Jedni napadi da je mondijalizam u pitanju, a drugi da je nacionalizam, pa smo verovatno negde u sredini, što možda i nije tako loše.
Evo, ovako, gospodinu Pal Šandoru, mi smo dobili vaš amandman i sve je u redu. Mi smo krivi jer smo prevideli, dakle tu uopšte nije nikakav problem. Iznesite taj amandman i ja ću ga ovde prihvatiti i to će ići.
Što se tiče ovih načelnih primedaba ako treba da pričamo mislim da ste pogrešno shvatili postavku reforme. Nema fragmentarizacije. Što se tiče na cikluse to nema fragmenata. Sve je to jedna nit, ali otom - potom, to je stvar za raspravu. I, najzad, procenat đaka koji se upiše u srednju školu n maternjem jeziku sada imamo i vi to verovatno znate, pošto ste u prosveti, vezani za prosvetu, sada imamo izražavanje želja. Pripadnici mađarske nacionalne manjine ukoliko to napišu mi sada možemo mrežu škola praviti i to dalje neće biti problem.

Pojava usluga po ugovoru kao jedne budžetske stavke je pitanje klasifikacije, odnosno nomenklature. U svakom slučaju, usluge po ugovoru obuhvataju i ugovore o delu, ugovore o radu kojima pružamo, odnosno pribavljamo za ministarstvo neke stručne specijalizovane usluge i time izbegavamo zapošljavanje stručnih i specijalizovanih ljudi. To je jedan ili malo procenata ove sume.
Podsećam sve prisutne da usluge po ugovoru, a to zna i lice koje nas je prozivalo, da te usluge po ugovoru obuhvataju problem, odnosno školovanje, doškolovavanje, edukaciju zaposlenih. Moje ministarstvo ima 85.000 profesora, dakle zaposlenih i usluge po ugovoru su zapravo razvojni programi Ministarstva prosvete. Ukoliko hoćemo da menjamo sistem obrazovanja, onda mi moramo da damo dodatnu naobrazbu učiteljima i nastavnicima.
Recimo, u početku sledeće godine mi ćemo edukovati 4,5 hiljade učitelja, ali to je samo jedan deo uopšte učitelja i nastavnika koji će iduće godine proći kroz proces edukacije. To podrazumeva i ugostiteljske usluge koje su takođe usluge po ugovoru, šest, pet ili tri dana ako borave na nekom mestu gde dobijaju edukaciju, to se ima platiti. Dakle, usluge po ugovoru su razvojne usluge Ministarstva prosvete.

Moram reći da smo puno raspravljali sa poslanicima DSS-a i Bojanom Aleksić o ovom članu. Danas negde u novinama pročitah da je usvojeno najviše amandmana DSS-a. Nisam nikada brojao. Trudili smo se da isteramo jednu liniju razmišljanja. Upravo zbog te linije razmišljanja reći ću vam da je predlagaču - Ministarstvu prosvete i Vladi veoma stalo da koncept ostane 3+3+3.
Zašto? Samo zbog roditelja. Mislimo da su roditelji budućnost škole, da će participirati u puno većoj meri, i spremili smo jedan letak koji ćemo poslati svim građanima zemlje, a u kome upravo apelujemo na buduću poziciju roditelja. U tom letku postoji rečenica - koja nije moja, ali se meni sviđa i zato mogu da vam je kažem - "roditelji su prvi prirodni vaspitači sopstvene dece"; to moramo ispoštovati i zbog toga Ministarstvo čvrsto ostaje kod ovoga. Ne možemo da prihvatimo vaš amandman. Hvala.