Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, prvo se izvinjavam zbog ovog malog incidenta, jer sam bio ispred. Stav Srpske radikalne stranke da neće biti predmet interesa Zakona o ministarstvima je legitiman stav. Često pomislim da čovek koji finansira i ulaže nešto u izgradnju jedne kuće ima pravo da kaže gde hoće dnevnu sobu, gde hoće spavaću sobu, bar osnovne objekte. Sa te strane možemo da kažemo da je stvar onih koji formiraju vladu kako će formirati vladu. To je jedno i to je legitimno.
Sa druge strane, mislim da je Srbiji dosta građenja od početka. Mislim da čovek može da uđe i da se prilagodi postojećem stanju, da mu bude dobro i da unapredi to stanje. Prema tome, mislim da je period revolucionarnosti jednom zasvagda za nama. Sa tog aspekta posmatrajući, postoji opravdanje da čovek koji je u januaru 2001. godine sedeo u prvoj klupi (verovatno prvi put u životu, jer moja priroda me opredeljuje ka sredini učionice ili kraju, moj duh me opredeljuje tamo i sada se tamo nalazim), ima pravo da onima koji dolaze kaže i prenese neke sugestije, da ih formuliše u vidu amandmana i da pokuša da nešto što je rađeno, pretpostavljam i neću da optužujem, sa puno želje za poboljšanjem, još više unapredi.
Racionalizam je argument koji je često demagoški. Slažem se da je broj potpredsednika bio veliki u prethodnoj vladi, kao što mogu da se složim da je to bio proizvod određene političke situacije posle događaja iz oktobra 2000. godine. To uopšte ne sporim. Međutim, smanjivati broj ministarstava je dosta problematična stvar. Naime, jedno je plata ministra i u tom smislu je racionalizacija, a drugo je broj zaposlenih.
Kako mi sređujemo državu, nesporno je da ćemo administraciju teško sada u ovom času skresati. Verujte mi, moje iskustvo je da kresanje ne samo da u ljudskom smislu izaziva probleme, već izaziva probleme u obavljanju sopstvenog posla. Neki su ono što nisam hteo da kažem shvatili ranije, neki kasnije i sada smo se svi ismejali. Sa tog aspekta posmatrajući, postoje neke sugestije, neka rešenja na koja bih ipak želeo da ukažem pažnju svima onima koji sada dolaze.
Prvo, izmenama Zakona o ministarstvima sa početka mandata Vlade gospodina Zorana Đinđića jedan deo nadležnosti socijale prenet je u prosvetu. Radi se o predškolskim ustanovama, tako da vam se danas prosveta sastoji od predškolskog, primarnog, sekundarnog i univerzitetskog obrazovanja, praćenog sa standardom. U okviru toga postojala je uprava direkcije za sport. Dakle, bili su spojeni prosveta i sport. To je nateralo mene kao ministra da se kao majka ponašam prema prosveti, a pomalo kao maćeha prema sportu. Da nije bilo skromnosti sportista i Dragana Vuksanovića, direktora Uprave za sport, to bi dosta teško funkcionisalo.
Sport je naš veliki i dobar proizvod. Sportom se dičimo, ponosimo se sportistima. Mislim, i bilo je razmišljanja za našeg mandata, da smo zaslužili jedno ministarstvo omladine i sporta, i sa krajnje pragmatičnog aspekta, pošto znam gde se nalazi donatorski novac, omladina je ta koju oni hoće da podrže. Znači, potpuno je racionalno zbog našeg, vašeg budžeta da spojite omladinu i sport i da to postoji kao samostalno ministarstvo. To je sugestija, a mislim i da je amandmanski predloženo.
Sa druge strane, uporedna iskustva nam kažu da postoji mogućnost da se visoko obrazovanje spoji sa naukom. Vi ste uradili jednu drugu stvar, vi ste sa naukom spojili ekologiju. Ne vidim tu neke jače kopče, sem što i u ekologiji, kao oblasti ljudskog interesovanja, ima nauke. Da, ima, ali ima i u drugim oblastima nauke, tako da mislim da ako je već trebalo nešto spajati možda je trebalo spojiti visokoškolsko obrazovanje i nauku, ali nikako nauku i ekologiju. Ne vidim tu nikakvu veliku racionalnost.
Najzad, želim da ukažem na još jednu stvar. Mladi, bilo kako mi posmatrali stvari, predstavljaju budućnost ove zemlje. Ta budućnost zaslužuje veoma veliku podršku same Vlade. Za vreme Vlade čiji sam ja bio član uspeli smo da napravimo jedan konsenzus, u kome je bilo problema, ali ne u velikoj meri, u vezi sa finansiranjem prosvete.
Molim vas, u svakom budućem ponašanju vodite računa da zemlja koja nema jaku prosvetu nema zapravo dobru budućnost. Onaj ko bude ministar prosvete, nešto se zna, ali to mene ne interesuje, zaslužuje veliku podršku ministra finansija. Naravno, ulazimo već u personalne stvari, ulazimo u odnos snaga, ali poručujem sa ovog mesta da bih voleo da buduća vlada obraća i finansijski pažnju na Ministarstvo prosvete, bez obzira u kom sastavu ona bila.

Gospođa Pop-Lazić je juče, usput istina, spomenula neke brojeve. Samo želim da joj odgovorim na to, jer sam shvatio da je to, na neki način, njen odnos prema ministarstvu. Znam da u ovim budžetskim stavkama naročito bode oči stavka specijalističke usluge i usluge po ugovorima. To su dve stavke iza kojih se čini da nema nekog pokrića. Baš zbog toga, pomenuo bih šta tu zapravo spada, jer pitanje budžetiranja i pitanje tih stavki i njihovih naziva je stvar Ministarstva finansija. Često se iza toga krije puno sadržaja koji su pokriveni sa jednom ili dve reči.
Specijalističke usluge, tu dolaze dopunske škole, a koliko znam, nije u programu radikalne stranke ukidanje finansiranja dopunske nastave. To je 48.930.000 bilo. To vam je objašnjenje. Uvođenje pilota novih u srednje škole 95.500.000. Prevoz na Kosovu, koji takođe tu dolazi (opet nije, bar ne znam da jeste, politika radikalne stranke prekidanje finansiranja naših ljudi na Kosovu), to je 54 miliona dinara. Dakle, tako se popunjava ta cifra.
Što se tiče usluga po ugovoru, imate puno stvari: recipročne stipendije, saradnja sa univerzitetima u inostranstvu, naši lektori koji se nalaze u raznim zemljama i predaju srpski jezik na univerzitetima, bilateralni ugovori. Recimo, da vam kažem, uveli smo srpski jezik i u slovenačke škole, pa ćemo dobiti novi trošak finansiranja našeg lektora u Sloveniji, kao novog vida, ali zato dobijate jednu novu katedru na slovenačkom filološkom fakultetu, a postoji, recimo, i na francuskim fakultetima katedra za srpski jezik, što mislim da je cilj ovog društva.
Drugo, mislim da ne dovodim u pitanje finansiranje naše dopunske nastave u inostranstvu, za koju mislim da je treba pojačati i organizovati, a nikako ukidati. To je samo što se objašnjenja tiče.
Gospodin Kitanović je malopre pomenuo podelu vlasti. Zaista postoji ta podela vlasti. Mi smo u prilici da 16. novembra izaberemo i novog predsednika i pozivam sve da, naravno, izaberu.

Ja bih molio da raščistimo nešto što se pominjalo danas u izlaganju gospođe Pop-Lazić. Nemam nikakve veze ni sa jednom komisijom za privatizaciju, apsolutno nikakve veze, jer ne postoji, koliko ja znam, komisija. Ja veze nemam. Moja funkcija, koja se ovde meša, to su javne nabavke i tu je pokrenut postupak i doći će do izmene Zakona o javnim nabavkama, a komisija nije funkcionisala zbog toga što su druga dva člana te komisije, od pet, bili gospođa Kori Udovički i gospodin Tomica Milosavljević. Iz opravdanih razloga, mislim da ćete shvatiti, komisija nije mogla da funkcioniše posle njihovog napuštanja Vlade.
Ako Njegoša neko izbaci iz nastavnog programa to će biti samo srbisti, a ne Ministarstvo, jer oni prave program za srpski jezik, a moje informacije su da oni to neće učiniti. Takva gromada ne može da se izbaci ni iz čega. Najzad, ponavljam da ne možemo kreirati program prema tome koji je srpski izvor nekog znanja koji je strani izvor. Tako kreirati program znači da bi učiti o Ajnštajnu značilo zapravo učiti samo o Milevi Marić, koja jeste njegova desna ruka, koja mu je puno doprinela, ali dozvolićete da je i gospodin Ajnštajn imao neki doprinos u kreiranju teorije relativiteta.

Ovo je odgovor ne gospodinu Domazetu, nego gospođi Pop-Lazić koja je malopre čitala neki tekst iz časopisa "Impuls". Ranija ministarstva su imala običaj da čak preporučuju školama kupovinu određenih časopisa. To je prekinulo ovo ministarstvo. Mi smo dali saglasnost prošle kalendarske godine gospodinu Borisu Stajkovcu na izdavanje "Impulsa" i to na izdavački program, i to je sve. Mi ne možemo kontrolisati sadržinu, kao što ne možemo kontrolisati sadržinu bilo kog drugog časopisa koji izdaje Mira Alečković "Zmaj" ili nešto treće.
Smatramo da su škole punoletne, dakle prepuštamo školama da odluče koje časopise će kupovati. Osim toga što pretpostavljam da neki od izdavača svoje časopise distribuiraju školama, ti časopisi se mogu naći i na kioscima. Mislim da je izvor ovog časopisa upravo to mesto, a ne škola, a ne znam koliki je uspeh ovog časopisa "Impuls" u školama. U svakom slučaju, saglasnost je data na izdavački program i ni na šta više.
S druge strane, postoji jedno ozbiljno pitanje koje je pokrenula gospođa Pop-Lazić. Tačno je da i u našim osnovnim školama devojčice ostaju u drugom stanju i tačno je da su očevi takođe njihovi drugari iz školskih klupa. Tačno je da u našim školama, mi smo vršili istraživanja, postoji u izvesnoj meri upotreba droge. Nije i ne može biti zadatak i odgovornost jedino Vlade i Ministarstva prosvete da se bore protiv toga.
Sve moguće akcije se preduzimaju. Uvođenje zdravstvenog vaspitanja je jedan od puteva da se reši taj problem. U okviru zdravstvenog vaspitanja, deci u osnovnim i srednjim školama će biti prezentirana i materija čiji je smisao, čiji je cilj da se spreči prerano začeće, da se normalno ulazi u svaku vrstu odnosa i da se spreči, smanji i ako može iskoreni upotreba narkotika i sličnih sredstava. Dakle, u jednom delu tema je veoma ozbiljna i ona zaslužuje puno razgovora, ali mislim da ovo mesto nije trenutno to.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, ne osećam se ovde kao da prvi put ili ko zna koji put podnosim neki izveštaj. Prvo, od početka ove vlade koja je bila pod rukovodstvom gospodina Đinđića, podnosio sam svake godine izveštaj i svake godine je taj izveštaj usvajan na Odboru za prosvetu. Dakle, nikakvim ilegalnim ili nelegalnim rabotama i poslovima nismo se u prosveti bavili, čak smo pokušavali, mislim i uspeli, da potpuno transparentno radimo. U svakom slučaju, pokušaću da u sledećem periodu privučem vašu pažnju  podnošenjem računa o tome šta i kako je urađeno.
Kada bih pokušao da definišem prosvetu, da je uporedim sa nekim drugim kategorijama koje su nama bliske, verovatno bi najbliže poređenje bilo sa nasledstvom. Prosveta je prenošenje civilizacijskih i kulturnih baština mlađim pokolenjima, upravo kao što je nasleđe prenošenje prava, odnosno plusa i minusa svakog pojedinca svojim sopstvenim naslednicima. Pošto mlada pokolenja mogu i bez nas nešto da shvate i da nauče, ali im je potrebno puno više vremena i truda, država se trudi da učestvuje u organizaciji prosvete. Tako nastaje jedna javna služba, javni posao, prosvetni posao koji, samim tim što je javni posao, izaziva strašno mnogo kontroverzi, izaziva napade i odbrane, izaziva čak i emocije.
Ova država, kao jedan od resora, ima i resor obrazovanja, odnosno prosvete, koji je uvek ovde, kada sam bio sa druge strane govornice, izazivao emocije, napade i odbrane. Četiri puta sam ovde izlazio za proteklih dve i po - tri godine i uvek smo uspeli da završimo posao. Vi ste uspeli da završite posao, jer ste izglasali zakon. Poslednji, ovaj reformski, sa dvotrećinskom većinom. Zbog toga vam dugujem zahvalnost, jer ste imali sluha za predloge Vlade, a predlozi Vlade su uvažavali određeni napredak, želju za napretkom ove zemlje. Nadam se, kao što smo ove tri godine uspešno sarađivali, na čemu vam hvala, da ćemo i ubuduće to činiti.
Naravno da ima nesporazuma, naravno da ima emocija različite prirode. Danas nam dolazi u posetu klub koji se zove "Real Madrid". Na njegovom čelu najduži period je boravila jedna ličnost, koja se zvala Santjago Bernabe. Jedan stadion u Madridu nosi njegove ime. Kada su gospodina Santjaga Bernabea pitali kako je sarađivao sa španskom javnošću, odgovorio je: "Odlično. Kada sam počeo da gradim stadion, svi su me pitali zašto ga gradim na periferiji? Kada sam ga završio, svi su me pitali zašto sam ga izgradio u centru".
Toliko o ljudskom razumevanju. Dakle, onaj ko radi izaziva reakcije drugih i to je potpuno normalno. Da li ćete umanjiti značaj jednog divnog objekta, kao što je taj stadion, odgovor je - ne, to su sada svetski šampioni. Nadam se da će ih "Partizan" sutra pobediti, ali to je sve na nivou nada i naših očekivanja.
Kada razmišljamo o tom obrazovanju, odnosno o toj prosveti, mi obično jedno ime u pežorativnom smislu koristimo, a to je ime Stipe Šuvara. Njegova čuvena reforma obrazovanja, po sudovima mnogih od nas, dovela je do cepanja, do usitnjavanja, gubitka orijentira što obrazovanja tiče. Niko ne pominje drugu reformu koja je tiho, ali se u dva navrata obavljena - 1991. i 1995. godine, a to je reforma pod nečijim drugim rukovodstvom, ali neću pominjati ni ovom prilikom imena.
Šta smo napravili u toj reformi? Prestao je sa važenjem zakon o prosvetnoj inspekciji i zakon o prosvetno-pedagoškoj službi i od dve službe je napravljena jedna. Prestao je zakon o stalnom stručnom usavršavanju i prestalo je stalno stručno usavršavanje nastavnika. Centralizovan je ceo sistem. Mreža škola je do 1994. godine napravljena, nova, bez ikakvih konsultacija sa lokalnom vlašću. Šta mislite da sada reorganizujem školstvo na Vračaru i ne pitam lokalne vlasti koja škola im treba, a koja ne. To je urađeno 1994. godine. Stvoren je jedan ogroman sistem, ogroman centralizovani sistem, ukinut je prosvetni savet, ukinuti su pedagoški zavodi.
Dakle, sve je ukinuto što postoji između škole i ministarstva. Ministarstvo je ostalo sa namerom da to bude mozak, a škole ruke i noge. Između toga ništa. Sistem je, kao most bez srednje poluge, propadao u vodu. Ceo sistem se bunio protiv toga, ali pitanje je zašto to državu nije mnogo pogađalo? Nije mnogo pogađalo zbog toga što je u tom periodu došlo do isisivanja novca iz prosvete. Govorim o devedesetim, od 1990. do 2000, o tim godinama.
Društveni bruto proizvod u periodu od 1990. do 1999. je opao 44,5%. Istovremeno, izdvajanje u obrazovanje po učeniku je smanjeno, za osnovno obrazovanje 52%, a za srednje 57,2%, što pokazuje da se briga za obrazovanjem smanjila i da su deca, po glavi učenika, dobijala sve manje novca. Zbog toga je državu bilo briga koliki joj je sistem, da li je on mali ili veliki. Bitno je bilo uštedeti u njemu. To je bio imperativ vremena. Kako i zašto su pare korišćene, potpuno je drugo pitanje i u to pitanje ne ulazim. Hoću reći da je moguće da su korišćene i u pozitivne svrhe. To ne znam, niti me interesuje. Moja briga je prosveta i njeno osiromašenje. O tome govorim.
Znači, GDP je padao, pa i izdvajanje za prosvetu. Istovremeno, strukturom kojom je finansirana prosveta, došlo je do fantastičnih promena. U 1989. godini lokalni izvori su finansirali prosvetu na nivou od 84%. Dakle, iz lokalnih kasa se prosveta finansirala 84%, a ostalo su bili budžet, ostali izvori, privreda, vanprivreda i stanovništvo. Onda je 1999. godine budžet imao 75% udela finansiranja, a svi ostali 25%. Dakle, država se stavila na mesto finansijera i počela da kontroliše. Kako? Tako što je smanjivala iz godine u godinu ono što se davalo prosveti. To je priča o finansiranju prosvete.
Naravno da vam neću govoriti o položaju prosvetnih radnika, naravno da vam neću govoriti o jednom relativno tužnom statusu koji su oni imali 2000. godine. Činjenica je da se sistem sam bunio protiv sopstvenog propadanja, bunio se na taj način i što je štrajkovao. Vi znate da je to period učestalih štrajkova u prosveti i jedne navike, kako prosvetnih radnika, tako nažalost i dece, da čas traje 30 minuta. To je bila njihova svakodnevnica i tako je bilo sve do 2000. godine.
Zadatak svakog ministarstva je trojni. Njegov zadatak je da predlaže zakone koje donosi Skupština, da pokuša da primeni te zakone u životu i da vrši nadzor nad primenom tih zakona. Kada je u pitanju zakonodavstvo, ovo ministarstvo je četiri puta bilo ovde i to sam već rekao. Sva četiri puta smo posao završili. Sada je u planu donošenje zakona o visokom obrazovanju, gde je usaglašavanje veoma daleko otišlo. Da su normalne okolnosti, mogao bih da vam garantujem i period donošenja zakona, ali one nisu. Prema tome, svako moje obećanje postaje iluzorno. Zatim, zakon o udžbenicima, čija je izrada u pripremi i zakon o predškolskom vaspitanju. To je ono što su trenutno naši prioriteti i planovi, a što nije finalizirano postojećim tekstom.
Da bismo došli do ovog zakona, poslednjeg koji je usvojen tokom ove godine, angažovano je puno ljudi. U sastavljanju strategije obrazovanja učestvovala su 222 čoveka i 315 ljudi je učestvovalo u školskom programu za prvi razred.
Dakle, to je jedan veoma širok krug ljudi svih struka i svih profila, namerno, jer školstvo zahteva konsenzus. Konsenzus se postiže u jednom društvu samo širokim angažovanjem i uključivanjem u proces donošenja odluke različitih profila. Mi smo to pokušali da ostvarimo i zbog toga ovi brojevi stoje. Pri tom ću vam reći da je u konsultacijama, dakle, ne u procesu donošenja odluka nego u konsultacijama, učestvovalo 25.460 ljudi, u okviru tri velike akcije koje su prethodile izradi strategije obrazovanja.
Svaka promena u društvu iziskuje tri resursa, tri rezervoara. Prvi je vremenski rezervoar. On postoji, odnosno, njegovo pitanje se postavlja zato što su ljudi, po pravilu, nestrpljivi i traže promene pre nego što su one zrele, jer žele, po prirodi stvari, da bolje žive. Sa ovim resursom, čini mi se, Ministarstvo prosvete nema nikakvih problema, jer je zamerka upravo da se prebrzo ide. Dakle, nije zamerka da se sporo ide, nego da se brzo ide. Prema tome, o vremenskom resursu ja neću uopšte govoriti. Mislim da ga imamo u dovoljnoj meri. Ostaju ljudi, kao veliki problem, i novac.
Prvo, što se novca tiče, jedan stari prosvetni radnik, na početku, pre tri godine, kada sam bio u poseti Leskovcu, pitao me je - koliko vi imate para? Ja tada nisam znao za reforme. Upozorio me je da ako para nema, da ni ne pokušavamo da uđemo u promene i meni je to jasno. Devedeset posto našeg budžeta obrazovanja ide na plate, i to je tragedija ove zemlje. Znači da samo 10% novca budžetskog možemo da ubacimo u razvoj obrazovanja. U drugim zemljama su mnogo srećnije srazmere, ali mi nikad nismo ovu reformu vršili na uštrb plata.
Dakle, plate prosvetnih radnika bile su "zaštićene životinje" od svakog zahvatanja, od svakog uzimanja i preusmeravanja na razvoj obrazovanja, ali smo imali 34 donatora, među kojima su UNESKO, UNICEF, UNDP, Svetska banka, Evropska unija, kroz Karts i Tempus, Savet Evrope i mnogi bilateralni donatori. Od njih je, do sada, upotrebljeno na obrazovanje 20 miliona evra. Dakle, 20 miliona evra smo od stranaca dobili, uglavnom u vidu donacija i jedan deo u vidu nekog kredita, to je učešće Svetske banke. Dakle, bez učešća budžetskih para u razvoju obrazovanja. Sa 40 zemalja smo zaključili ugovore o saradnji u oblasti obrazovanja, a sa 20 zemalja je u postupku, isto kao ona tri zakona, donošenje, zaključivanje ugovora.
Istovremeno, na lokalnom nivou, dakle, van kontrole mog ministarstva, imate ovde gradonačelnike, pitajte, imali smo velike donacije, pre svega Evropske unije, za rekonstrukciju škola. To je ona akcija "Škola za demokratiju" i u toj akciji, po podacima koje mi imamo u prosveti, potrošeno je 15 miliona 500 hiljada evra. Dakle, to je suma koju je Evropa izdvojila za popravku objekata našeg školskog sistema.
Zaključak je: i jedan i drugi podatak pokazuju da nas Evropa nije izneverila. Evropa je učestvovala u popravci našeg sistema obrazovanja.
Drugo, jedan ministar ranije vlasti, u periodu između 1990. i 2000. godine je jednom prilikom rekao, obraćajući se pravosuđu - sudije, oni meni nisu problem, dovešću ja u kamionima i autobusima nove sudije. Taj luksuz sebi ne mogu da dozvolim, da to izgovorim. Prosvetnih radnika je 85.000 u nastavi, samo u nastavi, govorim od učitelja pa nadalje. Mi u ovoj zemlji, a ni u jednoj drugoj zemlji nema resursa za 85.000 kojim bi moglo da se zameni postojeće osoblje, postojeći zaposleni.
Zbog toga, naš cilj i naše namere nikada nisu bile uprte u tom pravcu, naša namera je bila da pokušamo da usavršavamo postojeći kadar. To hoću da ilustrujem nekim podacima. Ti podaci su sledeći: 50.500 nastavnika je prošlo obuku u trajanju do 48 sati, od 85.000. To je jedna natpolovična cifra. Celih 420 osnovnih škola je prošlo edukaciju. Ako znate da ima 1.500 - 1.600 osnovnih škola u Srbiji, onda vam je jasno da je već trećina celokupnog osoblja pojedinih škola prošla edukaciju; 8.400 profesora, odnosno učitelja i nastavnika za prvi razred je prošlo edukaciju; kursevi za direktore, članove školskog odbora, koje finansira Svetska banka, upravo počinju; 320 akreditovanih programa obuke smo napravili, izdali katalog. Prvi put imate katalog za edukaciju nastavnika, a nemojte zaboraviti, 1995. godine je donet zakon koji je ukinuo obavezu edukacije nastavnika. Vi ste ukinuli obavezu onih koji dalje uče, da i sami uče. Ne vi, ne ovaj parlament, nego neko u istoriji, pod jako čudnim okolnostima i ne znajući, ja sam ne mogu da zamislim tačno šta je bio cilj takve jedne mere. Nadam se, iskreno, da neki racionalizam u tome postoji.
Na kraju, još jedan kurs smo imali, koji je jako dobro primljen, to je kurs policajac-zaštitnik dece, kojim je obuhvaćeno oko 200 škola, tačnije, 179 škola. Dakle, u 179 škola postoji policajac koji čuva školski sistem. To je što se tiče uslova i zakonodavstva.
Šta je sa implementacijom? Sve institucije koje su predviđene zakonom su osnovane. Dakle, ona tri centra, ali o tome neću da govorim, to je zakonska obaveza ovog ministarstva. Investiranje u prosvetu u periodu između 1990. i 2000. godine bilo je (ja ću govoriti u evrima, radi komparacije) dva i po miliona evra godišnje za period od 10 godina; 2001. smo duplirali - 5.487.372 evra; 2002. godine - 5.434.000; ove godine predviđeno je 11.585.702, za sada je sedam miliona investirano.
Dakle, imamo već finansirane radove u tom iznosu.
Gospodo moja, to je najmanje 100% u odnosu na prethodno stanje, najmanje, a ovaj poslednji period je 130 ili 125%. Istovremeno, studentski standard je popravljen. Pre svega, otvorena su nova studentska mesta. Osim toga, ušteda je izvršena u sistemu. Reću ću vam podatak da je ranijih godina, između 1990. i 2000, studentski standard ovu zemlju koštao između 50 i 60 miliona evra. Od 2000. godine košta oko 20 miliona evra godišnje. Studentima standard nije pao. Porasle su uštede. Mi smo stegli sistem i počeli da štedimo u sistemu. Znači da se snabdevači racionalno ponašaju, da smo sprečili sve moguće krađe, da smo sprečili one studente koji su po domovima spavali, tzv. padobrance ili kako se sve zovu, i stegli smo sistem. Zbog toga je sa nižim izdvajanjem moguće postići iste efekte.
Molim vas, podigli smo broj stipendija za 2.500. Dakle, 2.500 stipendista studenata više ima u ovom periodu nego što je bilo ranije.
Dugovi - gradonačelnik Kragujevca je sa mnom proveo sate na sastanku sa firmom "Kazimir Veljković"; evo kratke priče o firmi "Kazimir Veljković". "Kazimir Veljković" je građevinska firma, angažovana za izgradnju Druge kragujevačke gimnazije. Počela je izgradnja te gimnazije na bazi usmenog dogovora, bez ugovora političkih struktura zemlje; gimnazija je, tako je, 1995. godine, tako je, izgrađena je i puštena je 2000. godine, a da je izvođaču radova ostao dug u nivou od 30 do 40 miliona.
Dakle, nesporno je, "Kazimir Veljković" je izgradio taj objekat koji fantastično izgleda, idite u Kragujevac, pogledajte i nesporno je da za to nije dobio pare. On nije imao kome da se obrati, jer nije postojao ugovor, ništa nije postojalo - čardak se pravio ni na nebu ni na zemlji, a zašto - zbog nekih političkih potreba, ali naravno da je to zadovoljilo i potrebe obrazovanja i hvala na tome.
Kada su oni počeli da trpe tužbe od svojih podizvođača, uhvatili su se za glavu i onda smo uspeli da na bazi sudskog poravnanja isplatimo dug i spasimo firmu "Kazimir Veljković" od stečaja. Iznos tada isplaćenog novca je bio 40 miliona dinara i to nije malo za prosvetni budžet.
Ukupni dugovi, kada smo mi došli, investicioni, bili su 258 miliona, ostalo je pet miliona investicionih dugova. Dakle, za 253 miliona mi smo isplatili tuđe račune, neko drugi je poručivao, a mi smo plaćali. Da li je to malo? Po mojoj proceni, ne. Po mojoj proceni, korektno smo bili sukcesori prethodne vlasti, ni za šta nismo rekli - mi to ne dugujemo. Sve ono što je napravljeno ranije, mi smo pristali da plaćamo.
To je, gospodo moja, slika o investicionoj politici i o dugovima ove zemlje.
Molim vas, sve ovo ide do jednog zaključka: nije zakon najviše što je Ministarstvo uradilo, nešto drugo je najviše - mi smo uspeli poljuljani ugled prosvete da vratimo. Evo vam dokaza i za to.
U Beogradu u jednoj školi 48 radnih mesta za nove nastavnike se otvara, a 537 kandidata se javlja, gospodo. I da je to negativna selekcija koja je bila ranije ne bi ove cifre bile, nego bi bilo eventualno onoliko kandidata koliko je radnih mesta. Jedno radno mesto u Novom Sadu i to, gospodo - matematičar, dakle, zanimanje jako traženo, 36 kandidata, 36 molbi da se zaposli kao matematičar u jednoj školi. Da li je to malo? Ne, to je odraz novog položaja prosvete i ona ga ima u ovom društvu. Naravno, za to ste i vi zaslužni kao deo sistema političkog establišmenta ove zemlje.
Sindikati - ja u prosveti imam tri reprezentativna sindikata: samostalni, nezavisni i unija. Neću ja da pričam o njima, samo ću vam reći da nikada u periodu od tri godine nije bilo štrajka, sem jednog od četiri dana. Posle onih silnih štrajkova, to je sada smirivanje tla i to je normalno. Mi smo na pragu zaključenja kolektivnog ugovora; kolektivnim ugovorom će biti predviđena procedura otpuštanja tehnološkog viška, tako da direktori neće da imaju svu vlast u kolektivima. To je, gospodo moja, produkt našeg stalnog i strpljivog razgovora sa sindikatima. Pitajte ih šta misle o socijalnom dijalogu u prosveti i ono što vam oni odgovore, ja potpisujem. Dakle, pitajte ih, neću ja svedočiti o stanju socijalnog dijaloga u prosveti, neka oni o tome govore.
Upisi - potpuno haotično stanje pre 2000. godine; 2000. godine nagla promena režima upisa, centralizacija. Jedino što smo ozbiljno centralizovali to je politika upisa, a zašto? Da bismo imali evidenciju upisa na jednom mestu, da se ne bi po babovskim, kumovskim, prijateljskim vezama deca upisivala. Centralizovali smo upise i imali smo u prvoj godini od 72.000 đaka 129 nezadovoljnika, uglavnom u Čačku, i imali smo ona jaja koja su pogodila gospodina Đelića na predizbornoj kampanji u Čačku. To jaje je bilo namenjeno meni, ja nisam bio tamo, jer nisam nikada bio član G17 plus, pa je pogodilo njega, i to jaje je nezadovoljstvo, uporedite 72.000 sa 129 i videćete koliko je nezadovoljnih bilo u Srbiji. Ove godine niko, nula nezadovoljnih.
Molim vas, centralizacija i disciplina su doveli do toga da su svi shvatili šta je novi upis i više nema nezadovoljnih, to je, mislim, uspeh uvođenja reda u sistem, jeste, to je to.
Romi - uvedena je pozitivna diskriminacija. Pazite, niko na svetu nije uspešno, nažalost, rešio problem obrazovanja Roma. Romi se kao socijalna grupacija protive svakom kalupljenju, oni su takvi, takvi su genetski; mi pokušavamo da im pomognemo, pokušavamo da podignemo nivo obrazovanja Roma, jer stepen obrazovanja je upravo suprotan stepenu siromaštva. Što si više obrazovan, pretpostavka je da si manje siromašan, ali o tome će neki drugi ministri da govore.
Mi smo uveli pozitivnu diskriminaciju i sve Rome koji su hteli da upišu srednju školu upisali smo mimo kvota, sve Rome koji su hteli da upišu fakultet upisali smo mimo kvota. Deljeni su udžbenici za Rome u organizaciji Ministarstva prosvete i Ministarstva za ljudska prava i nacionalne manjine koja je na nivou zajednice.
Udžbenička politika je promenjena, dakle, ne postoji segment koji nije promenjen. Jedan poslanik me je pre neki dan sreo, neću reći čiji je gradonačelnik, jer je opozicionog grada, pa neću da njegov ugled u njegovoj sopstvenoj stranci umanjujem, rekao mi je - znate, ministre, ja sam gradonačelnik i kada mene pitaju kako je u mom gradu, ja kažem, sve je dobro, neke stvari sam po sebi, po prirodi stvari, ispuštam i znam da je opozicija u mom gradu u pravu kada nešto kaže. Ja isto mislim, izneo sam vam stvari onako kako ja vidim, znam da nije sve urađeno, nemojte me uveravati u nešto što je samo po sebi očito.
Svako onaj ko radi, naravno da greši, a naravno da svako od nas nema kapaciteta, nema strukturu, nema institucije da sve stvari dovede do idealnog ili stanja koje bi bilo i tolerantno, posmatrajući sa opšteg aspekta, dakle, sa aspekta cele države.
Recimo, ja ću vam reći odmah, naš problem je nastavljen problem iz 1992. i 1993. godine; 1992. godine i 1993. godine je bio problem imenovanja direktora i sada je problem imenovanja direktora. Lokalne vlasti i kolektivi taj posao shvataju suviše politički, ja jednostavno nemam instrumenata da potpuno izvršim uplive, jeste, to je problem Ministarstva prosvete, okej, sa tim se da živeti, gospodo moja, sa tim se da funkcionisati i raditi, a ako ćemo zbog toga da propadnemo, ja ne verujem da hoćemo.
Mreža škola je ozbiljan problem kojim će morati svaka buduća vlada da se pozabavi, jer odnos đaka i učitelja je sada tragičan. Mi imamo jako malo đaka na jednog nastavnika i zbog toga ćemo morati da se pozabavimo mrežom škola.
Meni zameraju razbijanje tradicija, a gospođa Pop-Lazić mi je spočitala u svom uvodnom nastupu dve, koliko sam ja uspeo da čujem, ozbiljnije stvari. Jedna je deljenje materijala neke sekte čiji sam pripadnik i bukvar za prvi razred osnovne škole.
Ja ću sada pokušati da vam odgovorim na te optužbe. Što se tradicije tiče, mislim da je obrazovanje po definiciji opšta stvar. Ne može da bude srbocentrično, ne može se učiti samo Vuk i Tesla, mada naravno da moraju jer su deo baštine, a ja sam rekao da je pitanje obrazovanja pitanje baštine, ali se mora učiti Šekspir, Njutn i Aristotel. Ne postoji nacionalno obrazovanje. Postoji samo opšte obrazovanje, jer ako nacionalno vaspitamo decu oni neće znati ni "Magbet", "Otela", niti bilo šta drugo što je napisano. Dakle, nije bio moj cilj nikada da od Vuka ili Nikole Tesle ili bilo koga drugog operišem srpsko obrazovanje, već je cilj bio da se sve servira deci, pa će prema onome što najbolje zapamte i na šta se najviše prime svako od njih kasnije izabrati svoju struku u životu.
To naše fantastično obrazovanje, ja sam pribavio podatke iz Australije, gde su još na obradi, dakle nisu gotovi, ali podaci su sledeći: testiranje naše dece u poređenju sa testiranjem druge dece u svetu, dakle evropskih i drugih svetskih zemalja, rešavanje zadataka iz matematike manje od jedne četvrtine 12% naše dece, prirodne nauke manje od jedne četvrtine 56% naše dece, problemski zadaci 38% naše dece ne može uopšte da ih reši, ali rešavanje više od tri četvrtine, dakle, to se smatra uspešnim rešavanjem postavljenih zadataka, matematika 3% naše dece, prirodne nauke 1% naše dece i problemski zadaci nula posto naše dece. To su oni podaci sa kojima sada raspolažemo, a da smo izvršili jednu pilot evaulaciju preko međunarodnih faktora i to je tragično, gospodo moja. Mi to hoćemo da promenimo i verujte mi da je to moj zadatak. Ja shvatam moj zadatak da ovde ne bude nula nego da bude pet, da ovde ne bude jedan nego da bude sedam i ovde da bude deset gde je sada tri. Onda se smatra da prosveta ide uzlaznim putem.
Bukvar - tačno je da Vuk na slici u bukvaru ima nešto duži jezik i tačno je da Sveti Sava namiguje pčelici koju drži na svom prstu. Bila je jedna emisija na televiziji u kojoj su pitali četiri osobe šta o tome misle. Odgovor je bio 2:2, podeljen odgovor. Dvoje su bili protivnici, a dvoje su bili zagovornici. To vam je znak da svaka umetnost, pa i grafička, izaziva različite reakcije ljudi. Nekome se sviđa, nekome se ne sviđa. Gospođa Petrija, po čijoj priči je napravljen "Petrijin venac", posle velikog uspeha knjige koju je napisao gospodin Mihajlović, čak je pokušala da ga tuži smatrajući da je on nju pokrao nešto. Nije ništa pokrao, jer tu priču je on čuo, ali je samo Dragoslav Mihajlović ispričao na taj način. Dakle, svaka umetnost je puštena ljudima na shvatanje ili neshvatanje.
Gospodo moja, taj bukvar je odobrila proširena recenzentska komisija i jako dobra komisija. Nisam imao ništa protiv toga i potpisao sam, jer ja potpisujem sve udžbenike. Naravno da ne mislim da vi smatrate da ja gledam sve udžbenike. To bi bilo previše.
Najzad, sekte. Znam da postoji časopis koji se zove "Zona sumraka". Shvatio sam onda kada mi ga je moje dete unelo u kuću, jer je mene videlo na naslovnoj strani. Nažalost, i takvi časopisi formiraju mnjenje ove zemlje. U tom časopisu pre dva meseca je stajalo da sam ja član grupe Bildeberg, u čijem sastavu su Anjeli, Žospen, Ahtisari i mnogi drugi i da sam 2001. godine u Kanadi dobio instrukciju da ispiram mozgove srpskoj deci. Postoji nešto, i gospođa Pop-Lazić će to dobro shvatiti, što se zove dokazivanje u sudskom postupku. Svaka presuda se bazira na činjeničnom stanju. Ako je ono dobro utvrđeno onda postoji šansa da i presuda bude tačna. Ako nije dobro utvrđeno činjenično stanje, nema dobre primene prava na loše činjenično stanje. Moj pasoš dokazuje da ja nikada nisam preleteo Atlantik i to je priča o Brandemburgu.
Naravno, pošto ja znam da se ovo ne odnosi na Brandemburg, nego se odnosi na neku sektu, ja vas podsećam i molim vas, gospođo, da mi date ime škole i lica, ja ću otići da uzmem sve podatke gde sam i šta delio. Hoću pred ovu skupštinu da izađem i da im pokažem čiji sam član i šta sam delio. Gospođo, to je moja molba upućena vama kao ozbiljnoj osobi.
(Gordana Pop-Lazić: Biće vam udovoljeno.)
Hvala. Mislim da sam stupio u kontakt sa nadležnom osobom i da ću dobiti od nje zadovoljavajući odgovor.
Hoću još nešto da vam kažem, da se ne vadim i ne pravdam. Pripadnik sekte, ako jesam pripadnik sekte, jeste osoba koja je izdala naređenje da se donese uredba sa kojom će se uvesti veronauka. Veronauka je uvedena za sedam religija. Svaka od njih, po mišljenju Ministarstva vera, Srpske pravoslavne crkve, Katoličke i svih drugih crkava, daleko je od nivoa sekte. Onaj ko to radi obično nije sektaš.
To je ono što ja imam da vam kažem.
Mislim da je Srpska pravoslavna crkva vršila i ranije pritisak da se vrati u nastavu. Mislim da crveno-crna koalicija nije udovoljila, nije ni počela da razmišlja o tom zahtevu. DOS-ova vlast je usvojila taj zahtev i sada smo na nivou razmišljanja o Bogoslovskom fakultetu. Ako univerziteti odluče, jer mi to pokušavamo demokratski da sprovedemo, mi ćemo doneti odluku kojom ćemo ukinuti odluku kojom je Bogoslovski fakultet isključen. To neće odlučiti srpska Vlada, to će odlučiti univerziteti na bazi slobodnog pitanja i odgovora.
Molio bih da shvatite da sam najgori kritičar samome sebi upravo ja i da sve ovo što sam rekao predstavlja uglavnom pozitivne elemente rada Ministarstva. Isto tako mogu da vam kažem, iznađem neke stvari koje nisu uspele u iznosu od 100% ili su uspele ispod 50%. Međutim, želim da vam kažem da Ministarstvo prosvete ima uvek samo jedan interes, i to je dokazalo. To je interes obrazovanja i interes generacija koje dolaze. Puno vam hvala.

Neću nikog da obradujem zbog toga, ali došli smo u apsurdnu situaciju da se socijalisti sakrivaju iza Sinoda. Divno, divno. (Žagor.)
Ovako, nekoliko nivoa primedaba je ovde bilo, a pokušaću na sve da odgovorim. Izvinjavam se, sve vas pažljivo slušam, shvatam da sam ovde zbog vas, samo bih vas molio da samo i vi saslušate ono što imam da kažem, ništa više od toga.
Godine 1929. donet je zakon o narodnim školama. Tim zakonom je uvedeno u Srbiji osnovno četvorogodišnje obrazovanje. Od te 1929. godine, pa do 1952. - 1953. godine ništa se nie menjalo. Godine 1952-1953. donesi su neki propisi kojima je okušano sa osam godina. Međutim, konačno je 1958. godine ozakonjeno osam godina. Znači, između 1929. i 1958. je 29. godina. Znači. 29 godina naša deca su išla u četvorogodišnju školu i posle toga su prešli u osmogodišnje obavezno obrazovanje.
Od tada pa do danas ostalo je na osam godina. Između te godine i današnjih dana je proteklo 45 godina. Trenutno stanje je takvo da sve zemlje u Evropi, dakle govorim o Evropi, imaju obrazovanje, kada se sve sabere i podeli, devet i po godina. Dakle, dužina trajanja obrazovanja, naravno prosečnog i zato tako govorim, je devet i po godina. Dakle, mi uvodeći devetogodišnje obrazovanje idemo na prosek. Ne idemo u ekstreme nijedne, nego idemo na prosek i mislim da je to produžetak obaveznog obrazovanja sa osam na devet godina, da je to ovaj narod zaslužio i da su to ova deca zaslužila i da je zaslužila država kao potrebu da joj se poveća obrazovni potencijal generacija koje dolaze.
Druge primedbe odnosile su se na taj broj časova i predmete. Gospodo moja, ovo je krovni zakon i nikada se zakonom nisu predviđali predmet i broj časova, ali nikada u istoriji. Nemojte tražiti od zakona da predviđa nešto što nikada nije. Gospodine Garčeviću, molim vas čitajte dobro propise. Posebnim zakonima se ponekad u nekim državama predviđa, ali nikada opštim zakonom. Kako će izgledati predmeti objavljeno je pre dva meseca i to je gospodo moja na javnoj raspravi čitav juni mesec. Mi čekamo vaše signale. Niko ne daje signale. O čemu se radi? Da li smo mi došli ovde da pljujemo stvari ili hoćemo da unapredimo obrazovni sistem ove zemlje? Ako hoćete to dajte signale, ugradićemo sve moguće.
Ovde, u zakonskoj materiji, ne mogu se predvideti predmeti. To je živa materija. Da li mi moramo da menjamo zakon svake godine zato što smo fiksirali da je poznavanje prirode i društva jedan predmet? Ne znam o čemu mi ovde pričamo.
Najzad, Sinod crkve, pošto se pomenuo, nemam nameru da otvaram bilo koju raspravu. Pre dva meseca, mesec i po dana, u Tolstojevoj ulici u zgradi Vlade je održan sastanak, kome sam bio prisutan i bile su prisutne u organizaciji Ministarstva vera sve verske zajednice. Verskim zajednicama do tančina je iznet koncept zakona. Oni su ga znali pre svih drugih. Dobili su ga u elektronskoj verziji preko Ministarstva vera pre svih drugih. Tada smo dobili od gospodina Irineja Bulovića i od ostalih predstavnika svih verskih zajednica saglasnost, odnosno podršku zakonu. To je istina. Dakle, ja vam govorim o tome kako se pripremao ovaj zakon.
Sinod ima legitimno pravo da govori ono što hoće i to niko neće nikada da ospori. Pošto se oni pozivaju na neku rezoluciju, rezolucija koja je potpisana u Francuskoj 7, u Klubu književnika u prisustvu, da vam sada ne govorim ko je sve bio, bio je i jedan predstavnik crkve, a to je Atanasije Jeftić episkop, koji izdaje žički časopis i oni se baziraju na kritici Ministarstva zbog pedagoške progresivne baštine, poništavanja pedagoški progresivne baštine.
Progresivizam je pravac čiji su najveći zastupnici Djuj i Kilpatrik. Inače je nastao u 17. veku od strane Komenskog i Makarenka. Progresivizam kao svoje osnovne principe uzima aktivno učešće u nastavi, vođenje računa o psihološkim principima učenja, vođenje računa o interesovanjima, životno iskustvo deteta. Gospodo, to je ovo što se nalazi u ovom zakonu.

Radi se o politici udžbenika i ja prihvatam ovaj amandman.

Nisu problem samo evropske konvencije, problem je i u praksi. Hteli vi to ili ne, ovaj svet napreduje. Hteli vi to ili ne, stvari se menjaju. Bio sam u poseti i Hrvatskoj i Mađarskoj. Pokazali su mi naše udžbenike po kojima se tamo radi. Prema tome, nemojmo se ponašati kao ljudi iz prethodnog milenijuma. Oni rade po našim udžbenicima, đaci srpskog etničkog porekla u Hrvatskoj. Nemojmo izražavati unapred jedan strah koji nije opravdan.
Što se tiče ovoga što je rekao gospodin Stanimirović, tačno je da postoji opasnost, ali ona je nezakonita bila i tada kada se događalo. Nije tada zakon, bilo ko da ga je doneo, pa makar socijalisti, predviđao mogućnost uvoza udžbenika. Oni su to ilegalno radili i to nikada ne možete sprečiti. Osim toga, znate koliko je zahteva profesora da uvedemo strane udžbenike, pre svega u jeziku. To je jedan nonses, da zabranjujemo da nam Oksford pres izdaje udžbenike za engleski. Život nas tera na jedno ponašanje i pitanje je samo da uskladimo politiku sa tim ponašanjem. Sve je usklađeno, a osim toga, imate i saglasnost nekog ministra. Neću uvek ja biti, možda će doći i neko sasvim druge političke opcije.

Slažem se. Problem je oko dužine trajana tog roka i pošto je predloženi rok od strane SRS zapravo u interesu učenika Vlada prihvata amandman i pristajemo na skraćenje roka.

Prvo bih hteo da kažem da je van teme sve, ali odgovoriću na pitanje. Stav je organa škole da li će ili ne pokrenuti postupak. Ako se ne pokrene postupak, zainteresovano lice može da aktivira inspekcije, inspekcije su na nivou opštine i postoje na nivou Ministarstva. U tom slučaju, ako je propuštanje da rade nešto po službenoj dužnosti, odnosno što su bili dužni, možemo sankcionisati školu.

Očitao da ovde kod pitanja parlamenta postoje suprotni stavovi. Ovaj stav se zalaže za imperativnost parlamenta. Ne možemo nikome nalagati da osnuje nešto što neće i zbog toga Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Ja lično nemam ništa protiv da bude imperativno, jer mislim da je to važno za socijalizaciju dece, ali da bi terali decu na nešto što predstavlja obavezu, mislim da nije u redu i zbog toga smo zadržali ovakvo srednje rešenje, ni levo, ni desno.

Moram reći da je ovo bila jedna od krupnih dilema Ministarstva, a ja sam pokušao da vam objasnim šta je cilj ove zakonske promene koja je bila u predlogu sadržana. Cilj je da se postigne objektivno ocenjivanje koje se stavljanjem limita na bilo koji broj malo deformiše. Mislim da je sa čistog pedagoškog aspekta, dakle, samo pedagoški posmatrano, ovo naše predloženo rešenje solidno, jer dovodi do toga.
Međutim, zaista posle dugih razgovora sa, da kažem uslovno, ja se izvinjavam, stručnjacima iz DSS i posle čnjeinice da su nam prezentirali neke stvari koje mogu izazvati i kontraefekat, mi smo veoma spremni i ja ću to učiniti da prihvatimo ovaj amandman, s tim što bi ovo rešenje, ja to sada obećavam unapred, mi ćemo to pratiti, pa ćemo videti kako se dalje razvija i u kom pravcu ćemo otići, ali postoje neki ozbiljni razlozi da se ipak stavi neka granica i mi prihvatamo amandman, ali ne samo zato što je Bojanin i što sam obećao da ću to reći.

Podneta su dva amandmana iste sadržine. Ovom prilikom ću da odgovorim i Petru Petroviću, Dragici Radulović, Milošu Lukiću, Đuri Popoviću i Adamu Uroševiću i Veroljubu Arsiću. Usvajanje ovog amandmana, kako ste vi predložili, dovodi do principa "kadija te tuži, kadija ti sudi". Stručni aktiv čine profesori istog predmeta iz škole, a među njima i onaj koji je dao ocenu. Pošto on jedini zna učenika, onda će on da kaže kakav je taj učenik, pošto je u konflikt već ušao, znate kakva je transmisija dalje.
Zbog toga je ideja da se izbegne princip "kadija te tuži, kadija ti sudi" i zbog toga je drugo telo.

Ovde se radi o dve različite vrste ispita, o završnom i o prijemnom ispitu. U čemu je suštinska razlika između njih? Završni ispit je eksterni. Dakle, on je organizovan van kuće za razliku od prijemnog koji je produkt kućnog rada. Završnim ispitom je obuhvaćena cela generacija. Mi trenutno imamo za ovu školsku godinu, za prijemni ispit u srednje škole ove školske godine puno više ljudi koji su prijavili da polažu ispit a nisu prijavili potrebu da upišu četvorogodišnju školu.
Znači da deca sama osećaju potrebu da učestvuju na ispitu bez obzira što njihova želja nije da upišu školu za koju je taj ispit potreban. Mi smo srećni zbog toga. Jer, što više generaciju obuhvatimo mi možemo reći više o toj školi. Ako u jednoj školi prijemni ispit polaže 50% đaka, a to je koncept prijemnog ispita, u tom slučaju sa 50% verovatnoće se može izvlačiti zaključak o kvalitetu škole. Ako 70% đaka polaže, verovatnoća je 70%. Ako 100% polaže onda mi imamo uvid u stanje u školi.
Zbog toga je završni ispit za razliku od prijemnog ispita.

Vlada u pismenom obliku nije, to će naknadno biti i to je prihvaćen amandman.