Usavršavanje nastavnika i licenciranje njihovo predstavljaju osnov dobrog sistema.
Svi mi koji završimo neki stepen škole, nastavničke fakultete, ulazimo u obrazovni proces i tokom vremena neminovno učimo samo da predajemo i zaboravljamo šire stvari. Potrebno je osvežiti pamćenje, potrebno je napredovati. Zbog toga je zamišljen sistem školovanja nastavnika, odnosno seminara i odgovarajući sistem licenci.
Ideja koja stoji iza produžavanje licenci nije nikakva ideja pruta ili štapa. Želja prilikom unošenja vremenskog ograničenja od pet godina i ponavljanja licence bila je želja da samo obezbedimo da nastavnici u određenom periodu vremena pohađaju određeni broj časova. Nikakve provere nisu predviđene za dobijanje, odnosno produžavanje licenci.
To postaje stimulans i izazov za nastavnike da idu da obezbeđuju dodatno svoje znanje. Rečeno je ovde da niko nije dobio licencu. Nije tačno. Ipso lege, po samom zakonu, dobili su je svi oni koji su u nastavničkom zvanju sa položenim državnim ispitom bili na dan stupanja na snagu zakona iz 2003. godine.
Tačno je da u fizičkom smislu licenca nije dobijena. Bili smo u fazi pravljenja licence. Želeli smo da to bude isprava koja lepo izgleda. Bila su predviđena dva ili tri rešenja, a čini mi se da smo se opredelili da Dositejeva slika bude na prvoj strani te licence. To bi bila kao neka knjižica, slično vozačkoj, koju bi svaki nastavnik ako hoće mogao da nosi sa sobom. U svakom slučaju, da mu nešto znači.
Naša ideja dalje je bila da, kada smo već ušli u ovaj postupak izmene zakona, postoji mogućnost da se dogovrimo da ljudi starije dobi, nastavnici preko 50 godina, recimo, ne moraju da obnavljaju licencu. Smatrali su da su oni ljudi u godinama i da zaista možda ne postoji preka potreba njih uvoditi u stalni sistem edukacije.
Mislili smo da je moguće rok za licence produžiti od pet na sedam godina. Dakle, onaj međuperiod između dva obnavljanja produžiti i na taj način smiriti duhove. Duhove su uznemirili sindikati. Svi sindikati čiji je cilj i zadatak i borba za ekonomski položaj, počeli su naglo da se bave stručnim usavršavanjem nastavnika. Ne mislim da je to loše, mislim da je to dobro, mislim da je čak dobro da sindikati imaju neke ogranke tu i da se time bave, ali prvi put su pokazali želju za jednim profesionalnim pitanjem, verovatno da bi zaštitili izvesne nastavnike u svojim redovima koji su pokazivali odbojnost na inovaciju znanja.
Ono što je sada urađeno predstavlja paktiranje sa sindikatima. Godine 2003. mi smo uspeli da rešimo taj problem.
Mislim da je postojala mogućnost da, kao jedan deo ovog naroda i to politički predstavnici ovog naroda, napravimo neki dogovor i da sistem popravimo, da osiguramo veći kvalitet. Nažalost, sve promene i svi pregovori oko usvajanja našeg amandmana su otpali i nisu prihvaćeni.
Mi smo ostali kod amandmana i moj zadatak je da ovo izgovorim i pokušam da objasnim zbog čega su licence i produženja neophodni. Vi morate stalno osvežavati svoje znanje, učite celog života, nekome to lakše a nekome teže pada, a razumljivo je jedino i drugo. Ali ono što je nesporno, neko je to ovde rekao, znanje se brzo obnavlja, menja se sadržina, moramo se truditi celog života da učimo.

Gospodine predsedavajući, ne vidim razlog da to kažete sada. Nijednom, a javljao sam se nekoliko puta večeras, odnosno danas, nisam vodio računa o vremenu i uvek sam završavao za onoliko koliko mi je bilo potrebno da kažem ono što sam imao nameru, a nikako nisam trošio svoje vreme.

U ovom članu 44. kojim se menja član 118. sada postojećeg zakona zaštitnici nastavnika pokazuju svoje drugo lice. Pokazuju zapravo da sem zaštitničke uloge, uloge zaštitnika, imaju i ulogu inkvizitora.
Oni daju određenom organu čija to jeste nadležnost, u osnovi to nije problem, sprovođenje suspenzije licence po proceduri i na način koji nije čist, koji nije potpuno razrađen, iz razloga koji mogu da budu veoma, veoma raznorodni, i možete zamisliti situaciju da se nastavnik kažnjava zbog rada koji je na izvestan način atraktivan za decu, a za školu, odnosno za sistem, za Ministarstvo možda nedovoljno prihvatljiv. Posledica toga je suspenzija licence i vraćanje na državni ispit. Sada se čovek koji, recimo, ima 55 godina vraća na državni ispit.
Mene zaista čudi koji je to pakt napravljen između sindikata i predlagača, da oni nisu reagovali ili su oni ponovili bolest ovog naroda, a ta bolest, mi smo takvi, mi smo usmeni narod, retko ili ne baš uvek volimo da čitamo. Možda nisu čitali. To je jedini razlog koji vidim, zbog koga bih mogao zamisliti da nisu reagovali.
Ovo je zapravo batina u rukama predlagača, Ministarstva prosvete, odnosno ne Vlade Srbije, nego samo Ministarstva prosvete, u pogledu odnosa prema prosvetnim radnicima, i zapravo pokazuje da odnos nije zaštitnički, nego je nešto drugo.

Radi se o konceptualnom amandmanu. Ako se ne usvoji nijedan, nema razloga da se usvoji ni ovaj.

Nekoliko poslednjih amandmana koje je predložila DS-Boris Tadić nalazi se u prelaznim i završnim odredbama zakona. One su koncipirane tako da odslikaju naš predlog po kome bi moglo da se izvrši odlaganje, to je upravo ovaj amandman, početka implementacije programa reforme na sedmi razred za godinu dana, kako bismo dobili godinu dana za stručne razgovore, da ne bi toliko ožiljaka pravili na licu jedne generacije.
Kako je DS - Boris Tadić doživela da nijedan njen amandman nije usvojen, što jeste naša žalost, naravno, ali mislim da je to žalost i za čitave generacije dece koje će da budu obrazovane po ovom zakonu, više nemam nameru da obrazlažem amandmane, prelazne i završne amandmane, jer smatram da vremenska dimenzija koju sam sada objasnio oslikava suštinu problema i da dalja argumentacija ovde kada treba početi nešto nije neophodna, jer je očito da ništa neće biti usvojeno.
Želim novom ministarstvu i novoj vladi puno sreće u implementaciji nečega što je nemoguće. Ovo sprovesti je nemoguće. Ovaj zakon je donet sa hipotekom. Hipoteka je ova noć. Nešto nenormalno se desilo u ovoj zemlji. Ovaj zakon je postao simbol.
Jedna direktorka beogradske škole je rekla - reforme su neophodne. Prva je bila rez, druga je takođe nagli rez. Nije li to mnogo rezova na licu jedne generacije? Onaj ko bude u prilici da zameni sadašnju vlast, imaće strašnu dilemu šta da radi sa jednim zakonom koji je opterećen strašno velikom hipotekom i ima sudbinu onog zakona kojim je univerzitet unesrećen 1998. godine.
Nadam se da će se ipak smoći snage u ovoj zemlji da se napravi još jedan rez. Možda će biti mnogo rezova na jednoj generaciji, ali ćemo imati čista lica drugih budućih generacija. Zato savetujem svakom ko zameni sadašnju vlast da hrabro ide u reformu, da hrabro vrati sadašnje rešenje i pokuša da ga unapredi, da ga popravi, jer ovo rešenje nikada nije bilo zatvoreno. Dakle, želim vam sve najbolje u primeni ovog zakona, zaista.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, gospođo ministarko, poštovana gospodo, takođe bih hteo da reklamiram član 157, jer ono što je u obrazloženju zakona napisano je prepisano iz Poslovnika i nema nikakvog ozbiljnijeg obrazloženja, zapravo samo je prepisan Poslovnik.
Takođe, ukoliko ovako prođe, tražim da se Administrativni odbor izjasni o tome.

Hvala. Nisam proceduralista. Hvala vam puno.
Drugo, reklamiram član 90. - ukupno vreme za raspravu u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova. Predlažem dupliranje vremena. Razlozi su sledeći. Zakon je donet po hitnom postupku, kao i svi drugi koje je donela ova skupština. U proceduri njegovog donošenja, između perioda kada je od nacrta prerastao u predlog na sednici Vlade, nije obavljena nikakva rasprava, ni jedne vrste. To je jedan razlog. Zbog toga bi trebalo dozvoliti ovoj skupštini da bar deo rasprave ozbiljnije sprovede.
Slažem se sa gospođom ministarkom, zbog važnosti zakona i naša javnost pokazuje veliki interes za ovim zakonom, mislim da je prilika da se ta rasprava i pred javnošću, pred kamerama sprovede. Zatim, na sam zakon ima jako puno amandmana, što pokazuje da postoji veliki interes ne samo javnosti, za koju znam da postoji, nego i poslanika ove skupštine.
Zbog toga ću vas zamoliti da stavite na glasanje predlog da se vreme potrebno za raspravu duplira. Hvala.

Da, replika.

Gospodine Jovanoviću, da li ste saglasni da vas zovem Zlatan? Zlatane, prešli smo u viši stepen intimizacije. Javljam se za repliku, samo da vam kažem da ozbiljno uvažavam vaše izvinjenje i hvala vam zbog njega, a ovo ću zapamtiti kao slikovito naznačenje, skraćeno naznačenje jednog zakona i hvala.
S druge strane, nešto bih vam rekao. Više od pola svoga vremena posvetili ste starom zakonu. To znači da je to jedna dobra gromada i samo želim prosvetnim radnicima da ga ne zaborave, ako danas izglasamo suprotno. Dakle, siguran sam da će ostati u njihovoj memoriji Zlatane, i nadam se da će se neki ponašati u skladu sa njim. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, drage kolege poslanici, kažu da je istorija učiteljica života, pa se setimo malo istorije. U prošlom i ovom veku, da ne računamo pre toga, izvršene su četiri reforme obrazovanja. Dakle, priča o nekih 20-30, to su sve priče radi priča, a zapravo ih je bilo četiri.
Pre 226 godina uvedena je u Somboru učiteljska škola. To je uradio Avram Brazović, Srbin koji je završio u Beču školu i doneo bečki program na srpsko tlo. Tradicija, dobra tradicija ima svoje bečke korene. Da je završio svoju školu u Parizu, verovatno bi doneo pariski program, ali završo je u Beču.
Onda smo pokušavali da tu školu načinimo boljom, jer naravno u obrazovanju uopšte ne želim da kažem da je neko nedobronameran, svi su dobronamerni, i ti naši pokušaji su se u prošlom veku sveli, 20 i neku godinu, na uvođenje četvorogodišnjeg obaveznog obrazovanja. To je prvi veliki zahvat. Drugo, 1958. godine produženje obrazovanja na osam godina. I treća, koja je po meni neka prelomna, a o njoj je nešto rekao gospodin Nenad Lemajić, to je Šuvarova refroma, koja predstavlja reformu samo srednjeg školstva. Dakle, Šuvar nije kačio osmogodišnje škole.
Sledeća velika reforma, ili njeni pokušaji, bila je 2003. godine, kada smo pokušali da od osmogodišnjeg napravimo devetogodišnje obavezno obrazovanje. Naravno da taj deveti razred nije imao šanse da zaživi, jer da bi zaživeo bilo je potrebno da prođe četiri-pet godina, jer kada bi napravili treći ciklus od sedmog do devetog, njegova implementacija bi zahtevala još četiri godine.
U svakom slučaju, imali smo dete i prosuli smo ga. Nismo mislili njemu loše. Mislim da smo to uradili, svi mi, ako to uradimo iz straha, o tome ću govoriti po podne. Sada bi nešto o faktima.
Znam koje će obrazloženje da nam da Ministarstvo prosvete na naše pitanje da obrazloži hitnost postupka. Pokušaću da predupredim odgovor. Odgovor će biti – zakasnili ste sa programima, to je jedan; dva, udžbenici. To su dva jedina razloga koja mogu stajati da bi aktivirali onaj član Poslovnika na koji smo se mi pozvali.
Programi – bilo je spremno za prvi razred odavno, za drugi razred na vreme i za sedmi razred se kasnilo. Nije sporno. Kasnilo se zbog toga što nije napravljen kontakt između Saveta i Ministarstva i zato što će videti Prosvetni savet, ako ga vi budete formirali kao glomazno telo, zbog toga što su se pojedini iz profesije, recimo, matematičari, istoričari itd, borili za svoje dvorište. Trebalo je usaglasiti sve njih da naprave kompromise i da pristanu na procente raspodele časova.
Tu nas je ometala, naročito, grupa matematičkih predmeta. U delegaciji matematičara su bili ljudi koji sada kažu da nisu učestvovali u radu na pripremi našeg zakona. Njima na čast takvo ponašanje. Samo moje dobro vaspitanje će me održati kod toga da im ne kažem ime. Oni koji znaju, dobro su ovo čuli.
Ovi programi koji će sada biti doneti, ukoliko se usvoji ovaj zakon, stići će školama mesec dana pre nego što počne školska godina, u onako dobrom slučaju. Naši programi, koji su već gotovi od početka marta, objavljeni i na javnoj raspravi, oni njih odavno znaju. Prema tome, donošenje planova i programa, kako se sada zove, nije razlog hitnosti.
Ostaju udžbenici. Sa njima je stvar sledeća: za prvi razred već postoje knjige od prošle godine; gotove su knjige za drugi razred, pregledane, dobile dozvolu od komisija i, na zahtev ministarke, u petak će da joj iznesu da potpiše izveštaj komisije, za štampu. U subotu je zakazana prezentacija novih knjiga na Saboru učitelja u Prijepolju.
Za drugi razred – stvar je ista: gotove knjige, ministarka zahtevala da joj se u petak iznese, prezentacija je u Prijepolju. Poslednji – sedmi razred, zavod i još neki izdavači su spremni, ali MPS je naložilo da se knjige ne pregledaju od strane komisija. Znamo da knjige postoje, ali ne znamo koliko su kvalitetne, jer ih komisije nisu pregledale. Znači, izazivanje opšte opasnosti i zbog toga hitnost postupka.
Naša koncepcija se bazirala na nekoliko fakora. Ti faktori su bili nova, šira institucionalizacija sistema. Zato su formirani savetni centri i zapravo su morali da doprinesu i decentralizaciji, jer u podeli nadležnosti između Ministarstva i centara trebalo je stručne poslove preneti na centre i ova tri saveta koja u našem konceptu postoje, a Ministarstvo da zadrži onaj administrativni deo poslova.
U svetu postoji jedan jako centralizovan sistem, to je francuski. I oni ga napuštaju. To je sistem koji potpuno dosledno, na Odboru za prosvetu odao sam priznanje, zastupa Srpska radikalna stranka. Moj sistem nije sistem centralizacije.
Uvek ću sesti da sa njima razgovaram koji je bolji, da merimo argumentima. Međutim, novi koncept koji se sada zalaže, jeste poluriba, poludevojka, zapravo, nije skoro ništa.
Nažalost, izgubili smo koncepciju i merljivost. Jedan od oslonaca našeg koncepta je bila merljivost. Postoji kategorija koja se zove dodata pedagoška vrednost. To je ralika između deteta koje je primljeno u prvi razred ili u prvi razred srednje škole i deteta koje je izašlo, od onog što je znalo, do onog dokle je došlo. To je dodata vrednost. Da bi se ona merila, potreban je instrumentarij. Taj instrumentarij je samo ishod. Zbog toga, ukidanjem ishoda, mi smo izgubili i tu koncepciju.
Mogu da nabrajam i dalje, ali ću ovde stati jer ću koristiti drugi deo svog vremena po podne. Sada ću vam pročitati nekoliko pasusa iz pisma koje sam dobio od strane direktorke jedne beogradske škole. Bio sam primoran da saznam iz koje je stranke - iz jedne od stranaka koje su sada na vlasti. Ostaje vam moja reč da vam govorim istinu. Naravno da ću štititi njenu privatnost.
"Implementacija reforme i donošenje Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja prethodila je dvogodišnja procedura u kojoj se tražio model sistema obrazovanja koji bi najviše odgovarao našem kulturnom podneblju, a u kojoj su učestvovali nastavnici, roditelji, direktori, predstavnici lokalnih zajednica, stručnjaci.
Mogućnost da poslanici u obrazovanju konačno upotrebe svoju stručnost i da sami koncipiraju programe rada, pokrenulo je veliku radnu energiju i stvaralački potencijal. Da bi se izbegla proizvoljnost, improvizacija i omogućilo praćenje kvaliteta, nužna je bila usmerenost na ishode i osnivanje nezavisnih centara. Izgovor za ukidanje reforme, da škole u unutrašnjosti nisu u istoj situaciji kao u velikim gradovima, nije opravdan, prvo zbog toga što je veliki broj škola u razvojnim i pilot projektima, baš iz unutrašnjosti; zatim, utopija socijalne i geopolitičke uravnilovke, nikada neće biti ostvariva.
Naše je da se trudimo da obezbedimo koliko je moguće jednake uslove za sve, ali ne ako što ćemo zaustavljati one koji napreduju, nego što ćemo gurati i vući one koji zaostaju. Treba naglasiti – reforma je imala u sebi ugrađenu mogućnost stalnog korigovanja i prilagođavanja datim okolnostima, permanentnog proveravanja i ponovnog vrednovanja. Nije bila jednom bespogovorno zacrtana, nego je pretendovala da bude živi organizam koji će se oblikovati prema potrebama dece i društvenog okruženja".
Naravno, ovo su citati iz pisma.

Mislim da poslanički imunitet možda može da zaštiti od nekih dela, ali od istine teško. Ne može se pozvati na poslanički imunitet zbog toga. Katalog obrazovnih kurseva koji je nuđen svima u ovoj zemlji iznosi negde oko 350, možda i više, kurseva. Od toga 50% su predmetni kursevi, otpadaju na srpski, istoriju, fiziku, matematiku itd. Dakle, ekvivalentno su korišćeni svi, i predmetni, i metodološki, i pedagoški, i komunikacioni kursevi, a čuvenih komunikacionih kurseva mislim da je bilo 22.
Među tim kursevima nalaze se i kursevi za rešavanje međuetničkih odnnosa. Radi se o ozbiljnim projektima, bilo je javno oglašavanje. Bila je formirana Akreditaciona komisija. Svi koji su imali mogućnost i sposobnost da kreiraju neki kurs, ako bi izdržali test Akreditacione komisije, njihov projekt bi bio usvojen. Prema tome, istina je drugačija. Istina kaže da je kurseva bilo mnogo više i da je polovično, odnosno ekvivalentno bilo zastupljeno komunikacionih i drugih pedagoških u odnosu na predmetne. Molim da se bar toga pridržavate.

Uvaženi predsedniče, gospođo ministarka, poslanici, moram nešto, prvo, zbog javnosti. Sada sam saznao, možda je trebalo ranije, da je jedna stanica javila da smo, navodno, gospodin Ljušić i ja jutros bili u nekim pregovorima i da smo se nešto dogovorili. Ovo kažem zbog mene i gospodina Ljušića, a ne zbog ničega drugog, dakle, zbog istine. Izjava koju je neko dao ne odgovara istini.
Kao jedan od poslanika Demokratske stranke – Boris Tadić, podneo sam amandmane. Jedini sa kim razgovaram je Odbor za prosvetu i sport Skupštine Republike Srbije, jer su njihovi članovi jedini legitimisani da odlučuju o amandmanima.
Zavod za udžbenike na čijem je čelu gospodin Ljušić to nije i mislim da je tim pre u interesu drugih, ali svako za sebe govori, da se to kaže.
Ovde je izneto nekoliko stvari od kojih bih hteo na izvestan način da se ogradim. Prvo je pomenuta knjiga "Od igre do spoznaje", i to je pomenuta u pežorativnom smislu. Onima koje interesuje, ta knjiga je nastala 1992. godine u razgovoru sa decom izbeglicama, etničkim Srbima, najčešće, koji su zbog različitih okolnosti došli u ovu zemlju. Mnogi od njih su bili bez roditelja, bez staranja, smešteni u domovima i zbog toga, zbog pokušaja pomoći toj deci i adaptaciji, nastala je knjiga i dobro je da takvu knjigu imamo, mi je nikada nismo koristili, ni u jednom seminaru, jer to je knjiga koja postoji zbog sebe, zarad sebe i to hoću da kažem.
Savet Evrope, naime, pogrešno je gospodin Albijanić rekao da je OECD neke primedbe davao, nije, Savet Evrope je bio, prihvatam kao lapsus; dakle, Savet Evrope je imao dve ozbiljnije primedbe, jedna je izbor direktora i hteli su da prebace na lokalnu zajednicu, mi to nismo prihvatili, a druga je inkluzija u školama. Dakle, inkluzija deci sa posebnim potrebama, dakle, oni su hteli više to da potenciraju. Mi za to nismo imali snage, pokušali smo, dali maksimum od sebe, nemamo još dovoljno sredstava, ali je inkluzija uvek bila naš cilj, jer je to ono što je potrebno deci.
Ispiti za direktora; gospođa ministarka je rekla da direktorima treba proveravati znanje engleskog u komunikaciji, slažem se, ali zašto je onda uvođenje engleskog i komunikacije u prvi razred bila stvar koja se spočitavala našem ministarstvu. Dakle, mi smo hteli da predupredimo tu situaciju da vi direktore morate dopunski da vaspitate i obrazujete, pa smo im to dali od prvog razreda, budućim direktorima od prvog razreda osnovne škole. Hvala vam.

Hteo bih da vam kažem moj utisak, sa nekima sam danas razgovarao, da se u Skupštini zakon može doneti tehnikom slaloma, kada vi zaprvo računate koliki vam je broj potreban i onda obilazite te prepreke. Ako vam je problem vreme, onda ste osuđeni na spust, onda sa štopericom u ruci pokušavate što pre da pređete put ili vreme.
Problem ovde je što se deveti razred, po konceptu koji je zastupan u sada važećem zakonu, u pozitivnom pravu, ostvaruje 2007. školske godine. Ako idemo na koncept koji je sada ponuđen u Predlogu zakona, onda će prvi deveti razred izaći 2015. godine. Trenutno je stanje takvo da se nigde u Evropi ne uči manje od devet godina, 2015. godine sigurno se neće učiti manje od 11 godina. Teško je predvideti, ali je moguće i najverovatnije.
U ovakvoj situaciji imaćemo problema sa zapošljavanjem naših ljudi i nećemo moći da budemo otvorena zemlja. Ako nam je cilj Evropa, dajte što pre da uvedemo devetogodišnje obavezno obrazovanje, jer ćemo tako pre da se uklopimo i u tržište rada u Evropi, a i u evropski obrazovni prostor. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine potpredsedniče, ministre, dame i gospodo kolege, odavno sam shvatio i naučio da su pridevi neprijatelji imenica. Izbegavam da etiketiram bilo koju ličnost, pojavu ili bilo šta slično.

Međutim, ovog puta je prvi etiketu upotrebio ministar finansija nazivajući ovaj budžet razvojnim. To je izazvalo reakciju oponenata koji su ovaj budžet, za razliku od njega, nazvali socijalnim, demagoškim, predizbornim i tome slično. Pri tome mislim da pojam socijalni nijedan govornik nije upotrebio u pežorativnom smislu. Shvatamo svi mi mesto i trenutak u kome se nalazi država i shvatamo da je neophodna socijalna komponenta u njenom rukovođenju, pa i socijalna komponenta koju daje Vlada.

Ono što ja mogu, to je da na skromnom nivou svog ekonomskog znanja, ali sa druge strane na osnovu svog iskustva u upravi, pokušam da procenim u kojoj meri je ovaj budžet razvojni, a u kojoj meri je socijalni i možda predizborni, demagoški, kako god hoćete.

Priči o razvojnom budžetu i o njegovoj implementaciji me naučio u Leskovcu pre tri godine jedan učitelj kada me je pitao - da li vi imate para za reformu, a izgleda da tu priču zna i gospođa Čolić, moja naslednica, koja je u jednoj od svojih prvih izjava rekla da je ona ministar kapitalnih investicija, a ne gospodin Velja Ilić, želeći time da kaže da je prosveta veoma važna u ovoj zemlji. Slažem se sa njom. Ne mogu da se ne složim, i zbog toga što sam njen pravni prethodnik i zbog toga što se te stvari ne zaboravljaju.

Da vidimo u kojoj meri je sa aspekta prosvete ovaj budžet razvojni. Ne postoji stavka "razvoj prosvete" ni u jednom budžetu. Dakle, nije postojala ni u vreme prethodne vlade, ni u budžetu koji je sadašnje Ministarstvo finansija napravilo. Novac za razvoj se nalazi na drugim budžetskim stavkama, i dobro znam koje su to budžetske stavke, jer jedino na taj način može razvoj da se finansira. Ako se pogledaju te budžetske stavke, na nekima od njih videćete nedovoljno sredstava, a na nekima relativno zadovoljavajući nivo, ali sa veoma problematičnom strukturom i to je suština onoga o čemu ja hoću da pričam.

Naime, u jednoj stavci, neću da je imenujem, jer nije sada bitno, na račun budžeta je izdvojeno manje od pola para, a više od pola para na teret sopstvenog prihoda organa. Ne treba biti mnogo iskusan pa shvatiti da organ jednostavno ne može prihodovati sumu koja je predviđena u toj stavci budžeta.

Čega je to znak? Prilikom sastavljanja budžeta nisu konsultovana ministarstva. Zašto? Zato što ne vidim da bi se ijedan ministar, pa ni ministar prosvete, odrekao dobrovoljno nečega što njegovom razvoju odgovara. Ili, i ako je konsultovano, malo vremena je imalo da se upozna sa troškovima i sa strukturom budžeta.

Mislim da je ovim potezom, ovakvim markiranjem stvari Ministarstvo finansija zapravo prebacilo odgovornost za neuspeh razvoja na Ministarstvo prosvete.

Ministarstvo prosvete je već izgubilo momentum da na to reaguje, jer je moralo reagovati pre nego što je budžet usvojen ovakav u predlogu i dat ovde. Jer, jasno je nama da postoji ili da će postojati većina da se on izglasa. Dakle, prosveta je, gospodo moja, nerazvojna, to garantujem.

Drugo je pitanje da li je ona socijalna i kakva li je već. Gospodin ministar je danas, govoreći posebno o prosveti, pomenuo dve stvari: da su ukalkulisani u budžet svi dogovori sa sindikatima i da je investiciono održavanje na lokalnoj zajednici. Ovo drugo je notorna činjenica. Što se tiče prvog, tri godine sedim sa sindikatima sa gospodinom Đelićem, tri godine oštrimo jedni druge, postigli smo veoma visok stepen poverenja. Mi smo njih naučili da ne traže nemoguće, oni nas da poštujemo njihove zahteve. U tri nedelje koliko je nova vlada u funkciji, neko iz sindikata bi me sigurno obavestio da su imali neki sastanak da pregovaraju o ceni rada i koeficijentima za 2004. godinu. Oni taj sastanak nisu imali.

Meni nije jasno o kojim preuzetim obavezama gospodin Dinkić priča, jer ja znam šta smo mi preuzeli. Nemojte mene ubeđivati. Ono što je predviđeno za plate je više od onog što je potrebno po uobičajenoj dinamici rasta plata u poslednje tri godine. Dakle, ono što smo gospodin Đelić i ja njih vaspitali i od njih primali takođe vaspitne mere. Prema tome, mislim da tu postoji prostor, ali nažalost, iz razdeljka "plate" ne možete prebacivati na "razvoj", to mi dobro znamo ovde. Dakle, razvoj ostaje prikraćen.

Najzad, jedno zaista dobronamerno upozorenje. Jeste, održavanje i materijalni troškovi padaju na lokalnu samoupravu. U mom ministarstvu se nalaze podaci o 100 opština na teritoriji Srbije, o skoro dve trećine opština, o tome koji lokalni budžet zaista izdvaja za prosvetu. Gospodine Dinkiću, podaci su tragični. Probajte da nađete sredstva da disciplinujete lokalnu zajednicu za izdvajanje, naravno i za prosvetu, ali i za druge sektore, odnosno druge delatnosti.

Ako bih morao da zaključujem, da dam sud, a sebi sam postavio na početku taj zadatak, onda bih rekao da je socijalna mera u budžetu mnogo više izražena nego razvojna. I još jednom da korigujem prethodnika: agrarni budžet jeste povećan i on iznosi 16,4 a ne 21 milijardu. Hvala.

Evo, u prilog onome što sam govorio u opštoj diskusiji jedan primer. Naime, kada se gleda udeo plata u budžetu prosvete, dođete do poražavajuće činjenice da fond plata pokriva skoro 90% prosvetnog budžeta. Ovo je jako loša srazmera. Znači da za ostali ili razvojni deo prosvetnog budžeta ostaje svega otprilike 10%, nemojte me držati za reč. U srećnim zemljama odnos je 60:40. Naime, 60% ide na plate, a 40% ide na razvoj.
Naravno, mi smo daleko od toga da budemo srećna zemlja, ali je naš cilj da se to promeni, da se srazmera promeni u korist razvoja, odnosno na štetu plata. Zbog toga je za ovih 10% koji pripadaju razvojnom delu veoma bitno da u što većoj meri zaista budu pokriveni iz budžetskih sredstava, a da ne idu na troškove, odnosno na zaradu organa, jer te zarade nema. Trogodišnje iskustvo je takvo da zapravo organ neće ostvariti zaradu, dakle, neće isfinansirati taj deo rashoda sopstvenog ministarstva.
Ponekad je poražavajuće da je "tara teža od mere", jer recimo primer dajem, za visoko obrazovanje je izdvojeno za zgrade i građevinsko zemljište 15 miliona dinara iz budžeta i 219 ili 220 su sopstveni prihodi. Prvo, visoko i više obrazovanje ne može da ostvari tolike sopstvene prihode. Drugo, 15 miliona je mizerno. Popravka sale, odnosno krova svečane dvorane Beogradskog univerziteta će da odnese te pare, ako se u to uđe.
Sa druge strane, mi smo sa gradom Beogradom sklopili jedan džentlmenski sporazum, istina nema ga na papiru, dakle nismo ništa tvrdo dogovorili, da isfinansiramo po 120 miliona za priključenje tri fakulteta oko Vukovog spomenika na daljinsko grejanje; cena je bila na Ministarstvu 120 i na gradu 120, da bi smo aktivirali jednu veliku norvešku donaciju koja bi pomogla tim fakultetima. To su Tehnološko-metalurški, Mašinski i Pravni fakultet. Od toga nema ništa.
Ako mi ovakve stavke ostavimo, od toga nema ništa, ili će sve pasti na grad, a grad će reći pravom, pa to nije samo moj posao, imaćemo veću, odnosno težu "taru nego meru". Hvala vam.