Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Jasmina Obradović

Jasmina Obradović

Srpska napredna stranka

Govori

Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovane kolege, poštovani poljoprivrednici, koji sa pažnjom pratite donošenje ovog zakona, a cenim da pratite i današnju raspravu. Uložili smo amandman na član 39, a koji Vlada nije prihvatila uz obrazloženje da se amandman ne prihvata iz razloga što su predložene mere već obuhvaćene Predlogom zakona u okviru mera ruralnog razvoja propisanim članom 37. tačka 3.
Analizirajući član 37. došli smo do zaključka da je nedovoljno definisana vrsta i način podsticaja, a za ono na šta se odnosio naš amandman.
Kako reče, poštovani gospodin ministar, žao mi je što trenutno nije u sali, odgovarajući na primedbe koje se odnose na ovaj zakon, sasvim se slažem da ne može preko noći da se popravi loše stanje u poljoprivredi. Kako to kažu moji sugrađani, moji Futožani, da nešto što je godinama unazad zaparloženo, trebaće godina da se očisti i uredi.
Baš u ovoj činjenici leži značaj donošenja ovog zakona. Pokušaj, odnosno namera da se sistemski rešavaju problemi u poljoprivredi, moguće je samo donošenjem dobrog i sveobuhvatnog zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju.
Podnošenjem amandmana na član 39. namera nam je da ga već u fazi izrade, tj. donošenja, i unapredimo. Unapređenje zakona, prihvatanjem ovog zakona, ogledalo se u jasno definisanoj vrsti posebnih podsticaja. Zašto je potrebno proizvode sa oznakom geografskog porekla kao takve posebno podsticati, a ne i kroz pojedine članove ovog zakona, koji se pre svega odnose na podsticaj u ruralnoj ekonomiji, razvijati? Razlog je u potrebi da se zaštiti i podstakne proizvodnja brendiranih poljoprivrednih proizvoda koji su i zvanično proglašeni za proizvode od nacionalnog interesa.
Autohtone sorte koje su nastale na teritoriji Srbije su kvalitetnije i drugačije u odnosu na srodne, koje se danas uvoze. Proizvođač proizvoda sa oznakom geografskog porekla pojavom falsifikata gubi tržišnu utakmicu jer nije konkurentan i zato je posebna vrsta podsticaja, kao mera održivosti ove proizvodnje, nužnost.
Proces od proizvodnje, isporuke, prerade i prodaje na tržištu u potpunosti mora biti transparentan i sa potpunom sledljivošću, kako se ni u jednom trenutku ne bi dovelo u pitanje originalnost proizvoda. Dakle, predlažem da se subvencioniše sertifikovana proizvodnja i prerada proizvoda sa oznakom geografskog porekla.
Na osnovu izdatih sertifikata predlažemo da ministarstvo podsticajnim merama podrži štampanje kontrolnih markica koje će garantovati potrošaču da je proizvod original i da, kao takav, ima zagarantovan kvalitet. Podsticaj u ovom delu nije ni malo beznačajan. Šta više, delovao bi motivaciono na proizvođača, kao i na prerađivača. Kada znamo da postupak zaštite nekog proizvoda ne traje mesecima, nego godinama, konkretno, od ideje pa do realizacije dobijanja oznake proizvoda geografskog porekla za futoški kupus prošlo je 10 godina. Stepen finansijskog ulaganja u ovaj projekat bio je veoma značajan, kako od strane lokalne samouprave, tako i od strane samih proizvođača, te se od države s pravom očekuje podrška ka daljem razvoju ovih kultura.
Takođe, značajna pomoć bila bi kroz podsticaj koji se odnosi na njihove aktivnosti vezane za proširenje stručnih znanja i zajednički nastup u promovisanju proizvoda sa oznakom geografskog porekla, kako u zemlji, tako i na inostranom tržištu.
Gospodo iz ministarstva, prihvatanjem ovog amandmana proizvođači proizvoda sa oznakom geografskog porekla dobili bi konkretnu podršku i jasan signal da država želi da očuva i unapredi proizvodnju nečega što smo reklamirali pod sloganom – najbolje iz Srbije.
Ukoliko ne bude stalnog ulaganja u proizvodnju, praćenja i promocije nacionalnih poljoprivrednih brendova, proizvodnja proizvoda sa oznakom geografskog porekla vremenom bi se možda i ugasila. Ako te proizvode posmatramo kao posebnu vrstu nacionalnih resursa, dilema oko posebnih podsticaja i nužnostima ka tim posebnim podsticajima bila bi rešena. Navešću primer. Često se dešavalo da, kada se mi Futožani legitimišemo tako što kažemo da smo iz Futoga, kod sagovornika usledi komentar – futoški kupus. Znači, već prepoznatljivo. Samo da dodam da nije futoški kupus onaj koji je proizveden u Futogu, to je sorta kupusa koja se karakteriše posebnim svojstvima od kojih su neka našla mesto i u farmaceutskoj industriji. Zato je put od 10 godina do dobijanja oznake geografskog porekla nešto za šta svi, kako proizvođači, prerađivači i krajnji korisnici, ali pre svega i država, moraju učestvovati u očuvanju i unapređenju ove vrste poljoprivrednih proizvoda.
Na kraju, ne kao najmanje značajan podsticaj, naprotiv, već da bi kao poslednji u nizu skrenuo pažnju gospodi iz ministarstva, kao i vas narodnih poslanika, a koji bi morao da se nađe u ovom zakonu i to baš u odeljku posebnih podsticaja, jeste podsticaj za proizvođače poljoprivrednih proizvoda sa oznakom geografskog porekla, za nabavku neophodne opreme i mehanizacije, jer to je gorući problem proizvođača ovih proizvoda i time bi se direktno podstakla konkurentnost ovih proizvoda.
Ukoliko bi Zakon o podsticaju u poljoprivredi prepoznao kao neophodnost podsticanje proizvodnje proizvoda sa geografskom oznakom porekla, daleko bi bilo uputnije i lakše ići prema drugim ministarstvima, poput Ministarstva za trgovinu i turizam i mislim da bi ova vrsta proizvoda, ukoliko bi doživela za početak razvoja, možda u nekom vremenu, i ekspanziju, potvrdila da je jedan od resursa ove države. Hvala lepo.
Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici i poštovani predstavnici Vlade, slušajući u ova dva dana raspravu o Predlogu zakona o javnim preduzećima kao i veliki broj narodnih poslanika koji su uzeli učešće u ovoj raspravi sasvim sigurno potvrđuju značaj i zainteresovanost za ovaj zakon.
Ako se krene od pretpostavke da osnovni razlozi za donošenje ovog i ovakvog zakona leže u potrebi profesionalizacije rada javnih preduzeća, a pre svega upošljavanjem stručnih ljudi na rukovodeća radna mesta kao i obezbeđivanje visokog stepena transparentnosti u radu obezbeđuju se dva važna uslova za bolje poslovanje javnih preduzeća. Mislim da u ovoj zemlji više uopšte nema dileme koja su to preduzeća koja su do sad bila generator najvećih gubitaka i gde su se tu korupcija i kriminal uselili kao u svoju kuću, gde je bilo preko potrebno uvesti nekakav red. Da bi bilo nekakvog reda, kakvog god, odnosno da bi se nešto uradilo nije dovoljno samo želeti, no se mora zakonom urediti, ali i primenu zakona kontrolisati.
Ako se postigne potpuna primena ovog zakona, onda nam zaista ostaje samo jedna greška zvana ljudski faktor, a zna se čija je to nadležnost u daljem postupanju. Ono što me jako čudi je što se ovaj zakon u najvećem delu komentariše baš u onom delu koji se odnosi na obavezu javnog konkursa na osnovu koga će se imenovati direktori, te smatram da je važno istaći sledeće. Profesionalizacija menadžmenta ne uvodi se samo kroz način kako se imenuje direktor, već i kroz uvođenje instituta razrešenja. Jasno je da povećan stepen odgovornosti povećava i nužnost profesionalnosti, odnosno stručnosti, pre svega, bar kod odgovorne vlasti.
Uvođenjem mehanizma kontrole kroz obavezu postojanja komisije za reviziju koja bi propisivala proceduru i vršila kontrolu načina finansijskog rukovođenja preduzećem, sprečavalo bi se ono što je do sad bilo moguće, a to je da niko nikome ni zašta ne odgovara. Ovim zakonom uvode se i regulatorna i kontrolna funkcija Vlade, ali i kontrolna funkcija javnosti. Kontrolna funkcija javnosti, odnosno građana, uvodi se obavezom svih javnih preduzeća da javno objavljuju svoje programe, kao i izveštaj o poslovanju.
Takođe bitno, a primenom ovog zakona moguća jeste kontrolna funkcija Vlade koja se ogleda u načinu i merama sprečavanja da pojedini delovi države budu u znatno neravnopravnom položaju zbog nerealno visokih komunalnih usluga.
Cenim da sam u svom izlaganju verovatno iznela nešto što su već moje kolege narodni poslanici u svom obraćanju rekli, no namera mi nije bila da komentarišući neke delove zakona pojačavam utisak neophodnosti njegovog donošenja, već da se građanima Srbije pošalje jasna poruka da ova Vlada ozbiljno pristupa rešavanju nagomilanih problema sa kojima se ova zemlja i njeni građani svakodnevno suočavaju.
Na kraju, primenom ovog zakona prestaće da važi jedno pravilo, pravilo koje se komično i na komičan način priča i prepričava među građanima, a to je pravilo o tri napisane koverte koje stari direktor nakon završetka mandata ostavlja u amanet novom direktoru. Neću ispričati celu priču, ali poslednju rečenicu moram, a ona glasi ovako – kad otvoriš treću kovertu, pročitaj, to ti je mnogo važno, a u trećoj koverti piše, piši tri koverte. Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani predsedniče pokrajinske Vlade, želim zarad građana Srbije, a pre svega građana AP Vojvodine da se uključim u ovu raspravu.
Da li će moja diskusija naći svoje mesto u stenogramu ili sramogramu kako to danas neko reče, neka odluče građani koji ovo budu slušali. Dakle, 7% jeste onaj deo prihodne strane iz realnog budžeta koji pripada AP Vojvodini i tu nema dileme. U krajnjem slučaju to je definisano članom 184. Ustava Republike Srbije, a ovaj član Ustava čak određuje da su 3% od ovih 7% predviđena za kapitalne rashode. Dakle, 7% iz realnog budžeta.
Sada u ovim uslovima u kojima se vrši raspodela nameće se pitanje šta je realno. Šta je sa deficitom u budžetu? On nije nastao sam od sebe, on je proizvod ukupnih zaduženja Republike Srbije, pa i Pokrajine Vojvodine. Nakon svih ovih diskusija danas stvara se utisak ili neko pokušava da stvori utisak da su građani Vojvodine oštećeni zato što im neko uskraćuje pravo, pravo Ustavom zagarantovano, odnosno uzima njihovo i ono što im pripada. Svakako i jedno i drugo nije dobro. Bojim se da se samo pokušava pokriti sve loše u Vojvodini, a urađeno u protekloj deceniji.
Svoje izlaganje nastavljam i pitanjem koje bi građani Vojvodine trebalo svakodnevno da postavljaju i to pokrajinskoj Vladi, a pitanje nije gde su naši novci, već ko u Vojvodini raspolaže našim novcem, na koji način to radi, sa kim dogovara i kome za to polaže račun. Mislim da je danas bilo dosta teatralnosti i igre rečima, ali bojim se da bi to mogla biti igra sudbine građana Vojvodine kao i sudbinom svih građana Srbije.
Danas smo čuli šta bi sve moglo da se uradi kada bi Republika Srbija dala Vojvodini novac koji joj pripada, pa se prostom matematičkom metodom dođe do cifre koja zaista lepo zvuči, a koliko je to u ovim uslovima realno bilo bi pravo pitanje. Još nešto što je danas provejavalo u diskusijama mnogih poslanika, a to je da ja i moje kolege poslanici koji dolazimo iz Vojvodine jesmo predstavnici građana Vojvodine jer smo tamo birani, ali mi smo i članovi najvišeg Doma, poslanici smo republičke Skupštine i u obavezi smo da zastupamo interese svih građana Srbije, a ne da sa ispraznim obećanjima dodvoravamo glasačima. Zato upozorenja koja idu prema nama, a čuli smo ih više puta, u najmanju ruku zvuče neozbiljno.
Brine me i to što se danas od strane nekih poslanika demonstrira poznata retorika, prožeta čudnom patetikom, a sa kojim ciljem ne želim ni da nagađam. Na kraju, hoću da verujem da svi mi želimo, ali zaista želimo da građani Vojvodine kao i svi građani Republike Srbije žive dobro, a dok se to ne desi, dajmo da se o stvarima od interesa za sve ozbiljno razgovara, dogovara i odlučuje ali pre svega u skladu sa mogućim. Hvala lepo.