Zahvaljujem se.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, ostaviću mojih kolegama iz poslaničke grupe da nešto kažu o tome kako se pojavila ova tačka ovde na dnevnom redu. Dakle, upravo je pre nekoliko dana odbijeno da se ovo pojavi, pa se onda pojavilo. Videćete i jednu zanimljivu činjenicu, da je već ovo sve predlagano u vidu jednog amandmana koji je naša poslanička grupa podnela, pa je to odbijeno. Dakle, zaista se postavlja pitanje kako se vodi prosvetna politika u ovoj zemlji. Ne mislim konkretno u ovom trenutku na ministra, koji je to tek postao, nego mislim u celini. Ali, reći ću nešto o ovom predlogu.
Pre svega, ovde se predlaže osnivanje jedne nove više škole. Treba istini za volju reći da ta škola već praktično postoji, da se ona nalazi u zgradi BIA, da je prilično nejasno koji je smisao osnivanja ovakve institucije. Želim da vas upozorim da to nije privatna institucija, nego državna, pa valjda je logika da će oni koji završe tu višu školu raditi u BIA ili u vojne bezbednosti. Mogao bih da postavim zanimljivo pitanje – kad popune kvotu koja je potrebna, a da ne iznosimo ono što se obično smatra državnom tajnom, broj zaposlenih u BIA, ali taj broj je nekoliko hiljada i nije neograničen, onda se postavlja pitanje gde će da traže posao? Da li će i oni da idu u inostranstvo, pa da rade u nekoj stranoj obaveštajnoj službi, vojnoj ili civilnoj, što je potpuno apsurdno?
Imamo Fakultet za bezbednost. Ovde je logika da ne treba svako da ima fakultete. Treba, poštovane dame i gospodo, treba nastojati da ljudi uvek imaju više obrazovanja, a ne manje obrazovanja. Postoji Fakultet za bezbednost i moglo je da se na njemu otvori nešto. Logika je ovde da valjda ne trebaju te četiri godine obrazovanja, a ono što je srž jedne obaveštajne službe, to je pre svega analitika i treba da budu tamo školovani i to najrazličitijih vrsta obrazovanja, što se kaže jednom nepismenom rečju – profila obrazovanja.
Moram i pored najbolje volje da kažem da ne vidim zašto bi ti tehničari, ne znam šta se pod time podrazumeva, oni koji postavljaju prislušne uređaje, prate, fotografišu, otvaraju poštu, čitaju nam mejlove, pošto imamo najsavremeniju opremu, moraju da imaju neku višu školu. Pa, ne moraju da imaju višu školu da bi to radili. Da bi se to radilo nepotrebna je viša škola. To možete da radite i sa nekom drugom školom, a ambicioznije treba uputiti da završe fakultete.
U svetu ljudi koji se bave tim poslom imaju i pravne i ekonomske, a naročito jezike kada rade sa strancima. Još jednom, ne vidim logiku osnivanja ovakve institucije, posebno što ona već postoji i već se zna ko tu radi i već se skupilo društvo itd.
Neću da budem zao, to nije deo moje ličnosti, ali ovo je urađeno onako kako nismo imali ni posle rata. Znači, UDBA je dobila svoju višu školu. Ne znam da li su pre imali kurseve, kako se to zvalo, ali nekako mi ne liči ovo na moderno vreme. Ima fakultet, neka završe fakultete, a tehničari i ovi koji rade, neka rade sa srednjom školom.
Sada da idem na ono što je ovaj predlog ovde. Ovaj predlog ovde koji je ono što se zvalo nekada palijativna mera ili mera koja treba da spreči neki požar, on nama otvara suštinu problema u našem visokom obrazovanju. Odmah da kažem, naša poslanička grupa će glasati za ove promene, da ne bude nikakve zabrane. Mi smatramo da studentima treba olakšati i omogućiti im da sa manjim brojem bodova i sa nešto većim brojem ispitnih rokova mogu da studiraju. To nije stvar demagogije ili prihvatanja da su naši studenti gori nego u svetu, nego činjenice pod kakvim uslovima naši studenti studiraju.
Kada se oni bune i ovo traže, nije korektno optuživati te mlade ljude da oni žele da se upisuju na fakultet i stiču diplome i polažu ispite, kako bih rekao, na neki drugi način nego što je to u svetu. Ima i toga, ali to se ne odnosi na većinu studenata. Većina su to mladi ljudi koji zaista žele da se obrazuju i da imaju dobro, moderno, kvalitetno obrazovanje. Dakle, nemojte po najgorim studentima suditi. Sudite po većini. Većina želi da se obrazuje.
Mi ovde imamo sledeće probleme. Navešću samo nekoliko. Prvo, imamo dostupnost obrazovanja. Ako niste na budžetu, naše obrazovanje ako se samofinansirajući, školarine postaju enormne za naše uslove. Roditelji to ne mogu da plate. Većina državnih fakulteta se nalazi u velikim gradovima. Tamo su cene smeštaja velike, hrana je skupa. Mi dobijamo prvi put od 1945. godine jednu naglašenu socijalnu dimenziju obrazovanja. Naša elita, finansijska, ekonomska, reprodukuje samo sebe.
Poštovani narodni poslanici, to je najveća katastrofa koja jednoj zemlji može da se dogodi, jer inteligencija se ne raspoređuje po imovinskom stanju i talentu i sposobnostima roditelja, nego na jedan prirodan način. Drugim rečima, kome roditelji ne mogu da plate školovanje ili da mu plate školovanje u velikom gradu, naročito za neke, da kažem, jedinstvene oblike studiranja, nemate svuda privatnih fakulteta, privatnih škola, ali postoje jedinstvene struke koje se nalaze na vrlo malo mesta, recimo na Filozofskom fakultetu, na kojem sam radio decenijama, arheologija. Nemate privatne škole za arheologiju. Imate nekoliko mesta u Srbiji gde možete to da školujete. Ne mogu roditelji to da plate. To je nešto što je duboko zabrinjavajuće.
Država ne vodi jednu politiku kontinualnog stipendiranja i finansijske pomoći mladim, talentovanim ljudima da bi mogli da završe studije. Dugoročno, Srbiji će se to strašno osvetiti, da danas studiraju oni čiji roditelji imaju novac da to mogu da plate.
Drugo, kada govorimo o ispunjenju zahteva Bolonje, sada će svi reći sada su skinuti kriterijumi bolonjskim studentima i sada naši studenti ispada da ne mogu da studiraju onako kako studiraju u Evropi. Da ostavimo po strani da li Bolonju sve zemlje ispunjavaju baš onako dosledno, do kraja. Odmah da kažem, u Evropi postoje varijacije toga šta je prihvaćeno od Bolonje, a šta nije. Još uvek nije potpuno jedinstvena primena Bolonjskih principa u svakoj zemlji. Neke zemlje se ne daju i hoće da imaju svoje specifičnosti u sistemu visokog obrazovanja, ali je činjenica kada govorimo o ispunjenju zahteva Bolonje da mi nismo prethodno odgovorili šta su uradili samo univerzitetski nastavnici i sami fakulteti vizavi studenata.
Da li npr. mi imamo ono što su zahtevi Bolonje kontinualni rad sa studentima, permanentno ocenjivanje tokom cele školske godine? Da li se prati rad studenata? Bolonja traži kraće predmete, po pravilu jednosemestralne itd. Da li su udžbenici prilagođeni? Navešću jedan primer. To se traži kod nas. Da li u taj bolonjski proces ulazi ocena studenata? Na mom fakultetu već godinama anonimno studenti ocenjuju svog profesora. Ja znam kakve sam ocene dobijao. Mogu vam reći da mi se čini da su bile veoma tačne. Ne vidim zašto studenti ne bi mogli da ocene i tačno svog profesora. Odlično ga vide. To se pomene kada ide izbor, unapređenje, ali to, recimo, uopšte nije bitno.
Nije tačno. U svetu, u Americi ni jednom profesoru neće biti produžen ugovor i najprestižnijem univerzitetu ako ga studenti negativno ocenjuju. Vi vrlo često imate utisak da mišljenje studenata o pedagoškom, ne naučnom, radu tog profesora i nije bitno. Nama generacijama studenata predaju ljudi koji uopšte nisu za nastavu. Ponižavaju, vređaju studente. Nemojte da iznosim primere koje čujem od studenata sa raznih visoko obrazovnih institucija u Srbiji.
Kada govorim o korupciji na univerzitetu, to nije direktno vezano samo za univerzitet. Evo, navešću primer. Nisam detaljno upoznat. Šta je sa tom čuvenom „Aferom indeks“? Na jednom mestu je nađena korupcija na jednoj visokoškolskoj instituciji. To se vuče. Ne znam u pravnom smislu gde to stoji. Ali, ako studenti tvrde, a ankete i istraživanja pokazuju da studenti tvrde da ima korupcije, da se plaćaju ispiti, šta je uradila država da se time pozabavi? Ako korupcije imamo i na visokoškolskim ustanovama, ja se nadam da je nema mnogo, iskreno se nadam i želim, ali onoliko koliko je ima, da li smo se mi time pozabavili? Onda kada se nešto nađe to se ad anfinitum odlaže sudski proces, izostave se iz sudskog procesa ljudi, bar jedan od onih koji ima, prema onome što je navedeno, visoku državnu funkciju.
Kako očekujete od studenta da ima poštovanja za taj proces i od njega očekujete da u potpunosti ispunjava one kriterijume koje sama država u odnosu na visoko obrazovanje ne ispunjava?
Kakve naučne radove i, pre svega, udžbenike pišu nastavnici? Da li su oni dostupni? Da li je organizovana nastava kakva treba? Da li profesori uopšte izvode časove? Našta liče ti časovi? Zašto se zadržavaju na nastavi ljudi koji su izbrani, ali se pokazalo da nisu za pedagoški rad? Svaki student da vam ovde dođe, i odličan student, nađite studenta sa najvišim prosekom, pa će vam ovo reći. Onda mi tražimo od studenata da oni ispune te kriterijume, a istovremeno mi kao društvo, univerziteti i država nismo studentima ispunili ono što oni ne mogu, ali očekuju da to učine odgovarajuće institucije koje se bave visokim obrazovanjem.
Tako se vrtimo u jednom začaranom krugu. Šalje se jedna vrlo loša poruka. Nedavno sam pogledao kako se procenjuje primena Bolonjskog proseca u Srbiji. Pravljena je jedna komparativna analiza. Bolonja je potpisana 1999. godine. Potpisalo je 28 – 29 ministara Evrope. Mi smo od 2005. godine počeli da je primenjujemo, u početku samo parcijalno, danas ozbiljno. Kaže se – sistem visokog obrazovanja u Srbiji je u haosu. Reč haos je izbegnuta, ali je rečeno da ima ogromnih problema itd.
Da li ćemo mi početi te probleme da rešavamo ili ne? Da li ćemo dobiti uverljive podatke od onih koji se bave akreditacijom, s obzirom na ogromne političke i druge pritiske da se akredituje svaka institucija koju neko osniva? Imate danas jedan primer. To nije baš najbolji primer, ali ta viša škola. Postavio sam pitanje – čemu ona tačno služi? Oni koji se za nju zalažu će reći – ona je od neocenjive važnosti da službenici BIA i vojne bezbednosti imaju višu školu. Pravo da vam kažem, nisam to dobro razumeo. Mislim da ako žele da se obrazuju još jedanput, neka se upišu na fakultete. Nadam se da svi imaju srednju školu.
Dakle, koja je logika osnivanja raznih fakulteta? Koja je logika osnivanja raznih privatnih univerziteta, neki već sad imaju više od 10.000 studenata? Da li su oni alternativa državi? Da li su odgovarajuća alternativa? Ko ide na te fakultete? Da završimo, poslednji popis je pokazao da je broj ljudi u Srbiji sa visokim i višim obrazovanjem od prošlogodišnjeg popisa, to je 10 godina razmaka, mi smo imali taj žalostan procenat, da kažem grubo oko pet-šest ljudi sa visokim i višim obrazovanjem u Srbiji, sada je dupliran. Znači, Srbija je za proteklih 10 godina dobila duplo više. To je ohrabrujući podatak i ohrabrujuća činjenica.
Ne mogu sada postavljati pitanja kome treba diploma, kome ne treba, to je čuvena rasprava koja se može jako dugo voditi sa jako mnogo argumenata i protivargumenata. Kod nas je kao i većini zemalja ostavljeno, na neki način, tržištu da reguliše, obrazovnom tržištu šta studenti upisuju.
Politika je vrlo osetljiva tu, sada vi kažete – treba Srbiji tri arheologa godišnje , a treba hiljadu pravnik ili 10.000 pravnika, pet arheologa, to je vrlo, ne znam po kojim kriterijumima, ali kada država određuje kvote, ali studentske ko se upisuje, jedna stvar je sigurna mi moramo konačno da porazgovaramo o tome, duplirali smo broj ljudi, odlično, dobro za zemlju, visokim i višim obrazovanjem, kako izgleda taj proces našeg visokog obrazovanja? Meni to nedostaje, posebno razne smene ministara neprekidne. Ministar se inače ne bavi samo visokim obrazovanjem, bavi se i svim drugim nivoima obrazovanja kojih ima mnogo od pretškolskog.
Meni jako mnogo nedostaje jedna posvećenost države visokom obrazovanju, jer verujte mi, zašto ja vama da citiram ono što će vam svako reći, nije zemlja bogata ako ima materijalne resurse. Da li hoćete da citiram Zorana Đinđića, onda bi Angola bila najrazvijenija zemlja na svetu. Angola ima i naftu, ne potcenjujući uopšte tu državu. Ima i naftu, ima i dijamante, ima sve, a imate Švajcarsku koja nema ništa od toga pa je jedna od najrazvijenijih zemalja.
U obrazovanju, ukupnom obrazovanju, ne samo u visokom obrazovanju u diplomi, u obrazovanju stanovništva je budućnost jedne zemlje. Sada kada se govori toliko o investicijama da li će neko konačno da shvati da investiranje u obrazovanje je najvažnija investicija u Srbiji, jer ti školovani obrazovani ljudi će dići ovu zemlju.
Evo sada se postavlja pitanje, završavam zaista, treba da se otvaraju nekakve fabrike čipova, treba da dođu informatičke tehnologije ovde, a neko je postavio pitanje – ima li Srbija uopšte stručnjake koji mogu da se time bave i to je najžalosnije pitanje koje može da se u okviru jedne države postavi, imamo li mi dovoljno stručnjaka ili treba da iz inostranstva dovodimo svoje stručnjake, da im dajemo ogromne plate da bi onda oni ipak došli ovde. To može da se radi, ali bi bilo potrebno da sama Srbija ima dovoljno takvih stručnjaka.
Bez investiranja u obrazovanje, ova zemlja je osuđena na, kako bih rekao, jedan neuspeh u toj utakmici u svetu između država razvijenih i nerazvijenih. Znate, ako jedan Karađorđe kada je pravio prvu srpsku državu, ustanak još, kada je on na početku XIX veka znao da mora da dovede najobrazovanijeg čoveka da vodi prosvetu, da pozajmi iz tuđe države, iz Austrije, Dositeja Obradovića koji je nesumnjivo bio vrlo obrazovan čovek. Ako je jedan Karađorđe znao da bez najobrazovanijeg čoveka u obrazovanju ne može da napravi državu, Karađorđu je to bilo jasno i on zove jednog Dositeja Obradovića koji dolazi, prvog srpskog ministra prosvete koji nam zaista služi na čast koji nam je bio u modernoj istoriji prvi ministar prosvete, onda bi morali da budemo makar na tom nivou, da ne kažem da budemo bolji od tih ustanika, da bez dizanja nivoa obrazovanja ljudi, a naročito u visokom obrazovanju, to je taj najvažniji deo obrazovanja, to je kruna, elita tog obrazovanja, mi nećemo kao država moći da odemo daleko.
Kad pogledate broj visokoobrazovanih ljudi, odmah ću vam reći dve zemlje koje imaju najveći broj visokoobrazovanih ljudi, možda vas interesuje, to su Izrael i Kanada. Videćete da su to zemlje koje su jako napredne u nauci, u tehnologiji, u ekonomskom razvoju upravo zbog toga što imaju ljude koji to mogu da nose.
Mi hoćemo da razvijamo Srbiju, da imamo investicije, a nemamo ljude koji mogu da nose to sve ili na malom broju ljudi to sve treba da počiva. Dakle, ako je ovo bila jedna molba da se povede računa o kvalitetu visokog obrazovanja, da se ne svidi ovo popuštanje „Bolonje“ studentima malo, to je slika nas koji se brinemo o obrazovanju, a ne tih studenata. Nisu naši studenti ni gluplji ni nesposobniji nego drugi studenti, naprotiv. Pogledajte kako dobre uspehe i rezultate postižu kada odu u inostranstvo, prosto nismo stvorili sistem materijalno, organizaciono, prateći ga, analizirajući ga, stalno ga menjajući, koji bi pomogao tim studentima da postižu bolje rezultate na ispitima.
Onaj koji nema da jede, koji ima profesora koji se njime ne bavi, koji ne može da stanuje kako treba i ne može da postigne poene koji zahtevaju po „Bolonji“, ne može i nemojte to od njega ni tražiti. E sada, kakve će to posledice imati za cilj sa obrazovanjem, to svi možemo da razmišljamo.
Meni je žao što sada kada se tako predlažu polurevolucionarne mere o tome kako Srbija treba odjednom naglo da se promeni, da sve bude bolje, molim lepo, podržavam, nekako je visoko obrazovanje potpuno ispalo. Čak smo čuli ovde, o tome sam već govorio, ne ulazim naravno u političke priče, da ne može da se nađe ministar građevine, jer eto nema ko. To je bezobrazno, uvredljivo. Pri Građevinskom fakultetu u Beogradu i drugim građevinskim fakultetima ima stručnjaka, sasvim je druga tema koga birate i zašto ga birate, ja se u to ne mešam.
Dakle, nemojmo potcenjivati sami sebe, bavimo se tim visokim obrazovanjem, ulažimo u to visoko obrazovanje. Ovo ovde što danas vidite nije krivica studenata, nego slika svih nas. Hvala.