Poštovani građani Srbije, obraćam se vama, posebno vama koji ste na decembarskim izborima svoj glas poverili DOS-u. Nadam se da ste u poslednjih nekoliko dana shvatili u kolikoj ste zabludi bili, kada ste poverovali lažima DOS-a o boljem životu pod njihovom vlašću. Nadam se, takođe, da ste u ovih nekoliko dana shvatili pravi karakter aktuelne vlasti.
U ponedeljak je poslanička većina pokušala krađom glasova u Narodnoj skupštini, u najvišem organu vlasti, da izglasa predloženi zakon o radu. Brutalna i bezočna krađa učinjena je od strane onih koji vrše vlast u ovoj zemlji, na očigled svih prisutnih poslanika u Skupštini, ali i celokupne srpske javnosti. U srpskom jeziku oni koji kradu nazivaju se lopovima. A i oni koji im u tome pomažu, svesno i namerno, ne zaslužuju drugo ime. To - krađa, lopovluk, kriminal - to je suština aktuelne DOS-ovske vlasti.
Poštovani građani Srbije, Srbija je u političkoj parlamentarnoj krizi. Jedini izlaz su prevremeni izbori. Razmislite dobro o ovome što se ovih dana dešavalo u Skupštini Srbije, razmislite da li vi, da li Srbija zaslužuje ovakvu vlast. Nismo valjda toliko grešni, a ni toliko bogati, dokoni, da im dozvolimo da avantura zvana DOS-ovska vlast traje četiri godine.

Dame i gospodo, Predlog zakona o radu koji je pred nama nije dobar, sadrži mnogo nedostataka i ja ću pokušati da ukažem na dva člana, jer smo vremenski ograničeni, pa, nemam vremena da malo više i šire to obrazložim.
U članu 3. stoji, a molim predsedavajućeg da ovo vreme obračuna, citiram: "Poslodavac koji nije zaključio pojedinačni kolektivni ugovor, prava, obaveze i odgovornosti po osnovu rada uređuje pravilnikom o radu ili ugovorom o radu, u skladu sa zakonom i drugim propisima". Stav 2. kaže: "Pravilnik o radu donosi poslodavac". Ovaj član direktno suspenduje kolektivno ugovaranje.
Naime, ni jedan poslodavac više neće imati želju da pregovara sa sindikatima, sa zaposlenima, znači da pravi kolektivni ugovor. Svakom poslodavcu će odgovarati da direktno donosi pravilnik o radu, kojim će urediti prava, obaveze i dužnosti zaposlenih.
Kada smo kod kolektivnih ugovora, moram da napomenem da poglavlje koje se odnosi na kolektivno ugovaranje takođe nije potpuno jasno definisano. Kod kolektivnih ugovora nije precizno i decidno rečeno, kakav je odnos između nivoa prava koja se garantuju zaposlenima pojedinim kolektivnim ugovorima. Do sada je važilo pravilo da opšti kolektivni ugovor daje najniži nivo, minimalni nivo prava zaposlenima, a da svaki drugi, znači posebni i pojedinačni, mora dati više prava od opšteg. To u ovom predlogu zakona decidno nije rečeno, tako da ostaju određene nepreciznosti.
Član 33. stav 2, odnosi se na radni odnos sa pomoćnim kućnim osobljem, citiram: "Ugovorom o radu može da se ugovori isplata dela zarade i u naturi". Stav 3: "Isplatom dela zarade u naturi smatra se obezbeđivanje stanovanja i ishrane, odnosno samobezbeđivanja stanovanja ili ishrane". Ovaj član zakona je direktno suprotan Zakonu o radnim odnosima, koji smo ovde pre nekoliko meseci izmenili, u kome decidno stoji da se zarada isplaćuje isključivo u novcu. Znači, nikakav naturalni oblik isplate zarade ne dolazi u obzir. Isključivo se isplaćuje u novcu.
Međutim, ovo nije prvi put da Vlada Republike Srbije, aktuelna Vlada, krši propise i zakone koje je sama predložila, a ova skupština usvojila. Naime, pre nekoliko meseci ministar Đelić je priznao da se ne poštuju neki drugi propisi koje smo ovde usvojili, a prvenstveno misli na Zakon o isplati zarada, kojim je uređeno da se isplaćuju zarade u bruto iznosu. Ministar Đelić je priznao da se i dan-danas u EPS-u i nekim drugim preduzećima zarade još uvek isplaćuju u neto iznosu, po starom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo, kao što je većina govornika već rekla - ovaj zakon nije reformski, nije sveobuhvatan, ne donosi ništa novo, bar ništa dobro. Uglavnom, sve što je novo, to je negativno, odnosno loše. Ja ću se osvrnuti na dve stvari koje su po mom mišljenju, a i mišljenju moje poslaničke grupe, u ovom predlogu izmena i dopuna zakona loše.
Prva stvar je nivo nadležnosti i prava republičke saobraćajne inspekcije, koja je regulisana članom 18. ovog predloga. Naime, u stavu 2. tačka 6. kaže da republički inspektor za drumski saobraćaj ima pravo i dužnost da utvrđuje identitet putnika i lica koja su korisnici prevoza, i to kontrolom ličnih karata. Mislim da je ova mera prestroga, odnosno mislim da se ne može dati saobraćajnim inspektorima ovakvo ovlašćenje. Bilo bi logičnije da se na neki način obezbedi koordinacija MUP-a, da se obezbedi asistencija policije kada se vrši kontrola putnika.
Druga stvar su kaznene odredbe ovog zakona. Već je ovde rečeno da su kaznene odredbe prestroge, da su kazne uvećane višestruko. Primera radi samo, ovo je za rubriku verovali ili ne, neke kazne su uvećane čak i 50 puta. Hvala.

Dame i gospodo, već smo čuli da ovaj zakon ne donosi ništa novo u odnosu na ono što je već postojalo kao rešenje, što se tiče privrednih komora u Srbiji do danas. I dalje je kao osnovni problem ovde princip obaveznosti članstva za sve privredne subjekte, što je najveći faktički problem u ovom predlogu. Naime, kako to neko drugi zna koji su interesi privrednih subjekata, zašto se ne dozvoli njima da oni sami utvrđuju svoje interese, da se saglasno svojim interesima sami udružuju i stvaraju svoja udruženja.
Druga stvar, to je delatnost komore. Ako se pažljivo prouči član 10. ovog predloga i uporedi sa članom 7. zakona koji smo juče usvojili ovde, o Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća, uočava se da su faktički nadležnosti, odnosno delatnosti komore i Agencije potpuno iste.
Sa treće strane, postoji Ministarstvo za privredu koje takođe veliki deo ovih nadležnosti i delatnosti obavlja.
Postavlja se pitanje - ko će, u kom slučaju i na koji način reagovati u skladu sa ovim zakonima?
Sledeće pitanje koje bih ovde postavio, to je pitanje finansiranja privrednih komora. Finansiranje ostaje i dalje, kao što je i do sada bilo, preko članarine, a članarina je obavezna za sve subjekte koji se udruže u privredne komore, a svi moraju biti udruženi u privredne komore.
S obzirom da sada postoji sud časti i takozvani izabrani sud, objektivno će potrebe komore biti veće, pa će prema tome i članarina biti znatno veća od dosadašnje, što će opteretiti privredne subjekte koji budu članovi ovih komora. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za ovih minut i po, koliko imam na raspolaganju, pokušaću da ukažem na nekoliko pitanja koja ovaj zakon, ako ne u potpunosti, generiše, onda bar izbacuje u prvi plan. Naime, čuli smo ovde da već postoji Agencija za mala i srednja preduzeća, koju je protivustavno uspostavila Vlada Republike Srbije. Interesuje me zašto u ovom momentu nemamo bar jedan izveštaj, kao informaciju, da možemo saznati iz njega šta je pomenuta Agencija uradila u dosadašnjem periodu.
Drugo pitanje je pitanje nadležnosti ove agencije, ako se uzme u obzir da već postoji Ministarstvo za privredu i privatizaciju, sektor ili resor za mala i srednja preduzeća, koji bi trebalo da obavlja iste poslove koji su propisani ovoj agenciji. Takođe, postoje privredne komore, odnosno Republička privredna komora i regionalne privredne komore, koje bi trabalo da se bave ovim istim problemima koje ova agencija treba da rešava. Bojim se da ne bude po onoj narodnoj, mnogo babica, a znate šta je sa decom u tom slučaju.
Sledeće pitanje je konkretno vezano za ovaj predlog, a to je pitanje sredstava za osnivanje i rad Agencije. Naime, u članu 4. se govori o sredstvima za osnivanje Agencije, gde u prvom stavu tačka 1. stoji: sredstva se obezbeđuju iz budžera Republike Srbije. Nigde ne stoji koja su to sredstva i koji je to iznos sredstava. Znači, ostalo je da ovo neko drugi proizvoljno odredi, ne znam ko će utvrditi taj iznos sredstava.
Drugo pitanje je pitanje sredstava za rad Agencije, i time završavam, a pod tačkom 1. to su: donacije, prilozi, sponzorstva itd. Ta sredstva su neizvesna, nesigurna, znači ne možemo se na njih osloniti. Pod tačkom 2. to su prihodi koji se ostvaruju obavljanjem poslova iz nadležnosti Agencije. Da li to znači da će ova agencija naplaćivati svoj rad preduzećima koja servisira, kojima pomaže. Ako je to tako, onda je to previše, jer ova preduzeća su već opterećena nametima od privrednih komora i drugih subjekata u ovom društvu. Hvala.

Dame i gospodo, predloženi set zakona od strane DSS, koji danas razmatramo, otvara više pitanja. Prvo pitanje je pitanje odgovornosti Vlade, odnosno Ministarstva pravde i lokalne samouprave ili, konkretno, samog ministra pravde. Naime, prošlo je 10 meseci od konstituisanja Vlade Republike Srbije, a još uvek nismo iz Ministarstva pravde dobili nijedan predlog zakona koji se odnosi na oblast pravosuđa. Posle onog jedinog zakona koji je stigao iz Ministarstva, to je Zakon o amnestiji šiptarskih zatvorenika u srpskim zatvorima, iz tog ministarstva nismo dobili ništa više. Upravo danas ovde raspravljamo o Predlogu koji je podnela jedna poslanička grupa. Ako postoji odgovornost, onda je logično da ministar pravde u najmanju ruku podnese ostavku, a mogla bi i sama Vlada.
Drugo pitanje je zašto ovde nema ministra pravde, kada se raspravlja o setu zakona kojima se želi kompletno urediti oblast pravosuđa. Ministar pravde nije udostojio ovu skupštinu da bar prisustvuje ovoj sednici i da nekim svojim sugestijama možda doprinese poboljšanju predloženih zakona. Ministar pravde je zauzet, ovih dana on obilazi Srbiju uzduž i popreko, obilazi sudove po Srbiji, tražeći od predsednika sudova spiskove sudija koji su sudili po prethodnim zakonima, koji su sudili po Zakonu o javnom informisanju i koji su na bilo koji način učestvovali u prethodnom periodu.
Drugo pitanje, koje se nameće ovim setom zakona, je pitanje političke trgovine. Naime, radi naše javnosti treba znati da smo mi prošle nedelje počeli raspravu o ovim zakonima, pa je ta rasprava prekinuta. Sedam dana se trgovalo između koalicionih partnera u DOS-u, da bismo danas, kada je ta trgovina očigledno uspešno završena, nastavili sa raspravom. Naime, pre sedam dana smo imali situaciju da je matični odbor odbio ove predloge, Vlada takođe, a danas imamo situaciju da matični odbor prihvata ove predloge. Interesuje me samo ko će platiti ceh za ovu političku trgovinu koja se desila prethodnih sedam dana?
Treća stvar je suština samih zakona. Naime, predlagač je ovde rekao u svom uvodnom izlaganju da su ovo reformski zakoni, da se ovim zakonima udaraju temelji nezavisnog i pravičnog sudstva, sudstva koje će biti nezavisno i materijalno, i nezavisno od politike. Ako se ovi zakoni detaljno pročitaju, proizlazi da od tog reformskog nema ništa, a od nezavisnog još manje.
Naime, ukazaću samo na dve stvari, pošto mi vreme ne dozvoljava više, koje su ovde bitne, dve stvari koje ukazuju da od te političke nezavisnosti nema ništa, da se ništa kvalitetno nije promenilo.
Prvo, sudije, predsednike sudova i javne tužioce i dalje bira i razrešava Narodna skupština, što je bilo i u prethodnom zakonu. Znači, to nije ništa novo. To znači da onaj ko bude imao većinu u ovoj skupštini, on će bitno uticati, kao i do sada, na personalna rešenja u našim sudovima.
Druga stvar su odredbe o sudiji porotniku, koje ukazuju da i u tom slučaju nemamo ništa novo, da i u tom slučaju imamo opet veliki uticaj politike na izbor sudija porotnika. Rešenje koje se ovde nudi govori da ministar pravde predlaže visokom savetu pravosuđa sudije porotnike, što znači da opet imamo direktni i to veliki uticaj ministra pravde, odnosno politike, na ovu oblast.

Dame i gospodo,  pre svega želim da čestitam gospodinu Ljubomiru Jelisavčiću, opština Bajina Bašta, na osvajanju odborničkog mandata i da mu poželim uspeh u obavljanju funkcije odbornika u Skupštini opštine Bajina Bašta.
Što se tiče ovog zakona, građanima Srbije je odavno jasno da vi niste u stanju da pokrenete proizvodnju, mislim na vas iz aktuelne vlasti, da stvorite nešto novo, ali od danas će im biti potpuno jasno da vi niste u stanju ni da popišete ono što ste zatekli u državi Srbiji kada ste preuzeli vlast u prošloj godini.
Nekoliko stvari je u ovom predlogu veoma bitno. Bitno je gde su sredstva od 200 miliona dinara, koja su predviđena budžetom za ovu godinu, šta je sa tim sredstvima, da li su utrošena i na koji način.
Takođe, neke od aktivnosti ovim predlogom su terminski vezane za neke datume, na primer za 30. septembra ove godine, a ovaj zakon se danas nalazi u Skupštini krajem oktobra. Znači, postoje neke nelogičnosti u ovom predlogu.

Dame i gospodo, Predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine, koji je predložila Demokratska stranka Srbije, ne zaslužuje ozbiljnu raspravu u ovom parlamentu. Da je Vlada Republike Srbije u proteklom periodu rešila bar najkrupnije probleme u Republici Srbiji, problem Kosova i Metohije, ekonomske probleme, privredne probleme, socijalne probleme, možda bi bilo razumevanja za jedan ovakav akt, da se poslanici malo zabave, da se relaksiraju posle napornog rada. Međutim, Vlada Republike Srbije nije uradila ništa u proteklom periodu, bar ništa ozbiljno, ništa što je moglo doneti blagostanje i napredak u ovoj državi.
Uprkos tome, Demokratska stranka Srbije izlazi ovde sa Predlogom izmene i dopune Poslovnika, sa jednim restriktivnim i nedemokratskim predlogom. Šef poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije u ime predlagača izneo je ovde u svom izlaganju da ovaj predlog ima za cilj da ubrza reforme u Srbiji, da upravo zbog Poslovnika i zbog opstrukcije od strane jedne poslaničke grupe stoje reforme u Srbiji. Podsetio bih javnost u Srbiji da smo mi dva meseca odmarali u toku leta, da u tom periodu poslanici nisu dobili ništa od materijala, od zakonskih projekata i nacrta zakona, osim predloga za izbor sudija i tužilaca, koji su u više navrata dostavljani poslanicima, pa povlačeni itd. Nijedan ozbiljan predlog zakona nije stigao poslanicima i nije ušao u skupštinsku proceduru.
Prema tome, moramo shvatiti, i mi ovde i javnost, da opstrukciju rada parlamenta ne prave poslanici Srpske radikalne stranke, niti opozicija. Opstrukciju parlamenta prave poslanici vladajuće koalicije. Ako mi ovde svakodnevno po nekoliko puta pravimo pauze zbog kvoruma, ako u skupštinskoj sali od 176 poslanika vladajuće koalicije sedi maksimalno 100 ili manje od 100 u svakom momentu, onda je jasno i treba da bude jasno svima u ovoj Srbiji ko pravi opstrukciju parlamenta.
Razumem poslanike DOS-a da nemaju vremena za parlament, jer je veći broj poslanika DOS-a su predsednici skupština opština, predsednici izvršnih odbora, direktori javnih i drugih preduzeća ili na nekim drugim funkcijama. Oni, jednostavno, ne mogu da uspešno obavljaju sve te poslove i funkcije i ja ih sa tog aspekta razumem. Međutim, to je problem DOS-a i DOS mora taj problem rešiti, mora jednostavno te ljude rasteretiti, mora pronaći nove ljude, podeliti te funkcije na veći broj ljudi i obezbediti kvorum u ovom parlamentu.
Prema tome, opstrukciju parlamenta čine, u stvari, predstavnici vladajuće koalicije, jer permanentno nisu prisutni u ovoj sali i na taj način onemogućavaju uspešan rad. Neozbiljno je reći da opstrukciju prave poslanici Srpske radikalne stranke, ako svi znaju u ovoj Srbiji da poslanici Srpske radikalne stranke najaktivnije i najangažovanije učestvuju u radu parlamenta. Najveći broj amandmana do sada, ozbiljnih amandmana, amandmana čiji je cilj bio da se poprave svi zakonski projekti koji su bili na dnevnom redu ovde, došao je upravo od srpskih radikala. Najveći broj diskusija upravo je od srpskih radikala. Sve te diskusije su bile ozbiljne i sa ciljem da se svi projekti koji su podneti Skupštini poboljšaju, da se dođe do najboljih i optimalnih rešenja u ovom momentu. To što vi nazivate opstrukcijom ide na vašu dušu.
Predlog poslovnika koji je pred nama, samo ću kratko par stvari da iznesem koje je javnost već čula, toliko je restriktivan da ne zaslužuje ozbiljnu raspravu i ozbiljnu pažnju. Neozbiljno je da se traži od poslanika u parlamentu da ne čitaju svoje govore. Neozbiljno, je ako imamo činjenicu da predsednik Savezne Republike Jugoslavije dr Vojislav Koštunica čita govor od tri rečenice u kome poziva građane izbegle sa Kosova i Metohije da se registruju. Neozbiljno je sada očekivati od poslanika u Skupštini Srbije, kojih ima različitih po obrazovnom nivou, da ne čitaju govore, a istovremeno predsednik savezne države, jedan političar sa dubokim političkim stažom, doktor nauka, čita svoj govor.
Neozbiljno je kažnjavati poslanike i za svaku opomenu koju izriče predsednik Skupštine, a ne znamo na osnovu kojih kriterijuma ih izriče i u kom momentu će izreći opomenu, da li prema svom raspoloženju ili prema nekom drugom kriterijumu.
Sve je to neozbiljno pa predlažem predlagaču da povuče ovaj poslovnik, da se više ne sramoti i da ne pravimo cirkus u ovoj skupštini.
S ozbirom na ovakav predlog, ovako restriktivan, čini mi se da više zaslužuje epitet diktatorski nego demokratski, pa predlažem predlagaču da promeni naziv partije (saglasno sa ovim što sam rekao), znači da se više ne zove Demokratska stranka Srbije, a istovremeno napominjem da će i u tom slučaju ostati skraćeno DSS.

Dame i gospodo, da se ne radi o tako važnom segmentu društva, kakav je pravosuđe, i da se ne radi o tako ozbiljnoj temi, kakva je izbor nosilaca pravosudnih i javnotužilačkih funkcija, onda bi se kompletna procedura oko predlaganja mogla nazvati smešnom. Međutim, iz prostog razloga što je veliki broj ljudi zainteresovan i što se radi o sudbinama velikog broja ljudi, nećemo je nazvati smešnom. U svakom slučaju, jeste konfuzna i haotična.
Navešću nekoliko argumenata u prilog tome. Javnost će proceniti, prosuditi i videti o čemu se radi. U ova tri dana bilo je dosta govora na ovu temu, dosta argumenata, dosta kontra argumenata. Ja ću nekoliko od njih da apostrofiram, da bismo ih bolje shvatili. Predstavnici većine u parlamentu su više puta pominjali aktuelni zakon kao prepreku za izbor, odnosno pravni izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Gospodin ministar je tu, prošlo je više od osam meseci od izbora Vlade. To je sasvim dovoljno vremena da se donese jedan novi zakon, ako onaj postojeći nije dobar. Zašto gospodin ministar i Ministarstvo nisu to učinili? Za osam meseci je Ministarstvo pravde donelo samo zakon o amnestiji šiptarskih zatvorenika, i ništa više. Prema tome, deplasirano je govoriti o toj prepreci za kvalitetnije obavljanje ovog posla.
(Predsednik: Molim vas da se malo stišate.)
Drugo, od 29. juna do dana današnjeg, znači, skoro tri meseca, stigla je hrpa materijala, ogromna količina materijala, sa predlozima za sudije i javne tužioce. Više puta su predlozi povlačeni i dostavljani novi, pa ponovo povlačeni itd. Upravo u ovom momentu su podeljeni najnoviji predlozi, što znači da taj proces još uvek nije okončan. Verovatno će da potraje i do kraja same ove sednice. To upravo govori o neozbiljnosti pristupa predlagača ovom poslu, o neozbiljnosti koja ima velike posledice.
Veliki broj ljudi u ovoj zemlji je zainteresovan za ovu temu. Veliki broj ljudi nestrpljivo očekuje ishod ove sednice. Veliki broj ljudi je od 29. juna na nekim spiskovima. Smatram da je neozbiljno, od strane predlagača, da se tako veliki broj ljudi drži u neizvesnosti i da se tako poigrava sa njihovim sudbinama. Neshvatljivo je da se svakih pet dana ili svakodnevno predlozi menjaju. Ne znam šta to opredeljuje predlagača da promeni predlog posle samo jednog dana od predlaganja. Da li je to baš kvalitet predloženog kandidata ili su to preporuke nekih lokalnih DOS-ovskih politbiroa koji aktivno učestvuju u predlaganju nosilaca javnotužilačkih i pravosudnih funkcija.
Treći argument koji želim da iznesem ovde jeste činjenica da je prekršen zakon pri predlaganju kandidata. Naime, veliki broj kandidata za predsednike opštinskih i okružnih sudova su ljudi koji u ovom momentu nisu sudije istih sudova, a neki od njih nikada nisu bili sudije. Zakon jasno kaže da se za predsednika suda bira kandidat iz reda sudija. Veliki broj ljudi, koji su predloženi ovde, danas se istovremeno bira i za sudiju, a odmah i za predsednika suda. Mislim da je to flagrantno kršenje zakona i da ne može i ne sme da prođe kao takvo. Mislim da nije ništa sporno da se danas, ako većina tako hoće, izaberu kao sudije, a da se na narednoj sednici, za sedam ili deset dana, isti ljudi izaberu za predsednike sudova. Onda bi to i formalno bilo potpuno u redu. Znači, ne bi bilo primedbi poput ove moje.
Četvrta stvar, 9. jula stigao je Predlog odluke o prestanku funkcije nosiocima javnotužilačke funkcije. Među predlozima za razrešenje nalazi se ime Staniše Ivanovića, zamenika republičkog javnog tužioca i v.d. republičkog javnog tužioca. Njemu prestaje funkcija zbog ispunjenja uslova za penziju. To je bilo 9. jula. Odbor za pravosuđe 12. septembra povlači ovaj predlog, bez ikakvog objašnjenja. Istog dana, 12.septembra, Odbor za pravosuđe i upravu podnosi novi Predlog odluke o prestanku funkcije nosiocima javnotužilačke funkcije i ponovo se na listi nalazi ime Staniše Ivanovića, sa istim funkcijama kao i u prethodnom predlogu - zamenik republičkog javnog tužioca i v.d. republičkog javnog tužioca. To je bilo 12. septembra.
Samo pet dana kasnije, 17. septembra, stiže izmena prethodnog predloga, kojom se iza imena Staniše Ivanovića brišu reči: "v.d. republičkog javnog tužioca". Prema tome, gospodin Ivanović je 12. septembra bio v.d. republičkog javnog tužioca, a 17. septembra već nije bio. Da podsetim javnost i vas ovde, u tom periodu nismo imali nikakvu sednicu koja bi mogla razrešiti dotičnog gospodina od ove funkcije. Pitam predsednika Odbora, a ako on nije tu, onda nekoga ko ga zamenjuje ili ko je nadležan da odgovori - na koji način je razrešen gospodin Ivanović?
Ovde se postavlja novo pitanje - ko je gospodin Dragomir Nedić i ko je njega postavio na funkciju v.d. republičkog javnog tužioca? Pre dva dana je ovde bilo polemike oko ovoga i Odbor je doneo mišljenje koje je podeljeno poslanicima, u kome je jasno rečeno da je gospodin Ivanović u skladu sa zakonom izabran, odnosno postavljen za v.d. republičkog javnog tužioca. Takođe, u tom mišljenju stoji i način na koji prestaje ta funkcija. Pošto, očigledno, gospodin Ivanović nije razrešen u ovoj skupštini, a nije nastupio ni neki drugi slučaj za njegovo razrešenje, odnosno prestanak funkcije, onda je sporno kako je gospodin Nedić postao v.d. republičkog javnog tužioca.
Još uvek je gospodin Ivanović legalni vršilac dužnosti republičkog javnog tužioca, što znači da je gospodin Nedić nelegalan, neligitiman i predlažem da se svi predlozi dostavljeni od gospodina Nedića povuku iz procedure, jer nisu legitimni, odnosno legalni.
Takođe predlažem Skupštini da se ne izjašnjava o predlozima vezanim za Slobodana Vučetića i predlogu za Radovana Čogurića. Ova dva predloga ne mogu nikako da se razmatraju na ovoj sednici jer nisu na dnevnom redu. Nisu na dnevnom redu iz prostog razloga što u dnevnom redu imamo tačku koja se zove - Odluka o razrešenju i izboru nosilaca pravosudnih funkcija, a navedena dva predloga nikako nisu ni razrešenje ni izbor nosilaca pravosudnih funkcija.
Prema tome, ne mogu da stoje danas na ovom zasedanju kao tačke dnevnog reda i molim da se Skupština o tome izjasni.
Prema tome, samo da rezimiram, tražim izjašnjenje Skupštine da se sa dnevnog reda skinu svi predlozi od gospodina Nedića kao nelegalni, jer nije legalni vršilac dužnosti republičkog javnog tužioca i da se ova dva akta o gospodinu Vučetiću i gospodinu Čoguriću takođe skinu sa dnevnog reda, odnosno da se ne izjašnjavamo o njima jer ne mogu biti sastavni delovi dnevnog reda. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde ću da iznesem nekoliko stvari, nekoliko primedbi koje bi trebalo da doprinesu da se ovaj zakon doradi, popravi, odnosno napravi jedan kompletan zakon koji će ova vlast definitivno urediti.
Moje laičko mišljenje je, s obzirom da nisam u struci, primedba da ovaj zakon ima crte represivnosti i da je retroaktivan. Ta retroaktivnost se ogleda u članu 1, gde se kaže da objekat koji se gradi, odnosno čije je građenje završeno bez dozvole, ne može priključiti na elektroenergetsku mrežu i telekomunikacije. Znači, svi objekti koji su završeni bez dozvole ne mogu više da se koriste i da se upotrebljavaju. Prema tome, moraju se rušiti. To je retroaktivnost. Represivnost se ogleda u ostalim članovima ovog zakona, gde su predviđene i drastične zatvorske kazne za one koji investiraju u takve objekte i za one koji investiraju radove na takvim objektima.
U kontaktima sam sa ljudima koji se bave ovom problematikom i saznao sam nekoliko stvari.
Prvo, Zakonom o izgradnji objekata reguliše se postupak pribavljanja urbanističke građevinske dozvole. Prema tome, po mišljenju struke, trebalo je ovaj zakon o izgradnji objekata preraditi u smislu da se postupak pribavljanja ovih dozvola ubrza i pojednostavi. Mi imamo problem da naši građani najčešće iz razloga što ne mogu ili vrlo teško mogu da dođu do ovih dozvola, dokumentacije, pribegavaju tzv. divljoj ili bespravnoj gradnji.
Drugi akt, odnosno zakon koji se odnosi na ovu oblast je Zakon o prostornom planiranju i uređenju prostora ili naselja, koji takođe mora biti posmatran zajedno sa ovim i mora biti usklađen sa ovim prethodnim zakonom. Ovim zakonom mora se postupak donošenja planskih akata regulisati na jedan bolji način, odnosno treba pojednostaviti proceduru donošenja planske dokumentacije, a prvenstveno mislim na regulacione planove, znači po našim opštinama i gradovima. Naime, najveći broj opština i gradova nema uređenu plansku dokumentaciju, pa iz tih razloga imamo velike probleme u smislu pribavljanja prethodno pomenutih dozvola za izgradnju.
Treći zakon koji bi morao biti posmatran u sklopu to je Zakon o naknadnom izdavanju građevinske i upotrebne dozvole ili tzv. Zakon o legalizaciji objekata. Taj zakon postoji i njime je regulisana legalizacija, odnosno postupak legalizacije objekata koji su izgrađeni do 4.11.1995. godine. Ovo je sada sporno, jer je teško utvrditi koji su objekti izgrađeni do tog datuma, koji posle toga i ostaje pitanje šta sa objektima koji su izgrađeni posle tog datuma.
S druge strane, ovo je prvi član koji sam već citirao i isključuje primenu poslednjeg Zakona o legalizaciji. Znači, isključuje, jer po prvom članu nemoguće je staviti u funkciju, odnosno legalizovati objekte koji su bespravno izgrađeni u skladu sa ovim zakonom o legalizaciji, jer prvi član predloga ne dozvoljava njegovu upotrebu.
Smatram da je trebalo pružiti mogućnost građanima da dobiju šansu da mnogo brže i lakše dođu do potrebne dokumentacije, urbanističke i građevinske dozvole, pa tek onda pristupiti ovim represivnim merama. Naime, građani su najmanje krivi što je došlo do tako velikog broja objekata koji su izgrađeni bespravno. Oni su se snalazili u ovoj situaciji kako su umeli i na način na koji su mogli to da urade. Država je najviše kriva, a mislim prvenstveno na lokalnu samoupravu, ali i na druge organe državne zato što ovaj proces i postupak nije pojednostavljen, znači nije bio pristupačniji građanima da bi mogli lakše da grade svoje objekte.
Prema tome, trebalo je prvo pružiti šansu građanima, a tek onda preći na ove represivne mere. Koliko je ovaj zakon problematičan, odnosno ovaj predlog koji je pred nama, govori jedan apel građana ugroženih predloženim propisima o zabrani gradnje, koji sam dobio i u kome se navode neki problemi sa kojima se građani, koji su ovim zakonom pogođeni, susreću.
Citiraću samo jedan deo tog apela koji je upućen meni kao narodnom poslaniku. "Prema sadašnjim propisima za legalizaciju zgrada, koje su građene bez neophodne dokumentacije kada je reč o Beogradu, neophodno je pribaviti sledeća dokumenta: dokaz o vlasništvu, kopiju plana parcele sa snimljenim objektom, ugovor zaključen sa direkcijom za građevinsko zemljište, izveštaj o nameni parcele, tri primerka projektne dokumentacije itd. Umesto da nova demokratska vlast donese nove propise kojim bi se uprostila legalizacija, imajući u vidu da se neki dokumenti ne mogu nikada pribaviti, na primer kopije plana sa snimljenom zgradom se ne može dobiti, jer se prema propisima zgrada ne može snimiti sve dok se ne legalizuje objekat. Ove i druge administrativne prepreke nisu izmislili građani koji sopstvenim sredstvima grade, već je to propust urbanista i svih drugih nadležnih organa države koji ništa nisu učinili da izađu u susret najnephodnijim potrebama građana".
Prema tome, ovaj zakon bi trebalo da se povuče iz procedure, da se svi ovi zakoni koji regulišu ovu oblast kompletno prerade i izađe pred ovu skupštinu sa novim predlogom jednog komletnog, sveobuhvatnog zakona. Ne treba narod kažnjavati, narod je već dovoljno kažnjen. Na kraju, sutra u 18,00 časova, veliki patriotski miting na Trgu Republike. Znam da vi znate, ali i građani koji nisu obavešteni da znaju da dođu.

Dame i gospodo, već je postalo uobičajeno da se predlagač zakona ne pojavljuje u ovoj skupštini kada se raspravlja o zakonima koje podnosi Vlada Republike Srbije. Danas ponovo nema nikoga iz Vlade. Ministar je jutros na brzinu pročitao obrazloženje, a zatim se izgubio iz ove skupštine, ne želeći da sasluša narodne poslanike, koji žele da daju svoj doprinos da se napravi jedan dobar i kvalitetan zakon.
Pored svega što su rekli predstavnici SRS-a o ovom zakonu, što uostalom i znači da je on generalno bolji od prethodnog, da ima jednu dobru liniju, liniju koja isključuje ideologiju, želim da dam nekoliko primedbi, da ukažem na neke stvari koje po mom mišljenju nisu dobro i precizno definisane u ovom zakonu.
Prvo, sam naslov ovog zakona nije do kraja precizan. Naime, u naslovu stoji - Predlog zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji. Već je nekoliko govornika reklo da ovo nije dobar naslov, da ovo nije precizno. Sa tim se slažem i smatram da treba ovu reč "drugim" izbaciti, jer ona je dvosmislena. Znači, nije precizna formulacija.
U članu 1. u prvoj rečenici stoji: "Državni praznik Republike Srbije jeste Sretenje, Dan državnosti Srbije." U pravoslavnom kalendaru za ovaj praznik piše - Sretenje Gospodnje. Prema tome, ako je predlagač hteo do kraja da ispoštuje i isprati ono što je versko, trebalo je to i da definiše kako stoji u pravoslavnom kalendaru ili da toga uopšte nema u ovom članu.
U članu 2. u 1. stavu kaže: "U Republici Srbiji praznuju se verski praznici: 1. prvi dan Božića - 7. januar". Normalno je da to prihvatam i mislim da je to sasvim normalno i sasvim na mestu. Međutim, ko slavi Božić zna da je to verovatno i najveći hrišćanski praznik, ali i da taj praznik zahteva određene pripreme. To je praznik koji se slavi u krugu porodice, a da bi se proslavio na adekvatan način, zahteva i pripremu.
Smatram da treba ovde dodati da se pored prvog dana Božića, praznuje i Badnji dan. Naime, na Badnji dan se seče badnjak, na Badnji dan se loži badnjak, ljudi koji su zaposleni, koji rade, ako rade u prvoj smeni, neće moći da seku i donesu badnjak kući, a ako rade u drugoj smeni, neće moći da obave onu versku ceremoniju, verski deo uveče, loženje badnjaka. Prema tome, smatram da bi trebalo da se praznuje i Badnji dan.
U članu 3, u četvrtom stavu se kaže - ako praznik iz člana 1. ovog zakona padne u nedelju, ne radi se prvog narednog dana. Mislim da je ovo suvišno, da se naredni dan praznuje, ako praznik pada u nedelju. Znači, ne bi trebalo prolongirati ono što je već nemoguće prolongirati.
U članu 4. stoji u prvom stavu - zaposleni imaju pravo da ne rade u dane sledećih verskih praznika, i to 1) pravoslavci na prvi dan krsne slave. Ja sam pravoslavac, slavim krsnu slavu, ali mi nije do kraja jasno šta je prvi dan krsne slave. U mom kraju slavi se tri dana, ali samo jedan dan je posvećen svecu, samo jedan dan, i smatram da je sasvim dovoljno i precizno i bez ove reči "prvi". Znači, pravoslavci na dan krsne slave.
Ali, takođe smatram da ovde treba dodati i dan uoči tog dana da se praznuje, jer takođe treba pripremiti, a to svi znamo, na dan krsne slave dođu prijatelji i rođaci itd, treba pripremiti sve što je neophodno da se gosti dočekaju. Prema tome, trebalo bi i taj dan uoči krsne slave da se praznuje.
U tački 2. stoji - katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica. Ne znam, pored pravoslavaca i katolika u Srbiji, koje su to druge hrišćanske verske zajednice? Istina, ovde se čulo od nekih poslanika DOS-a da postoje neke male verske zajednice. Ja to nazivam sektama i smatram da sektama nije mesto u ovom zakonu.
U članu 5. stoji, u stavu 1, da se u Republici Srbiji praznuju radno Sveti Sava, dan duhovnosti, i Vidovdan, spomen na Kosovsku bitku. Mislim da je ovo malo komunistička terminologija - radno praznovanje. Praznovanje ne može biti radno - ili se radi, ili je praznik, pa se on i praznuje. Hvala.

Dame i gospodo, ministar je u svom obraćanju sinoć pogrešno protumačio moje reči. Naime, u svom izlaganju sam rekao da sumnjam da će građani u besplatnoj podeli akcija dobiti nešto značajnije, jer po zakonu koji je pred nama građanima se dele akcije samo pri privatizaciji velikih preduzeća, koja se privatizuju metodom javnog tendera.
Takvih preduzeća je vrlo malo, stotina. S obzirom na veliki broj građana, vrlo malo akcija će biti podeljeno građanima besplatno. Ministar je u svom izlaganju rekao da dezavuišem javnost i da će građani dobiti akcije naših najvećih preduzeća, poput Telekoma, poput NIS-a, poput EPS-a itd.
Gospodine ministre, u obrazloženju ovog zakona stoji, citiram sada: "Iz same razlike u definisanju državne i društvene svojine može se zaključiti da je prevashodni cilj zakona privatizacija subjekata koji posluju sredstvima u društvenoj svojini". Znači, ovaj zakon prvenstveno obrađuje društvenu svojinu i poziva se na privatizaciju društvene svojine a ne državne. Čak je to decidno i rečeno: "Zaknodavac ne ograničava rok za privatizaciju subjekata koji posluju sredstvima u državnoj svojini".
Znači, državna svojina će ostati i posle četiri godine i privatizovaće se možda u nekom narednom periodu, ali taj period je znatno duži od ove četiri godine. To znači da u dogledno vreme građani Srbije neće imati, po ovom zakonu, koji je pred nama, nikakve ili simbolične akcije u postupku privatizacije. Iz prostog razloga što je mali broj preduzeća u društvenoj svojini koja se privatizuju javnim tenderom, što se radi o malom kapitalu, velikom broju građana i iznos će biti simboličan.
I kada dođu na red javna preduzeća, verovatno ne mogu odmah ići na potpunu privatizaciju, preko 49%, znači moraće se ostaviti bar u početku da država ima opet odlučujući uticaj, tako da će građani ostati bez akcija u dogledno vreme, i moram da se se izjasnim tu precizno - u narednih bar deset godina, a možda i više. Što dovodi u neravnopravan položaj građane, odnosno zaposlene, koji rade u ovim preduzećima koja idu na javni tender, i ostale građane koji rade u drugim preduzećima ili uopšte ne rade.
Ovaj zakon je takođe ostavio bez ikakve mogućnosti i zaposlene u javnim službama, znači sve budžetske korisnicike, u prosveti, pravosuđu, zdravstvu, policiji, državnoj upravi, bez ikakvih mogućnosti i ikakvog prava na akcije po ovom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo, ova dvodnevna debata pokazala je da se mi kao partije koje participiraju u ovom parlamentu mnogo razlikujemo po samom pristupu problemu privatizacije, ali s druge strane je pokazala i određeni konsenzus, pokazala je činjenicu da se svi ovde slažemo oko toga da je društvena svojina prevaziđena, da je neefikasna i kao takva treba da se transformiše u druge oblike svojine. Neću ponavljati ono što su moji prethodnici iz SRS-a već govorili o prednostima ili nedostacima ovog predloga, ali ću navesti nekoliko problema, nekoliko sugestija koje bih ovde izneo i predložio predlagaču da ih razmotri i, ako je moguće, koriguje ovaj predlog, da bi bio što kvalitetniji.
Većina govornika je već rekla da je ovaj zakon krucijalni, da je istorijski itd. Slažem se da je on izuzetno značajan za ovu državu u ovom momentu, možda najznačajniji od svih predloga koji su došli u Skupštinu za ovih nekoliko meseci.
Upravo zbog toga treba posvetiti punu pažnju i dati pun doprinos da ovaj zakon bude što kvalitetniji. Znači, da ostane što manje nejasnih i nedefinisanih stvari. Zakon sam po sebi, tj. predlog ima dosta nejasnih stvari, dosta mesta koja su dvosmislena, koja nisu precizno definisana. Molio bih da predlagač te nedostatke ispravi, dok se ne dođe do konačnog rešenja. Konkretno ću početi od drugog poglavlja priprema za privatizaciju u prvoj tački pokretanje postupka privatizacije.
Prvi stav kaže, postupak privatizacije pokreće se inicijativom nadležnog organa, subjekta privatizacije. Znači, samo preduzeće pokreće inicijativu za privatizaciju. U jednom od sledećih stavova stoji da se postupak privatizacije može pokrenuti i inicijativom agencije ili ministarstva nadležnog za poslove privatizacije. Nije jasno definisano ovde kako stupa na scenu agencija odnosno da li postoji neki rok u kome preduzeće mora da krene sa inicijativom, pa ako se to ne ispoštuje, onda ide agencija sa inicijativom ili ministarstvo. Tako da to nije, kažem, precizno definisano. Predlažem da se to preciznije definiše, da se zna, da se ne prepliću nadležnosti i obaveze preduzeća odnosno agencije ili ministarstva.
U tački 3, restrukturiranje u postupku privatizacije, stav 1. kaže, ako agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, subjekt privatizacije dužan je da se restrukturira u postupku privatizacije u skladu sa ovim zakonom. Ovo opet postaje nejasnoća. Prvo, na osnovu čega agencija procenjuje koje će se preduzeće privatizovati metodom javnog tendera, a koje javnom aukcijom, a koje mora ići u restrukturiranje. Znači, opet nije precizno definisano i opet ne znamo koji se kriterijumi koriste za upućivanje preduzeća na bilo koju od ova tri oblika privatizacije, odnosno dva oblika ili restrukturiranje.
Takođe stoji ovde, u članu 20, zadnji stav, da Vlada Republike Srbije bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekata privatizacije. Znači, Vlada će propisati na koji će se način izvršiti restrukturiranje preduzeća, daće program i uputstva, a takođe u članu 33. i članu 40. stoji da Vlada donosi, odnosno predlaže program za javnu aukciju i konkurs za javni tender, obzirom da u proces restruktuiranja ide veoma veliki broj preduzeća, najveći broj preduzeća jer je situacija u privredi takva.
Malo mi je nejasno da li će Vlada uspeti u roku od četiri godine, koliko je ovaj zakon oročen, da izvrši sve ove pripreme, da donese sve programe i uputstva za nekoliko hiljada preduzeća koja moraju proći ovim putem. Znači, trebalo bi da se razmisli da li to može Vlada da uradi u ovom vremenskom periodu, da li je sposobna i da li će sve to moći da se završi u naznačenom periodu.
Tačka 4. - dokumentacija za privatizaciju. Ovo sada govori o dokumentaciji koju, znači, treba da pripremi subjekat koji se privatizuje, odnosno preduzeće, ali opet se poziva i na agenciju, da agencija može da istu tu dokumentaciju pirpremi i ponovo je nejasno kada na scenu stupa agencija, odnosno nije precizno definisano u kom momentu agencija preuzima glavnu reč i kada to agencija priprema dokumentaciju za ove aktivnosti.
Treći deo privatizacije je kapital. Prva tačka je prodaja kapitala, pa se kaže u trećem stavu - u subjektu privatizacije koji se restrukturira na osnovu odredbe ovog zakona, prodaje se celokupna imovina, odnosno kapital. Već sam rekao, najveći broj preduzeća u ovoj državi mora proći proces restrukturiranja, situacija je takva. Ako se prodaje u tim preduzećima celokupni kapital, to znači da će radnici ovih preduzeća ostati bez akcija. Znači, oni neće dobiti nijednu besplatnu akciju. Kompletan kapital će se prodati posle procesa restrukturiranja.
Već je ministar rekao u uvodnom izlaganju da samo mali broj preduzeća, najvećih, a njih je oko 150, ide na prodaju javnim tenderom, a svi ostali će ići ili na aukciju ili na restrukturiranje, ali mislim da će najveći broj ići na restrukturiranje, jer je privredna situacija u našoj zemlji takva.
Dalje, ugovor o prodaji, član 41. gde se kaže: "Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, o predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta itd." Nigde se ovde ne pominju radnici u preduzećima, kao ni njihova dalja sudbina. Znači, trebalo je preciznije ovde uneti jednu klauzulu kojom će se u ugovoru o prodaji obavezno definisati i status radnika, jer je jasno svima da će veliki broj radnika biti suvišan posle ovog procesa privatizacije.
Tačka 2. - prenos kapitala bez naknade, pa podtačka 2) prenos akcija zaposlenima. U članu 43. kaže se: "Pravo na sticanje akcija bez naknade ne ostvaruje se u subjektima privatizacije gde nije prodato više od 50% društvenog kapitala - što je i logično, a dalje kaže - ni u subjektima privatizacije u kojima se sprovodi restrukturiranje". To je već rečeno u članu 25. stav 3, da se ovi subjekti prodaju kompletni, tamo nema nikakvih akcija radnicima, tako da je ovde to možda i suvišno.
Član 44: "Subjekti privatizacije donose odluku o izdavanju akcija bez naknade i javnim pozivom obaveštavaju zaposlene o tome". Već je rečeno gore koji zaposleni, odnosno penzioneri, bivši zaposleni imaju pravo na ove akcije.
Međutim, nije mi jasno, ovaj javni poziv može biti vrlo nezgodan u smislu što neće svi radnici biti blagovremeno obavešteni o ovim akcijama, o upisu akcija, bojim se da će dobar deo njih, pogotovu oni koji su nekada radili u preduzeću, a po ovom članu imaju sva prava na akcije, da će ostati uskraćeni za te akcije, naravno, i penzioneri itd. Znači, možda je trebalo ovo regulisati na neki drugi način, da služba preduzeća automatski, čim se krene sa ovim postupkom, da ona ima sve spiskove i zaposlenih trenutno i ranije zaposlenih i da ta služba automatski upiše akcije svima koji su bili u kontaktu sa tim preduzećem koje se privatizuje.
Takođe član 45. na neki način stimuliše proces privatizacije u smislu da se što pre krene u privatizaciju. Misli se na privatizaciju aukcijom, tako što ograničava vrednost kapitala koji se privatizuje, odnosno koji se deli radnicima, ograničava u zavisnosti od roka u kome se uradi privatizacija. Taj član može da se prihvati, ali iz člana 46, odnosno on je za mene neprihvatljiv, jer se ovde ponovo umanjuju prava radnicima, iako radnici nisu, ili su najmanje krivi ako privatizacija kasni. Na jednom mestu su prava radnika umanjena procentom kapitala koji odlazi na besplatne akcije zaposlenima, a na drugom su prava radnika ponovo umanjena i u apsolutnom iznosu tih akcija. Mislim da je ovo suvišno i da je ovo dvostruko kažnjavanje radnika koji su najmanje krivi za kašnjenje ovog procesa.
Sledeća tačka je prenos akcija zaposlenih u postupku prodaje javnim tenderom. U članu 49. prvi stav kaže: "Kapital za sticanje akcija bez naknade u subjektu privatizacije primenom javnog tenedera iznosi najviše 15% kapitala koji se privatizuje". Nije mi jasno zašto stoji ovo najviše, zašto nije precizno definisan procenat ovde u zakonu i ko će to odrediti naknadno, koji je to procenat, ako je najviše 15%, on može biti i 10%, i 13% i 9%, ko je taj ko će odrediti vrednost, odnosno iznos procenta koji se deli radnicima u ovom delu besplatnih akcija. Sledeća tačka...

Ako mogu samo još minut. Sledeća tačka govori srazmerno o umanjenju iznosa akcija i opet je ona na štetu radnika, jer ako nema dovoljno kapitala, onda radnici dobijaju manje od onoga što im zakon daje kao pravo. Nije mi jasno da li će se to nadomestiti na nekom drugom mestu, ali očigledno po ovom zakonu neće.
Što se tiče prenosa akcija građanima, tu ću završiti, mada imam još toga, u ovom delu nije fiksirano koliki je to procenat od kapitala koji se prodaje javnim tenderom koji ide građanima. Ovde je rečeno opet da je to najmanje 15%, ali to može biti i više, opet ne znamo koliko je to. Na kraju, samo da kažem, da bi građani znali, besplatne akcije građanima dele se samo od onih preduzeća koja se privatizuju metodom javnog tendera i ništa drugo. Obzirom na to, na 15% od kapitala, a eventualno možda neki procenat više, tvrdim da građani ove države neće po ovom osnovu dobiti bukvalno ništa, odnosno to će biti toliko simbolično i toliko minorno da će biti sasvim beznačajno i upravo na tom mestu možemo govoriti o pravičnosti ovog zakona. On je upravo iz tih razloga nepravičan...

Nepravičan je jer dovodi i radnike i građane u neravnopravan položaj. Hvala vam.