Na član 1. amandman je podneo poslanik Bojan Torbica.

Na član 1. amandman je podneo Đorđe Komlenski.
Nije tu.
Na član 1. amandman je podnela Ana Karadžić?
Nije tu.
Na član 1. amandman je podneo Marko Parezanović.
Izvolite

Na član 1. amandman je podneo Krsto Janjušević.
Izvolite.

Na član 1. amandman je podneo Darko Laketić.

Doktor Dragana Barišić podnela je amandman na član 1.
Izvolite.

Hvala vam na mogućnosti da se uključim u diskusiju, žao mi je što nisam mogla od početka, zbog svoje službene odsutnosti, ali sam pomno pratila raspravu ovde u parlamentu. Zaista želim da se zahvalim svim poslanicima koji su ozbiljno pristupili diskusiji o predlogu da se formira komisija koja bi ili koja će istražiti posledice bombardovanja iz 1999. godine po zdravlje ljudi u ovoj državi i zaštitu, odnosno posledice po životnu sredinu u kojoj živimo.

Doktor Darko Laketić, poslanik koga predlažem da bude predsednik ili predsedavajući komisije, koju će parlament, nadam se, usvojiti nakon usvajanja naše odluke i formiranja komisije, zaista je na jedan dobar i iscrpan način, kvalitetan, nepolitikantski juče obrazložio potrebu da se formira ova i ovakva komisija, sa vrlo važnim ciljem – da ovaj parlament učini isto što su uradili i parlamenti nekih evropskih država, a to je da tragamo za istinom kakve posledice je po život ljudi u ovoj državi ostavilo bombardovanje iz 1999. godine.

Dakle, ni sama nisam bila svesna kakvu će lavinu u javnosti pokretanje ove teme izazvati, što očigledno pokazuje samo jedno, da su građani naše države čekali ovaj čin da neko predloži i da neko na ozbiljan način počne da razgovara o ovom zaista velikom problemu.

Kada kažem da ćemo tragati za istinom, to naravno ne znači ono što neki pokušavaju u javnosti Srbije da prikažu, da će ta komisija ličiti na sudnicu, da ćemo mi bilo kome izricati presude i da ćemo mi tražiti način da kažemo javnosti Srbije ko je kriv. Ne. Cilj je, dakle, da se bavimo nečim drugim, nečim mnogo ozbiljnijim i da ne ličimo na sudnicu i da se ne opredeljujemo politički ko je za a ko je protiv, niti da istražujemo okolnosti zbog čega su države NATO pakta Jugoslaviju uopšte bombardovale. Dakle, ova komisija mora da pobegne od politikanstva i da se upušta to u politiku, zašto je NATO pakt bez odluke Saveta bezbednosti uopšte bombardovao našu državu. Mnogi od nas to znaju, većina naših građana Srbije to zna.

Da se osvrnem na diskusije više od 25 poslanika pre mog eventualno nekog sumiranja ovih diskusija. Znači, naš zadatak je upravo to da pobegnemo od politikanstva i da ne pričamo o tome da li je politika do 1999. godine bila ispravna ili da se okrećemo ka prošlosti i razgovaramo o tome da li je cilj bombardovanja i stradanja građana Jugoslavije i posledica koje danas osećamo od tog bombardovanja, kako u životnom smislu, tako i političkom smislu, bila u stvari namera da se devet godina kasnije proglasi nezavisnost jednog dela teritorije Republike Srbije i da se samoproglasi nova država na evropskom kontinentu. Zato vas molim da svi zajedno u toj komisiji, ko bude učestvovao, bežimo od takvih tema, jer će to samo pomoći onima koji su nas sprečavali ili koji će, naravno, na svaki način onemogućavati rad ove komisije. Toga moram oda budemo svesni, da rad koji očekuje poslanike po ovom pitanju ni malo neće biti lak, ni malo neće lagodan, da će biti mnogo otpora i da će biti mnogo pokušaja uticaja na njihov rad.

Vidim da smo izazvali veliko interesovanje ne samo među građanima koji šalju mejlove, nude svoju pomoć, podršku, podatke koje imaju, stručnjaci se javljaju, naučnici, doktori, sve što stigne na mejl Skupštine biće upućeno ka komisiji da razmotre važnost i relevantnost ovih potencijalnih svedočenja i da za ove ljude komisija vidi kakve podatke i dokumente imaju i da li oni mogu da se koriste u našem istražnom postupku.

Mediji su takođe veoma zainteresovani, ja sam im zahvalna na tome, jer ćutali su godinama, godinama i godinama i shvatili su da ćutanje je neki put u nekim upravnim postupcima odobravanje, neki put je ćutanje i strah da će vas neko opomenuti pa morate sakrijete tu temu od građana Srbije, a drago mi je da su se sada ohrabrili da pišu o tome, da organizuju emisije, bez obzira što često, moram da primetim, pokušavaju i da relativizuju rad ove komisije, da unapred kažu da poslanici nisu stručni.

Naravno, ni naše kolege u italijanskom parlamentu nisu stručnjaci u toj oblasti, ali su na odličan način uradili svoj posao posle više godina rada i da relativizuju uopšte, recimo, i moj pokušaj da predložim vama da počnemo da se bavimo ovako važnom temom, postavljajući pitanje čime se ja bavim i koje su moje stručne reference. Evo, nije važno šta sam završila kao predlagač, važno je to da sam poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i da predstavljam građane ove države ovde. Što se tiče obrazovanja, ne moram da imam ni osnovno obrazovanje, važno je da predstavljam narod Republike Srbije i to je moj odgovor novinarima koji postavljaju javno pitanje ko sam ja, šta sam ja i da li sam završila atomsku fiziku da bih se bavila ovakvim pitanjima. Nisam, ja sam samo običan narodni poslanik, što i njima želim da budu - narodni novinari, konačno.

Dakle, rekla sam, zaista nemojte da razmišljate prilikom vaše odluke o glasanju. Nećete pogrešiti ako pritisnete zeleno dugme, jer nema građanina ove države kome nije potrebna istina, ma kakva ona bila, a koja se odnosi na njihovo zdravlje i zdravlje njihove dece i, uostalom, budućeg način života u ovoj državi.

Naravno da smo izazvali pažnju i mnogih drugih mimo građana Srbije, mimo javnosti naše države, kao, sasvim je razumljivo, i njihovo interesovanje, jer ovo je očigledno tema koja je bila tabu tema dugo godina i koja je njima odgovarala da i dalje bude tabu tema i da se ne govori javno o eventualnim posledicama i to govori samo po sebi, jer treća grupa sektora koji je zainteresovan sada za formiranje ove komisije unapred govori da posledica nije bilo, da posledica nikakvih nema i činjenica da smo bombardovani projektilima sa osiromašenim uranijumom je u stvari nešto što je poželjeno, što je zdravo i da je to dobro i za zdravlje ljudi i za životnu sredinu.

Ne želim sa njima da sporim, iako ni oni nisu atomski fizičari, nego su završili neke druge fakultete, ili su im poslali nešto drugo, ali svako od nas ima neku misiju i oni verovatno treba da predstavljaju nekog drugog, a mi predstavljamo samo Srbiju.

Znači, rekla sam da naša komisija nije zamišljena kao sudnica, da se neće baviti nikakvim političkim okolnostima, temama, a da li smo bombardovani zbog samostalnosti i samoproglašene nezavisnosti jednog dela Republike Srbije, bombardovanje u svakom slučaju nema opravdanje nikakvo, nigde, ne samo Jugoslavije, nego bilo gde na svetu. Ako neko nije u stanju da reši problem na drugi način, onda zaista bombardovanje bilo kog naroda i građana nije način i nije korišćenje osiromašenog uranijuma samo zločin. Zločin je sam čin bombardovanja bilo koga, Srba i drugih država u svetu koje su prolazile pre nas i posle nas onaj isti pakao kroz koji smo zajedno prolazili mi, ali kažem da se ne bavimo prošlošću, jer onda komisija neće moći da ispuni svoj cilj, a to je da na ozbiljan način, kroz svedočenja ljudi, kroz prikupljanje građe, prikupljanje dokaza za, prikupljanje dokaza koji govore protiv teze koju smo mi postavili i da se dođe do istine za nekoliko godina i da ponovo mi u plenumu razgovaramo o tome šta je komisija uradila do kraja 2020. godine, a na svakih par meseci ćemo kao poslanici dobijati rezultate njihovog rada. Mi to stvarno dugujemo građanima ove države bez ikakvog politikantstva.

U javnosti se kao unapred razlog protiv formiranja ove komisije, pa, eto, ako baš moramo da formiramo kao parlament nekakvu komisiju o istrazi ovih posledica na zdravlje ljudi, koriste poluinformacije neke ili namerno se plasiraju nekakve informacije da imamo izveštaj UN iz 2001. godine i da moramo sa time da se zadovoljimo, jer, Bože moj, eto, to je tako napisano.

Evo, iskoristiću priliku što sam poslanik i što mogu da kažem i vama uvažene kolege da taj izveštaj iz 2001. godine nije baš takav kako ga oni koji se pozivaju na njega pozivaju i koji koriste samo pojedine delove, koji očigledno odgovaraju, ne znam iz kojih interesa, i to su ljudi koji žive u ovoj državi. Treba da budu zainteresovani za istinu, a ne za poluistinu. Izveštaj u celini postoji i na sve načine ćemo pomoći komisiji, dr Darku Laketiću, da dobije pravi iscrpan izveštaj UN iz 2001. godine, a ne ono što je objavljeno na nekoliko stranica.

U pitanju je izveštaj UN koji je radio Senegalac Bakari Kante. To mu je ime. On je bio šef prve Misije u UNEP. UNEP je program UN za čovekovu okolinu. Takav je prevod. Kod nas bi to bilo – Program za zaštitu životne sredine.

NJegov tekst, iskreno, istine radi, nikada nisu objavile UN zato štop je taj izveštaj bio poguban za deo međunarodne zajednice koji je podržao bombardovanje, odnosno učestvovao u njemu i poguban da bi se objavilo u UN, jer UN nije grupa od nekoliko zemalja, nego su tu države koje umeju da razmišljaju svojim glavama i kojima zaštita životne sredine i zdravlje ljudi zaista mnogo znači, bez obzira da li su bombardovani, ubijani neki narodi koji žive na prostorima zapadnog Balkana, Jugoslavije, koji očigledno za deo međunarodne zajednice je niži nivo od naroda, pa može da bude na ovaj način kažnjavan, ali ono što je dobro, kada uđete malo u suštinu i istražujete u medijima, je jedan hrabar, nezavisan američki novinar pod imenom Robert Parons, uspeo svojim kanalima da dobije izveštaj iz 2001. godine UN, gospodina Kantea i da objavi u švajcarskim novinama „Kurije“ i da objavi u „Diplomatik“, mislim da ima čitav tekst, i govori u ekološkom smislu o jednoj ogromnoj katastrofi koja se desila u Jugoslaviji, a koja je zbog vetrova zahvatila i sve okolne države. Zato je taj izveštaj morao da se skloni, jer svi znamo koliko su zemlje članice EU osetljive kada je u pitanju problem koji se prenosi na njih.

U sedištu u Najrobiju ove organizacije postoji pravi izveštaj. Nadam se da niko nije imao hrabrosti i smelosti politički i diplomatske da ga potpuno unište, ali ako budemo mogli da pronađemo i gospodina Roberta Parsonsa, ja sam ubeđena, kao nezavistan novinar da je tako važan izveštaj, na osnovu koga je napravio ozbiljan članak, i sačuvao.

Postoji i drugi izveštaj, izveštaj kojim je rukovodio bivši ministar ekologije Finske. NJegov izveštaj je takođe katastrofalan po one koji tvrde da baš nikakvog uticaja i nikakvih problema nije bilo što smo bombardovani određenim projektilima sa osiromašenim uranijumom i, evo, gle čuda, izveštaj je napisan na 72 stranice. To, takođe, onaj ko hoće može da dobije, može da istraži bez problema, jer više to nije tabu tema nigde. Izveštaj od 72 stranice, gde je 70 stranice uklonjeno i pod velikim pritiskom u UN su se našle samo dve strance koje u stvari ne govore ničemu. Imamo izveštaj i iz Švajcarske grupe.

Znači, sve ono što se govori uvek ima dve strane. Na nama je da pokušamo da dođemo do istine, da vidimo da li je bilo i u kojoj meri uticaja posle ovakvog zločinačkog bombardovanja sa osiromašenim uranijumom na građane Srbije, građane Jugoslavije i građane koji se nalaze u okolini naše države. Eto, vidite, priroda ne zna za granice, pa onda kada se desi katastrofa u jednoj državi probleme imaju i druge države, o čemu govore ovi izveštaji koji su morali da budu ulepšani i dobar deo pothranjen, sakriveni od javnosti, ali nemoguće je da nam se baš ništa ne dešava. To je apsolutno nemoguće, nemoguće da je to nešto zdravo. To je stvarno nemoguće. Sa tim ne mogu da se složim, bez obzira što nisam atomski fizičar, kako mi spočitavaju neki.

Sedamdeset osam dana smo mi bombardovani, pa smo bombardovani. Hiljadu i 100 aviona je nas nadletalo i izbacivalo te različite projektile. Trideset hiljada projektila je bačeno na tadašnju Jugoslaviju. Petnaest tona osiromašenog uranijuma.

Znači, stručnjaci, nisam ja kao pravnik, kao običan građanin ove države, ovo izračunala. Kažu da je 15 tona osiromašenog uranijuma dovoljno za konstrukciju blizu 170 replika nuklearne bombe koja je bačena na Hirošimu, 35 kilograma uranijuma 235, to im je šifra, verovatno.

Posledice su dugoročne i posledice su bile nesagledive već 2001. godine, jer taj koji je 2001. godine rekao da je to nešto dobro i zdravo, taj očigledno nije stručno lice, a ne mi koji tragamo za istinom.

Zato ne bi trebalo da niti da neko diže paniku, a najmanje je potrebno da bilo ko potpuno bespotrebno relativizuje naš pokušaj da ozbiljno dođemo do istine i tu smo svi zajedno, bez obzira na naše političke pripadnosti da podržimo ovaj predlog, da zažmurimo nad tim što se mi ne slažemo najčešće, ali nad ovim brojkama treba da se složimo, jer te brojke su istinite i da zajedničkim naporima dođemo do istine i ništa više, ali i ništa manje.

Drago mi je da ćemo danas na glasanju nakon završene iscrpne rasprave glasati za ovaj predlog. Ubeđena sam da ćemo ovaj predlog i izglasati i omogućiti kolegama da počnu da rade i da građanima Srbije saopšte konačno šta je istina i da li mi imamo posledice po naše zdravlje i zagađenje životne sredine. Hvala vam.

Hvala vam.

Gospodine predsedniče, imam jednu zamerku vama što ste prekidali poslanika Balšu Božovića u svom govoru. Ovaj govor zaista mnogo pomaže svima nama ovde u parlamentu da već unapred znamo kako će DS glasati, da je jedno ono što oni govore u medijima, da će svakako podržati formiranje komisije koja treba da se bavi posledicama bombardovanja NATO pakta 1999. godine Jugoslavije i uticaja tog bombardovanja na naše zdravlje i na zaštitu životne sredine. S druge strane, parlament je pravo mesto da se javno pred građanima Srbije iznese stvarni politički stav i to smo danas imali prilike da čujemo.

Većinu poslanika ovaj govor uopšte nije iznenadio. Ovaj govor je očekivan i znali smo da ne samo poslanik koji je malopre govorio, nego i oni koji svojim neprisustvom danas na sednici, prosto govore o tome koliki strah imaju od rezultata rada ove komisije i kako da objasne da su i oni podržali da ova komisija počne da radi.

Ovakva diskusija, kao što je diskusija bila Balše Božovića malopre, se nije čula u italijanskom parlamentu, kada su naše kolege radili ovo isto. Ni u jednom sazivu, ni u drugom, ni u trećem, ni kada su pokazali rezultate svoga rada pred svojim parlamentom i evropskim parlamentom, a to je izveštaj kojim se dokazuje da su italijanski vojnici oboljevali, obolevaju i oboljevaće u budućnosti i umiru od posledica toga što su službovali na teritoriji Kosova i Metohije i drugim teritorijama na zapadnom Balkanu, koje su bombardovane projektilima osiromašenog uranijuma.

Možete dobacivati, samo napred. Ali odustati neću bez obzira kako se zovem, kakva mi je politička biografija, kakav sam laik, neću odustati ni zato što nisam atomski fizičar, da ova komisija pred parlamentom jednoga dana kaže istinu.

Ako vi imate drugačije podatke, uvaženi kolega, izađite pred komisiju i recite vaše relevantno mišljenje, podatke zašto mislite da se u Srbiji ne umire od posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom.

(Balša Božović: Rekao sam da se umire.)

Nisam vas prekidala, čak sam se i zalagala da do kraja pred građanima Srbije kažete vaš stav i vaše mišljenje, a vi stav i mišljenje povodom formiranja komisije u stvari nemate ili nećete do kraja da ga iskažete ovde, jer znate da ćete sa dva zarez nešto posto, posle ovakvih govora i ne glasanja, imati nula posto.

Jedinu ocenu politike od kako je formiran višestranački sistem, pa dok god ga neko ne ukine, daju samo građani na izborima. To ne daju politički protivnici jedni drugima. To su paušalne ocene i to je zato što se mi ne slažemo.

Jedinu ocenu daju građani Srbije na izborima i vi loše govorite o građanima Srbije. Građani Srbije smatraju da je politika Aleksandra Vučića i stranaka koje ga podržavaju vrede 55% u ovom trenutku.

Ako vi hoćete da promenite narod pa da uvezemo neki drugi, onda to recite, ali nemojte po ovoj tački dnevnog reda. Nisam očekivala ni od koga da politizuje ovu temu i da zato što zna da ova tema boli mnoge građane Srbije, pa skoro sve bez obzira da li su Srbi, Albanci, Mađari, Slovaci, Rumuni, Bugari, nisam znala da se oboljevanja tako dele i bez obzira da li su u SNS, u SRS u LSV ili demokratskoj, jednako stradaju i jednako imaju posledice od bombardovanja.

To što je juče jedna novinarka govorila da u Danskoj više oboljeva od raka, niko ne spori ovde. Danska nije bombardovana. Mi se ne bavimo da li ima porast obolelih od raka uopšteno u Evropi i koja država u odnosu na broj građana jedne države ima manje ili više obolelih. To uopšte nije tema.

Samo ako neko hoće da zamuti pa da niko ništa ne razume, priča u Danskoj ih ima više. Nažalost, možda ih ima više i to je strašan podatak za mene kao za nekog ko se interesuje uopšte šta se dešava u svetu. Ali, mi govorimo da li ima porast broja obolelih od raznih teških bolesti zbog posledica bombardovanja. To su potpuno dve različite stvari. Nemali ili imali školu, valjda to svaki građanin razume šta je ovde potrebno da se ispituje.

Znate šta je žalosno? Žalosno je kada poslanik narodnog parlamenta Narodne skupštine ustane i govori ovakve stvari. Potpuno relativizuje, priča ko je kriv, ko nije kriv, strašno je uopšte reći da je Srbija bez obzira ko je kada, u kom trenutku vodio kriva, što je neko podigao avione i probleme rešavao bombardovanjem.

Molim predsedavajući da nikoga ne prekidate ko će tako nešto izgovoriti. To je dobro da Srbija čuje da ovde ima političara, da ima poslanika koji kažu – Srbija je kriva što su bacali osiromašeni uranijum na nas. To nećete čuti ni u jednoj državi sveta bez obzira da li se režimi menjaju.

Zločin je bombardovati nekog, to ću da ponovim sa osiromašenim ili neosiromašenim uranijumom. Zločin je bombardovati. Da li ste čuli nekada, a svi znamo, Japan za vreme Drugog svetskog rata na čijoj strani je bio. Znamo šta se desilo da bi oni kapitulirali. Je li tako? Bačene su prve atomske bombe na njih, na Hirošimu i na Nagasaki.

Na Hirošimu su bile jače i teže posledice kasnije po ljude i po zaštitu životne sredine, jer je bomba eksplodirala u vazduhu, to je ona čuvena pečurka. Nagasaki manje nešto posledica zato što je bomba udarila o tlo, o kameno tlo. Da li je ikada nekome palo na pamet u istoriji Japana da ovog trenutka, da ne izađe da se pokloni žrtvama tog stravičnog bombardovanja atomskom bombom? Da li je iko ikada, bez obzira na kojoj strani je bio Japan u Drugom svetskom ratu i ko je posle vodio njihove vlade?

To je strašno i to je žalosno da kod nas postoje političari kada hoćeš da otkriješ istinu, ovde niko nije rekao šta je istina i da li ljudi zaista obolevaju od ovih posledica i da li imamo posledice po životnu sredinu, ustane poslanik u odbranu od toga jer zna da neće biti na glasanju jer ga je sramota da pritisne dugme i da kaže – neću da se formira ova komisija; ustane i kaže – gde ste vi bili, gospođo Gojković, 1999. godine?

Ne znam gde ste vi bili. Znam da je Vuk Jeremić bio u Londonu, eto to znam. To često on sam govori, da je bio u Londonu. Znam da je dosta ljudi bilo u Budimpešti, u hotelima. Znači oni koji su imali nešto para, oni su uspeli da se sklone, da sklone svoju decu, porodice i ja im na tome ne zameram.

Svako iz Pakla rata, bombardovanja, bacanja bombi po glavama, uništavanja beži kako zna i ume. Gde ste vi bili, ja to ne znam. Ja sam bila u Srbiji. Ja sam bila u Srbiji i nikada neću, bez obzira da li imam para da pobegnem u neki Segedinski motel ili hotel u Budimpešti ili negde, tako sam vaspitana, neću napustiti svoju državu. Bila sam u skloništu.

Drago mi je da telefonirate i da niste spremni da vodimo dijalog na ozbiljna pitanja.

(Balša Božović: Jesam, nego neću.)

Mašite rukom, znam da vas ne interesuje, vas ništa ne interesuje.

(Balša Božović: Vi mene ne interesujete.)

Ja vas ne interesujem. Ni vi mene ne interesujete, ali predstavljate neki delić građana Srbije kojih je sve manje i manje.

Kada se obraćam vama, obraćam se ljudima koji su vam dali poverenje da danas budete protiv osnivanja ove komisije, da pravdate bombardovanje, da pravdate što je neko bacao osiromašeni uranijum po nama i po vama, Balša Božović i po vašim komšijama i po vašim porodicama. NJima se obraćam kad kažem Balša Božović, jer je neko zaokružio ime vaše stranke i poslao vas ovde. Sada kada govorite, ne govorite u vaše lično ime, kao što ja ne govorim u svoje ime i ne predlažem nešto u svoje ime, nego govorite u ime tih 2% koji još uvek veruju da ćete vi na pravi način da ih zastupate.

Znači, u Japanu niko ne bi imao ovakav govor, ovakve stavove kao što vi imate, a oni su bili u Drugom svetskom ratu na pogrešnoj strani. Mi nikada nismo bili na pogrešnoj strani. Srbija ima časnu istoriju.

Mi možemo da se vraćamo u prošlost, da budemo zagledani u prošlost i zagledani u budućnost, kako to članovi vaše poslaničke grupe kao mantru ponavljaju od 2000. godine, stalno da budemo zagledani u budućnost a da se suočimo sa prošlošću. Eto, prošlost je 1999. godina, delić toga. Hajde da spojimo tu prošlost iz 1999. godine i budućnost kojoj težimo, da vidimo gde smo i da vidimo da li kod nas ima posledica ili nema. Da li ima ili nema? Da li se u Srbiji zdravije živi, ili u Danskoj, kako smo čuli juče? Danska nije bombardovana, a Srbija jeste bombardovana.

Mi znamo da je vama teško da govorite o ovome. Pitate zašto nismo to od 1999. godine osnovali?

(Balša Božović: Što?)

Vidite, prvi izveštaj, uvaženi poslaniče Božoviću, čini mi se da ste u poznim godinama završili kako-tako fakultet i da mogu da vam objasnim neke stvari, prvi izveštaj o tome je napravljen 2001. godine. Ne znam šta da radimo od 1999. godine?

(Balša Božović: Ne znate šta da radite?)

Da, vi ste nam pomogli.

(Aleksandar Martinović: Obnavljali smo zemlju. Popravljali smo mostove. Koliko je mostova napravljeno?)

Znam ja da smo mi obnavljali zemlju, ali to uvaženog poslanika ne interesuje. NJivo njegove diskusije – gde ste bili i što ste to počeli da radite baš ove godine, jer, kaže, time bildujemo patriotske kapacitete. Kakva mudra rečenica! Ne, ne bildujemo, mi smo patriote. Kao što su i Italijani koji su istraživali ovo patriote. Kao što su, da vam kažem nešto, vi koji kažete da se ništa nije dešavalo, imam slovenački izveštaj, nisam ga prevela, ali pošto sam iz stare Jugoslavije razumem i slovenački dosta dobro, mi smo se školovali ne tako virtuelno nego smo morali da učimo i da čitamo i na makedonskom i na slovenačkom i ništa nam nije falilo, taj izveštaj kaže da je 200 belgijskih vojnika i oficira obolelo, iz belgijskog korpusa četvorica su umrla. Kako to da su stradali Italijani od osiromašenog uranijuma, stradali su Belgijanci, a Srbi nisu stradali? I svi građani, osim Srba, koji žive u ovoj državi nemaju posledice od osiromašenog uranijuma, mi ne oboljevamo, naša životna sredina gde se mi krećemo nije ugrožena, a svi evropski narodi koji istražuju ovo pitanje, čiji su vojnici poslati na teritoriju Kosova i Metohije bez ikakve zaštite i pripreme, njima je dozvoljeno da istražuju i utvrđuju da stvarno ima posledice i da njihovi vojnici zbog toga oboljevaju i umiru.

Mnogo je ovo teška tema, mnogo komplikovana, zahtevna, da bi o njoj razgovarali kao da sedimo u nekom beogradskom kafiću, da govorimo – sine, brate, šta je bilo 1999. godine, ali mi smo 1999. godine zaista obnavljali zemlju od pakla… Možete da se kreveljite koliko hoćete, uopšte mi ne smetate, čak mi i pomažete da završim diskusiju. Mnogo mi pomažete, kolega Božoviću.

(Balša Božović: Replika.)

To smo radili dok ste se vi pripremali da preuzmete državu 2000. godine, mimo izbornih rezultata, jer te izborne rezultate, nažalost, nikada ne možemo da vidimo jer su spaljeni u ovom zdanju.

Znači, mi smo krivi za sve. Hvala vam puno, kolega, a vi, eto, niste krivi baš ni za šta, niste krivi što je 2008. godine, a ne 2009. i 2010. godine, Kosovo samo proglasilo svoju nezavisnost, predsednik je bio Boris Tadić, predsednik Vlade je bio Vojislav Koštunica, ministar inostranih poslova bio je Vuk Jeremić, a vi ste ovde narod podizali 2000. godine da izađu na ulice, jer ste govorili – pitanje Kosova i Metohije je samo zbog Slobodana Miloševića, kada ga smenimo, Kosovo ostaje u Srbiji. A onda ste upali u ovo zdanje, spalili da ne bi videli kakvi su rezultati izbora zaista, i pokrali slike. Vratite slike, pa će vam sve biti oprošteno! Barem od toga da krenemo.

Izvinite što sam dobila reč, ja svoju reč ustupam ako je to moguće da replicira Balša Božović.

Kao ovlašćeni predlagač po Poslovniku dobijem reč uvek pre drugih, ako to niste znali, ali ne želim da slušam više dobacivanja zašto ovaj, a zašto onaj. Ako poslanik Balša Božović ima nešto da kaže u svoju odbranu, dozvolite mu da kaže. Ali, kao ovlašćeni predlagač želim njegovom šefu poslaničke grupe da kažem da se njegov stav drastično razlikuje od stava Balše Božovića, člana DS i poslaničke grupe, koji je u svom obraćanju, na temu o kojoj danas raspravljamo, na formiranje komisije, govorio potpuno suprotno od onoga što pokušava sada poslanik Ćirić da objasni šta je njihov stav. I Balša Božović je ispolitizovao ovu temu, niko do tog trenutka jednu reč nije govorio o tome ko je kriv, da li je ovo ili ono u pitanju, nego je on svojim izlaganjem, uvredama koje je ovde iznosio, uvrede koje su upućene Srbiji, uvrede koje su upućene ljudima koji su živeli i žive u ovoj državi, koji žele da čuju istinu koju ćemo dobiti nakon rada ove komisije.

On je izazvao mnogobrojne replike, povrede Poslovnika u kojima su poslanici rekli šta im je zasmetalo u njegovom govoru, a zasmetalo je sve. To je politički stav, gospodine Ćiriću, koji je on izneo. Pa, nije on neko ko je došao sa ulice, pa vi ne znate da je on član vaše poslaničke grupe i dok ostali nisu reagovali vi se niste javili da ispravite njegov govor. Vi ste se javili kada ste videli koliko je on pogrešio, koliko je to štetno za DS, koliko to ne podržavaju ti građani koji još uvek glasaju za vašu stranku. Vi ste se zato javili, a niste se vi javili zato što se u početku odmah niste složili sa onim što je on govorio. On je negirao zločine, on je bio za bombardovanje Jugoslavije, jer je rekao da je zato što je vođena pogrešna politika Jugoslavija morala biti bombardovana. Pa nije valjda da niko od ovde prisutnih nije njega dobro razumeo. On je samo sam sebe izgleda dobro razumeo. To su stavovi koji su izazvali ovoliko polemike i replike.

(Goran Ćirić: Dobro, koliko vremena ima?)

Ne, ja sam ovlašćeni, gospodine Ćiriću, ako je vama najveći argument koji član Poslovnika na ovako ozbiljnu temu, koji stav, vreme, koliko ko sekundi govori i to puno govori o vama. Vama je bitno vreme, Poslovnik, da bi prekinuli ovo o čemu mi govorimo, jer vi znate, građani Srbije, bez obzira koje su boje, podržavaju formiranje komisije. Žao mi je što ćete snositi vi političke posledice, jer nemate hrabrosti da glasate za ovo. Za ovo treba političke hrabrosti.

Nije lako ovu temu izneti 2018. godine na sto u parlament. Mislite da neću imati posledice? Mislite da ne razumem obraćanje mnogih izmena između redova? Milite da senator Skanu nije imao političke posledice? Mislite da vojna industrija njegove zemlje nije skočila na njega? Znate li da njegova partija nije imala hrabrosti ponovo da ga kandiduje sada kada je završio mandat, ali je zato najpopularniji u svojoj regiji, valjda je to vrednije. Podrška naroda koju on ima, pa će se on vratiti u Senat, verujte mi, takav političar će se vratiti u italijanski parlament, a političar koji kaže – ko je kriv što su bacali bombe na nas, taj neće biti u parlamentu. Zato što je narod uvek u pravu i narod uvek zna zašto i kako glasa za nekog. I vaše uporište je bio nekada Beograd, time ste se dičili, i vas Beograđani više uopšte ne razumeju, a zamislite kako vas tek razumeju ona područja koja su bombardovana i to ćemo videti na sledećim izborima. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, kada se utišaju ovi koji na vrlo važnu temu po budućnost Srbije znaju da kažu – Poslovnik, i da dobacuju dok uvažene kolege govore pa čak i poslanici iste poslaničke grupe, moći ćemo dakle od ove buke, koja je možda izrežirana da više ne bi govorili o pravoj suštinskoj temi, i to mi pada napamet, da nastavimo da govorimo o tome da li je potrebno da se ova važna komisija zaista i formira.

Hvala puno poslaniku koji je sada replicirao i što je demantovao ono što je šef njegove poslaničke grupe pokušao da ispravi, jer ima malo više političke svesti pa je shvatio šta je Balša Božović govorio i što je ponovio da smo mi krivi za bombardovanje Jugoslavije. Hvala vam puno, vi ponavljate ono što ponavljaju…

Šta ste rekli sada?

(Balša Božović: NATO i vi.)

Ne.

…što je rekao da smo mi krivi za bombardovanje ove države, on ponavlja ono što zagovornici samoproglašene nezavisnosti Kosova i Metohije ponavljaju od 2008. godine, jer nije Kosovo otišlo 2009. godine, od 2008. godine do današnjeg dana.

Sada se vidi zašto se Balša Božović smilovao da dođe u jednom trenutku na ovu sednicu da bi ponovio stavove onih koji kažu da je Kosovo moralo da ode iz Srbije, samo ne znam zašto. Volela bih da vi u vašoj političkoj teoriji objasnite zašto je dobro što je deo teritorije Srbije otcepljen.

(Balša Božović: Dali ste ga. Dali ste ga.)

Godine 2008. je to dao Boris Tadić, jer je pobegao u Rumuniju kada su se ovde građani podigli protiv toga. Dao je je Jeremić, da bi imao skupe stanove u NJujorku, da bi živeo dok vodi ovde opozicionu stranku u NJujorku, a ne u Srbiji da deli sudbinu svih nas. Vojislav Koštunica jedini političar koji, bez obzira da li se slagali vi sa njim ili ne, je povukao potez što je dao ostavku jer je njegova politika propala. Politika, zato što su oni shvatili da postoji veliki jaz između Demokratske stranke i njegove stranke i iskoristili to što imaju vašu podršku.

Vi ste 2008. godine dozvolili da ode Kosovo i Metohija, vi. Vi ste im posle pomogli vašim odlukama, vašim odlukama, Balša Božoviću, odlukama Demokratske stranke koja je vladala od 2008. do 2012. godine Srbijom, od mesne zajednice, osim u Novom Sadu i u Nišu par godina, od mesne zajednice do predsednika države. Vi ste im pomogli da se pitanje Kosova i Metohije izuzme iz UN, gde imamo više razumevanja za teritorijalni integritet i suverenitet države da dođe i da se rešava u EU. To je bio glogov kolac vaše politike koji ste zabili u sudbinu Srbije. Vi ste to uradili, Balša Božoviću.

Vi ćete ostati zabeleženi u istoriji Srbije ovim govorom i to što ste vi jedan od retkih političara koji je ustao i pljunuo u lice građanima Srbije i rekao da je Srbija kriva za bombardovanje i da je Kosovo moralo da ode. Mislim da ovo što ste vi radili častan čovek ne bi ponovio, a vi ste to ponovili danas dva puta. Puno vam hvala.

(Balša Božović: Replika.)

Da vam kažem još nešto, uvredili ste danas mog oca, moju majku i moju porodicu. Samo toliko. Treba da vas bude sramota.

Pošto je uvaženi poslanik pokušao da diskutuje sa mnom kroz replike, ja ću nastaviti da govorim. Možemo sada svi već da zaključimo i da presudimo kakav je stav DS povodom pitanja koje imamo danas na dnevnom redu, o kome oni beže da govore ili govore na način kako bi zamaglili suštinu, a to je naša želja da saznamo istinu o posledicama bombardovanja.

Ono što je zaista poražavajuće, ja zaista ne mogu da se mešam u politiku određene političke opcije, niti mi je to namera, da je više puta danas sa ponosom, čak je i rečeno da će do kraja života to ponavljati poslanik ako ga zadrže uopšte u redovima svoje partije, da je Srbija kriva za osiromašeni uranijum. To je utisak ove sednice i njegove diskusije. Pažljivo sam zapisivala. Tri ili četiri puta je danas to ponovljeno – Srbija je kriva za bombardovanje osiromašenim uranijumom. Svaka čast za ovu rečenicu i drago mi je da građani Srbije u direktnom prenosu mogu danas da zaključe ko o čemu danas govori i sa kakvim stavom.

To što je neko imao 15 godina, pa kaže da je tek sa 16 shvatio šta se dešava, pa izašao odmah na ulice, žalosno je da se neko povodi, onda znači, ne svojim saznanjima nego masom koja je bila instruisana vrlo dobro, o tome se danas baš sve zna kako su nastale demonstracije 2000. godine, to više nije nikakva teorija zavere onih koji nisu učestvovali. Sada i učesnici govore šta se dešavalo od bombardovanja pa do 5. oktobra, kako je to pripremano i onda je žalosno da neko kaže da su ga sa 16 godina roditelji, bez ikakvog saznanja, poslali na ulicu da zauzme Narodnu skupštinu, ali ga sigurno nisu poslali da uzme i po neko umetničko delo. To ne verujem da rade roditelji.

Ne opravdavajte da imate 15 ili 16 godina, sad imate 30 i koliko, ne znam ni ja, 18 godina, pa sad od 16 godine, mrzi me da računam, da ne znate ništa o istoriji nerazumevanja Srbije i težnji da Kosovo postane nezavisna država. Ma baš ne znate ništa.

Imam osećaj kao sada kada je Balša Božović ovde govorio da razgovaram sa nekim udaljenim poslanikom iz neke tamo državice koji kaže – problemi vaši su nastali jer ste vi maltretirali, to sam nedavno čula u jednoj bilateralnoj poseti u inostranstvu, bila sam šokirana kakvi ljudi u stvari odlučuju o našoj sudbini i podižu ruke tamo između pauza za kafu kad smo 39. neka tačka, oni bez ikakvog znanja dižu ruke protiv Srbije.

Kažu – bombardovali smo vas, dobro je što smo vas bombardovali, iako njegova država nije učestvovala u tome, zato što ste vi maltretirali, kaže, Albance. Oni ne znaj, kao i Balša Božović, ništa o Prizrenskoj ligi. Ništa. Ni ne očekujem od njih, ali očekujem od nekog ko je završio kakav-takav fakultet da zna nešto. A trebalo bi nešto zna kada ustane i kaže ovakve gluposti, kakve smo danas čuli i ocene da smo bombardovani zbog politike koja je vođena u tri-četiri godine pred bombardovanje, to citiram poslanika – ne znam ništa da smo imali demonstracije na teritoriji Kosova i Metohije 1961. godine, gde su parole bile „Kosovo je republjik“.

Mogli bi nešto da saznate, a ne da kuckate poruke, jer strašno je, vi ste mlađi od mene, ostaćete u ovom parlamentu pa ćete opet ovde govoriti makar šta, jer nećete da čujete.

Pa, evo ako 1961. godine nije imao ko da vam prenese ili niste išli u školu da znate da se to dešavalo 1961. godine, za vreme Titovog režima na koga se često pozivate i baštinite neke od njegovih ideja. Godine 1968, izvinjavam se, ne 1961. godine.

Onda nešto bliže 1981. godine kada su napravljene pod plaštom nezadovoljstva studenata u Prištini, opet stravične demonstracije u kojima su studenti počeli da prevrću u kantinama one svoje poslužavnike sa hranom i izašli onda na ulice, bile su masovne demonstracije na ulicama opet sa parolom „Kosovo je republika“. To je bilo 1981. godine.

Ovde u sali se vrlo mali broj ljudi bavio politikom, poštovani kolega Božoviću. Tako da, zamislite na šta bih ja ličila ili bilo koji ozbiljan poslanik u ovom parlamentu, kada bi ustao i rekao – neko ko je u to vreme vodio državu je kriv za bombardovanje 1999. godine Jugoslavije osiromašenim uranijom.

To je takav diletanizam da je mene sramota što danas građani Srbije uopšte slušaju nekoga ko kaže da je taj kosovski tzv. kosovski problem nastao 1999. godine.

Ono što nećete da kažete, ne znate šta da kažete, što se onda tek devet godina kasnije Kosovo i Metohiju samostalno proglasili nezavisnost i kasnije dobili priznanje od država koje i dan danas podržavaju nezavisnost jednog dela teritorije Republike Srbije? Tako je bilo i tako će i biti.

Znači, zašto je to dozvolio Boris Tadić, kao predsednik države? U čemu se ogledala njegova pobuna? Tačno, ne mogu da se setim, koji su tačno politički potezi bili njegovi da se čvrsto suprotstavi tome?

Ono što ima u arhivama naše države i što posle proteka određenog vremena će biti dostupno svima, njegovi razgovori sa pojedinim činiocima gde moli da se to ne uradi pre njegovog izbora za predsednika Republike Srbije. To nisu rekla-kazala, to nisu trač novine, to je ono što stoji i stojaće zapisano. I postoje svedoci i postoje dokazi. To je jedino što je on uradio.

Šta je Vuk Jeremić uradio, ne znam, sem lakoće da nastavi da bude i dalje ministar inostranih poslova koji živi u NJujorku i kome nikada niste spočitali državnu imovinu koju ima njegova porodica.

Ja moram, Balša Božović, da vam kažem zbog moje porodice, ne zbog javnosti, i zbog vašeg bezobrazluka, gde etiketirate ljude, da vam kažem nešto…

(Balša Božović: Replika.)

Sa zadovoljstvom, ja bih vam dala sve replike ovog sveta, jer sve više tonete i tonete.

Moja porodica i ja lično, nikada, nikada kroz vekove pa do današnjeg dana nismo dobili ništa od ove države, ali smo kroz istoriju ove države, vi što živite u raznim državnim stanovima koji ste otkupljivali za tepsiju ribe, kroz istoriju Jugoslavije i Srbije, vama se obraćam. Vama se obraćam ja koja nikada ništa od države dobila, ali je porodica Gojković, kroz istoriju države Jugoslavije, ništa nije dobila od Srbije, a sve smo dali za ovu državu i to radim i danas i to ću raditi u budućnosti.

Prestanite da etiketirate ljude jer ja ne želim sa vama da komuniciram preko sudova, jer to nije moj nivo, nego kako vi javno iznosite izmišljotine, tako ću javno ja reći istinu.

Zahvaljujem poslaniku što je učestvovao u debati oko ove tačke dnevnog reda. Moram proceduralno da mu objasnim da ne može da se sastav komisije nađe na dnevnom redu dok ne dobijemo uopšte odobrenje od parlamenta svojim glasanjem da li uopšte ovaj parlament želi da se osnuje komisija, jer komisija nije odbor, komisija nije stalno, niti privremeno radno telo, niti pododbor, komisija je nešto potpuno drugo. To znate i vi i ja.

Ovo je proceduralno jedini ispravan put da prvo parlament da odobrenje da se takva komisija odobri, da se objavi ta odluka u „Službenom glasniku“, a onda moj predlog da predsednik te komisije bude Darko Laketić i da upravo on predstavi parlamentu ko će biti po njegovoj zamisli u toj komisiji. Nemojte da brkamo odbore naše koji treba da odslikavaju sliku parlamenta u trenutku završetka izbora i izbornih rezultata, što je dosta teško sada kada su se mnoge poslaničke grupe prosto prestrojile, pogotovo u opozicionim redovima, formirali se novi klubovi itd, nego je komisija nešto potpuno drugo i ima potpuno drugačije ciljeve od odbora koje imamo predviđene Poslovnikom.

Komisija nije političko telo, kako ste vi to želeli ovde da kažete. Svako ko bi malo da se izvuče od glasanja kaže da je ovo sada nekakvo politikanstvo i da je ovo političko telo i već unapred zna šta će ta komisija da radi, već unapred zna kakvi će rezultati 2020. godine da budu. Evo da vam kažem, kao predlagač ove odluke, ja to ne znam. Ja to ne znam i ne mogu da učestvujem uopšte u raspravi sa vama koji sve već znate. Znate da nije bilo, ne mislim na vas lično, posledica bombardovanja po čovekovo zdravlje ili po životnu sredinu. Eto, ja to ne mogu da kažem. Ne samo zato što sam u neku ruku laik, nego zato što jednostavno to mogu samo da kažu relevantni činioci i ustanove, naučne, vojne i mnoge druge, a niko se u ovoj državi do sada na ovaj način nije bavio. Znači, prvo komisija pa ćemo onda raspravljati o odboru.

Da vam kažem, naš uzor je apsolutno način kako je radio parlament Republike Italije. Mi do sada nismo imali iskustva sa radom komisija koje treba da budu sastavljene od nekoliko poslanika, jedno malo operativno telo koje će zvati određene ljude ili predstavnike naučnih ustanova, Vojske Srbije, strance, novinare itd. da daju izjave i da prikupljamo dokumentaciju. Mi nemamo takvih iskustava i mi smo se bazirali na državu koja je to radila u nekoliko saziva italijanskog parlamenta, a na čelu svake te komisije, bez obzira na mandate, bio je senator Skanu. To je bilo jedno vrlo malo telo, mislim da ih je bilo najviše petoro, i naravno da nije odslikavalo sliku parlamenta jer to nije ni cilj.

Šta je cilj, ponovo ste pitali nekoliko puta. Cilj je, moram da ponovim nevernim Tomama, istina. To je cilj ove komisije. Mnogo se priča o tome od kako smo otvorili temu, mnogo komentara „za“, uglavnom, ali i oni koji žele da relitavizuju ovu temu i znaju sve unapred, ali to izgleda do 2018. godine nisu imali hrabrosti da kažu sve unapred i smatraju da posledica nikakvih nije bilo.

Naravno, svako od nas ima cilj, jer je ovo i humanitarno pitanje. Ovo nije humanitarno pitanje koje dotiče samo građane koji žive u Srbiji, a predstavljaju većinski srpski narod. Ovo je nešto što mora da zainteresuje i pripadnike Albanskog naroda koji živi na teritoriji Kosova i Metohije. Ovo je dobro, da dođemo do relevantnih podataka da li je ugroženo zdravlje svih nas ovde koji smo bombardovani i bilo bi možda dobro i interesantno da i privremeni organi u Prištini možda paralelno, ako budu imali hrabrosti, naprave ovakvu komisiju i da vidimo do kakvih podataka bi oni došli kada bi se ozbiljno, suštinski i sadržinski bavili pitanjem.

Na početku i na kraju, mi živimo svi zajedno u Republici Srbiji. Bombardovana je čitava teritorija Jugoslavije. Ako se ne varam mi živimo i dalje u Republici Srbiji i to je jedan od privremenih organa vlasti u Prištini, koji mora biti zainteresovan za ovo što ćemo mi početi da radimo.

Da li će se 2020. godine zbog prvog preliminarnog izveštaja promeniti spoljna politika Srbije? Vrlo interesantno povezivanje rezultata izveštaja za koji ne znamo kako ćemo dobiti, da li će nas to usmeriti ka promeni spoljne politike. Vidim da Italija nije promenila svoju spoljnu politiku. Nije promenila ni Belgija svoju spoljnu politiku. Nije promenio niko svoju spoljnu politiku, a zamislite, imali su hrabrosti da se suoče sa tim. NJima je možda još i teže, oni su članice NATO pakta. Oni su istraživali i još možda veći stepen odgovornosti njihovih vlada zašto su slali vojnike italijanske, belgijske i druge na teritoriju Kosova i Metohije da službuju bez ikakve zaštite, koji su obolevali, koji su, evidentno, oni imaju takve podatke, umirali od toga i uveliko, naravno, barem u Italiji postoje pravosnažne presude protiv njihovih vlada, jer Ministarstvo odbrane njihovo je slalo da službuju na teritoriji, koja je očigledno bila zagađena.

Veliki porast obolelih vojnika, velika stopa smrtnosti, pogotovo italijanskih, ne znam zašto, neću da zalazim u delove njihovog izveštaja, mi ne ispitujemo uticaj na zdravlje njihovih vojnika, nego nešto slično, ali njihov izveštaj nama zaista pomaže. Spoljna politika jedne države je nešto drugo, a mi tragamo za istinom zbog naših građana.

Zaista, hajde da prestanemo sa tim spočitavanjem i malicioznošću da li ja vodim Agenciju za atomsku energiju i zaštitu jonizujućeg zračenja. Poštovane kolege, ja ne vodim tu agenciju. Tu agenciju vodi direktor, tu agenciju vode stručni ljudi i ona se uopšte ne bavi tim pitanjima o kojima vi tako lakonski volite da govorite. Molim da vidite samo čime se bavi ova agencija.

Da li sam predsednik upravnog odbora? Da, ne vidim šta je tu uopšte sporno i molila bih da više ne debatujemo o tome. Kad bih ja izvukla primere koje su ozbiljne ustanove vodili ljudi koji nemaju ni fakultete, bilo kog karaktera, daleko bi otišli i opet bi argumenti bili na mojoj strani,

Jer jedan pravnik i advokat može da vodi upravne odbore, a vi znate šta upravni odbori rade. Vodim to dosta uspešno. Agencija je vrlo zadovoljna.

Recimo, mnogi protokoli su ovde čamili i nisu bili ratifikovani 15 godina od kako su potpisani u ovom parlamentu, kada sam postala predsednik Upravnog odbora uložila sam najveće napore da se pojave i da Srbija to ratifikuje. To je moj doprinos.

Ja se ne bavim fizikom, ne bavim se ni stručnim stvarima, ali kao neko ko je pravnik, ko je političar 28 godina, valjda znam da proučavam dokumentaciju i da mogu na pravi način i da iskoristim kada je to nama potrebno.

Uostalom, to bi bilo kao kada bi sada raspravljali da li novinari mogu da prave autorske emisije na ovu temu, a nisu fizičari, a imaju stavove i svađaju se sa gostima koji su naučnici, koji su generali, koji su izučavali ovo pitanje, pa im čak ni ne daju da govore, jer oni sve znaju, a nisu, eto, fizičari. Znači, nije zabranjeno valjda baviti se jednom temom, a da nisi u toj struci? To je stvarno jedan nonsens i trebalo bi parlament da se pobuni protiv takvog načina razmišljanja, koje u ovom sazivu malo, malo, pa vam neko to spočitava. Ministru odbranu kaže – nisi vojnik profesionalni, makar šta, stvarno? To nigde nema u demokratskim sistemima da neko kaže šta će političar u resoru neke vlade, nego mora da bude profesionalc? Znači treba ukinuti višestranački sistem i bavljenje politikom i izbore i to treba da postanu strukovna udruženja, što nije suština parlamenta?

Pravo mesto je da parlament osnuje ovo. Nismo mogli ranije. Čekajte, vi po nekim podacima nešto govorite što nije 2001. godine? Ne može 1999. godine da se napravi komisija. Poštovani kolega, pa 1999. godine smo bombardovani. Pa, ko pravi sutra ujutru komisiju? Pa, šta je bilo 2000. godine? Pravo pitanje je, ako hoćete da budete iskreni, da vodimo otvorenu debatu, da ne gledamo samo – vi ste, vi ste preko, to ne vodi ničemu, zašto nije to formirano od 2000. do 2012. godine? To je 12 godina. Od 1999. do 2000. godine, od bombardovanja do promene vlasti je manji period od 12 godina. Pitajte kolege u čijim redovima sedite i sedeli ste i verovatno ćete sedeti, šta su radili 12 godina, zašto nisu formiralo ovakvu komisiju, šta ih je to sprečavalo? Da li su se bojali nečega? Hoće li ih neko opomenuti? Neće moći da putuju? Šta, neće niko hteti da razgovara sa njima? Da li članovi stranaka tih ne oboljevaju, nemaju neku dilemu kada se probude ujutru i čuju da i ovaj, i ovaj, i ovaj iz njihove okoline oboleo ili umro? Mislite da ne pomisle da li je to možda od toga što smo mi svi zajedno bombardovani od osiromašenog uranijuma?

Da li mislite da Albanac u tim područjima o kojima mi danas razgovaramo nema takvu dilemu? Ja sam ubeđena da ima, bez obzira kako politički razmišlja. Znači, pitanje je – zašto niste, kada jeste? Ne, dobro je i ja im ne zameram što nisu to do 2012. godine formirali. Imaju neke svoje političke razloge i nisu želeli ili nisu smeli ako su to pomišljali da formiraju, ali hajde sada, 2018. godine, da nam ne bude najveći argument – a što niste ove godine ili što niste prošlog meseca, što ste baš sada?

Zaista bih volela da se na kraju naše rasprave, bez obzira kakvi su naši argumenti, šta ćemo izneti ovde, da ipak glasamo za ovaj predlog odluke i da podržimo tu odluku ne zato što sam je ja predložila, ja bih je podržala bilo ko da je podržao u ovom parlamentu, i da omogućimo da počne da radi.

Ja garantujem da će ta komisija raditi ozbiljno, da ćemo čuti i videti različite dokumentacije koje govore u prilog da je bilo zagađenja, ali i da nije bilo, i to čujemo, da neko pokušava da objasni da je osiromašeni uranijum nešto zdravo i nešto dobro, ja neću da polemišem o tome, imam neko svoje laičko mišljenje da nisu u pravu, ali dobro, ali da im omogućimo da počnu da rade i da vodimo ovakve debate kada dobijemo prvi izveštaj, da vidimo kakvih su podataka oni došli.

Mi smo krenuli zbog kolega koje su to uradili u državama članicama NATO pakta i zbog toga što smo došli do istraživanja nezavisnih novinara koji, opet, nisu iz naše države, nisu sa ove teritorije, zbog pravog izveštaja na koji ste se vi pozvali, ali pravog Izveštaja iz 2001. godine Ujedinjenih nacija koje je vodio Senegalac, prezime mislim Kante, jer taj pravi izveštaj nikada UN nisu objavile, ali ima ljudi koji očigledno taj izveštaj imaju i UN imaju taj njegov prvi izveštaj.

Ne mogu da poverujem da postoji teorija zavere i da su uništili Izveštaj UN i 2001. godine upravo on je bio šef prve misije UNEP-a, on je došao do zastrašujućih podataka.

Eto, to nije zavera Srba, pa sad da mi nešto radimo protiv drugih, mi nikome ne presuđujemo. Mi ćemo samo uz pomoć ove komisije da tragamo za istinom i to je dobro. To je dobro za nas, to je dobro za zemlje u okruženju i to je dobro i za našu budućnost.

Mi moramo da sarađujemo. Vi dobro znate da barem ovaj parlament odlično sarađuje i sa Parlamentarnom skupštinom NATO-a i nećemo tu saradnju menjati. Imamo našu delegaciju tamo.

Predsednik Parlamentarne skupštine NATO-a imam osećaj da ni ne ide više kući, jer on je poslednjih par meseci nekoliko puta bio, koliko ja znam, u ovom zdanju. Poslednji put pre nekoliko dana, ja nisam ni znala da je naš uvaženi gost.

Dobro sarađujemo i sa Parlamentarnom skupštinom ODKB-a, ja ne vidim šta bi ova komisija morala da pokvari, osim da će možda biti zainteresovani, možda neki parlamentarci da iz njihovih zemalja da učestvuju u našem radu, ako ih uvaženi članovi komisije pozovu. Hvala.

Hvala lepo.

Znate, ovaj, ne mogu da polemišem sa vama pošto ste vi laik jednako kao i ja.

(Vladimir Đurić: Ne, fizičar sam.)

Ipak ste laik, naravno. To što neko završi fiziku, to ne znači da je stručan toliko da može da zameni rad ove komisije. Zašto kažem da ste laik? Zato što samo laik može da kaže – zašto niste osnovali komisiju jer 1999. godine je bio jedan izveštaj i na osnovu tog izveštaja odmah je morala biti formirana komisija i zaključeno šta se dešava.

Da li ste uopšte čitali šta mi predlažemo? Mi proučavamo posledice. Nema posledica za proučavanje posle mesec dana od bombardovanja. Znate li koliko su radili italijanski parlamentarci, koliko dugo, da bi došli do jednog relevantnog izveštaja koji je predstavljen njihovoj javnosti, predstavljen parlamentu i svim članovima Evropskog parlamenta? Mesec dana, dva dana od boravka njihovih vojnika na teritoriji Kosova i Metohije? Trinaest godina. Trinaest godina da bi dobili pravi izveštaj. Ne izveštaj rekla-kazala koji ćemo mi ovde politički da rušimo i da se svađamo. Od 2005. godine do 2018. godine, tako se to radi ozbiljno.

Nije izveštaj koji će biti u potpunosti relevantan taj koji ćemo mi dobiti 2020. godine. Prvi preliminarni za šta? Normalno je da 2020. godine očekujemo da je kraj našeg mandata i da će ovaj posao nastaviti da radi neki drugi saziv. Ako neko zaista misli da dobije ozbiljne rezultate rada ove komisije, onda sigurno neće diskutovati što niste posle mesec dana od bombardovanja napravili komisiju.

Znači, Italijanima je trebalo 13 godina, a nama bi trebalo 15 dana. Znači, neće shvatiti ozbiljno ovaj deo komisije, ovaj deo vaše diskusije shvatiću kao politikanstvo da bi nešto vi rekli da je neko tu nešto nije hteo.

Do duše, posle samog bombardovanja, bilo je izuzetno mnogo drugog posla i vi to sami znate, uz to da nešto ne može da se proučava mesec dana posle nastanka, jer bi to bilo zaista neozbiljno i u stvari bi bilo zataškavanje pravog stanja stvari. Neće da komentarišete očigledno jer vam ne ide u prilog.

Izveštaj šefa prve misije UNEP, UN, eto ne poznajem tog čoveka, ne mogu politički da utičem na njega, a znam da je iz Senegala. Probaćemo da ga nađemo, nadamo se da više nije u sistemu nekih međunarodnih organizacija i da će moći možda da nam pomogne u traganju sa istinom jer njegov tekst izveštaja UN nikada nisu objavile 2001. godine, ali njegovi delovi su procurili u javnost zahvaljujući, baš zahvaljujući upravo američkom novinaru, jednom nezavisnom američkom novinaru koji prati rad UN u Ženevi i koji je taj izveštaj uspeo da objavi u Ženevskom dnevniku „Kurje“. Mogu da vam kažem i naziv izveštaja, možete da ga nađete na francuskom i na engleskom.

Naziv njegovog članka koji se bazira na izveštaju i gde je tačno, evo ja sam to izvukla, „Mon diplomatik“ je objavio deo i tačno izvukla, to su sve delovi iz njegovog izveštaja koji nikada nisu objavljeni, a vrlo su interesantni. To je alarmantan izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije, a zvalo se „Otrovi koje UN neće da vide“.

Mi tragamo i za tim izveštajem i možda ćemo i tu moći nešto da ukrstimo sa ovim izveštajima koje vi imate. Znači, interesantno je zašto je deo izveštaja odlučeno da se uopšte ne objavi i govori izveštaj koji govori o ekološkom užasu. Oni su ipak proučavali, UNEP proučava posledicu na životnu sredinu.

Znači, napominje se da je u pitanju ekološki užas. To je zaista jedna ozbiljna ocena preko koje ne možemo baš tako da pređemo. Kažu u tom izveštaju, sada ću probati da vam prevedem i citiram na brzinu, pošto u Jugoslaviji najčešće duvaju severno-zapadni vetrovi, to znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj, Bosni, Albaniji, bivšoj jugoslovenskoj Republici Makedoniji itd.

Ono što je zaista bitno je da je posle toga, kolega niste bili u prepodnevnom delu kada sam to govorila, usledilo još nekoliko timova i grupa stranaca koji su bili određeni od UN da daju i neke novije izveštaje. Evo, vaša omiljena godina, jesen 1999. godine, UN je osnovao balkansku radnu grupu, na čelu je bio bivši finski ministar Peka Havisto i oni su dali izveštaj, prvobitnu verziju, na 72 strane. Od te 72 stranice, volšebno su objavljene samo dve, jer su ovih 70 vrlo sa negativnim podacima. Taj izveštaj su 16. februara 2001. godine objavili i zaključili da je na Kosovo bačen tzv. prljavi uranijum.

Izvinite ako mi terminologija nije savršena, kao kod onih koji se bave time, ali laičkim rečnikom da bi me vi razumeli, da bi me razumeli građani Srbije, to je jednostavno tako i ne možemo mi da izbrišemo sada, bez namere da presuđujemo da je bilo ko tu u pravu, jedni i drugi, sad mi okrećemo glavu od izveštaja UN, kojih ima, ja mislim, tri ili četiri do sada koji govore o negativnoj situaciji na teritoriji bivše Jugoslavije i na teritoriji KiM, što se tiče posledica tog bombardovanja i posledica po život građana ove države, bez obzira da li su Srbiji ili Albanci, jer kada je neko bombardovan to ne bira po nacionalnoj pripadnosti ko će kasnije da oboli, da dobije karcinom, da dobije dijabetes, kako je počelo ovih dana da se govori, i da dobije neka druga teška oboljenja. Bilo bi zaista interesantno kada bi privremeni organi na teritoriji KiM krenuli našim putem i tragali za istinom u korist građana koji žive na toj teritoriji, a albanske su nacionalnosti. Hvala.

Hvala.

Samo kratko da se osvrnem na izlaganje koje smo čuli.

Više puta je ponavljana i juče u vašoj diskusiji, kako su me upoznale kolege i danas je reč „propaganda“, „propaganda“. Vrlo me brine ta vaša teza koju pokušavate manje ili više vešto da provučete, da formiranjem ove komisije možda neko ima nameru da vrši nekakvu propagandu.

Mogu odmah da vas razuverim u to i da vam opovrgnem malo vašu tezu, jer onda ispadne da onaj ko nije hteo da se upusti u ovakvo važno pitanje takođe je koristio to svoje nečinjenje zbog određene političke propagande, kako ne bi uznemiravao ni nas, ni ljude iz inostranstva, kako ste vi to rekli.

Možda, ja ne znam, eto vi već znate kako će da izgledaju zaključci ove komisije, možda, da je bilo ovakvih strašnih posledica po život naših građana, građana u našoj bližoj ili daljoj okolini i posledicama na zagađenje zaštite životne sredine.

Kada bi mene pitali da li da se suočimo, ako takvi budu rezultati komisije u prvom preliminarnom izveštaju, sa poražavajućim podacima ili da sakrivamo to zarad zagledanja u budućnost, zarad toga da ne uplašimo nekoga iz zemalja koje se nisu uplašile bile dok su nas bombardovale ili da ne uplašimo nekoga ko je već dovoljno uplašen ovde, jer nikako da dođe do prave istine, pravo da vam kažem, nemam nikakvu dilemu.

Više sam za to da se suočimo zaista sa posledicama ovog bombardovanja, da se hrabro suočimo svi, bez obzira da li verujemo da je bilo zagađenja, da li verujemo u tezu da je osiromašeni uranijum ugrozio živote italijanskih vojnika, belgijskih vojnika i nekih drugih. Čak i italijanskih državljana, jer preporučujem da ovaj izveštaj pogledate, imate ga na sajtu italijanskog parlamenta, italijanskih državljana koji žive u okolini baza odakle su poletali avioni koji su nas bombardovali. Nisu se plašili da će uplašiti tom istinom druge građane koji dolaze recimo, na Siciliju, pa letuju ili nekoga ko će da investira u tu državu, nego su pokazali građansku hrabrost, jer oni predstavljaju običnog italijanskog građanina koji oseća da na toj teritoriji gde se nalaze italijanske baze sa kojih su poletali avioni ka Jugoslaviji, ima ozbiljnih problema i da oboljevaju i njihovi građani, ne samo ovi vojnici koji su dolazili na teritoriju KiM, a oni kažu i zapadnog Balkana. Imaju vrlo široko ostraživanje, ali imaju istraživanja i na slične neke posledice koje imaju italijanski vojnici koji su službovali i u drugim zemljama širom sveta. Nisu se toga zaista bojali i ne bojimo se ni mi.

Neće biti nikakvih problema, jer će ljudi ozbiljno raditi na jednak način i metodologijom kojom su radili i poslanik Skanu i poslanica Boldrini i njih još troje. Mala komisija od pet je bila. Kada se napravi velika komisija može da dođe do nikakvih rezultata. Znači, ni pozitivnih ni negativnih, zato to i jeste komisija, ne poslanički odbor.

Zašto sam predložila dr Darka Laketića? Predložila sam dr Darka Laketića, jer se on ovi pitanjem bavi mesecima i mesecima, bez ikakve potrebe da pravi propagandu, daleku sakrivenu od očiju javnosti. Kada je uspeo da dođe do ovog izveštaja, razgovarao sa poslanikom Skanuom, suočio se i profesionalno sa mnogobrojnim indicijama da mu pacijenti oboljevaju i umiru od posledica ovog bombardovnja, došao je kod mene u kabinet i ko bi drugi mogao da vodi tu komisiju. Da li vlast ili opozicija, meni je potpuno svejedno ako će ta osoba da se ozbiljno bavi ovim pitanjem, bez ikakvog politikantstva, bez širenja priče ko je kriv za to, da li je kriv NATO ili neko drugi. Meni je uvek kriv onaj ko dođe na ideju da reši problem bombardovanjem.

To što važi za Jugoslaviju, odnosno za Srbiju, neću odustati od tog načina razmišljanja, kada jednako bombarduju druge države u svetu. Bombardovanje nije nikakvo rešenje. Bombardovanje je demonstriranje sile, bombardovanje je način da uništite jednu državu, ekonomski da je razorite, da ubijete mnoge ljude i šta ćemo onda sa tim, do kakvog rešenja se dolazi u svetu nakon bombardovanja?

Mislim da je zločin broj jedan bombardovanje, tek onda korišćenje osiromašenog uranijuma, kome to dođe na pamet, kaže – kako ćemo da rešimo krizu u ovom delu sveta, ingeniozno, idemo da ih bombardujemo. Idemo da ih bombardujemo 78 dana, idemo da ih ubijamo, idemo da rušimo od severa države, pa sve do teritorije KiM.

Uvek ću imati ispred sebe i danju i noću, sve dok budem živela, ono što se desilo u Vijetnamu, ono dete koje trči golo, onaj čuveni plakat koji je naša generacija gledala skoro svaki dan, gde ono dete ima natpis „zašto“. I dalje ne razumem zašto? Šta je bio cilj tog bombardovanja? Da unazadimo Srbiju i Jugoslaviju desetinama i desetinama godina unazad, pa sada da nas neko tapše i kaže – odlično, ekonomski napredujete. Da nije bilo bombardovanja, mi bi još mnogo bolje ekonomski napredovali. To treba da bude naš odgovor.

Mi parlamentarci nismo diplomate, mi ne moramo u rukavicama da razgovaramo, to treba da rade naše diplomate, to treba da rade oni koji vode našu državu, mi smo ovde predstavnici običnih ljudi. Kada nam oni kažu na ulici – pitaj ti zašto je to i to, mi to treba da radimo. Zato se osniva ova komisija i kažem vam, nemojte, to što mediji pišu ovo ili ono, zarekli smo se, sloboda medija ispred svega, pa i ispred istine, pustimo ih da oni rade svoj deo posla da li se mi slagali i ne, da ih ne ugrožavamo u tome, jer i za to dobijamo packe, kada god imamo neku kritiku na njihov način rada ili za pokušaj izazivanja senzacionalizma, da bi prodali novine malo više.

Zato vam kažem, Darko Laketić je ozbiljan čovek, ozbiljan poslanik i ubeđena sam da će on zadovoljiti potrebe svih većih poslaničkih grupa, bez obzira da li podržavaju rad Vlade ili opozicije, da budu uključeni u taj mali tim. Ja sam ubeđena u to i čekam njegov predlog, ali mu verujem, i podržaću ga. Hvala.

Samo da pitam da li su svi ovlašćeni iskoristili?

Dajem prednost.