Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković, po amandmanu. Izvolite.

I vama je po amandmanu oduzeto vreme.

Reč ima narodni poslanik Saša Radulović.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Čabraja.

Znači, od vremena grupe, pošto nije bilo replike.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Reč ima narodni poslanik Balša Božović.

Po osnovu toga što sam poslanik i što imam prava da diskutujem po amandmanu, što poslanik Zoran Krasić zna, ali voli da dobacuje, što kod određenih poslanika izaziva veliku pažnju. Ali, nije bitno.

Znači, amandman poslanice Aleksandre Čabraje je vrlo jasan i u potpunosti sam u tom pravcu dobro razumela i ministra Šarčevića koji je rekao da je amandman dobar, da može o tome da se razmišlja, ali da je zaista potrebno da se sačeka eventualna izmena Ustava koja bi obuhvatila i obavezno obrazovanje u smislu toga da i srednje obrazovanje bude obavezno, kao što je i osnovno za svu decu naše države.

Ono što smo čuli u daljoj diskusiji od većeg broja poslanika, nažalost iz opozicije, njihovo shvatanje poštovanja odredbi Ustava. Prvo, u Ustavu se nikada ništa ne zabranjuje. Pretpostavljam da ima i pravnika ili poslanika sa većim iskustvom koji znaju šta to znači pisanje Ustava, šta znače ustavne odredbe i kako glase ustavne odredbe. U njima se nikada ne piše – zabranjeno je.

Možemo da krenemo od same preambule Ustava Republike Srbije, u kome se jasno govori da je AP Kosovo i Metohija neotuđivi deo Republike Srbije, pa kada bi krenuli tumačenje koje su predložili pojedini poslanici, a koje smo čuli pre moje diskusije, onda bi, kada ne daj bože jednoga dana oni budu vodili državu, a ovaj Ustav ostane na snazi, bilo primenjeno tumačenje Ustava ovako – a, pa u toj preambuli nije zabranjeno da Kosovo i Metohija kao severna pokrajina Republike Srbije možda budu i otuđivi deo jednoga dana. Izvinjavam se, južna. Hvala na intervenciji.

Znači, ono što smo čuli malo pre od većeg broja poslanika iz opozicije, jedno pravno neznanje i jedno paušalno tumačenje Ustava kao najvišeg akta Republike Srbije je jedno opasno tumačenje u kome se predlaže da kada nešto nije zabranjeno u Ustavu, a moram da podvučem da se u Ustavu nikad ništa ne zabranjuje, nego se piše šta je to moguće, odnosno dozvoljeno u pravnom poretku naše države, da onda krenemo sa tumačenjem da sve što nije zabranjeno je dozvoljeno u ovoj državi.

Ja bih molila kolege da se, ako nemaju znanja, uzdrže od takvih paušalnih tumačenja, jer bi onda doveli različita tumačenja, vrlo opasna, po ustavni i pravni poredak naše države. Hvala vam.

Inače, nije loš amandman, kao ideja, da svi zajedno razmišljamo kada bude otvorena rasprava o izmeni Ustava, da se ne fokusiramo svi – treba nam manji broj poslanika ili, hajde da pričamo o budućnosti nekoj, kako da uredimo odnose između Beograda i Prištine, nego, dajte da razmišljamo onda na širi način i da se onda i poslanici opozicije uključe u tu raspravu, a ne da kažu unapred – ne, mi nećemo. Jer, eto, ima i dobrih ideja koje mogu biti usvojene u eventualnim izmenama Ustava. Hvala.

Takođe po amandmanu.
Nemojte vikati, molim vas.
Jel mogu po amandmanu?

Jel mogu da dobijem repliku, pošto nisu razumeli i ono što sam ja iznela potpuno pogrešno je protumačeno.
Ako vi dozvolite, ja bih da dobijem repliku.

Poslanik Dušan Pavlović koji je govorio pre mene je profesor na političkim naukama, koliko ja znam. I tamo postoji predmet – ustavno pravo. Neka me ispravi ako ja možda dobro ne znam. Ali, ovo je nešto strašno što smo čuli, da neko ko predaje na jednom fakultetu kaže da sve što nije zabranjeno Ustavom je dozvoljeno, i impliciranje da su poslanici koji govore da moramo poštovati Ustav Republike Srbije zlonamerni i ne žele da uvedu besplatno obrazovanje za decu. Ja bih molila, stvarno, zbog građanina Srbije, da ovde govorimo istinu i da ovde od 250 poslanika, nisam sigurna, osim onih koji su protiv toga da deca koja su migranti, koji su morali da pobegnu iz svojih država i da napuste zbog ratnih stradanja, pa neko ovde želi da im zabrani mogućnost da imaju malo deo te dečije radosti i da se školuju u državi u kojoj trenutno borave, ima i takvih poslanika, ali svi ostali poslanici se zalažu i za prava deteta i za obavezno osnovno i srednje obrazovanje.

Ali, kada nešto u jednoj državi ne možete, zbog poštovanja Ustava, onda ne možete. Ali, nije problem da se promeni Ustav. Uostalom, ukidanje obaveznog srednjeg obrazovanja nije počelo od juče, i to znamo svi ovde i nemojte da zbog nekih sitnih i malih poena, ili zato što su najavljeni eventualni izbori u decembru mesecu, da sada ovde govorimo građanima Srbije neistinu. To nije istina.

Ustav Republike Srbije, hteli to neki ili ne, moramo da poštujemo, jer od kako Tita nema, koji je rekao – nemojte se držati baš tako Ustava kao pijan plota – sve vlasti od tada pokušavaju da poštuju najviši akt jedne države i tako će biti, dokle god se ne promeni vlast i dokle god ne dođu nekakvi revolucionari ili Crveni Kmeri, koji će želeti da rade mimo Ustava.

Fascinirana sam, inače, poštovani predsedavajući, pravnim znanjem uvaženog poslanika Balše Božovića. Toliko sam fascinirana da me je ostavio i bez daha, bez reči i bez komentara. Ono sve što je on rekao, dakle, nije u skladu, niti je odgovor na moju diskusiju. Ja sam tačno rekla šta je zabranjeno, a šta ne može da se tumači, barem ne u našoj državi, ako je nešto eksplicitno navedeno, osnovno obrazovanje je obavezno, da sve ono što nije navedeno i nije zabranjeno u tom smislu. Znate šta? Ne vredi uopšte da trošimo vreme na ovakvu raspravu, a kada neko nije na vreme stekao određeno bazično obrazovanje i ne može tačno da protumači šta je neko, ko se redovno školovao, hteo da kaže.

Oni koji su me slušali pažljivo, a ja sam se obratila građanima Srbije, su u potpunosti shvatili šta sam ja htela da kažem. Ono što je poslanik Božović ovde naveo, to je neko sitno politikanstvo koje zaista niti govori o raspravi o amandmanu o kojem mi pričamo, niti me je razumeo, niti očekujem da razume ono što sam ja rekla. Hvala lepo.

Neću se javiti za repliku, ima osnova.
Reč ima Saša Radulović.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Prvo pitam prof. Mićunovića, tražio je repliku.
(Saša Radulović: Replika, ja sam prvi, pomenut sam imenom i prezimenom.)
(Goran Ćirić: Replika, DS je pomenuta.)
Tražili ste repliku, ali on ima prednost, on je imenom i prezimenom, pa onda stranke.
Profesore, da li želite repliku? Pošto je puna lista, vi meni samo recite da ili ne, i ja ću vam dati reč.
Molim vas budite ljubazni, nema potrebe da neko bude advokat između nas dvoje.
Profesore da li želite reč? (Da)
Izvolite, prijavite se.