Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, da kažem samo vrlo kratko i ja iz nekog ličnog ugla, nekog ko je predsedavao na poslednjih nekoliko sednica Odbora za kulturu i informisanje i nekog ko je, kao i ostale kolege iz našeg odbora, prihvatio vruć krompir da ispravlja tuđe greške, nerad ili propust.
Zahvaljujući našem zajedničkom radu i saglasju danas imate šest kandidata za koje ćemo uskoro imati, danas, sutra ili prekosutra, ne prejudiciram, mogućnost da se opredelimo za tri od njih koji će nakon toga postati članovi REM-a. Više, nadam se, neće biti zamerki da šest nije dovoljan broj da bi REM radio na ispravan način, iako je po zakonu šest članova zaista dovoljno i ničim nije bio ugrožen rad REM-a ni do sada. Ali, ovaj saziv i ova vladajuća većina ispraviće i greške nekih naših prethodnika.
Dakle, 9. septembra smo imali sednicu na kojoj smo i dobili predloge ovlašćenih predlagača. Sa nekima smo od kandidata imali priliku i da razgovaramo. Jedna od lista kandidata je svakako lista na predlog udruženja izdavača elektronskih medija i udruženja novinara u Republici Srbiji koji su se usaglasili i pred nas izašli sa dva imena i dva kandidata, to su gospođa Biljana Ratković Njegovan i Goran Peković. Zaista su svi članovi Odbora iskoristili svoje da im postave određena pitanja iz njihovih biografija, šta su do tada radili, da li na ovaj ili onaj način i kako vide svoj angažman u REM-u, ako budu bili izabrani. Mogu da vam kažem, oba ova kandidata su vrlo relevantna i svi smo se saglasili da će plenum imati vrlo težak posao da se opredeli za nekog od ova dva člana. Meni je izuzetno žao što u ova dva dana nismo govorili o kvalitetima Biljane Ratković Njegovan i Gorana Pekovića zajedno.
Čuli smo lična tumačenja odgovora koje smo postavljali ovim kandidatima što naravno nije zabranjeno, ali nije sve baš bilo tako i nisu kandidati baš tako odgovarali kako ste imali prilike da čujete. Njih dvoje su manje-više, vidim na ovom plenumu, nisu mnogo sporni iako je utisak sada već uveliko uvrežen, da su se poslanici opozicije nekako unapred već opredelili i da današnje rasprave nije moralo ni biti, jer tačno vidimo koga napadaju, ko im to od kandidata smeta, a očigledno niko iz vladajuće većine nije ovde u diskusijama rekao da će glasati za bilo kog od ovih poslanika. Koliko sam upoznata, konsultacije u poslaničkim grupama vladajuće većine će biti tek kada završimo raspravu i mi ćemo se onda dogovoriti ako dogovor uopšte može da bude. Zašto to kažem? To ću vam reći kada dođemo do ovih kandidata čiji su ciljevi ostvarivanje slobode izražavanja i zaštita dece.
Ono što smo 9. septembra 2016. godine takođe razmatrali, to su kandidature nadležnog odbora Skupštine AP Vojvodine koje su nam predložili gospodina Sinišu Isakova i Đorđa Vozarevića. Želim da naglasim da niko iz vladajuće većine zaista ne poznaje ove kandidate, ne u tolikoj meri da bi mogli da iznose ocene kakve su iznošene ovde u pojedinim diskusijama i da odmah možemo da kažemo da neko valja ili neko ne valja.
Bilo je zamerki zašto smo u plenumu, u prošlom sazivu glasali tako da nismo izabrali nijednog kandidata. To me stvarno čudi posle velikog političkog iskustva. Kako neko može da naredi da se opredeli ili da glasa. To bi bilo kao kada mi terali poslanike da glasaju samo za ili samo protiv kada su u pitanju predlozi nekih zakona, da nemaju pravo da budu uzdržani ili da nemaju prava da uopšte ne glasaju. Znači, pravo poslanika u prošlom sazivu, u ovom i dok god bude bilo demokratije u ovom obliku parlamentarnom, kako postoji u većini država sveta, da se opredele po svojoj savesti. Tako će biti i ovoga puta.
Pitanja koja su postavljena gospodinu Siniši Isakovu i Đorđu Vozareviću su bila različite prirode. Imala sam samo jedno pitanje, zato što su poslanici prosto nasrtali na jednog od kandidata.
Ja ih ne poznajem, ne znam nijednog. Prvi put sam ih videla onda, pa sam morala više puta da pitam kako se ko zove da bi mogla da vodim sednicu. Znači, sva su pitanja bila usmerena ka, ako se ne varam vi me ispravite, ka Đorđu Vozareviću. Kao da se neko već opredelio za gospodina Sinišu Isakova, tako je izgledala ta sednica. Onda pošto su Đorđa Vozarevića pitali neke lične stvar, privatne stvari, da li poznaje, nema tajni, Gorana Karadžića, pa da li poznaje ovoga ili onoga, sama sam se deklarisala kao osoba koja poznaje Gorana Karadžića. Novi Sad je jako mali grad i mi se svi poznajemo i poznavati nekog ne znači ama baš ništa. Ali sam zato i ja pozvala da mi odgovori na pitanje, gospodin Siniša Isakova, da li on možda poznaje nekoga u politici i izvan politike itd, i došli smo do činjenice i do čitanja pažljivo njegove biografije, da je on bio i visoko politički profilisan i opredeljen. Što ga ne diskvalifikuje? Nisam poslanik političar koji smatra da nekoga profesionalno diskvalifikujemo time što je hrabar i opredeljuje se da bude u nekoj političkoj stranci. Niti je to nešto pohvalno kada vam neko kaže – ja nisam ni za koga, ja se ne bavim politikom. Politika je sve, ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu.
Naravno, gospodin Vozarević, ne, gospodin Isakov rekao – pa, jeste, pa radio sam u pokrajinskoj vladi Bojana Pajtića, bio sam pomoćnik, itd. Tako smo dobili i taj odgovor na pitanje da je i on politički opredeljena ličnost i da kada pitamo jedne, treba da pitamo svakoga da li su politički opredeljeni, koga poznaju, sa kim su se družili, a i u biografiji šta su to radili i koje godine.
Znači, sa pozicije vlasti mislim da je i taj kandidat mogao mnogo da utiče da medijska slika, ako ćemo uzeti kriterijume koje smo imali u ova dva dana, da političari mogu da utiču na sve. Smatram da je i on onda mogao, kao neko u Vladi AP Vojvodine, da značajno utiče da medijska slika u Srbiji prosto bude kao neka bajka i da nemamo nikakve rijalitije, da nemamo navijanja, na primer za Borisa Tadića u to vreme, da nemamo „Blica“ u kampanji sa 12 stranica jednu za drugim sa Borisovim likom i delom, da ne veličamo DS nego da se divimo opoziciji. Znači, to je bilo moguće. Kažem, govorim o kandidatu, jer je radio u Vladi AP Vojvodine. Vrlo pazim kako govorim. Vraćaću se stalno na kandidate manje-više vešto, kao što ste radili i vi ili niste uopšte radili. Znači, ima ljudi koji su bili u raznim vladama nekada i jasno politički definisani i svaka čas.
Imam i onu listu kandidata, opet nam se to spočitavalo – pa niste hteli da glasate, pa niste hteli da glasate. Pa, eto nismo hteli da glasamo u prošlom sazivu ni za jednog kandidata, smatrali smo da nisu dobri. To se odnosi na Skupštinu AP Vojvodine koja nam je predložila, plus što je to bilo na poslednjoj sednici kada smo svi znali da idemo na izbore i sad treba brzo da glasamo za nekoga, a raspuštena je Skupština AP Vojvodine i da verifikujemo ono što je sada neko ko je u dalekoj manjini tamo, političkoj, želeo da nam servira. E, to nećemo.
Treća grupa, Milan Antonijević, Snežana Stojanović Plavšić, to su ciljevi i ostvarivanja slobode izražavanja i zaštita dece i predložila sam gospodina Milana Antonijevića i Snežanu Stojanović Plavšić, koja je takođe politički profilisana ličnost, poslanica u više saziva, G17+, državni sekretar u Ministarstvu informisanja, niko je ovde nije spomenuo, a to je bilo do skora. Mi se samo sećamo šta se dešava danas. Da li je gospođa Plavšić mogla da utiče na medijski sliku ako je to već bila struka i da li je mogla da bude za ili protiv rijalitija. Barem da čujemo neku izjavu njenu kao predstavnika tadašnje Vlade Republike Srbije, ja oštro osuđujem ove rijalitije koje ima.
Iskreno se nadam da ljudi koje ćemo izabrati ovih dana, da će upotpuniti rad REM-a i da će snagom svog uticaja uraditi ono što po slovu zakona REM treba da radi. Da li je to uticaj da bude manje rijalitija o kojima se govorilo, da bude više kulturnih sadržaja, da nekoga bude više ili manje u informativnom sadržaju, ja ću tu staviti jednu granicu, jer ne znam koliki oni mogu da imaju uticaj na sve ovo što smo mi u ova dva dana čuli. Ali, ono što ću da kažem, to ću da kažem zbog javnosti.
Kada je rijaliti u stvari počeo sa emitovanjem u našoj državi. Znam da svi obožavaju da govore, period od 2014-2016. godine, da spominju Aleksandra Vučića, baš je on smislio te rijalitije. Ubeđena sam da nije. To je bilo 2006. godine i rijaliti i „Velik brat“ prvi je počeo da se emituje na televiziji B92, to je prvi rijaliti u Srbiji, 2006. godine. Znači, predsednik države u to vreme je bio Boris Tadić i DS. Premijer je bio Vojislav Koštunica, DSS. Po vašim diskusijama ispadne da je premijer trebao da učestvuje u tome da li će biti više ili manje. Vi ste rekli da to zaglupljuje ljude i da to radi sa namerom izvršna vlast. Znači, Vojislav Koštunica je hteo nas da zaglupi zajedno u koaliciji sa Borisom Tadićem i da Draganom Kojadinovićem kao ministrom kulture. Pobedio je neki pijanista, srećom. Svi su bili oduševljeni, ne zato što gledamo rijalitije, nego eto, pobedio je pijanista, kao da je to nešto pohvalno što je čovek iz kulture učestvovao u takvom nekom sadržaju.
To nije bilo dosta. Godine 2007. godine idemo na VIP „Veliki brat“. Znači da je to gledao ogroman broj ljudi koji inače gleda B92. Tu je bio spektar uticajnih medijskih ljudi – Goga Sekulić, Dragan Marinković Maca, Peđa D. Boj, koji se skinuo go 2007. godine. Pa, gde ste bili vi svi koji kritikujete toliko rijalitije 2015. i 2016. godini? Olja Karleuša, Danijela Vranješ, šta sam već mogla da nađem pripremajući ovu diskusiju. Godine 2007. kažu - druga sezona je prekinuta zbog tragične pogibije učesnika tog rijalitija. I toga nije bilo dosta.
To vam govori, tu je Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije u dubokoj opoziciji, bez ikakvog uticaja na medije, prosto da mole boga da se pojave u najnegativnijem sadržaju, ali ipak da se pojave, čega je bilo da vam ne kažem do 2012. godine, katastrofa. Nije ni sad ništa bolje.
Godine 2008. VIP, VIP, znači, nema kraja za vreme vladavine Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera u kulturnim sadržajima silnim koji treba da oplemene prosto naše građane i da ih okrenu da više čitaju, da više idu u pozorište, da slušaju klasičnu muziku, pa su doveli Eru Ojdanića, Milića Vukašinovića, Zoricu Marković i pobedila je izvesna dama čiji je nadimak Mimi. Toliko o uticaju na medije Vlade Republike Srbije u tom vremenu.
Onda, godine 2009. finale VIP All stars. Znači 2009. godine, Boris Tadić, za koga smo govorili da je urednik svega i svačega, sada je Vladu preuzela kompletno Demokratska stranka sa nešto manje koalicionih partnera i poboljšali su medijsku sliku, pa su doveli Miru Škorić, Jelenu Karleušu, Filipa Kapisodu, koji je ubio kasnije pevačicu Kseniju Pajčin. To smo mi svi gledali za vreme vlasti Demokratske stranke, uticaja predsednika Vlade, predsednika države, a u to vreme već je ministar odbrane postao i vaš sadašnji predsednik.
Znači, po vašim diskusijama, ne predsednik Srbije, predsednik vaše partije bio je ministar odbrane. Znam, na koncertu Zdravka Čolića me je kulturno podizao, od silne kulture u medijima, mahao rukom da ustanem da bi seo on. Nije problem. Imam veliko sećanje.
E, to je utisak nedelje ove diskusije, da poslanici koji su ovde čitali lekciju vladajućoj većini kako treba uređivati medije, kako smo mi uveli u medije šund, kako mi imamo neku zločinačku nameru da zaglupimo naš narod, pa im serviramo silne rijalitije, a nema dovoljno informativnih emisija, kako mi utičemo na medije. Htela sam samo da vam dam poređenje kako je to izgledalo u godinama koje ste vi pojeli, koji nas danas kritikujete i gde su premijeri bili uvaženi članovi vaših stranaka.
Hoću samo da vam kažem kolika je besmisao ove kritike, jer ubeđena sam da oni nisu uticali na VIP All stars ili na uvođenje „Velikog brata“ na B92 2008. godine, pa tako onda hajde da gledamo istim očima, ni Aleksandar Vučić, niti ministar kulture i prošli i ovaj neće uticati na to kako će biti uređivane naše televizije i naša medijska scena, a REM postoji od 2003. godine. Ko su članovi REM-a bili od 2003. godine do današnjeg našeg izbora? Kako Gordana Suša nije svoj glas digla da se ukinu ti rijalitiji? Kako danas niko nije spomenuo nijednog člana REM-a od 2003. godine, to su sigurno velike, ugledne ličnosti, koje su izabrali raniji sazivi ovog parlamenta, gde SNS nije ni postojala, zašto onda oni ništa nisu učinili? Onda bi 2014. godine bilo zaista mnogo, mnogo lakše ovim sadašnjim članovima REM-a da sprovode zakon i da imamo medijsku scenu po meri, da budemo iskreni, prema sebi, medijsku scenu po meri malog broja građana Srbije, i tu ne mislim na politička opredeljenja.
Ako je nama tendencija da namećemo naš ukus, onda dobro, ali da nemamo dvostruke aršine.
Ja pozivam kolege, kada dođe trenutak glasanja, da glasamo po svom ličnom opredeljenju i razumu, da ne trpimo nikakve pritiske da nešto moramo, niko ništa ovde ne mora, pa pri tome, ako neko neće da glasa za nekoga od ovih šest kandidata, on to i ne mora.
Što se tiče procedure, procedura je u ovom sazivu perfektno sprovedena. To želim i ostalim kolegama, da postupaju samo po slovu zakona i da sprovode proceduru onako kako treba. Onda nećemo imati po godinu dana praznine u izboru članova REM-a, niti bilo kog drugog tela. Zahvaljujem.