Dame i gospodo, sam predlagač je objasnio da je ova oprema kupljena 2003. godine. To se poklapa sa uvođenjem akcije "Sablja", ali verovatno je i predlagač u poslednje tri godine razmišljao o tome da li ovo treba primeniti u Srbiji ili ne. Bilo je potrebno tri godine da bi se oprema mogla iskoristiti. Nije mi jasno zašto se ovo uvodi u Srbiji.
Ako vidite član 28. i analizirate odredbe tog člana videćete da postoje brojne mogućnosti zloupotrebe.
Ako pogledate član 29, kaznene odredbe, ako neko zloupotrebi podatke, da neovlašćenom licu, taj koji je ovlašćen da rukovodi tim podacima u depou nikome ne odgovara. Kako to da prođe u članu 29, a da nema sankcije i kazne za onoga koji neovlašćeno, a zloupotrebom položaja, omogući nečije lične podatke nekog lica i građanina Republike Srbije.
Ovde će biti strančarenja koliko hoćete. Ako je načelnik službe iz jedne političke stranke, nemojte mu mnogo verovati, taj će zloupotrebljavati položaj kada mu god lider njegove političke stranke ili njegov partijski istomišljenik bude tražio.
Što se tiče visine kazne, u članu 29. i u članu 30. kazne su veoma visoke. Nije primereno propisivati kazne od 50.000 dinara ili kaznu zatvora od 30 dana, ako lice nije kod sebe posedovalo ličnu kartu; to su ove odredbe u stavu 1. tačka 1) - koje suprotno utvrđenoj dužnosti nema ličnu kartu; nema možda trenutno kod sebe. Onaj ko bude ovlašćen da primenjuje ovu odredbu ima puno pravo da kaže – niste imali ličnu kartu, vi ste lišeni slobode, pođite sa mnom, lisice na ruke i on ide u zatvor. To vam je tako, jer policajac neće da razmišlja drugačije. On razmišlja kako je u zakonu propisano, ja imam ovlašćenje da ga lišim slobode i imam pravo da stavim lisice na ruke. Ode čovek u zatvor samo zbog toga što nije trenutno imao kod sebe ličnu kartu, jer je bio u košulji, nije bio u sakou, a u sakou mu ili kod kuće ostala lična karta. Mislim, dame i gospodo, da je ovo prestrogo.
Ili, ako neko lice ne podnese u određenom roku zahtev za izdavanje lične karte, opet 30 dana zatvora. Hajde da je rečeno – novčana kazna, ali neka novčana kazna primerena; ili da se kaže – kazniće se kaznom zatvora do tri dana, ili 48 časova ono privođenje, zadržavanje, dok se ne utvrdi njegov identitet. Tu bi imalo razloga, imalo bi opravdanja, pogotovo lica koja nisu poznata teritorijalnim organima, koga pronađe na određenom području, nepoznato je u tom mestu, treba ga zadržati dok se putem određenih sredstava komunikacije ne utvrdi, a mi imamo savremena sredstva komunikacije. Molim vas, moguće je brzo utvrditi njegov identitet drugim sredstvima komunikacije u našoj policiji.
Ako je trebalo nešto učiniti sa onih 100 miliona evra, onda je trebalo kupiti drugu opremu pripadnicima policije kojima je ona i te kako potrebna, a s druge strane povećati lične dohotke ljudima koji rade za 150 evra; 330.000 plata se moglo policiji, sa 150 evra ili 200, isplatiti iz ovog iznosa.
Vidite kada je kupljena oprema, oprema je kupljena u vreme uvođenja "Sablje", odnosno neposredno posle nje. Zakon se ne donosi za pojedinačne slučajeve. Zakon se donosi za opštu upotrebu i opštu primenu. Vidite, u to vreme neko je bio ovlašćen da kupi takvu opremu, koja u zemljama EU, bogatijim od Srbije, nije u primeni.
Bilo bi lepo kada bi mogli iz MUP-a da informišete narodne poslanike u kojoj državi i po kom uzoru i po kojoj metodologiji, ali na primeru da se kaže, dajte jedan identifikacioni karton koji će biti u depou policije, da vidimo kako on izgleda i koje minimalne i maksimalne lične podatke treba da sadrži.
Ovako, ostalo je nejasno koji će se sve podaci slivati elektronskom obradom podataka u policiji. Danas je ministar iz DSS-a, sutra će biti iz neke druge političke stranke, naravno, to sami možete da procenite iz koje će biti, ja ne bih hteo o tome da govorim, pa će opet doći do smene itd, ali treba sprečiti zloupotrebe i ne ostaviti prazan prostor.
Zato se zalažem, dame i gospodo, da mora postojati odgovornost onoga ko da i saopšti podatak koji je lične prirode, zagarantovan Ustavom i zakonom, neovlašćenom licu. Po mom dubokom uverenju, na osnovu dosadašnje prakse, ko može raspolagati i tražiti podatke? Može podatke da koristi određeni funkcioner u policiji i sud može zahtevati lične podatke radi vođenja postupka. Ta dva državna organa mogu biti ovlašćena da traže podatke i da im se podaci pruže. Svi ovi drugi koji su ugurani u ovaj koš, molim vas, nemojte imati u njih poverenje, zloupotrebiće to, naneće štetu građanima i doći će u konflikt i sukob sa ustavnim ovlašćenjima, a s druge strane i sa ustavnim slobodama i pravima naših građana.
Nije ovo jednostavno pitanje. Verujem da će pripadnici policije voditi računa kome će dati podatke, ali samo na zahtev suda i nikom drugom. Nevladine organizacije će vam sada tražiti podatke o ministru tom i tom, o onom iz političke stranke, o onom građaninu, o onom profesoru, o onom umetniku i šta ja znam, da ne nabrajam. E, to nije dopušteno, a tu se otvaraju te brojne mogućnosti.
Mi jesmo članica Interpola odavno i koristimo njihove podatke i pružamo mi njima podatke, ali moram reći da je ovaj zakon neprecizan. Drugo, norme mu nisu podvrgnute ničijoj kontroli, pogotovo onome ko treba da prikupi podatke, da ih elektronskom obradom deponuje u policijskom organu, a još manje ima zaštite prava građana jer će svako moći da traži i doći će do brojnih zloupotreba. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih ponavljao ono što su poslanici SRS danas povodom ovog teksta predloga zakona istakli. Međutim, ono što lično smatram da, ukoliko je trebalo nešto raditi na ovom projektu i uraditi neku inovaciju u pogledu lične karte, po mom dubokom mišljenju moglo se ići samo na izmene i dopune zakona, a ni u kom slučaju na predlog novog zakonskog projekta.
Naime, većina odredaba Predloga zakona nije nepoznata. Imajući u vidu brojne zakone koji su se odnosili na ličnu kartu, koji su bili objavljeni u "Službenom glasniku" broj 15/74, 54/77, 57/80, 45/88, 40/88, 53/93, 67/93 i 48/94. Po mom dubokom uverenju nećemo na ovaj način izvršiti reformu u onom obimu u kojem predlagač smatra da će se na ovakav način lakše obračunati sa organizovanim kriminalom.
Srbija ima stručnu policiju. Metodi identifikacije građana u bivšoj SFRJ, SRJ, a danas u Srbiji su pre svega metodi koje je naša zemlja preuzimala od zemalja iz uporednog prava. Osnovni dokument na osnovu koga su vršene identifikacije građana, tačnije rečeno lica, jeste bila lična karta. Lična karta je sadržala i dan-danas sadrži osnovne elemente za utvrđivanje identiteta.
Jedna od najbitnijih metoda jeste Vučetićeva metoda, poznata daktiloskopska zbirka, tj. otisci prstiju. To je neprevaziđen metod u Evropi. Preuzet je i u drugim državama van Evrope i danas je u primeni. Identifikacija otisaka papilarnih linija jeste jedna od najznačajnijih i od rođenja pa do smrti nepromenljivih karakteristika svake individue koja se razlikuje od svake druge individue.
Važeći zakon o ličnoj karti, koji je noveliran 94. godine, sadrži uvodne napomene, kao što to sadrži i Predlog zakona, da je lična karta javna isprava kojom se dokazuje identitet ličnosti.
Drugo, da ta lična karta, prema važećem zakonu, služi kao dokaz o drugim činjenicama koje su u njoj sadržane.
Ovaj zakon iz 94. godine, koji je noveliran, sadrži 24 člana, dosta sažeto, precizno i koncizno.
Reč-dve vezano za član 4. Mislim da je u ovom članu, kako je predviđeno, stranim državljanima i licima bez državljanstva koja borave na teritoriji Republike Srbije lična karta se izdaje u skladu sa posebnim zakonom.
Lično mislim da lična karta, a ne boravak i kretanje stranaca, mogla je da bude obuhvaćena u Predlogu ovog zakona, jer bi u tom slučaju obuhvatili i naše građane, a ujedno i strane državljane, s tim što bi se razradila dva do tri člana koja su prava i obaveze i kada imaju prava strani državljani, pod kojim uslovima da im se izda lična karta na području Republike Srbije.
Što se tiče člana 5, lična karta se izdaje sa rokom važenja od pet godina, a deci sa rokom važenja od dve godine, a najkasnije do kraja meseca u kalendarskoj godini kada pune 16 godina života.
Lično smatram da važeće odredbe o važenju lične karte su daleko prihvatljivije i da je rok od pet godina, odnosno od dve godine, veoma kratak, jer se time građani izlažu troškovima, maltretiranju i šikaniranju. Dosta mi je poznata ova materija kada je u pitanju evidencija, izdavanje ličnih karata, čuvanje i korišćenje tih podataka.
Što se tiče člana 8. stav 2, obrazac lične karte sadrži i zaštitne elemente koje propisuje ministar, ali se ovde ne vidi koji su to zaštitni elementi. Trebalo bi da bude propisano koji su to zaštitni elementi, ne podzakonskim aktom, nego da budu uneti ovde, da se vidi koji su zaštitni mehanizmi u ovoj normi.
Što se tiče utvrđivanja identiteta, kako je predloženo u članu 10. Predloga zakona, lice iz stava 5. ovog člana koje prema nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti i narodnim običajima nosi kapu ili maramu kao sastavni deo nošnje, odnosno odeće, može biti fotografisano sa kapom ili maramom, u skladu sa propisima o načinu uzimanja biometrijskih podataka.
Ovo je vrlo delikatno pitanje. Vrlo je značajno baš zbog toga što lica koja budu imala na sebi bilo koji deo odeće mogu, pre svega, na prevaran način iskoristiti priliku da se njihov identitet i opis lica neće moći verodostojno proveriti kasnije, ukoliko se to pri izdavanju lične karte, pri utvrđivanju identiteta, precizno i sveobuhvatno ne bude fiksiralo, fotografisalo, pogotovo ako ima ožiljke, pogotovo starost lica, boja kose, oblik i dužina nosa i sve karakteristike koje su vezane za opis lica, koje je kod nas izuzetno dobro funkcionisalo i davalo željene rezultate.
Što se tiče člana 12. mislim da je suvišan. Zašto? Bilo je prikladnije, kao što je u važećem članu 3, prava i dužnost svakog lica starijeg od 18, odnosno sada od 16 godina, da ima ličnu kartu.
Predlagač smatra da je potrebno napisati posebnu normu o istinitosti podataka unetih u obrazac prilikom podnošenja zahteva za izdavanje lične karte, a to je sadržano u članu 13, jer na osnovu člana 13. organ koji izdaje ličnu kartu, koji prima obrasce, odmah traži dokaze i dokumente na osnovu kojih se podnosi zahtev, a na osnovu kojih treba da bude izdata lična karta.
Dakle, po meni član 12. je suvišan.
Što se tiče ovog roka za izdavanje lične karte, 15 dana mislim da je kratak rok, osam dana je dovoljan da se izda lična karta. Pre svega, imajući u vidu činjenicu da mi imamo dovoljan broj administrativnih radnika u policiji, dosta obučenih, koji mogu u roku od osam dana po prijemu zahteva da izdaju ličnu kartu.
To je ta ažurnost organa uprave. Očekivao sam da će policija ipak u ovom pogledu, bar administracija u policiji, moći brže građanima da odgovori njihovim zahtevima.
Što se tiče potvrde o podnetom zahtevu, ona je opravdana, jer potvrda, pogotovo ako se ima u vidu da je građanin pre svega došao u onaj određeni rok u kome treba da podnese zahtev, on podnosi zahtev, ali mu organ izdaje potvrdu, da on kada ga legitimišu policajci pokazuje potvrdu, da je predao nadležnom organu zahtev za izdavanje lične karte i sa tim zahtevom i prijemnim pečatom on dokazuje svoje pravo, da on nije propustio rok.
Ovo je isto tako sporno u članu 19, ako fotografija na ličnoj karti više ne odgovara njegovom izgledu, i to je sporno. Kada je u pitanju član 23, on je u koliziji sa članom 22. stav 2. Ustava Republike Srbije, jer nestalu ličnu kartu nadležni organ rešenjem proglašava nevažećom. Protiv rešenja, kao što je to rekla gospođa Radeta Vjerica, narodni poslanik SRS, žalba nije dopuštena.
Odredbe člana 23. stav 2. Ustava Republike Srbije - svakome je zajemčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojim se rešava o njegovom pravu ili na zakonom zasnovanom interesu. Zašto je ovo jako važno? Možda naizgled nije, ali jeste.
Ukoliko građanin koji je podneo zahtev zagubio ličnu kartu, ali je u međuvremenu našao, podneo je zahtev, nadležni organ je doneo rešenje po kome on sada proglašava nevažećom ličnu kartu, ali građanin u tom slučaju koji pronađe naknadno ličnu kartu može da uloži prigovor ili žalbu, i u tom slučaju nema potrebe ni rešenje o izdavanju, nadležni organ će svoje rešenje ukinuti i građanin ima ličnu kartu, nije izložen ni troškovima, niti gubljenju vremena.
Što se tiče člana 27, vidite, evidencija o ličnoj karti mora da bude ažurna, tačna i bezbednim merama zaštićena od neovlašćenog pristupa i korišćenja.
Kada smo kod ove odredbe, nema sankcije za onog ko bude prekoračio ovlašćenje i zloupotrebio evidenciju o ličnim kartama, a drugo ovde nije u zakonu precizno određeno ko će odgovarati ukoliko se povredi ova odredba, koji starešina u organima unutrašnjih poslova, odnosno u policiji.
Dakle, tu je trebalo da se precizno odredi da će onaj ko dovede do zloupotrebe i bude prekršena odredba člana 27, u tom slučaju neko mora da odgovara. Ovako nigde se ne pominje nijedna sankcija ukoliko dođe do zloupotrebe pri korišćenju ovih podataka.
Isto kada je član 28, vidite, ovde nije jasno. Kaže - nadležni organ može podatke iz evidencije davati državnim i drugim organima i organizacijama, kao i pravnim i fizičkim licima, i to pod sledećim uslovima, pa pod jedan, da je subjekt koji traži podatke zakonom i drugim propisom ovlašćen da traži i prima te podatke. Koji je to subjekt? Ovde mora da bude naznačeno koji je subjekt. Što se tiče prakse dosadašnje, to je bio samo sud. Mogao je da se da podatak na zahtev suda, a ne bilo koga.
Može se desiti da će neka politička stranka tražiti sutra podatke o nekim političkim protivnicima, a da će onaj koji je na vlasti svojoj političkoj stranci dati te podatke, taj će ih zloupotrebiti. Dakle, bez tačno određenih i razgraničenih odgovornosti nema ništa. Ovo je na kraju jedna nedoumica i ovde će ostati jedna pravna praznina u kojoj može doći do brojnih zloupotreba. Nema sankcije za onoga koji zloupotrebi.
Vidite, kada su u pitanju kaznene odredbe u članu 29. Mislim, a čuo sam da su i prethodnici, i poslanici SRS i šef poslaničke grupe, gospodin Tomislav Nikolić, a čuo sam da je još neko iz drugih stranaka rekao da su novčane kazne koje su predviđene u članu 29. veoma visoke, pogotovo u stavu 1. Zamislite, novčanom kaznom od 50.000 ili kaznom zatvora do 30 dana kazniće se za prekršaje lice koje suprotno utvrđenoj dužnosti nema ličnu kartu.
Zamislite, čovek je prekoračio rok, napunio je 16 godina života, prošlo je nedelju dana ili deset dana, nema ličnu kartu, on po odredbi ovoga člana može biti kažnjen novčano 50.000 ili kaznom zatvora do 30 dana. Ovo su drakonske kazne, ovo je neprimereno, pogotovo u jednom demokratskom društvu. Ako se zalažemo za demokratiju i demokratsko društvo, ne možemo terati građanina koji na vreme nije podneo zahtev za izdavanje lične karte, propustio rok od sedam dana, da mu se izrekne kazna zatvora u trajanju od 30 dana. Ili lice koje ne podnese zahtev u određenom roku, kako to propisuje član 11. i 20. stav 2.
Dakle, jednom rečju, dame i gospodo, mogu reći da su ove kazne apsolutno neprimerene, bez obzira što su one i Zakonom o prekršajima propisane.
Što se tiče troškova za primenu ovog zakona, troškovnik je veoma visok.
Ako je tačno ono i ako sam dobro razumeo, da je oprema, plus 300 izvršilaca koji treba da rade na izradama novih ličnih karata u iznosu od 100 miliona i dali bi dodatno još 20 miliona, sada ću vam reći, dame i gospodo, gospodine ministre, da se za 100 miliona evra mogla povećati plata pripadnicima policije, svim pripadnicima policije u Srbiji koji imaju... verujem, to je Mihailović kupovao verovatno, tu opremu.
Za vrednost te opreme koja je kupljena za vreme ministra Dušana Mihailovića mogli ste da platite 333.000 i 330 plata po 300 evra pripadnicima policije, a znam da uniformisani deo, a još manje maltene i administrativni radnici, nemaju po 200 ili 250 evra svoje plate.
Taj iznos je trebalo da ide, ako ništa drugo, za poboljšanje materijalnog položaja pripadnika policije, njihovih porodica, a oni rade i obavljaju izuzetno teške poslove, pre svega skopčane i sa njihovim životima.
Isto tako, eto vidite, gospodin Dušan Mihailović je nabavio opremu u vrednosti od 100 miliona evra. Za 100 miliona evra, gospodo, Vlada Srbije je mogla da kupi 8.330 traktora srednje kategorije i da ih pokloni individualnim poljoprivrednim proizvođačima da proizvode hleb i da oru ovu bogatu srpsku zemlju. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 9, u kome predlažem da se naziv Glave treće i naslov iznad člana 9. menja i glasi: "Predmet davanja na korišćenje, imovina koja se daje na korišćenje". Obrazloženje za ovaj amandman je isto kao za amandman u članu 1.
Dame i gospodo, SRS smatra da je neprihvatljivo da se definiše i normira kako je predloženo da bude vraćanje, jer SRS smatra da je najcelishodnije, najpravičnije, da u zakonu precizno bude izražena norma i da volja zakonodavca bude predmet davanja na korišćenje, a ne vraćanje. To su bitne razlike. Mora se to razgraničiti, napraviti oštra granica i definisati, a opšti je interes da to bude predmet "davanja na korišćenje", a ne da bude norma "vraćanje". Sa formalno-pravnog stanovišta to su bitne razlike.
Te razlike, kao i same definicije našeg amandmana mogu se jasno shvatiti i prepoznati, jer titular treba da ostane onaj koji to jeste, ali predmet da bude davanje na korišćenje, a ni u kom slučaju vraćanje. Zato predlažemo da u danu koji bude određen za glasanje usvojite amandmane SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bismo mogli da raspravljamo o jednom pravnom aktu bilo je nužno da ministar pravde pre svega podnese izveštaj gde su pare od donacija od 2000. godine do sada potrošene i kakva je obuka nosilaca pravosudnih funkcija bila u periodu od početka 2001. godine do današnjeg dana. Prema mojim informacijama, ogromna sredstva iz inostranstva su navodno stigla u Ministarstvo pravde, Vrhovni sud i nevladine organizacije koje su se uključile da edukuju nosioce pravosudnih funkcija.
Kao prvo, trebalo bi da se saopšti javnosti, narodnim poslanicima koji donose ovaj zakon i pre svega stručnoj javnosti i nosiocima pravosudnih funkcija gde su otišle pare od donacija i gde su pare koje je država izdvojila iz svog budžeta za edukovanje i usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija.
Jedan od nakaradnih i besmislenih članova jeste upravo i ovaj član koji se odnosi na program obuke: "Sadržaj programa obuke određuje se u zavisnosti od prethodnog profesionalnog iskustva korisnika."
Da li to znači da je neko bio kalemar ili veterinar, sticao iskustvo kao kalemar ili kao veterinar i sada dolazi na mesto sudije? To je bilo u prošlom vremenu, kada su mehaničari bili sudije sudova udruženog rada. Imali ste u Pančevu sudiju udruženog rada KV mehaničara.
Kaže se – u zavisnosti od njegovog profesionalnog iskustva. Da li treba da razmišljamo o tome da li je neko bio u zemljoradničkoj zadruzi mesec ili dva dana ili je bio u sudu ili tužilaštvu kao pripravnik ili kao sudski ili tužilački pomoćnik, ili je neko od pravnika radio u nekom preduzeću, u nekom organu uprave gde je već stekao određeno iskustvo iz oblasti pravnih nauka tj. iz oblasti određene grane zakonodavstva.
Ovako, otkud sada Visokom savetu pravosuđa pravo i ingerencija da odlučuje o tome, a u članu 7. imate da Visoki savet pravosuđa odlučuje po prigovoru učesnika, odnosno kandidata za obuku, početnu ili stalnu. Prigovor se ulaže Visokom savetu pravosuđa, Visoki savet pravosuđa donosi odluku i taj isti kandidat ima pravo da podnese žalbu ili drugo pravno sredstvo da podnese ponovo Visokom savetu pravosuđa.
Visoki savet pravosuđa dobija sada drugu nadležnost, još jednu nadležnost. I, jedan organ ne može da odlučuje dva puta po pitanju dva pravna leka, ne može.
Ovo što se kaže ovde "u proširenom sastavu" – kakav prošireni sastav; neka to bude prošireni sastav, ali nijedan od onih koji su učestvovali u rešavanju prigovora ili žalbe prethodno ne može da bude u rešavanju ove žalbe ili pravnog leka.
Upozoravam javnost i one koji rade u tužilaštvima, sudovima, sudije i tužioce, ali naročito sudije i sudsku administraciju, da imate pojedince koji su do te mere postali birokrate da se prema strankama koje ulaze u parnični ili vanparnični postupak postupa kao da su okrivljeni i građani često doživljavaju kao da su na bokserskom ringu, a ne da su došli u sud po pravdu.
Jedan je polomio čak i prst kada je udario pesnicom o sto, zbog toga što je stranka postavila pitanje. U tom pravcu ne treba ovde edukovati takve, ali sreća je samo što ima pojedinaca u određenim organima pravosuđa... Završiću sada, ali ću nastaviti kasnije.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji se odnosi na član 12. Predloga zakona detaljno su obrazložili narodni poslanici Zoran Krasić i Milan Stevović. Nije prihvatljivo, po stanovištu SRS, da se može otvarati arbitraža, a da se istovremeno nađe predmet pred nadležnim sudom.
Dakle, sporazumi mogu da budu zaključeni i stranke raspolažu svojom voljom. Ako je neka od stranaka već ušla na vrata suda, to je već stvar sporna. Dakle, stvar je sporna.
Ako je u pitanju spor koji je već krenuo i znači da je iniciran pred nadležnim sudom, u tom slučaju svaki naknadni sporazum bio bi apsolutno izlišan i bespredmetan. Taj sporazum bi mogao da bude ukoliko bi se stranke složile i ukoliko bi stranke izjavile da je jedna od stranaka podnela tužbu sudu i ta stranka je povukla tužbu i tužbeni zahtev, sa čime se složila druga stranka u sporu.
Dakle, pošto se radi o obligacionim odnosima, u pravnom odnosu su dva subjekta, dva lica. U tom slučaju mogao bi da se zaključi naknadni sporazum.
Ukoliko je spor krenuo, iniciran, tužba zavedena kod nadležnog suda, dok se ne reši pitanje te tužbe i tužbenog zahteva svaki sporazum pred arbitražom ne bi bio celishodan. Nema logike da se zaključuje sporazum sada.
O čemu će se oni sporazumevati naknadno? To mogu da se sporazumeju samo na sudu. Dakle, jedan inicijalni akt pred jednim subjektom, pred sudom po osnovu tužbe, pred arbitražom odgovarajućim formalnim pravnim aktom, ali jedan drugi mora isključiti.
U tom slučaju, ima mesta ako se stranke dogovore da se tužba povuče, a da se rešava pitanje i da se nastavi sa sporazumom, ali se nastavlja pitanje moralnog sporazuma.
Dakle, ko će ceniti moralnost sporazuma? Da li stranke u arbitraži mogu da zaključuju svaki sporazum?
Da li stranke, ako imaju spor koji treba da reši nadležni državni organ, tj. nadležni sud, mogu da raspolažu sa zahtevom i sa sporazumom koji bi ličio na – zaključićemo sporazum, ali da budu prikrivene namere; zaključićemo fiktivno sporazum, simulovani pravni posao koji neće odgovarati pravoj volji i pravnom interesu neće odgovarati.
Recimo, zaključi neko sporazum – mi smo se sporazumeli u četiri oka, ukoliko toj i toj političkoj stranci budeš uplatio i dotirao i finansirao. Pre neki dan sam čuo na lokalnom nivou da je bio sastanak opštinskog odbora jedne političke stranke.
Na sastanku te političke stranke član tog odbora, kada je bilo pitanje statusa nečijeg, rekao je – vi ne znate šta je taj čovek dao za tu i tu stranku, koliko je on miliona dao za tu stranku.
Hoćemo li sa takvim nemoralnim sporazumima da idemo na arbitražu? Neću da imenujem, nije zgodno, ali mogu reći da je ovo tačno i posedujem zapisnik te političke stranke.
Sada je stvar zaista delikatna, da li stranke mogu da raspolažu sa svakim sporazumom i tužbenim zahtevom. Srpska radikalna stranka smatra da nema mesta naknadnom sporazumu ukoliko je spor pred nadležnim sudom krenuo. Sve dok spor nije krenuo pred nadležnim sudom, odnosno sporazum stranke mogu potpisati. Zbog toga smatram, gospodine ministre, da je ovaj amandman zaista opravdan i da ima mesta da ga usvojite.
Međutim, imaćemo u praksi probleme. Dakle, ovde se ne razgraničava čisto i do kraja, nema čiste razgraničenosti između arbitraže i suda.
Imate dva akta sa kojima se kreće, imate ih paralelno zavedene kod jednog i drugog organa, ali prethodno pitanje jeste čija je tužba, odnosno formalno-pravni akt prvi došao i pred koji organ.
Prethodno pitanje jeste da se reši upravo taj predmet, pa tek onda možemo razgovarati kasnije da zaključuju sporazume, da odlažu, kada će da odlože vreme izvršenja i da određuju sve ono što je po Zakonu o obligacionim odnosima dozvoljeno, a ujedno što je dozvoljeno po Ustavu.

Molim vas, mi se ovde pogrešno informišemo. Mi ovde ipak obmanjujemo javnost. Molim vas, vi ovim hoćete sada da stvorite kod građana veliku zabunu, stvarate bespotrebno probleme. Omogućavate građanima sada da na časnu reč vašu, nekom radnjom, da je neko pokazao, da se on složio sa tim i tim, bila ona kao što ste vi rekli ili ne bila, ali vi sada dovodite u situaciju i zabludu građane da oni lutaju, ili će da idu na sporazum, ili će da idu na arbitražu, ili će da idu na sud. Razgraničite jedno i drugo i dajte građanima pravo da se obrate. Ako su se obratili sudu, onda to rešava sud, a ako su se obratili i rešili da to reše arbitraža, neka reši arbitraža.
Stvarate komplikaciju građanima u praksi. Gde piše ovde za te radnje? Ne piše. Ko će da primeni tu odredbu, kako vi lepo kažete ovde, definišete je kao takvu i takvu radnju, a u zakonu nije ugrađena. Kako će sutra onaj ko rešava ili u arbitraži ili u parničnom postupku, da reši?
Stranke mogu po parničnom postupku sledeće: mogu, ukoliko je stranka podnela tužbu, a druga stranka, tuženi se upusti u raspravu, ali ne može da predloži zastoj u postupku po novom Zakonu o parničnom postupku, da zastanu u ovom postupku, da bi eventualno ukoliko se mogu sporazumeti da idu na arbitražu, ali paralelno dva organa da budu uključena, da reše građanima jedan pravni spor, to je suludo.
Dovodite građane do toga da lutaju i uvodite pravnu nesigurnost. Nemojte to raditi. Ovo je samo kod vašeg zakona. Da li to predviđa Zakon o parničnom postupku? Nije ovo mirovno veće, da se spor može rešiti zbog toga što je on uzeo pola metra parcele, pa sada idemo na mirovno veće, pa ako mirovno veće može da reši, onda da, a ako ne reši, onda ide na sud. Dakle, ako mora da, ali on odlučuje o tome. Ali vi sada neuke stranke naročito... Ovo što vi izlažete, što pričate, ovo je zamajavanje javnosti.
Nemojte da pričate priču ovde o konkludentnim radnjama, a u zakonu ih nema. Ako ih ima, koje su to radnje, jer ste vi dužni da ih precizirate. Navedite ih tačno da sutra kada se građanin obrati jednom od tih subjekata, on zna da je ovo zakonodavno telo donelo normu po kojoj mora da postupi i onaj koji traži da mu bude razrešen pravni spor, i sud i arbitraža.
Ovako prepisivati paušalno, ovo ne bi, gospodine ministre, ni lovačko društvo prihvatilo. Verujte mi, ovo ni lovačko društvo ne bi prihvatilo, pogotovo pčelari. Nemojte, molim vas, tu vam je Maljen, tu je Deliblatska peščara, molim vas. Ovo bi čak moglo o vinu i rakiji kada bi bio zakon, ali tamo bi se naši Šumadinci i Srbi borili da šljivovica mora biti zaštićena, da bude jača nego što je viski, a jeste bolja od viskija.
Prema tome, slobodan sam da vam kažem da je ovo pogrešno rešenje. Neću ga drugačije nazivati, jer ovo su pogrešna rešenja. Morate precizirati i razgraničiti, jer kada precizirate i razgraničite, onda ste na terenu.

Gospodine ministre, postavljam pitanje, tražim odgovor i pismeni dokaz. Ovaj projekat i ovaj predlog zakona su se pisali, možete li poslanicima SRS da dostavite prevod iz bilo koje zemlje evropskog i anglosaksonskog prava? Mi vama ne možemo da verujemo na reč. Vi kažete da usaglašavate sa međunarodnim pravom i međunarodnim standardima. Mi imamo pravo, a imamo i obavezu pred građanima Srbije, da vam postavimo pitanje, jer vi ste u tom resoru i morate ovde da položite račune.
Dajte nam odgovor na osnovu kojih standarda, koje zemlje, dajte nam prepis, da vidimo da li ima ovakvog rešenja u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Holandiji, Švajcarskoj, Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, Kraljevstvu Engleske i Velsa i SAD i naše bratske Rusije. Ako nam date prevod, moći ćemo s vama da polemišemo na stručnoj osnovi. Ovako ne znamo ko je ovaj predlog pisao. Naše je pravo da pitamo.
Znamo da pripravnici po nekim resorima pripremaju ovde zakone kao pravilnike vatrogasnog društva. Gospodine ministre, ne može više. Vi ste univerzitetski profesor prava, da li možete sebi dozvoliti da uskratite pravo poslaniku da pita i kad vam ja postavim pitanje, vi kažete: to je irelevantno.
Ne možete vi tako sa poslanicima da razgovarate. To nije irelevantno. Bitno je da mi znamo šta vi radite. Ovo je zakonodavni organ koji vas kontroliše, ovo je organ kome morate da polažete račune.
Ko vam je bio u timu za sastavljanje ovog, da kažem, pravilnika gg preduzeća? Dajte nam te vaše eksperte koje uključujete da prave zakone i dolazite da pravite budalama poslanike. Mene nećete. Nemojte da se ljutite, ali to su standardi. Vi morate izaći pred parlament, ali parlament mora da zahteva od vas da vi zaista izađete i da odgovarate na pitanje, a drugo, da parlamentu i poslanicima date dovoljno dokaza da ste se oslonili na međunarodno pravo.
Radio sam zakonik o krivičnom postupku 11 zemalja. Radikali su uključili najveće eksperte u državi i onda smo usaglasili jedan dobar zakon, ali sad dođoše neki koji nikada nisu bili ni profesori, niti su imali pojma sa procesnim pravom, a pišu procesno zakonodavstvo, a profesori koji imaju 30-40 godina iskustva u procesnom pravu i krivično-materijalnom pravu nisu uključeni.
(Predsednik: Vreme.)
Postavio sam vam pitanje i molim vas da mi date odgovor iz koje zemlje ovo potiče. Hoću prevod. Mi imamo Institut za uporedno pravo. Gospodine ministre, izađite ovde da položite račune pred poslanicima. Ako je Institut za uporedno pravo uključen, imate nam dostaviti prevod zakona tih zemalja. Hoćemo mi u Evropu, ali istovremeno tražimo da nam kažete koji su to eksperti koji istovremeno dva organa uključuju da budu na sceni i da građane zamajavate, da ih dovodite u zabludu i da lutaju: ili će da idu kod lovačkog društva ili kod vatrogasnog društva.
(Predsednik: Vreme.)
Mi radikali kažemo: po Ustavu. Ovo nije ustavna kategorija. Gospodine ministre, izvolite i nađite ijednu rečenicu u Ustavu. Da, može i arbitraža i zakon o arbitraži, moramo promeniti Ustav, ugraditi ovo u Ustav Republike Srbije. Vi morate da se pozovete da Ustav traži da bude to i to regulisano.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, u međuvremenu vi poštujete ovaj ustav, ali molim vas, sa svom tolerancijom, poštujte i Poslovnik, peti minut, molim vas.)
Gospodine ministre, voljni smo da ostanemo do ujutru ovde, ali tražimo odgovore, jer vi nama ne dozvoljavate da raspravljamo u parlamentu, ne informišete nas, poturate nam kukavičja jaja ovde, pravite se da ste veliki eksperti, a u stvari hoćete samo da stavite recku da ste vi napisali jedan zakon. Može zakon da se piše, ali da bude primenjiv i da ga građani razumeju.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, samo jedan gest mi treba, da li želite i kao poslaničko pitanje?)

Dame i gospodo, nije jasno zašto se predlaže da tumač koji nije položio zakletvu treba da polaže zakletvu.
Ne znam da li taj može da bude tumač ukoliko nije prethodno bio na spisku tumača i prethodno da nije u grupi pre toga položio zakletvu.
Samo bih skrenuo pažnju da to nije sudska praksa zabeležila i to ne opterećuje sudsku praksu.
Ne znam da li je veštak ili tumač odbio da tumači bilo šta na sudu, čega se u Predlogu boji, da ćemo naići kao slučaj. Toliko godina nisam zapazio da je tumač ili veštak odbio.
Veštak može da odbije iz određenih opravdanih razloga da ne može da veštači. Tumač polaže zakletvu i ranije pre nego što je došao za tumača. Sa tim nije imala nikakvih problema sudska praksa.
Dakle, suvišno je opterećivati zakon time, ukoliko veštak ili tumač nisu položili zakletvu, pa se sada pozivaju, ukoliko odbije tražićemo drugog ili trećeg.
Mislim da nije bilo potrebno intervenisati u zakonu i zato treba brisati ovaj deo, i ovaj amandman je apsolutno opravdan, tim pre što sudska praksa ovaj slučaj nije zabeležila kao problem. Zato SRS ukazuje da je ceo Predlog zakona zasnovan na pogrešnim rešenjima.
Moram reći ono što je najvažnije, ne bi smeli dozvoliti da nam Pedi Ešdaun piše iz Brčkog distrikta zakon o krivičnom postupku. Mnoge odredbe našao sam u zakonu o krivičnom postupku što je pisao Pedi Ešdaun, identične sa odredbama koje se prepisuju i nalaze ovde. Mislim da to nama ne treba.
Mi smo imali i imamo dobro krivično procesno zakonodavstvo, i kada su u pitanju veštaci, i kada su u pitanju tumači, to je na najbolji mogući način u našem zakoniku regulisano.
U Ministarstvu pravde postoji služba, i preko Ministarstva pravde i veštaci i tumači registruju se, i u tom slučaju daje se čitav spisak na teritoriji Republike Srbije područnim sudovima da mogu za određene oblasti angažovati i veštaka i tumača.
Ali, ne mogu da prihvatim da nam neko drugi nameće neka rešenja kao što je Pedi Ešdaun, kaže, nametnuo Brčkom distriktu. Imam ovde zakon, kasnije ću vam citirati članove i odredbe.
Mi ne smemo sebi dozvoliti, pogotovu ministar koji je dugo godina čovek iz prakse, sudija, advokat, ministar pravde, stručan. U svakom slučaju mnoge stvari ministar pravde treba da spreči da ne dođu u zakon, jer stručna javnost o ovom zakonu nije se pozitivno izrazila i nije dala pozitivnu ocenu.
Ne znam da li ćete mi poverovati, gospodine ministre, ali imam saznanja da na Kopaoniku marta je održano savetovanje. Niko od prisutnih nije dao pozitivne ocene.
Samo jedan profesor prava učestvovao je u pisanju ovog zakona, nisu uključeni profesori stručnjaci, oni koji su kvalifikovani i koji mogu da dorade.
Ako je šta trebalo učiniti u ovom zakonu, trebalo je učiniti to da se izvrše neke izmene i dopune.
Reći ću vam, gospodine ministre, 2000. godine mi smo sa vrsnim stručnjacima, a vi ih dobro znate, koji su učestvovali u izradi važećeg Zakonika o krivičnom postupku koji je pretrpeo 2003. godine neke minimalne izmene, radili su ga zaista stručni ljudi, kvalifikovani, kojima niko ne može da ospori njihovo znanje, stručnost i njihove kvalifikacije.
Prema tome, ako je trebalo šta intervenisati u ovom postojećem predlogu, sa intervencijama je moglo da se pođe samo u toliko da budu izmene i dopune ovog zakona.
Reći ću vam da je 11 zemalja bilo konsultovano kada je rađen važeći Zakonik o krivičnom postupku i da su savremena rešenja tada već preuzeta, i ne vidim potrebu da mnoga rešenja koja su ponuđena, vi ovo niste radili, jer vi nemate vremena, imate puno obaveza, svakako, ali oni koji su ga radili, u svakom slučaju, trebalo je da vode računa da ne naruše jedinstvo krivično-procesnog prava.
Predlažem da se ovaj amandman usvoji, jer mislim da ima mesta i da ne bi opterećivao zakon, ovo nije inovacija koja doprinosi poboljšanju ni teksta niti rešenja u njemu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u našoj terminologiji i u našem pravu do sada nije bilo zabeleženo da je kao krivično delo bilo definisano serijsko silovanje. Ukazujem na jednu važnu činjenicu da ovo nije dopušteno u zakon unositi, jer to ipak vređa i dostojanstvo. Ni u kom slučaju se ne bi moglo prihvatiti kao definicija, jer zadire i vređa osnovna ljudska prava i slobode.
To serijsko silovanje, kažem, do sada u našoj sudskoj praksi i u našem pravu nije bilo definisano. Znam da je ministar Stojković imao u svojoj sudskoj praksi i takvih krivičnih dela, ali ovakva definicija nije bila u našem Krivičnom zakoniku, niti je bila u Zakoniku o krivičnom postupku.
Nije ovo u skladu sa Ustavom. Zamislite vi sada objaviti presudu u kojoj se kaže da je bilo serijsko silovanje. Da li je u toj seriji bilo dvoje, troje, četvoro, petoro, desetoro itd, to bi bilo jako ružno. Može da se kaže: "višestruko silovanje".
Tvorcu ovakve definicije poručujem da ovo nije prihvaćeno u stručnoj javnosti, a u našoj javnosti takođe taj termin neće biti prikladan i zato ga treba izbaciti iz našeg zakonodavstva, i treba prihvatiti ovaj amandman koji je podnela SRS. Ima opravdanja, jer je daleko prikladnije rešenje , jer smo rekli da se u članu 146. stav 1. tačka 4) reči "serijsko silovanje" zamenjuju rečima "višestruko silovanje".
Zato predlažemo da se ovaj amandman usvoji, jer je delotvoran i ima neke pravne logike.
Da se ne desi, kao što se dešavalo u prethodnim delovima članova, u kojima se izrazi i definicije, umesto to da bude to, a u stvari u zakonu i u primeni ne doprinosi ničemu, da bi nešto bilo poboljšano, da bi bilo delotvorno, da bi bilo lakše primenjivo u zakonu, da bi sutra sudijama i onima koji primenjuju zakon bilo sasvim logičnije, prihvatljivije i razumnije.

Dame i gospodo narodni poslanici, tajni islednik, to jest tajni agent vam je kao špijunka u krevetu. Ništa vam to drugo ne znači. Uvođenjem tajnog islednika Srbija će doživeti nešto što nijedna država nije doživela, a država Srbija u svojoj dubokoj i velikoj istorijskoj i tradicionalnoj pravnoj praksi ovo nikada nije dozvoljavala.
Tajni islednik treba da bude instaliran u sudu, u tužilaštvu, u opštini, u školi, na fakultetu, u vojsci, u preduzeću. Biće vam instaliran tamo gde nikada niko nije pomislio da će se naći tajni agent.
Tajni agent vam je jedan provokator koji će nam napraviti veliko zlo u pravnoj praksi, koji će optužiti mnoge nevine ljude, koji će prikupljati podatke i otvarati operativne obrade, koji će pisati službene beleške i lažne izveštaje, koji će biti tihi, ali opasan komšija u vašem susedstvu. Taj će da napiše informaciju ili izveštaj koji će se dostaviti tužiocu, tužilac će na osnovu te informacije podneti optužni akt i to će predstavljati dokaz.
Sada se postavlja pitanje: gde nam je načelo neposrednosti? Ko će znati da li će taj tajni svedok koji je došao do dokaza, moći da se suoči sa optuženim na sudu u kontradiktornom postupku? Neće. Neće ga okrivljeni nikada videti, ali će njega videti i kod njega će da dođe i da sa njim sarađuje javni tužilac, i on će biti produžena ruka javnog tužioca.
Tajni dosijei koji će se otvarati, neće to biti ni 48. godina, kada je izbila Rezolucija Informbiroa, neće to biti ni akcija "Sablja", taj će da vam žari i pali, da lažno optužuje i da stradaju nevini ljudi.
Zamislite u 2006. ili 2007. godini, ako dođe do primene, mi zasnivamo dokaze na lažnom agentu.
Šta će nama tajni islednik? Nije ova država divlja Amerika i Divlji Zapad. Ovo je normalna država. U Srbiji žive normalni građani, a oni koji su počinili neke zločine ili krivična dela ti će odgovarati, a za to postoje nadležni organi koji operativnim putem, u toku redovne službe, policija, delujući preventivno i represivno, dolazi do dokaza i daje te dokaze javnom tužiocu.
Gospodine Stojkoviću, sutra kad ne budete ministar, kad vam dođe tajni agent, a npr. angažujem tajnog agenta Krasić Zorana, da li bi to bilo u redu?
To nikad ne bih naravno uradio, ali zapamtite, znam kakav je Krasić, on je častan čovek, nikada ne bi podmetao, ali i vi i ja, i mi svi ovde moramo da vodimo računa, jer ovo neće samo ako se usvoji biti primenjivo u ovoj godini i idućoj.
Ovo može da ostane godinama, a to godinama može da nanese ogromnu štetu našim građanima. Biće ugrožena osnovna ljudska prava. Ovo nije u skladu sa evropskim Paktom o pravima i slobodama, sa Poveljom Ujedinjenih nacija, ovo ne.
Molim vas, tajni agent će u svim porama da se nađe, ali njega niko ne kontroliše. Ko kontroliše tajnog agenta. Kada ćete vi moći, gospodine ministre, da kontrolišete jednog agenta?
Recimo, sutra postanete u nekom drugom resoru, direktor, službenik ili činovnik. Kako mi možemo njega kontrolisati? Nikako. On će biti pre svega ilegalac, radiće sve tajno.
Samo bih skrenuo pažnju, mi smo imali tajnu policiju, mi imamo i danas tajnu policiju, mi imamo službu javne bezbednosti, koja je preimenovana u policiju, kriminalističku, i saobraćajnu, i policiju poretka, ali ti ljudi rade normalno.
Zamislite šta će se desiti, sada ćete imati u policiji tajnog islednika za policiju, mada on ima i inspektora. i komandira. i ima načelnika, ima generala, ima ministra, ali će se naći i u tim redovima koji će da podmeću samo, i da piše taj žbir beleške, i da otvara dosije. E, to je opasno.
U tome mi iz SRS apsolutno ne možemo da se saglasimo, jer smo protiv toga na startu. On nam neće u našoj reformi pravosuđa niti bezbednosti zemlje ništa pomoći, on će nam odmoći, on će mnoge građane u crno zavijati.
To je kreatura koja ne sme da se apsolutno u zakonu nađe, to je opasna kreatura, to vam moram reći.
Radio sam u toj službi i znam šta sve mogu ljudi da urade, kakve sve podmetaljke mogu da učine, to je opasno.
To je možda lepo zamišljena ideja, ali ta bi ideja bila da je tu zaista čist posao do kraja, da ćete vi naći čoveka časnog i poštenog koji se neće baviti prljavim poslovima, koji neće podmićivati, potplaćivati i podstrekavati.
Najopasnije je to što će to biti podstrekač za izvršenje mnogih krivičnih dela. A kada bi ga otkrili, on bi bio saizvršilac i bio bi kao podstrekač, naravno, da se nađe pred sudom.
Ali, tajnog agenta ugraditi u upravni sistem Srbije u 2006. godini je katastrofa za građane Srbije, katastrofa za bezbednost i sigurnost građana, za prava i slobode njihove. To je takva opasnost da vi imate neprijatelja, a ne znate ko vam je neprijatelj. Nek se samo zameri sa komšijom, komšija je završio na robiji, u tamnici.
Nek se samo zameri sa kolegom na radnom mestu, neka se zameri sa nekim građaninom po bilo kom osnovu u mestu gde živi, pa taj građanin odmah ima dosije, taj građanin ima odmah svakog dana pre podne šta je radio od 7 do 14 časova jedna beleška, jedan izveštaj, šta je radio od 14 do 24, šta je radio od 0 do 7, tri izveštaja, četiri će se naći, i oni se sada prate i ulažu.
Zamislite da njegov iskaz niko ne može da proveri, to je opasno. Redovna policija naša sada operativno radi u skladu sa zakonom i Ustavom, ali prikuplja dokaze, ne dokazne radnje, nego dokaze pruža sudu, a ti dokazi jesu vidljivi i merljivi, uočljivi. E sad vidite, mi unosimo u zakon nešto da nam je uho jače od oka. To znači ono što je doušnik čuo, a ne ono vi kao sudija ili kao građanin šta ste videli ili imali predmet kao dokaz u rukama.
Mnoge će u crno zaviti taj tajni agent. Ja sam protiv njega baš zbog toga što dobro poznajem tu materiju, nema joj mesta, verujte mi. Vi možete da do mile volje predlažete sto i hiljade agenata, to nije bitno, ali vam mogu reći da mu ovde mesta nema, po našem dubokom uverenju.
Znam iz kog zakona je ovo preuzeto, kasnije ću vam ga citirati, što u našoj praksi apsolutno nije moguće primeniti. Nema mu mesta, treba slobode i prava građana čuvati i ne dozvoliti da nam neko rovari i optužuje nevine građane. Hvala.

Dame i gospodo, ovde sasvim drugačije piše u odredbama koje se odnose na tajnog islednika. Vidite, ovo je da on podnosi izveštaj i tužiocu, i starešini, i istražnom sudiji, na tri adrese, na tri mesta on šalje izveštaje. Ko te izveštaje kontroliše?
Osim toga, nemojte smetnuti sa uma, ministre, ovo je ozbiljna stvar, ne može biti ozbiljnija. Uz izveštaj, tajni agent, vaša kreatura, ne vaša nego onoga ko je ovo poturio da dođe u zakon, ta kreatura će uz to da dostavi i tajne fotografije koje je snimao, video i audio snimak, šta ćemo s ti. Da li su to dokazi? Jesu, za tužioca jesu.
Kako je on došao do njih, da li je na legalan ili nelegalan način, da li je ovo ustavno dozvoljeno. Nije. Moram, nažalost, da vam kažem, gospodine ministre, nemojte zaobići Ustav Srbije. Nemojte. Uzmite Zakonik o krivičnom postupku SR Nemačke, uporedite i videćete da mnoge stvari nisu regulisane ovako na jedan diverzantski način.
Ovo je diverzantski način upadanja u pore našeg pravnog sistema. Samo da vas nešto podsetim, gospodine ministre, vi to dobro znate, ali evo zbog javnosti, ne donose se zakoni za pojedinačne slučajeve. Ubistvo Zorana Đinđića ne može biti razlog, ili bilo koje krivično delo pojedinačno koje se dogodilo, da mi sada moramo celokupno zakonodavstvo da rušimo, da ga cepamo, da ga kidamo na parčad. To je opasno. Na pojedinačnim slučajevima i u odnosu na pojedinačne slučajeve ne donose se zakoni.
Zakon se donosi u opštem interesu i da bude primenljiv za sve građene na teritoriji jedne države. Ovo, kao što je u Hagu, 68 puta do sada su menjali pravila, a vi se slažete, verujem, s tim da onaj ko sudi ne može sebi da propisuje pravila. To je u Haškom tribunalu. Ali, u međunarodnom pravu nije priznato, čak i u Haškom sudu i po statutu Rimskom iz 98. godine to se ne poznaje. U Hagu, po nalogu Beograda, tako se mora raditi.
(Predsedavajući: Vreme.)
To je ono što je opasno za naše građane.
Sada da vam kažem, to sve što radi ovaj tajni agent, ta špijunka u krevetu, ponavljam ponovo, nemojte me krivo shvatiti, ali gori je od špijunke u krevetu, čak je grđi i gori, taj će lažne izveštaje da dostavlja i te lažne izveštaje niko ne kontroliše u dovoljnoj meri.
To što će dostaviti javnom tužiocu, javni tužilac smatra da je to za njega dokaz, jer je unet u zakon. I fotografiju, i video-snimak, i audio-snimak, i službene beleške, i izveštaje, sve će dostaviti i javni tužilac to prihvata kao dokaz. To je opasno. Složio bih se u određenim slučajevima, nije loša ideja u nekim stvarima, ali da odlučuje veće od trojice zakletih sudija. To je ono što je opasno ovde, što nam odlučuje sutra tužilac kao organ uprave, i tuži i sudi. To je opasno.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik Koprivica i poslanik Zoran Krasić su ukazali i izrekli svoje mišljenje i mišljenje SRS šta znači tajni islednik i kakvo je to zlo koje se ugrađuje u naš pravni sistem.
Prema odredbi člana 153. stav 3. normirano je i predloženo je, ako je naredbom istražnog sudije predviđeno, prikriveni islednik može upotrebiti tehnička sredstva za snimanje razgovora, odnosno sredstva za fotografisanje ili zvučno i video snimanje, u pogledu čega će se shodno primeniti odredbe člana 146. i 147. ovog zakonika.
Vidite jednu veliku opasnost. To je ono što moramo imati u vidu, jer građani Srbije očekuju i moraju da očekuju od narodnih poslanika da donesu valjan zakon koji će štititi njihova prava.
Vidite šta se predlaže u stavu 4. člana 153: "Radi obavljanja radnji iz stava 3. ovog člana, prikriveni islednik ima pravo da uđe u tuđi stan i druge prostorije i takvo njegovo postupanje nema karakter protivpravnosti".
Aman, pobogu braćo, da li je iko mogao da pretpostavi da će se ovako nešto predložiti pred ovaj ugledni parlament Republike Srbije? Rekli smo da naše krivično, građansko i upravno pravo želi da bude usklađeno sa evropskim standardima, dakle zemalja: Francuske, Nemačke, Belgije, Holandije, Švajcarske, Velike Britanije, Velsa, SAD, dakle i kontinentalnim i anglosaksonskim.
Ako smo se u poslednje vreme najviše oslonili na nemačko pravo, kada je u pitanju upadanje u stan i pretresanje stana sada ću vam pročitati odredbu člana 13. Ustava SR Nemačke.
Član 13: "Stan je nepovrediv. (Po Ustavu SR Nemačke.) Ova mera može biti primenjena samo po odluci suda, i to od strane veća u sastavu trojice zakletih sudija stalnog sastava". Kod nas jedan tajni agent upada kad god hoće.
Evo, vi sedite u parlamentu danas, radite ovde i zamislite da jedan tajni agent kaže: idemo mi da pretresemo ove iz one ili ove stranke, on je danas u Skupštini, žena mu je na poslu, hajde da mu upadnemo u stan, podesimo bravu, ključeve, uđemo, i u svaki ćošak, a i u krevet podmetnemo prisluškivače, i bubice, i tajne kamere.
Kako to radi savremena Evropa i zemlje Evrope sa razvijenim pravom, na višem nivou?
Šta kaže odredba paragrafa 13. stav 6. Ustava SR Nemačke? "Savezna vlada godišnje obaveštava Bundestag o upotrebi tehničkih sredstava, na osnovu stava 3, kao i na osnovu zakona".
Telo koje obrazuje Bundestag, na osnovu ovog izveštaja, vrši parlamentarnu kontrolu, a ostale zemlje koje ulaze u sastav SR Nemačke, takođe obrazuju tela koja će vršiti kontrolu, svaki parlament svake države u okviru SR Nemačke vrši parlamentarnu kontrolu.
Postavljam pitanje predlagaču i tražim odgovor, da odgovori nama srpskim radikalima, jer ne slažemo se sa time da može da se provuče ovako nešto, da se na brzaka iznudi.
Kako može tajni agent da upada u stanove, u kuće i u druge prostorije vlasnika bez odluke veća trojice sudija? Ne može.
U članu 21. Ustava Republike Srbije, očigledno da neki Ustav zaobilaze i misle da Srbija nema Ustav, ima Srbija Ustav, ako treba intervenisati u pogledu Ustava, Srbija može samo da donese izmene i dopune svog ustava.
Da li treba izvršiti izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku? Da, možda u nekim minimalnim delovima.
Šta se događa? Prepisan Zakonik o krivičnom postupku SRS iz 2000. godine, 346 članova, 116 poluprepisanih, a 70 i neki član nov, prepisan po uzoru na Zakon o krivičnom postupku Brčkog distrikta, po nalogu Pedi Ešdauna.
Dakle, Pedi Ešdaun je tvorac određenih odredbi u našem zakoniku. To je ono što je opasno kod nas i nama to ne treba.
Imamo mi dobre stručnjake u sudovima, na pravnim fakultetima, u advokaturi, drugih pravnika koji rade u državnim organima koji ne podržavaju ovo. Dakle, tajni agent dobija ovlašćenja što nema ni u jednoj državi.
Imam kod sebe prevod zakonika o krivičnom postupku Švajcarske, Holandije, Belgije, Francuske, Italije, Velikog Kraljevstva, dakle Velike Britanije i Velsa, i SAD.
Uz pomoć prevoda koje smo uradili mi, u saradnji sa Institutom za uporedno pravo, uradili smo mi najbolji i najmoderniji zakonik o krivičnom postupku. To se možete uveriti, mogu vam dati, gospodo poslanici, ako želite, pošto nam predlagač nije omogućio prevod nijednog zakona.
A moram da vam kažem da je krivično-procesno pravo SRJ, i Krivični zakonik Srbije i Zakonik o krivičnom postupku Srbije, a ranije Zakonik o krivičnom postupku SRJ, odnosno Srbije i Crne Gore, molim vas, upravo usaglašen odavno.
Dakle, kada smo ga mi radili, u koju grupu su ušli najjači stručnjaci, ljudi od iskustva, po 30, 40 godina na fakultetima, iz tužilaštava, iz sudova, iz policije i udruženja pravnika i advokatskih komora.
E, sada kad vam se ponudi jedan tekst zakonika o krivičnom postupku kome se ne može verovati, a čije odredbe dovode u pitanje slobode i prava građana, SRS je energično protiv toga i ne slaže se da se ovaj akt ovako usvoji kakav jeste.
Kakve su to inovacije ako vi prepišete iz prethodnog zakonika 346 članova, pa poluprepišete 116, koje su to inovacije?
Ali, inovacije su sada, javni tužilac da preuzme istragu kao organ uprave, policija da vodi istragu kao organ uprave.
U zakonima zapadnih zemalja ima termin policija, ali moram da vam kažem, dame i gospodo uvaženi poslanici, to je sudska policija, a ne upravna policija, i sudska policija vrši i istražne radnje i preduzima određene mere radi prikupljanja dokaza za optužnicu, ali kao sudska policija, a ne policija kao organ uprave.
Naša policija koja deluje ona deluje operativno, ona deluje kao organ uprave i ne znam, pa nije nam se ukazala potreba doskora da je trebalo vršiti izmene, jer ovo nisu izmene potrebne u ovom trenutku.
Istragu, da vam istragu vodi javni tužilac i policija upravna, i da na osnovu njihovih dokaznih radnji, a u stvari to treba da budu ne dokazne radnje nego treba da budu dokazi koji se prikupljaju, radnjama preduzimanih od strane nadležnih organa.
I sada ćete imati ovlašćenje javnog tužioca, javni tužilac lišava slobode, javni tužilac određuje pritvor, javni tužilac vodi istragu, javni tužilac podiže optužnicu, javni tužilac do 10 godina vam sada po ovom zakonu ima pravo da zaključuje sporazum sa okrivljenim odnosno optuženim.
I šta se događa, šta imate onda? Onda imate tužilac je tužio i tužilac presudio, jer je sada postigao sporazum sa optuženim o visini kazne i o vrsti kazne.
E, to u zapadnim zemljama nije tako predviđeno i nije regulisano, moram da vam iskreno kažem. Zapanjen sam kad mi se kaže i kad se vama kao poslanicima obrati predlagač i kaže - ovo je u skladu sa evropskim standardima. Pa nije tačno.
Postavljam pitanje: koji je od narodnih poslanika dobio ijedan prevod zakona na koji se neko poziva, ili Francuske, ili Nemačke, ili Belgije, ili Švajcarske, ili Velikog Kraljevstva itd?
Nikada poslanici ne dobiju prevod zakona da bi mogli da kontrolišu predlagača, da nam predlagač ne poturi nešto i da nas ne obmane, makar to bili mi ili vi, to nije bitno, ali narodni poslanici moraju da dobiju prevod zakona na koji se pozivaju da treba da bude usklađen.
(Predsedavajući: Vreme)
Završiću, izvinjavam se.
Od 1945. do današnjeg dana 12.000 zakona je usklađeno sa evropskim standardima i svetskim.
To vam je, dame i gospodo, ono što mislimo mi srpski radikali o Predlogu ovog zakona. Pokušao sam da vam objasnim i želim da vas uverim, imam Ustav Savezne Republike Nemačke, iz njega ćete videti odredbe, imam i Zakonik o krivičnom postupku Savezne Republike Nemačke preveden.
Ali, molim vas, protiv ovih odredaba, i ovih predloga i ovih protivustavnih rešenja, mi se moramo boriti.
I verujte, koliko god mi kao radikali ukazujemo, nemojte gospodo, ni vi poslanici koji činite koaliciju i vi koji ste na vlasti, da prelazite preko nekih stvari, nemojte verovati onima koji dolaze da vam predlažu da je ovo zakon najbolji na svetu, nemojte verovati.
Verujte, ali neka vam neko autentično dostavi prevod zakona demokratske zemlje, neke zemlje sa razvijenim pravom, jer Hamurabijev zakon, Dušanov zakonik i Zakoni 12 tablica ovo nisu poznavali, ali su imali bolja rešenja nego što se ovde nudi.
Zato smo mi protiv toga, da ne dođemo u situaciju kao što je to bila 66, pa 48, da se vratimo.
Verujte, naši građani, poručujem im sa ovoga mesta, ako bude usvojen zakonik o krivičnom postupku, moraju zazirati, moraju se plašiti, moraju strepiti ko će ih prisluškivati, ko će ih pratiti, ko će ih snimati i za koje potrebe će to biti korišćeno. Nema pravne sigurnosti posle ovoga, nemate. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, posedujem primerak Zakona o krivičnom postupku iz 1948. godine. Jeste da je žut, požutio je, ali je u ono vreme imao neke slične norme i slična načela na kojima se želi formirati reforma ili ustrojiti neko novo pravo kod nas.
U ovom zakonu, u poglavlju dva, piše - Zakon o krivičnom postupku zasnovan je ne samo na principima napredne nauke, već i na principima koje je izgradila naša praksa u toku NOB-a.
E vala evo, gospodine ministre, pazite, da li je ovo, da li mi sledimo petooktobarsku revoluciju. Samo da vam citiram još jednom, da vas podsetim, a vi to znate kako je izgledalo 1948. godine.
Dakle, Zakon o krivičnom postupku u poglavlju drugom: ''Zakon o krivičnom postupku zasnovan je ne samo na principima napredne nauke, već i na principima koje je izgradila naša praksa u toku NOB-a.'' Vidite, naša NOB završena 1941-1945. godina, to je bio taj period, a po završetku Drugog svetskog rata ostale su tri godine.
Da li je ovo slično onome što smo mi imali u praksi, da li je ovo rezultat petooktobarske revolucije? Ne bi trebalo tako da bud, mislim da predlagač i predstavnik ne misle tako. Ali sam samo želeo da vas podsetim kako je to bilo 1948. godine, kako je pisan Zakon o krivičnom postupku. Dakle, što kaže gospodin Krasić, ne daj bože da nastavimo takvu tradiciju.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 158. Predloga zakona o krivičnom postupku. Stav 1: ''Ako je protiv lica za koje javni tužilac oceni da treba da bude saslušano kao svedok-saradnik podneta krivična prijava ili obaveštenje o krivičnom delu, javni tužilac će protiv tog lica pre podnošenja predloga da se on sasluša kao svedok-saradnik doneti rešenje o sprovođenju istrage ili podići neposrednu optužnicu za krivično delo organizovanog kriminala (član 21) i zatražiti spajanje postupka sa postupkom u kome to lice treba da bude saslušano kao svedok-saradnik.''
Ovde je veliki problem. Pitanje je srodnosti krivičnog dela. Da li je u pitanju krivično delo protiv ustavnog uređenja ili je krivično delo, što smo imali sada u ovoj aferi koja se odnosila na Vrhovni sud i na hapšenje nekoliko sudija Vrhovnog suda, gde su optuženi za organizovani kriminal. Tamo imate krivična dela protiv naroda i države, ovamo imate krivična dela koja su protiv službene dužnosti, tamo imate krivična dela protiv života i tela.
Recimo, serijsko silovanje, danas smo govorili o tome, organizovani kriminal. Dogovore se kriminalci da serijski siluju po Srbiji, kao što su to radili Šiptari nad građankama Srbije na Kosovu i Metohiji. Nažalost, niko od tih Šiptara nije odgovarao. Sada se postavlja pitanje da li ima opravdanja, da li postoje dovoljni pravni razlozi, formalno-tehnički i formalno-pravni, da dođe do spajanja postupka.
Gospodine ministre, ima jedna anomalija i nešto što je neprihvatljivo u Zakoniku o krivičnom postupku. Ne mogu da shvatim da svi mogu podneti krivičnu prijavu; dakle, građanin Srbije može da podnese krivičnu prijavu, državni organi da podnesu krivičnu prijavu, ali je to onemogućeno da krivičnu prijavu podnese ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova. Šta je sada u pitanju?
Dakle, i građani mogu i drugi subjekti, pravna i fizička lica, ali policija ne može da podnosi krivičnu prijavu po Predlogu ovog zakona, već samo obaveštenje.
Šta se krije iza obaveštenja? To obaveštenje je vrlo problematično. Policija će podneti krivičnu prijavu protiv određenog lica, kod javnog tužioca će stići obaveštenje, javni tužilac gleda i kaže, je li, iz koje je on partije, hajde da vidimo iz koje je ovaj stranke.
Dalje, tužilac će da kaže, nećemo da zavedemo ovo obaveštenje policije u imenik KT nego KTR. U KTR, a sve to može u fioku i onda javni tužilac nema obavezu da obaveštava podnosioca krivične prijave, odnosno policiju o sudbini šta je bilo sa krivičnom prijavom.
Sada postoji jedna nagodba između vladajuće koalicije koja bude na vlasti, ili ova ili neka buduća, i sada se dogovaraju tužilac sa predstavnicima vlasti, pa kažu, znate šta, stiglo je obaveštenje, ali stoji u obaveštenju da je taj počinio teška krivična dela, ali pošto nema status krivične prijave, nego se radi o obaveštenju, videću to obaveštenje, zavešću u delovodnik KTR, možemo ga i arhivirati. Tu je ta stvar problematična kada je u pitanju saslušanje svedoka-saradnika.
Prvo, neće biti u svim slučajevima isto krivično delo. Neće biti saučesnik, ni saizvršilac u tom krivičnom delu. To su problemi na koje mi ukazujemo i smatramo da ima mesta da se ova rešenja moraju na bilo koji način ukloniti iz Predloga. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Aligrudić je rekao da je to tako regulisano u nekim zemljama gde se koristilo uporedno pravo. Postavljam pitanje, kolega Aligrudiću, vi ste pravnik i verujem da ćete me zadovoljiti time što ćete mi reći tačno u kojoj zemlji i dajte prevod te odredbe, da možemo da zaista se uverimo da je to tačno. Ako imate, pomoći ćete nam da shvatimo jednom i mi da li je to iz uporednog prava ili je to možda improvizacija bilo čija, ili je to samo evo na časnu reč. Ne, ne, molim, ne bih se složio sa tim.
Vidite, kada je u pitanju ovaj svedok, on je dosta problematičan, on u našem pravu nije potreban. Zašto je on potreban u našem pravu? Vi ste uporedili, bilo je reči prethodno da mi imamo u uporednom pravu i da su se neke zemlje obračunale sa organizovanim kriminalom, pa su predvidele određene sankcije i doneli su odgovarajuće zakone i određene norme. Neko reče Italija, pa nismo mi Italija.
Nismo mi kriminalna država, u kojoj je tako organizovan kriminal kao što je bi u Italiji, mi to nismo. Ali, bilo je reči prethodno da je Italija. Ali, pitao sam vas samo ako imate da navedete primer koja je država u pitanju. Molim vas, koja je država? Neko od kolega je prethodno spomenuo Italiju, zato se nisam obraćao lično u odnosu na taj deo vama, ali govorim o tome da je neko spomenuo Italiju.
Mi smatramo iz SRS da je svedok-saradnik isto tako veliko zlo kao što je tajni islednik, odnosno tajni agent.
To su dve problematične stvari u našem pravu sa slobode, vrlo problematične i opasne sa aspekta sigurnosti i bezbednosti građana i njihovih sloboda.
To znači da ćete imati situaciju da će čovek doći i biti angažovan za svedoka-saradnika. Učestvovao je u ubistvu, ili je dao pištolj ili je uzeo nož, ili je bio jedan od saizvršilaca i on se, zamislite, predomislio, pa dođe kod tužioca i da mu kaže - evo, pomogao bih vam da rasvetlite delo, evo, moram da vam kažem, da se izvinim, kajem se što sam učestvovao u tome jer sam počinio zajedno sa tim i tim krivično delo, ali eto, molim vas, voljan sam da vam pomognem da ga do kraja rasvetlite.
Evo, sada ću vam reći, delo je izvršeno na Adi Ciganliji te i te noći, u tom delu su učestvovali Pera, Paja, Sima, Šaja itd. A tužilac pita - a ko je imao pištolj? A on kaže - pištolj sam imao ja. Pa šta si uradio? Pa pištolj sam dao Simi. I šta je uradio Sima? Sima je pucao. I šta je bilo? Kaže - pogodio je pokojnika i došlo je do ubistva. E sad, on vidi.
Drugo, policija traga, neovisno od takvih šušumiga koje treba sada i takvih svedoka, radi svoj posao. Mi imamo stručnu policiju. Imaju završene srednje, više i visoke škole, i to profesionalno, specijalne škole policijske, Viša unutrašnjih poslova i Policijsku akademiju. Imamo izuzetno stručnu policiju.
E sada, taj svedok-saradnik, on je saznao da se za njega i njegovo kretanje u poslednjih mesec-dva dana ili prošle nedelje ili prethodne noći interesovala policija preko građana, i on je to čuo. Znajući da je ostao njegov dokaz na licu mesta, primer ispala mu lična karta ili ostao je pištolj ili nož ili sekira ili motika, on brže-bolje trči kod policije i kaže - molim vas, nešto bih vam rekao, hoću da vam pomognem, i on da kompletnu informaciju, policija od njega uzima izjavu, obaveštava javnog tužioca, tužilac kaže - au, taj bi nam bio dobar za svedoka.
Ali, ajde prvo da vidimo sada da se prikupljaju podaci o istrazi, pa će operativnim putem policija da dođe do podataka. Prvo, uviđaj na licu mesta, ima li tragova ili ima dokaza, zatim podnosi krivičnu prijavu i sad krećemo u proceduru. Ne podržavamo, otkud možemo da podržavamo, ma nema ni govora. Nemojte, kolega Aligrudiću, da pomislite da će SRS, ne, govorim...

Ovo su činjenice koje ukazuju na način i metode rasvetljavanja i otkrivanja krivičnih dela i prikupljanja dokaza za sud. E sad, zamislite vi, podjednako kriv.
Čak šta se može desiti, da je bila njegova radnja u izvršenju krivičnog dela odlučujuća i da je ona dovela do štetne posledice, njegova radnja.
Ali, on je to saznao i čuo je, još pogotovo sada kada ovo što slušaju građani i ovo što slušaju neki na koje se možda ovo sutra odnosi, pa oni jedva čekaju ovo da im kazna bude prepolovljena, jedva čekaju.
E što bi mi sada trebalo da dozvolimo da jedan kriminalac, koji je podjednako odgovoran za izvršenje krivičnog dela, samo zato što je on policiji pomogao da se rasvetli delo, da bude nagrađen umesto 40 godina zatvora za najteža dela, recimo 20 godina da bude osuđen. To već više ne može biti prihvatljivo, tu nema kriterijuma, nema uopšte merila i ne možemo dozvoliti tako nešto.
Drugo, ako se on saslušava i isključuje javnost, da li je omogućeno optuženom da se sa njim suoči, da li će biti to dozvoljeno, da mu on direktno postavlja pitanja i da bude ispoštovano načelo kontradiktornosti i načelo neposrednosti. E, u tome su problemi ozbiljni i SRS smatra da je svedok-saradnik velika opasnost.
Šta će da radi onda policija, šta će raditi operativci policije, ako treba da očekuju da im sada izvršioci krivičnih dela koji su saizvršioci, da im oni učestvuju u rasvetljavanju. To će biti jedna policijska produžena ruka.
Policija će sada da vodi poseban imenik, poseban upisnik o mogućim saradnicima, doušnicima, pa će voditi sada o potencijalnim izvršiocima, o modus operandi, koji su vršili krivična dela, koje vrste, i sada policija može da se osloni na svedoka-saradnika, ali sada se postavlja pitanje - jesu li svi građani pred zakonom jednaki?
Ako naš Ustav kaže, svi su pred zakonom, svako odgovara za izvršeno delo podjednako. Ako sada mi stavljamo u povoljniji položaj nekoga ko se prijavio i da mu se kazna smanji 50%, upola, ne delim mišljenje takvo, SRS smatra da se mora poštovati Ustav.
Pogledao sam u zemljama, konkretno u Italiji, kako je to regulisano, šta se u stvari kao norme utvrđuju, koliko je njima to pomoglo, koliko nije, vidite to je taj prevod i studija čitava koja je prevedena iz 11 zemalja sa zapada, a mogu vam reći da smo to uradili.
Status osumnjičenog i okrivljenog u nekim zemljama Zapadne Evrope, SAD, analizom savremenih krivičnopravnih propisa i zakonodavstava većeg broja zemalja, među kojima su SAD, Ujedinjeno kraljevstvo Britanije i Velsa, Severne Irske, Nemačke, Francuske, Belgije, Švedske, Švajcarske, Italije.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, pošto je isteklo vreme, nećemo usmeno, to ćemo pismeno da damo ministru.)
Samo bih molio, ako ima, želeo bih, ako imate prevod neke od ovih zemalja ili neke zemlje, ako je koristila i prevela i ako preuzimamo rešenja njihova, želeo bih i ako imate dajte mi na uvid, jer moje je pravo da tražim prevod, da bih mogao da se uverim. Ako je tako, onda možemo drugačije diskutovati, možda ne bi ni bilo primedbi. Inače, gospodine Aligrudiću, ja i vi se uopšte ne slažemo. Vi ste za saradnika svedoka, vi ste za tajnog agenta, a SRS nije.