Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS govoriću o zakoniku o krivičnom postupku, s tim što bih u prvom redu zamolio ministra Stojkovića, ukoliko ima prevod krivičnih zakonika kontinentalnog prava ili anglosaksonskoga, da bi mogli poslanici da se ipak pripreme za diskusiju, a s druge strane da proverimo nova rešenja koja se navodno nude u ovom zakonu.
Naime, ne znam da li, gospodine ministre, imate prevode ovih zemalja, ali bih u tome želeo da vam kažem da ovo nisu nova savremena rešenja koja se nude.
Obavestiću vas da je SRS 1999. i 2000. godine radila na prevodu i proučavanju zakonika o krivičnom postupku SAD, Velikog kraljevstva Velike Britanije, Velsa i Irske, Francuske, Nemačke, Holandije, Belgije, Švajcarske i Italije.
Kada sam bio savezni ministar i kada je SRS odlučila da treba uskladiti krivično procesno zakonodavstvo sa ustavom, jer smo imali, tačno je što su kolege iznele, u prethodnom periodu iz 1976. godine, a i ranije, da su neke odredbe Zakonika o krivičnom postupku bile neprihvatljive za običajno pravo i prilike na kontinentu na kome se nalazila bivša SFRJ, a ujedno i SRJ.
Reći ću vam da sam tada, kao savezni ministar u ime SRS, jer smo se dogovorili da uskladimo, da sprečimo zloupotrebe do kojih je dolazilo često od strane nekih organa koji su primenjivali represiju. Imam prevode ovih zemalja koje sam naveo, iz kojih smo mi crpili najbolja rešenja, prilagođavajući ih našim uslovima i političkim prilikama. Tu smo obuhvatili, rekao sam, i jedno i drugo pravo koje se sada pominje u Predlogu zakonika.
Dobro je što ste 346 članova, koliko sam analizirao, prihvatili iz našeg postojećeg Zakonika o krivičnom postupku, koje su srpski radikali radili još 2000. godine. To je dobro što ste prihvatili. To je prepisano. Poluprepisanih ima negde oko 116 i ima novih negde oko 80 i nešto članova.
Novine koje su uvedene u novom zakoniku o krivičnom postupku su sledeće, na koje mi imamo primedbe.
Osim brojnih modifikacija postojećih odredaba zakonika, više neuspešnih, koje ćemo u amandmanima prikazati, nego uspešnih, predlog predviđa jedan broj zaista novih odredaba koje do sada u važećem zakoniku nismo imali.
Među njima, posebnu pažnju zaslužuju odredbe o novoj organizaciji prethodnog postupka i o procesnoj zaštiti svedoka.
Novo uređenje istrage i tzv. prethodne istrage je najkrupnija novina koja se predlaže je prelazak na novi tip prethodnog, tj. istražnog postupka. U procesu donošenja novog predloga zakonika o krivičnom postupku za taj veoma ozbiljan poduhvat još se nisu stekli potrebni uslovi, po mišljenju SRS.
U procesu izgradnje pravne države u još nestabilnim političkim prilikama, sa još nereformisanim javnim tužilaštvom i policijom, čija je organizacija još uvek zasnovana na ideološkim kriterijumima, istražni sudija, iako tehnički neopremljen i slabije efikasan, sigurniji je organ za vođenje istrage i neuporedivo bolji zaštitnik ljudskih sloboda i prava od bilo kog drugog organa izvršne vlasti.
Kod nas su još uvek političke prilike nestabilne. Ljudska prava su internacionalizovana, naročito posle ratifikacije Evropske konvencije o njihovoj zaštiti, pa postoji opravdana bojazan da bi izvršno-upravni organi često mogli da zloupotrebe ovlašćenja ako bi im se ovim predlogom zakona dala.
Naša država je pristala da odluke njenih organa podležu kontroli Evropskog suda za ljudska prava, što je bio osnovni razlog za uvođenje istražnog sudije. U uslovima eksterne međunarodne kontrole, svi državni organi vlasti su dužni da podjednako budu obazrivi i pažljivi prema svakom građaninu i ljudskim pravima. I pored toga, novoj organizaciji krivične istrage ne treba pristupiti brzopleto i pre nego što se argumentovano odgovori na pitanje da li je promeni zaista došlo vreme.
Naročito treba objektivno utvrditi da li su stvoreni svi potrebni uslovi za takvu transformaciju krivično-procesnog prava, ne samo politički, već i u pogledu organizacije državnih službi koje treba da prihvate istragu, posebno da li je javno tužilaštvo organizaciono, kadrovski i tehnički spremno za takav veliki poduhvat.
Naravno, pitanje je da li je ovim predlogom zakonika je pripremljena normativna podloga za prelazak na novi model krivične istrage, dovoljno proučena, prihvatljiva i adekvatna. U pogledu predloženih modela istražni postupak se sastoji od dve međusobno povezane faze, prethodne istrage i same istrage.
Prethodna istraga se vodi kada postoje osnove sumnje da je izvršeno krivično delo i dok učinilac još nije poznat, u njoj se preduzimaju dokazne radnje, ali i druge, na primer, pritvor po članu 265. Predloga zakonika, ali koje imaju dokaznu snagu.
U daljem krivičnom postupku tj. na njihovim rezultatima se može zasnivati sudska presuda, član 258, stav 7. člana 260, član 261. stav 1. u vezi sa članom 257. stav 2. I drugo, te radnje se preduzimaju po odredbama Zakonika o krivičnom postupku, po pravilu od strane javnog tužioca, koji njihovo obavljanje može poveriti organima unutrašnjih poslova.
Pojedine dokazne radnje u prethodnoj istrazi obavljaju organi unutrašnjih poslova samostalno, privremeno oduzimanje predmeta i pretresanje stana - član 255. stav 8, a pod određenim uslovima mogu obavljati i uviđaj i odrediti veštačenja koja ne trpe odlaganja, kako to predviđa član 255. stav 10.
Istragu sprovodi nadležni javni tužilac samostalno, ali za izdavanje naredbe o pretresanju stana lica, naredbe za privremeno oduzimanje stvari i naredbe za obdukciju i ekshumaciju leša ovlašćen je istražni sudija, na predlog, odnosno zahtev javnog tužioca.
Iz odredaba Predloga vidi se da se u istrazi preduzimaju dokazne radnje, saslušanje okrivljenog, uviđaj, saslušanje veštaka, pretresanje stana, saslušanje svedoka, kako to predviđa član 278, ali nigde ne piše da li te radnje imaju snagu dokaza samo u istrazi ili u glavnom pretresu, odnosno u kontradiktornom postupku.
Verovatno se to pretpostavlja, tim pre što snagu dokaza u daljem postupku imaju i dokazne radnje iz prethodne istrage.
Osim što izdaje naredbe o pretresanju stana lica, privremenom oduzimanju stvari, za obdukciju i ekshumaciju leša i rešenje o određivanju pritvora, istražni sudija odlučuje o žalbi protiv rešenja o sprovođenju istrage na predlog javnog tužioca, izriče disciplinske kazne pojedinim učesnicima istrage i preduzima dokazne radnje koje se na pretresu ne bi mogle preduzeti.
On sprovodi i ostale dokazne radnje na predlog javnog tužioca i drugih ovlašćenih tužilaca, a oštećeni kao tužilac jedino od njega može tražiti sprovođenje određenih radnji pre podnošenja optužnice, kako to predviđa član 270. stav 2, član 284. stav 2. Predloga zakona.
Odredbe predloga o prethodnoj istrazi i istrazi teško bi se mogle oceniti zadovoljavajućom ocenom.
One imaju niz suštinskih i pravno-tehničkih nedostataka. Navešću samo neke primere.
Pod a): radnje prethodne istrage trebalo bi da su u suštini neformalni policijski izviđaji i zbog toga je tu fazu postupka bolje nazivati izviđaj, nego prethodna istraga, kako to stoji u nekim zemljama evropskih prava.
Preduzimanje tih radnji ne bi trebalo ni da bude regulisano u zakoniku o krivičnom postupku, jer je to već uređeno Zakonom o policiji. Te radnje se preduzimaju, kao što stoji u članu 255. stav 1. ovog predloga, po službenoj dužnosti organa unutrašnjih poslova, ali bi moralo biti predviđeno da i ti organi preduzimaju i po zahtevu javnog tužioca, kome su potrebne da bi mogao vršiti svoje dužnosti.
Prethodna istraga se ne otvara nikakvim formalnim aktom, protiv koje odluke bi lice, prema kome se vodi postupak, imalo mogućnosti da upotrebi pravni lek i zbog toga ona za to lice ne sme biti nikakvih pravnih posledica, a još manje se saslušanja svedoka i osumnjičenih iz te faze postupka mogu tretirati kao formalne procesne radnje, a uz to još i sa dokaznom snagom u budućem postupku.
Za tim saslušanjem nema stvarne potrebe, jer odmah iza toga neformalnog postupka sledi formalna istraga, u kojoj se sve to može regularno preduzeti.
U tim preliminarnim izviđajnim radnjama dovoljno je prikupiti obaveštenja i preduzeti druge policijske radnje usmerene na otkrivanje učinioca krivičnog dela, a lice prema kome se taj postupak vodi za sve to ne mora ni znati.
Saslušanje svedoka i osumnjičenog, osim od strane javnog tužioca za potrebe donošenja rešenja o otvaranju istrage, apsolutno ne dolazi u obzir, po mišljenju SRS.
Nema nikakve potrebe u novi model prethodnog postupka preslikavati današnji pretkrivični postupak i učiniti ga formalnijim nego što je sada.
Jedino bi bilo dopušteno angažovanje istražnog sudije da preduzme one dokazne radnje koje se kasnije ne bi mogle preduzeti.
Nije potpuno jasno šta se u Predlogu ovog zakona razume pod pojmom krivičnog postupka i kada on počinje.
Predstave o novoj strukturi krivičnog postupka su u ovom predlogu prilično konfuzne, za razliku od dosadašnjeg pretkrivičnog postupka, kome se uporno i sa razlogom poricalo svako krivično-procesno svojstvo, izgleda da bi se prethodna istraga sada računala u krivični postupak, što je veoma problematično predviđeno u članu 22. tačka 10) Predloga zakonika.
Međutim, usvajanjem nove organizacije krivične istrage, ni istraga ne bi bila više deo sudskog krivičnog postupka. Krivični postupak bi se sastojao od nesudske istrage i sudskog glavnog krivičnog postupka.
Na normativnom planu to bi imalo dve krupne konsekvence. Prvo, odredbe Zakonika morale bi da pruže sigurnu zaštitu ljudskim pravima i nesudskoj istrazi.
Drugo, da obezbede sudsku presudu koja će se zasnivati na dokaznom materijalu koji je izveden u sudskom delu krivičnog postupka, takozvanog kontradiktornog.
Radnje i mere prethodnog postupka ne mogu biti prepuštene upravnom pravu i upravnim organima, ali tek ako se odvoje od odlučivanja o slobodama i pravima građana, i tek tada možemo govoriti o tome, što u pravnoj državi pripada samo sudu, a to je slučaj kod nas i do sada.
Zbog toga se svaka nesudska istraga mora cepati na dvoje - organima uprave se može poveriti samo da preduzimaju istražne radnje u operativnom smislu, a sudu se mora ostaviti da odobrava i kontroliše primenu prinude koja je potrebna za preduzimanje tih radnji.
To je prva i najvažnija funkcija istražnog sudije, kako se naziva u Predlogu, koji se može nazivati i drugačije, na primer sudija za prethodni postupak, ili sudija za prethodna saslušanja, kao što je to rešeno u nekim zakonima o krivičnom postupku iz uporednog prava.
Osim toga, istražni sudija u nesudskom prethodnom postupku nastupa i kada je potrebno preduzeti procesne radnje koje se na pretresu pred sudom ne bi mogle ponoviti, a važne su i za formiranje sudske odluke.
Ovaj predlog, međutim, istražnom sudiji dodeljuje još dve funkcije. On bi, u nekim slučajevima, trebalo da bude i organ za izricanje disciplinskih kazni i organ za preduzimanje kompletnih istražnih radnji, i u operativnom smislu, čije izvođenje traži ovlašćeni tužilac, tj. oštećeni kao tužilac, pa čak i javni tužilac, kako se predviđa u članu 270. stav 2. i članu 284. stav 2. Predloga zakonika.
Ove odredbe Predloga dovode u pitanje čitavu ideju o prelasku na novi model istražnog postupka, jer ako istražni sudija treba da vodi jedan broj istraga, što ih i dalje ne bih vodio sve. Problem bi se mogao rešiti tako da istraga u potpunosti, a ne samo delimično, pređe u nadležnost javnog tužioca, što bi postalo nemoguće uvođenjem nekog drugog oblika kontrole, koja treba da obezbedi da javni tužilac ne povredi princip legaliteta krivičnog gonjenja, umesto današnje supsidijarne tužbe.
Pravičan krivični postupak podrazumeva suđenje utvrđivanjem činjeničnog stanja i primenu prava od strane nezavisnog i nepristrasnog suda. Zbog toga se nijedan deo suđenja ne može poveriti drugim organima, nesudskim organima. Međutim, to bi se desilo kada bi sudeći sud primenu prava u svojoj presudi zasnovao na dokazima koje su izveli drugi organi. To je ono što je vrlo opasno i vrlo problematično.
To je razlog što se dokazne radnje koje su preduzete u prethodnom postupku nikako ne mogu izjednačiti sa onima koje su preduzete na glavnom pretresu. Zbog toga procesno načelo neposrednosti u krivičnom postupku, u kome istraga više nije sudska delatnost, mora da dođe do punog izražaja, sa mnogo manje izuzetaka nego što ih ima sada.
Kada je istraga sudska, onda se za nevolju sud na glavnom pretresu može osloniti i na dokaze izvedene u istrazi, u krajnjem slučaju i u krajnjoj nuždi, jer je iz njih izveo sud zaključak da bi se mogao koristiti. Kada istraga postane delatnost upravnih organa - policijskih i tužilačkih, to više nije moguće, jer bi ispalo da o sudskim postupcima ne odlučuje sudska, već izvršna vlast.
U tom smislu, odredbe člana 337. Zakonika o krivičnom postupku, član 362. Predloga, morale bi biti detaljno prerađene. Čitati bi se na pretresu eventualno mogao samo onaj iskaz koji je ranije donet pred sudijom, saslušanja u istrazi koja zbog neodložnosti obavi sudija, saslušanja obavljena pre odlaganja pretresa i slično, ne i saslušanja koja u istrazi ili pre istrage obavi javni tužilac ili policija.
Suprotno tome, gospodo poslanici, prema Predlogu, načelo neposrednosti suđenja bi bilo skoro potpuno razoreno.
O posledicama promene istražnog modela nije se vodilo računa. Pored ostalog, o tome svedoči izmena člana 352. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.
Po postojećoj odredbi, sud zasniva presudu na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu. To je ovo što je sada u našem modernom, usavrešenom i usklađenom zakoniku. Dodato je u novom: "ili su sadržani u zapisnicima, odnosno drugim materijalima koji su, u skladu sa ovim zakonikom, na glavnom pretresu pročitani (ne, na takvima se teško može zasnivati bilo kakva odluka), odnosno na odgovarajući način izneseni", član 376. stav 1. Predloga zakona. Dopuna je zaista opasna. Sud bi opet postao transmisija za donošenje presuda zasnovanih na dokazima koje je pripremila policija.
Predlog kruni načelo neposrednosti i na mnogim drugim mestima i na mnoge druge načine. Izuzetak iz član 330. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku - da veće može odlučiti da se, umesto pozivanja stručnjaka ili organa kojima je povereno veštačenje, u nekim slučajevima samo pročita njihov nalaz i mišljenje. Planira se da bude proširen na sve veštake.
Vrlo opasno, vrlo problematično, vrlo nesigurno, vrlo nepouzdano. Opasno je da se na nečijem nestručnom, neprofesionalnom nalazu može zasnivati jedna sudska odluka, da čovek ode na pet, deset, petnaest, dvadeset godina robije, kako to predviđa član 355. stav 6. Predloga. Tako bi se i oni retko pojavljivali pred sudećim sudom.
Ove odredbe dovode u pitanje Predlog ovog zakonika i sa gledišta usaglašenosti sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, naročito sa odredbama o pravu na pravično suđenje. Pored ostalog, to pravo podrazumeva da se optuženom omogući da ispituje svedoke optužbe ili da postigne da se oni ispituju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka odbrane pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega.
Zamislite, saslušava se svedok koga vi ne vidite, na lažnom svedočenju zasnuje se sudska odluka. To je opasno. To nije bilo ni u Hamurabijevom zakoniku, Dušanovom zakoniku, zakoniku 12 tablica, ovo ne poznaju savremeni zakonici.
Ova odredba Konvencije predviđa pravo optuženog da se u bukvalnom smislu vidi i suoči sa svedokom i veštakom pred sudećim sudom i da svedočenje bude neposredno, tj. da svedoci u svakom slučaju budu ispitani.
Da li prizivamo pravila o vođenju krivičnog postupka iz Haškog tribunala? Poslanik Krasić je skrenuo pažnju u uvodnom izlaganju i bio je u pravu. Ako uzmete Statut i Pravila Haškog tribunala, mnoge odredbe su slične, prepisane i maltene usklađene sa tim pravilima. Meni ovo liči na to.
Naš zakonik ni sada to ne obezbeđuje u potpunosti, pa se, suprotno onome što je u Predlogu predloženo, postavlja pitanje ukidanja i onih izuzetaka od načela neposrednosti, koji su sada predviđeni u članu 377. važećeg Zakonika o krivičnom postupku i koji omogućuju da se na glavnom pretresu čitaju zapisnici o iskazima svedoka i nalazima veštaka koji su dati u istrazi. Čitanje zapisnika o ranijim saslušanjima bi moralo da bude svedeno na najmanju moguću meru, tj. samo na slučaj kada se svedok, usled smrti ili drugih razloga apsolutne sprečenosti, nikako ne može saslušati na glavnom pretresu.
Zadržavajući, pa čak i šireći, pravilo da iskazi svedoka ili veštaka dati na glavnom pretresu i njihovi iskazi dati na nekim ranijim saslušanjima, koji se na pretresu samo čitaju, imaju istu pravnu snagu, zakonik dolazi u opasnost da dođe u otvoreni sukob sa pomenutom poveljom i Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Odredbe Predloga o istrazi imaju i niz pravno-tehničkih nedostataka. Tako u pogledu sistematike odredbe o sprovođenju istrage, poveravanju dokaznih radnji u toku istrage i ovlašćenjima istražnog sudije, član 270. do 272. Predloga, date su pre odredaba o rešenju o sprovođenju istrage. Umesto da bude obrnuto, ovde je drugačije, kako to predviđa član 273. stav 3. do stava 5, pa ispada da se istraga prvo sprovodi, pa tek onda otvara. Kakva je to logika, kakva je to pravna tehnika?
Do sada ni u jednom propisu to nije bilo poznato, pogotovo kada je u pitanju materijalno procesno pravo, koje mora biti u saglasnosti sa Ustavom. Zakonik o krivičnom postupku mora biti drugi zakon posle Ustava, jer zakon o krivičnom postupku kakav je, takva vam je i demokratija u jednoj državi.
Pri tome, odredbe o otvaranju istrage su se bez ikakvog opravdanja našle u izuzetno dugačkom članu 273, koji se sastoji od deset stavova, od kojih se trećina odnosi na jedno sasvim drugo i prethodno pitanje - postupak javnog tužioca po krivičnoj prijavi, dok su odredbe o žalbi protiv rešenja o sprovođenju istrage izložene i odvojeno u članu 275. itd.
Pravno-tehnički nedostaci mogu se uočiti ako se, na primer, pročita član 273. stav 1, koji se sastoji od nekoliko dispozicija spojenih u jednu glomaznu rečenicu od deset redova teksta.
Opravdanje za donošenje novog zakonika moglo bi se pronaći u inače malobrojnim predlozima koji su zaista novi u odnosu na postojeća rešenja. Odredbe o saslušanju osetljivih svedoka i o procesnoj zaštiti ugroženih svedoka, o ubrzanom postupku i o postupku posredovanja u ovom modelu istražnog postupka, pod uslovom da su izabrane najoptimalnije vrednosti mogućih rešenja.
Predlog ovog zakonika, međutim, sadrži veliki broj potpuno pogrešnih rešenja, mnogo gorih od postojećih, kao i izmena i dopuna koje su potpuno indiferentne sa aspekta unapređivanja pozitivnog krivičnog zakonodavstva tj. koje nemaju nikakvu suštinsku vrednost.
Ovom poslu se izgleda pristupilo bez jasnog plana, odnosno sa pogrešnim planom rada. Napisati novi zakonik o krivičnom postupku, to je bilo nemoguće postići u kratkom vremenu za koje je taj ogroman posao trebalo obaviti, bez ikakvih prethodno sprovedenih priprema, bez analize sudske prakse, sa skromnim kadrovskim snagama angažovanih na tom poslu itd. Takvi poslovi se u ovoj oblasti na taj način ne mogu obaviti.
Oni redovno traju decenijama i na njihovoj realizaciji se angažuju timovi stručnjaka, čak i čitavi instituti, kao što je to uradila SRS 2000. godine, kada je angažovala Institut za uporedno pravo da prepiše sva zakonodavstva iz zemalja, nabrojao sam ih, to su bile SAD, Veliko kraljevstvo, Francuska, Nemačka, Švedska, Holandija, Italija itd, koji su dobro snabdeveni potrebnim analizama, naročito podacima o stalnoj sudskoj praksi i komparativnom pravu.
I pored mnogo veće ambicije, koja je u početku javno saopštena, pisanja novog zakonika o krivičnom postupku, ovaj predlog zakonika u suštini sadrži samo materijal za zakon o izmenama i dopunama postojećeg Zakonika o krivičnom postupku. U njemu je dat veliki broj ideja za izmene i dopune postojećih procesnih odredaba, nejednake vrednosti, rasutih kroz ceo tekst važećeg zakonika, od kojih su mnoge potpuno nepotrebne, a većina od njih i potpuno pogrešne.
Izgleda da su mnogi predlozi dati samo da bi se povećao broj intervencija i time stvorio privid novog zakonika. Tako npr, da vas podsetim, evo kako vam izgledaju inovacije. Reči "sa ciljem" zamenjuju se rečima "čiji je cilj". Kakva je to inovacija? Nikakva. Reči "bez odlaganja" zamenjuju se rečima "bez ikakvog nepotrebnog odlaganja". Ima li inovacije? Nema. "Radnje dokazivanja" rečima "dokazne radnje". Reči "samo iz tog razloga" rečima "samo zato". Reči "zahtev zadržava izvršenje kazne" rečima "podneseni zahtev zadržava izvršenje kazne".
Ima li ovde neke inovacije? Nema. Ima li neke pravne logike? Nema. Ima li nešto što će da unapredi zakonik? Nema. Hoće li se bolje primeniti u praksi od strane sudija i tužilaca i organa koji primenjuju? Neće.
Ili, recimo, još jedna ovako promašena konstatacija i definicija. Reči "javne ličnosti", oni sada predlagači zamenjuju rečima "ličnosti iz javnog života". Da li je to potrebno? Šta se tu suštinski menja? Ne menja se ništa. Ne utiče na donošenje pravedne odluke. Ne utiče. Pravno-tehnički nema nikakve veze. Jezički nema nikakvog poboljšanja.
Veliki broj propisa i bez ikakve velike potrebe podvrgnut je kod nas izmenama koje su između sebe često kontradiktorne. Što je još gore, prete da razore ideju celine zakona. Neke odredbe su samo jezički prerađene. Po pravilu, bez većeg uspeha. Moglo bi se reći da je taj posao predstavljao gubljenje vremena i bio na granici sitničarenja i cepidlačenja.
Tome treba dodati da su mnoge odredbe i mnoga poglavlja dosadašnjeg zakonika preuzeta bez ikakvih izmena, o onome što sam rekao na početku. Dakle, prepisane su odredbe iz 346 članova, i to: odeljak od nadležnosti sudova, o izuzeću, o javnom tužiocu, oštećenom i privatnom tužiocu, donošenju i saopštavanju odluka, dostavljanju pismena, razgledanju spisa, podnescima i zapisnicima, rokovima, izvršenju odluka, troškovima krivičnog postupka, imovinsko-pravnom zahtevu itd. Čak i onda kada je u njima ponešto i trebalo promeniti.
Tako npr. kaže se - postaviti pitanje zašto nije menjana odredba člana 6. stava 1. Zakonika o krivičnom postupku kada su u pitanju veštaci, a veštačenje je u našem zakoniku rak-rana. Navešću nekoliko primera iz kojih će se moći zaključiti da li je zakonik zaista nov ili je samo u detaljima izmenjen, i da li te izmene doprinose povećanju njegovog kvaliteta.
Prvi primer se odnosi na odeljak o veštačenju, koji predstavlja rak-ranu savremenog krivičnog postupka. Ako je ikakva promena u Zakoniku o krivičnom postupku bila potrebna, ona je morala uslediti u toj oblasti. Šta je u tih 19 članova koji se u postojećem zakoniku odnose se na veštačenje zaista novo i da li su projektovane novine opravdane? Po mom mišljenju i mišljenju SRS apsolutno ovo nije potrebno.
Prvo, uneto je nekoliko novih odredaba. Dve od njih predstavljaju dopunu postojećeg člana 114. st. 5. i 6. U novom članu 127. Predloga značajno se ograničavaju mogućnosti poveravanja veštačenja inostranim stručnjacima i stručnim ustanovama, samo izuzetno i samo kada ne postoje domaći stručnjaci, samo po odobrenju predsednika Vrhovnog suda. Nema nikakvog razloga da u oblasti veštačenja bude drugačije. U članicama EU takva ograničenja ne postoje.
Novina je i odredba člana 142. stav 3. kojom je dopunjen postojeći član 130. važećeg zakonika. Ta je dopuna bila nepotrebna, jer žalba tom odredbom nije uvedena, kao što se pogrešno kaže u obrazloženju uz tu izmenu, budući da je ona i do sada postojala po opštim odredbama člana 398. Zakonika.
O žalbi protiv prvostepenog rešenja neopravdano je izostavljena odredba člana 122, verovatno zato što se mislilo da je suvišno odredba člana 123. i član 130. Predloga zakona.
Stvar, međutim, ne stoji tako jer se jedna odredba postojećeg zakonika u članu 122. odnosi na nalaz, a druga u članu 123. odnosi se na mišljenje veštaka.
To što su novčane kazne za nevršenje dužnosti veštaka povećane sa sto hiljada na 300.000, odnosno sa 500.000 čak do čitavih tri miliona dinara, ne predstavlja nikakvu suštinsku promenu, niti neki suštinski napredak.
Isto tako, dame i gospodo, čak i da je tačnije govoriti o smrti, a ne o izumiranju začetka, član 139. Predloga zakonika, mislimo da izmena ne zaslužuje pažnju i da nije bila neophodna.
Dame i gospodo, moje izlaganje skratiću ovom prilikom, pa ćemo se mi srpski radikali pozivati i na međunarodne pravne akte, a sa druge strane uložili smo jedan broj amandmana. Očekujemo da ćemo imati prilike da o njima raspravljamo. Hvala vam.